Пoзнaтo je дa у нaшoj нaрoднoj књижeвнoсти пoстoje пeсмe изузeтнe лeпoтe, тoликo врeднe дa je и jeдaн свeтски књижeвни вeликaн, кaкaв je биo Гeтe, учио српски језик, да би их читао у оригиналу. Међу таквим песмама налази се и епска песма „Бановић Страхиња“, коју је испевао и Вуку Караџићу у перо казао Старац Милија. По својој сложености, композицијској целовитости, сврсисходности мотива и њиховој међусобној функционалној повезаности,она спада у ремек-дела наше епике.
Много наших песама у наслову носи име каквог епског јунака, али је мало оних које су тако доследно тематски усредсређене на његов лик као што је то песма „Бановић Страхиња“. Већ први стих нам казује да је у средишту пажње народног певача личност, а не догађај, сукоб, особина вредна уздизања и похвале… Сва догађања и сукоби који следе, подређени су личности јунака и имају функцију његовог осветљавања из различитих углова.
Увод у песму сличнији је приповедачкој него гусларској књижевности:
„Нетко бјеше Страхинићу бане,
бјеше бане у маленој Бањској,
у маленој Бањској крај Косова,
да такога не има сокола.
Једног јутра бане подранио…“
У складу са почетком обликује се целовита структура песме, како на формалном тако и на унутрашњем плану: експозиција, заплет, кулминација, перипетија, расплет, епилог, укључујући и две веома функционалне епизоде, или дигресије (мајчино писмо и судбина старог дервиша) садрже мотиве који се међусобно огледају једни у другима и тако постижу уметнички ефекат вредан поштовања. На основу тога закључујемо да се народни певач није једноставно служио стереотипом гусларског певања, већ на уметнички начин повезује слој света дела са слојем значења и идеја које проистичу из њега. И када користи такозване „стајаће мотиве“ или епске стереотипе, он то чини сврсисходно, дајући им дубља уметничка значења и функцију.
Већ прва реч „нетко“ појачава нашу пажњу и упућује нас на намеру певача да нам докаже да његов јунак није било ко, већ несвакидашња, непоновљива личност. Он ће ту намеру доследно и успешно и остварити.
Увод или експозиција песме садржи у себи неколико стереотипних епских мотива који се градацијски нижу један за другим:
Мотив опремања јунака (бана) за пут: У опису брижног припремања за путовање осликан је статус јунака, његова отменост, изглед, префињеност одевања, али и важност путовања које му предстоји.
Мотив гозбе (чест у нашој епици): Дугим описом бановог боравка и гозбе у Крушевцу предочен нам је углед јунака, гостопримство његових домаћина, али и господство и раскош српских племића, чији домови и манири нимало не заостају за европским. Радња се овде прилично зауставља (ретардира), па и сам певач има потребу да примети: „Позадуго бане гостовао, позадуго бане зачамао.“ Читајући песму сазнајемо сврху тог предугог дворења и тетошења предрагог госта, ког домаћини воле више „но сву земљу нашу царевину!“ Мотив гозбе има и скривену, много важнију сврху – он је средство карактеризације породице Југовића и остале крушевачке властеле, које ће певач представити у правом светлу, вештом употребом контраста на почетку заплета песме.
Мотив гласника (уобичајени мотив у народној епици којим се јунаци обавештавају о догађајима којима нису присуствовали): Појавом гласника окончава се увод и баново „чамање“ у тазбини. Гласник доноси писмо (још један стални мотив у нашој народној епици) чији садржај ће проузроковати почетак нове етапе у развоју радње – заплет
Писмо које гласник доноси бану Страхињићу представља песму за себе. У овој епизоди, која излази из тока започете приче, детаљно се описују догађаји у Бањској, мада су могли бити сажети у неколико информативних реченица. Ипак, када боље размислимо, уочавамо вишеструку функцију ове дигресије. Радња ове епске песме дешава се у предвечерје Косовског боја, Турци запоседају српске земље, а српска властела се безбрижно гости у Крушевцу. Слика Бањске је у контрасту са сликом престонице чији је задатак да брине о свој српској земљи.
Осим што покреће радњу и, неоспорно, критикује стање у држави, мотив писма доприноси и емоционално-психолошкој и моралној карактеризацији главног јунака. По његовом држању видимо да је дубоко погођен вестима. Ојађан је, осрамоћен, са осећањем кривице што није заштитио мајку и жену коју воли. Повређена су његова осећања и његова част. Али, ма колико скрхан болом у наоко безнадежној ситуацији, бан не губи одважност; он је доследан свему што смо о њему сазнали с почетка песме. Он је одговоран, частан, храбар, мудар, домишљат, образован (говори многе језике), вичан војним вештинама, па и лукав када је то потребно. О свему томе сазнајемо из његовог разговора са тастом, док узалудно покушава да од њега измоли помоћ, коју су му нештедимице обећавали онда када му није била потребна.
Заплет започиње мотивом издаје. Југ Богдан одбија да пошаље девет Југовића са баном Страхињићем на Косово (где му се налази отета кћер). У новом светлу, пажња, разметање у указивању почасти, обећања, вербална јуначења Југовића и осталих престоних племића, добија ново, сасвим супротно значење. Видимо недоследност, лицемерје, кукавичлук као и двостуко поимање родитељства и обавезе према мушкој и женској деци: „Не дам ђеце водит на Косово, макар шћери накад не видио.“ Штавише, начин на који Југ Богдан сагледава удес који је задесио несрећну љубу Страхињину, увредљив је и саблажњив и утолико несхватљивији што долази из уста њеног оца. (Мада је у време о ком песма говори било друштвено прихватљиво на такав начин говорити о жени чија част је укаљана, не може се порећи запањујућа неосетљивост једног племића према својој немоћној кћери која незаслужено страда.)
Слика са којом је, изван свих својих очекивања, суочен бан Страхињић (погнуте главе девет шурака, скренути погледи пашенога, тастова крутост и неумољивост ) у њему изазива огорчење и пригушени бес. Али и у тој ситуацији до изражаја долази његов карактер. Његов темперамент врло сликовито је дочаран жустим опремањем и енергичним седлањем коња. Поносан и разочаран у дојучерашње пријатеље, неће више проговорити ни речи. Упутиће им само поглед пун прекора, али неће успети да ухвати ниједан поглед за узврат.
„Кад пијаху вино и ракију,
сви се фале за добре јунаке…
Ал’да видиш јада у невољи!
Бану јутрос нема пријатеља.“
Ови стихови добиће своју пуну димензију у бановом сусрету са човеком сличне судбине (турским дервишем) који ће својим исказом употпунити њихов садржај и дати им универзално значење.
На овај начин народни певач у причу уводи још један типски, али веома вешто обликован и у контексту песме вишеструко значајан мотив – мотив усамљеног витеза:
„Виђе бане да му друга нема,
сам отиде пољем крушевачким.“
Његову усамљеност и издају коју су му људи починили, народни певач појачава мотивом једног необичног пријатеља у невољи. Уз њега је остао једино пас, хрт Караман, који ће бити ту, да му помогне и када му живот буде угрожен. Пред нама је архетипски призор: јунак, коњ и пас у потрази за правдом.
Баново тумарање у потрази за виновником његове изненадне несреће песник ће зауставити још једном епизодом. На први поглед то је прича о старом дервишу кога за бана везује давно учињено доброчинство; ипак, она је много више од тога.
Упркос томе што је бан Страхињић преобучен у турско рухо, што вешто опонаша Турчина и течно говори његовим језиком, дервиш га препознаје. (Његова знамења, коњ, пас и јуначка лепота надалеко су позната. ) Мада изражава бојазан да је бан дошао по откуп који му дугује његов некадашњи заробљеник (на чију се судбину сажалио и у чија обећања је великодушно поверовао) дервиш му истовремено исказује изразе искреног поштовања. Све што ће он о бану рећи представља непосредну каракреризацију главног јунака као великодушног, племенитог и дарежљивог човека који верује људима и саосећа у невољи. Ипак, то није једина функција ове епизоде.
Слика дервиша, усамљеног, запуштеног и уз то пијаног (што је противно његовој вери и обичајима) иза које следи и прича о узроцима таквог јадног стања у коме га бан затиче, представља својеврсно средство поређења два јунака. Када говори о човечности, песник се не руководи припадностима било које врсте (што спада у очекиване стереотипе у народној епици) већ је посматра као индивидуалну вредност. Народни певач је вешто успоставио судбинску паралелу између двојице људи које су издали ближњи. Бан и дервиш се налазе на супротним странама, припадају зараћеним народима, верују различитим боговима, али им је судбина подударна. Успостављање ове паралеле целој песми даје универзални карактер. Људи не воле страдалнике где год да су. Окрећу им леђа или их заобилазе. Док су утицајни, угледни и моћни, људи имају све, па и пријатеље. Када их напусти срећа, напуштају их и људи. Стари дервиш то једноставно дефинише једном језгровитом сентенцом: „Неста блага неста пријатеља.“ Овај стих је њихов „заједнички именилац“.
Бановић Страхиња је остао сам и народни песник жели да то поново нагласи. Има нечег филозофског у песничкој слици којом се потенцира усамљеност човека под капом небеском:
„Бан удари, воду пребродио,
и прими се на коњу ђогину,
прими с’бане уз Голеч планину;
он је оздо, а сунашце озго,
те обасја све поље Косово
и обасја сву цареву војску.“
Подобан сунцу у својој чистоти и честитости, усамљени бан је супротстављен несразмерној сили турске војске, али и општем слепилу и самодовољности класе којој припада. Изгубио је све, осим свој лични интегритет. А да је то најважније што један човек може да поседује сведоче и речи којима му дервиш одаје признање и бодри га да у своју вредност не посумња:
„Стахин-бане, ти соколе српски,
твоме ђогу и твоме јунаштву
свуд су броди ђе гођ приђеш води.“
Средишни део радње или кулминација, као и сви остали стуктурни елементи ове песме, грађен је као сложена и вишезначна целина која се развија у градацијски компонованом преплету емоција и догађања. Почиње сликом нежности и љубави под чадором Влах-Алије, чиме се постиже ефекат изневереног очекивања. Отета љуба Страхињина није злостављена ропкиња која пати и страда. Напротив, Влах- Алија се према њој опходи са љубављу и пажњом. Слика уснулог човека са главом у крилу жене, осим што говори о његовом осећању самоуверености, сигурности и безбрижности, указује и на поверење у Страхињину љубу. У први мах, читалац ће у поменутом призору препознати само још један мотив издаје, али није све тако једноставно и једнострано. Пред нама се отвара простор за бројне анализе и проналажење мотивације за ту издају.
Препознавши свога мужа у даљини, Страхињина љуба се није обрадовала. Уместо тога, прожео ју је самртни страх. Она га не очекује као спасиоца већ као егзекутора. Зашто? Давно је прошло време њеног чекања и надања. „Позадуго је бане зачамао“ у Крушевцу, а у том контексту већ одавно у њеним мислима одзвањају речи њеног оца, које није чула, али их зна:
„Страхин-бане, ти мој зете мили,
Виђех јутрос да памети немаш…
Знаш ли зете, не знали те људи! –
Ал’ако је једну ноћ ноћила,
Једну ноћцу с њиме под чадором,
Не може ти више мила бити:
Бог ј’убио, па је то проклето,
Воли њему него тебе сине;
Нека иде, враг је однесао!
Бољом ћу те оженити љубом…!“
То је обичајно право. Тешко и неправедно према женама у свим патријархалним културама, па и нашој. Од жене, која нема инструменте моћи и физичку снагу којом би се могла супротставити, очекује се да животом брани своју част и част своје породице. Са становишта тог морала она је имала само једну могућност: да умре. Она је забрала живот и зато је крива. Од мушкарца се, као што видимо на примеру њеног оца и браће, не очекује исто. Једини који, не само у овој песми, него у целој нашој народној епици, увиђа ту неправилност јесте бан Страхињић. Али његова љуба то не зна. Зато се и обраћа Влах-Алији речима:
„Ну се дигни, главу не дигао…
Ето к нама Страхинића бана,
Сад ће твоју главу укинути,
Сад ће мене очи извадити.“ (казна за женско прељубништво)
Иза тог неочекиваног увода следи очекивани, стални мотив, који се природно надовезује на ток радње – борба између бана Страхињића и Влах-Алије. Народни певач развија слику борбе пуну епских стереотипа: кавга се започиње вређањем; описује се оружје и посебност његове израде; јунаци се боре копљима док их не поломе; потом у борби исеку сабље специјално исковане; боре се летњи дан до подне; попада их пена бела и крвава… Али у тој стереотипној слици пуној претеривања, певач се чува пристрасности и настоји да буде објективни посматрач. Мада се служи хиперболама, које су у описима ове врсте уобичајено стилско средство, певач ни у једном тренутку не заборавља да се пред њим надмећу два равноправна борца. Он не стоји на страни свога јунака, не приписује му надљудске моћи и несвакидашње вештине, не фаворизује га у односу на његовог омраженог противника. Штавише, његов противник је лукав и вешт борац, у неколико наврата надмоћнији и на домаку бобеде. Бан у тренуцима губи снагу и концентрацију и коњ му спасава главу својим вештим маневрима. На ногама га одржава једино упорност. Ипак, бес који га је хранио јењава,па бан посустаје. У његовој изнемоглости препознајемо и налет малодушности и сумње. Његова љуба стоји по страни и бан више није сигуран да цео овај његов подухват има смисла. Зато своју судбину ставља њој у руке:
„Љубо моја, – тебе бог убио! –
које јаде гледаш на планини?
Но ти подби’ један комат сабље,
удри, љубо мене ја Турчина;
мисли, љубо, кога тебе драго.“
Зашто бан ставља своју главу на коцку? Можда тиме даје својој љуби највећи залог љубави који један човек може дати жени. А можда му у мислима одзвањају тастове речи о женском неверству које га нагризају сумњом:
„Ал’ако је једну ноћ ноћила,
једну ноћцу с њиме под чадором,
не може ти више мила бити:
Бог ј’убио, па је то проклето,
воли њему него тебе сине.“
Шта ако је његова љуба вољом пошла за Турчина, ако га је искрено љубила… ? Хоће ли бан моћи да се бори са љубомором и гневом гледајући је поред себе и замишљајући је у наручју Влах-Алије?
Зато одлучује да ту будућу агонију пресече одмах, њеном руком. Искушавајући женину љубав и приврженост, надао се да ће добити потврду коју је тражио. Није ни претпостављао да ће у њеној души бити простора за дилему. Речи Влах-Алије, којима је убеђује да живот поштеди њему, а не свом мужу, на различит начин чују Страхиња и његова љуба. За њега и народног певача то су лукаве речи за лаковерне жене, а за његову љубу – реалност:
„Душо моја, Страхињина љубо!
немој мене, но удри Страхина,
нигда њему мила бити не ћеш,
пријекорна бити до вијека:
кориће те јутром и вечером,
ђе си била са мном под чадором;
мене бити мила до вијека,
одвешћу те Једренету граду,
наредићу тридест слушкињица,
нек ти држе скуте и рукаве,
ранићу те медом и шећером,
окитити тебе дукатима
саврх главе до зелене траве;
Удри саде Страхинића бана!“
Њен избор (да удари управо бана) делује као шок и као отрежњење. Влах-Алија је насрнуо на његову част, али она је отишла корак даље – насрнула је на његов живот. У смртној опасности сетио се јединог искреног и оданог бића које има на овом свету – свог пса.
„Препаде се Страхинићу бане,
ђе погибе лудо и безумно,
а нешто се бане домислио,
викну бане из бијела грла
некакога хрта Карамана…“
Хрт ће притећи у помоћ своме господару, а ми ћемо бити у прилици да се уверимо и у искреност Турчинових осећања према Страхињиној љуби, док је немоћан гледа како се отима разбеснелом псу из чељусти:
„а Турчину очи испадоше,
колико му нешто жао бјеше,
те он гледа шта се чини ш њоме.“
Женин неочекивани поступак пробудио је у клонулом Страхињином телу убилачки, зверски нагон. Тиме је кулминација радње доведена до крајње тачке – климакса. Бан је, попут звери, зубима заклао свога супарника. Све издаје, сав бол, бес, очај и осујећеност кулминирале су у овом нељудском чину.
Оно што пада у очи када је реч о грађењу лика Страхињине љубе, јесте уздржаност народног певача. Нема речи критике, погрде и осуде. Ни у једном тренутку он се не служи изразима који су били уобичајени у оваквим приликама (куја, гуја и слично). Он напросто каже: „Женску страну ласно преварити.“ По бановим даљим поступцима закључујемо да је и он сам тако размишљао. Али пред нама остаје дилема и потреба да објаснимо ово размимоилажење између двоје супружника. Зашто га је изневерила након свега што је због ње претрпео?
Између бана и његове љубе стоји дубоки неспоразум. Бан је напросто подразумевао обострану љубав и лојалност. Она је, међутим, свој начин размишљања уклопила у стереотипе у оквиру којих је васпитавана и у новонасталој ситуацији не оставља много простора за деликатне анализе супружничких веза и узајамних осећања. Свој живот вероватно није бирала, као ни све жене њеног времена, нити је могла сматрати да њен живот за некога представља толику вредност. Она чак ни име нема, што значи да се целокупни њен идентитет остварује посредно, кроз улогу нечије жене, кћери, сестре. Када је заробљена и то је изгубила, јер никога није било да тај њен идентитет потврди. Између чега је требало да бира? Између повратка у дом, где је чека нож којим ће је ослепети као прељубницу и издајицу своје вере и рода, и живота овде где су је на силу присвојили, али јој пружају све на шта у дому већ одавно не може да рачуна. Да ли је могла да размишља о Страхињиним мотивима, усред егзистенцјалног страха који је преплавио њену свест?
Moждa збoг тoгa штo je рaзумeo њeнe рaзлoгe, мoждa због нечег што је тек планирао да оствари или чак, упркос свему, због безрезервне љубави, бан не убија своју љубу неверницу. Завршетак радње се тако одлаже .
Део композиције који следи називомо перипетија. Функција перипетије је да продужи причу, унесе нову драматику и неизвесност након врхунца радње, када нам се учинило да је конфликт разрешен. Али, није бан Страхињић једино са Влах-Алијом у конфликту. Штавише, то што му је он учинио нажао нема исту моралну тежину, ма колико га скупо коштало, као оно што су му учинили људи којима је веровао. Зато бан одлази у Крушевац по своју људску и моралну сатисфакцију.
Перипетија има још једну функцију. Она је стилско огледало у коме ће се огледати Југовићи и остала крушевачка господа. Њихова срдачност и загрљаји, какве смо имали прилику да посматрамо и на почетку песме, сада имају сасвим нову конотацију.
„Виђе њега старац Југ Богдане,
а срете га девет милих шура,
руке шире, у лице се љубе,
за лако се упиташе здравље.“
Нема стида, нема извињења, нити осећања кривице; тазбина се понаша као да нема никакву одговорност за све што се њиховом милом зету догодило.
Слика о њима се у потпуности заокружује када им бан Страхињић саопшти како се према њему понела њихова кћерка и сестра. Јунаци на речима похитаће да се покажу и на делу; да немоћну и престрашену жену, неименовану љубу Страхињину, исеку својим свијетлим оружјем и казне је како пристоји и како обичај налаже:
„Плану Јуже, како огањ живи,
викну Јуже ђеце деветоро:
Повадите ноже деветоре,
на комате кују искидајте.
Силна ђеца баба послушаше,
те на своју сестру кидисаше.“
Баново разочарање је тиме употпуњено. Он према оваквој родбини може да осећа једино згађеност и презир. У разрешењу радње он то и показује.
Расплет ове песме је јединствен у нашој народној епици. Бан није допустио да се погуби његова неверна љуба. Са становишта народне епике, овакав поступак сасвим је неочекиван ( у патријархалном моделу понашања нема места за праштање женског неверства и издаје; жене су растрзане „коњма на репове“, ослепљиване, сакаћене). Са аспекта саме приче која се пред нама одвија, његов поступак је, међутим, сасвим логичан. Да је желео да погуби љубу, учинио би то сам, у афекту, када је такав поступак био потпуно оправдан. Зашто је онда долазио у Крушевац? Да провери хоће ли ико имати храбрости да му погледа у очи и да у потпуности дефинише свој будући однос према тезбини. Али не само то. Дошао је да их казни пред светом, онако како су заслужили. Без грубих речи и оружја. Да их казни срамотом . Ето образложења зашто су се тако хитро Југовићи латили оружја, да убију Страхињину љубу – хтели су њеном крвљу да оперу своју част, свој углед, да са себе скину бруку, али и одговорност за све што се догодило.
Бан је дошао управо зато да би им то ускратио:
„Ал’ је не да Страхинићу бане,
шуревима ријеч говораше:
Шуре моје, девет Југовића!
што се, браћо, данас обрукасте?
На кога сте ноже потргнули?
Кад сте, браћо, ви таки јунаци,
камо ножи, камо ваше сабље,
те не бисте са мном на Косову.
да чините с Турцима јунаштво,
десите се мене у невољи?
Последњи стихови ове песме, у којима бан саопштава своју коначну одлуку, као и многи претходни, могу се тумачити на различите начине.
„Не дам вашу сестру похарчити,
без вас бих је могао стопити,
ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју,
немам с киме ладно пити вино;
Но сам љуби мојој поклонио.“
Већ у први мах, јасно нам је да исказ бана Страхињића има двојако значење и тежину – он је истовремено израз великодушности и осуде (према жени је великодушан, а тазбину осуђује). Али, опет, њихов смисао се не може тако поједноставити. Након свега, остаје отворено питање, да ли је бан Страхињић опростио или је само поклонио живот својој жени (јер живот се може поклонити и без опроштаја греха).
Позиција стихова и избор речи веома утичу на смисао тог исказа. Редослед стихова, као и лексички избор Старца Милије, сугерише нам да је реч о опроштају, уз претпоставку да је певач начинио грешку: „но сам љуби мојој опростио.“ Међутим, пошто је певачев лексички избор такав да оставља недоумицу, и редослед стихова помало нарушава логику и ствара утисак недовршености, намеће се и другачији закључак. Ако начинимо малу стилску интервенцију и стихове распоредимо онако како логички следе, наметнуће се и промена спорнога стиха, а тиме и ново значење:
„Не дам вашу сестру похарчити,
без вас бих је могао стопити,
Но сам љуби (мојој) живот поклонио;
ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју,
немам с киме ладно пити вино.“
Како год да тумачимо значење ових стихова нећемо доћи до коначног одговора. Зашто нам је онда потребно да га тражимо? Зато што од тога зависи наша коначна представа о непоновљивој личности бана Страхињића. Ако је заиста опростио својој жени, онда је пред нама пример човечности који надраста све мањкавости и слабости људске природе, па и сопствени бол због учињене неправде. Ако јој је поклонио живот, онда је пред нама узор хришћанске врлине, човек који казну за учињену неправду предаје у руке Богу, који не кажњава, али не заборавља. У првој варијанти, казна (која не подразумева само физичко, него и могуће психичко, тихо кажњавање прикривено од очију јавности) је искључена. У другој варијанти она се не подразумева, али се и не искључује.
Све и да пронађемо одговор на ова питања, не можемо разрешити бројне дилеме које из тога проистичу. Да ли је, упркос свему, Страхињина љуба кажњена? Или је можда незаслужено награђена? Једно је извесно: Какве год да су намере и размишљања њеног мужа, предстоји јој живот пун тихе патње, кајања, кривице и срама. За њу ће његова нежност бити већа казна од прекора и сваки залогај за његовом трпезом тежак као шамар. Њена казна је у њој самој, како год да посматра свој удес.
Улога епилога у овој целовитој епској стуктури може се приписати последњим стиховима. Иако је недвосмислено јасно да нам је представио несвакидашњег јунака, народни певач има потребу да то још једном нагласи, као да жели да нас подстакне на се њиме позабавимо и након читања песме:
„Помало је такијех јунака,
ка’ што бјеше Страхинићу бане.“
Са уверењем да је народни певач сасвим у праву, заиста још дуго о њему размишљамо. И мада ничим не можемо оспорити његову посебност и његово јунаштво, питамо се: Да ли је бан Страхињић, након свега, победник или губитник?
-Победио је Турчина, али увек ће га мучити мисао да Влах-Алија и даље живи у сећању његове жене.
-Морално је поразио своје издајнике, али се неће ослободити горчине, ни празнине коју су за собом оставили дојучерашњи пријатељи.
-Вратио је жену која му по закону припада, али ће увек сумњати да му припада душом.
-Враћа се у Бањску, али га тамо, уместо дома, чека згариште.
Ако одговор на ово питање тражимо у стиховима старца Милије, нећемо га наћи, као што га нисмо пронашли ни за нека претходна питања и дилеме. Ова песма не даје одговоре. Она поставља питања и тражи одговоре од нас. Њена лепота је управо у тој отворености у којој нема коначних разрешења. Зато и заслужује да јој се поново враћамо.
Бранијета Конџуловић
knjigoljupci 
hvala vam puno , mnogo mi je pomoglo 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Drago mi je, Aleksa. Zaviri ponekad u Knjigoljupce, možda opet nađeš nešto za sebe.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Da li moze tema,temetske celine i likovi????
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Draga Marija, trenutno nemam vremena da pišem pošto imam mnogo obaveza. Pokušaj da uočiš situacije i događaje vezane za neki motiv u pesmi i tako ćeš dobiti tematske celine. Na primer: Na početku imamo opremanje junaka za put (Odgovori sebi na pitanje šta sve saznajemo o banu Strahinji, njegovom statusu, izgledu… iz te celine.) Potom sledi gozba u Kruševcu (to je već druga tematska celina koja takođe ima funkciju i značenje). U majčinom pismu saznajemo šta se dogodilo u Banjskoj (eto još jedne celine). I tako redom: izdaja, pa priča o dervišu, pa borba sa Vlah-Alijom, raskid sa tazbinom… Ako ponovo pažljivo pročitaš analizu možeš puno toga da izvučeš iz nje i o tematskim celinama i o junacima.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Glavna” tema je sadržana već u naslovu: to je viteštvo ili, još uže, ličnost nesvakidašnjeg junaka – bana Strahinjića
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Imate li nesto o Edipu?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Мислите ли на мит о Едипу или на анализу неког конкретног текста?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Mislim na mit. Konkretno o liku Edipa.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Имам времена да вам само укратко нешто напишем.
Едип је трагични јунак из старогрчке митологије. Он је жртва судбине, грехова својих родитеља, неминовности освете за учињене грехе (без обзира на то да ли их је починио он сам или неко од његових предака) и воље богова. Испаштајући због разлога на које није могао да утиче, грешећи у потпуном незнању и без свесне одлуке и сопственог утицаја на исходе својих поступака, он нам показује да је човеков живот у целини производ неке више воље или силе, или стицаја околности, или трагичног низа случајности… и да, шта год чинио, какав год желео да буде, не може умаћи грешној природи свога бића (ономе што су му својим генима и поступцима пренели преци) и судбини која му је намењена.
Постоји у психологији израз “Едипов комплекс”. Он означава патолошку емоционалну, па чак и сексуалну приврженост између сина и мајке. Овај израз изведен је управо из греха који су Едип и његова мајка Јокаста починили не знајући да су у сродству. У њиховом случају можемо рећи да јесу грешни (јер инцест јесте грешан и недопустив), али нису криви, јер нису знали да су мајка и син.
Пошто је вама потребан садржај мита, скенираћу га и поставити на сајт.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Super 😀
Свиђа ми сеСвиђа ми се
jel mozete da mi kazete koje stilske figure imaju u toj pesmi? 😛
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Има их много, Надице. Немам времена да то сада истражујем, па ћу ти само, по сећању, навести неколико.
Метафора: „соко ђого“, „Страхин бане ти соколе српски“, „двије су се але доватиле“
Поређење: „Плану Јуже као огањ живи…“
Стални епитети: вјерна љуба, вјерне слуге, бјело грло, бритка сабља, ладна вода…
Палилогија (удвајање значења): „слуге моје хитро похитајте…“, „господске госпође“, „зове слуге и себи призивље …“
Градација: (опис борбе, али и песма у целини гради се постепеним подизањем емоционалног набоја)
Контраст: ( обрати пажњу на целине у песми и уочићеш како су супротстављене)
Хипербола: (јунаке је попала бела и крвава пена…)
Метонимија: „Твоме ђогу и твоме јунаштву, свуд су броди где год приђеш води…“
Анафора: (понављање истих речи на почетку стихова)
…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Jel mozete da mi sastavite jednu tema Banovic Strahinje ? 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Е, то не може! Морате мало да мислите својом главом. Ја само хоћу да вам помогнем да разумете текствове који вам делују неразумљиво и страно и да вам покажем само један од безброј начина како се може сагледати један уметнички текст. А ви бисте само да подвалите професору у школи! Није поента у томе да кроз школу прођете као кроз тунел, већ да нешто схватите и научите. Већина младих не зна да састави две повезане проширене реченице, а да не „гвирне“ у неки сајт са којег може да „позајми“ туђа размишљања о некој теми. Писање је важна вежба мишљења и изражавања сопствених мисли. Потруди се да то урадиш сам и бићеш много задовољнији собом.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Trebaju mi kritike,samo da procitam!Hitno Hvala unapred..
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Потражи у књизи „Огледи из српске књижевности“ (студије Јована Деретића), приредио Мило Ломпар, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд 2007.
Такође, у уџбенику за први разред, Душка Бабића, постоји текст Наде Милошевић-Ђорђевић.
То је најбрже и најдоступније што могу да ти предложим.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Vrsta pripovedanja? Treba nesto da napisem o ich (er) formi …
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Укратко о ich и er форми приповедања:
*Ich форма приповедања је приповедање у првом лицу. Тада је приповедач или главни јунак или учесник у догађајима о којима приповеда, или преноси оно што је о догађају чуо од другог. Овакво приповедање ствара утисак аутентичности приче и успоставља непосредну комуникацију између читаоца и наратора.
Приповедач у оваквом типу приповедања није свезнајући јер се природно ограничава само на виђење стварности из једне (своје сопствене) перспективе. Тада приповедач не може сведочити о ономе што сам није видео, чуо, осетио, а то се односи на мисли, стања, осећања осталих ликова у књижевном делу. Ich приповедач не може нас известити о догађајима у којима није учесвовао или им присуствовао, осим ако о томе не говоре други ликови у дијалогу. Зато оваквог приповедача често називамо непоузданим.
*Er форма приповедања је прповедање у трећем лицу Приповедач у трећем лицу је свезнајући, па тако од њега можемо сазнати и најпрефињеније детаље и нијансе у осећањима, међусобним односима јунака, скривеним намерама, сновима… Овакав вид приповедања омогућава сагледавање догађаја и јунака из више различитих перспектива и пружа свеобухватнију слику света дела. Али то није увек подразумевајуће и обавезно. И приповедач у трећем лицу може заузети објективан став и сведочити само о видљивим манифестацијама (искључујући унутрашњу перспективу јунака), па нам опет остаје дијалог између јунака као извор подробнијих информација о њиховом унутрашњем свету.
Понекад приповедач у трећем лицу уводи још једног приповедача (неког од јунака књижевног дела) који сведочи о догађајима и тако добија улогу преносиоца туђе приче (као у приповеци „Први пут с оцем на јутрење“).
Иако за оваквог приповедача често кажемо да је објективан тиме се не искључује његова пристрасност. Он може износити властите ставове, коментаре о догађајима и поступцима јунака, може бити ироничан и критички настојен.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Bravo za Vas i veliko Vam hvala
Свиђа ми сеСвиђа ми се
A kada i gde se ova radnja odigrava? 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Драга Ирена, да ли си прочитала песму? Бесмислено је читати анализе, ако ти није познато само дело. Треба само извући слушалице из ушију (којима сте сви прикључени за мобилне телефоне и своју омиљену музику), с пажњом прочитати песму и логички закључивати. Певач говори о Крушевцу, Бањској, Голеч планини, Косову. Дакле, где се радња одиграва? Каже такође да су Турци запосели Косово: „А цар паде у поље Косово“. Свако треба да зна када се то догодило!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
možete li da mi pomognete kako da napišem šize?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Misliš siže, Marija. Siže pesme „Banović Strahinja“? Ukratko prepričaj pesmu onim redosledom kojim je to izloženo u samoj pesmi i dobićeš siže.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Mogu li da dobijem sajt na kojem postoje Dereticeva i Dzadziceva kritika o ovoj pesmi. Hitno mi je potrebno. Unapred HVALA!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ne znam da li postoje ti tekstovi na internetu. Ako nađem, postaviću link na Knjigoljupcima.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Evo linka za neke Džadžićeve tekstove među kojima je i „Učini kao Strahinjić“:
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Evo i Deretićevih tekstova na sajtu Projekat Rastko. (Ovaj sajt je izvanredan i preporučujem ga svima koji žele nešto ozboljno da pročitaju. Na Knjigoljupcima postoji link za ovaj sajt):
http://www.rastko.rs/knjizevnost/jderetic_knjiz/
Свиђа ми сеСвиђа ми се
mozeli glavna tema molim vas?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Može li? (odvojeno)
Ajaoj, šta da činim sa vama koji nećete da razmišljte!? „Glavna“ tema je sadržana već u naslovu: to je viteštvo ili, još uže, ličnost nesvakidašnjeg junaka – bana Strahinjića. Osnovni motivi su praštanje, izdaja, junaštvo, doslednost i nedoslednost, nevera… pa se i na širem planu svaki od njih može smatrati temom za sebe, jer prožima celu pesmu.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
hvala puno na odgovoru
Свиђа ми сеСвиђа ми се
mozeli se reci da su motive pjesme
opremanje junaka za put
gozba u Kruševcu
U majčinom pismu
izdaja,
pa priča o dervišu,
pa borba sa Vlah-Alijom, r
askid sa tazbinom…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Može. Nemoj izostaviti praštanje.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Moram da ponovim, pošto ignorišete moje sugestije da pišete pravilno: Piše se: Može li? I koristite č,ć,ž,đ,š, kad već postoje!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
a molim vas dali mi mozete reti IDEJU pjesme
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Može ih biti više: Čovek se poznaje po delu, a ne po rečima; praštanje je najviši čin čovečnosti; viteštvo nije samo u hrabrosti već i u sposobnosti oprostimo…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
„Da li“ se piše odvojeno!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
moze li IDEJA pjesme Molim vas !!!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Hvala mnogo na odgovorima.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Drago mi je što mogu da vam pomognem.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Sjajno analizirano .Hvala ovo jako pomaže!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Hvala, Anja! Cilj autora „Knjigoljubaca“ i jeste u tome da pomogne učenicima, ali i onima koji to nisu, u tumačenju i razumevanju književnosti.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Da li je siže u ovoj pjesmi isto što i fabula? Ako nije kako da opišem fabulu? Hitno je!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
У овој песми се прилично подударају, али иначе не морају бити исти. Фабула је хронолошки уређена прича, испричана оним редоследом какав би морао бити у стварности, а сиже је уметнички распоред тих догађаја у књижевном делу. Једина одступања у том, хронолошком, распореду догађаја у овој песми направљена су у двема епизодама, у писму Страхињине мајке и у сећањима старог дервиша. То значи да би фабула требало да почне од времена када је дервиш био у ропству код бана Страхињића, зато што је то најстарији догађај, потом би се ређали догађаји онако како су описивани од почетка песме, затим би требало одредити у које време се догодио погром у Бањској, па тако редом све до поновног сусрета бана и дервиша, борбе са Влах-Алијом… А сиже је распоред ових догађаја какав нам је предочен у песми, са свим временским и просторним одступањима.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Ja sam sada u nedoumici da li se u ovom tekstu podudaraju siže i kompozicione cjeline. Unaprijed hvala, inače sjajna analiza! 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се
За фабулу су важни само мотиви који су у узрочно-последичној вези, а они обично и временски проистичу једни из других. У сижеу су важни и они побочни мотиви који уметнички богате дело. Зашто мислим да су овде прилично подударни сиже и фабула? Зато што хронолошки најстарији догађај није у узрочно-последичној вези са настанком и развојем приче (фабуле) и можемо занемарити ту чињеницу да је претходио догађајима које фабула прати. Тако ће се фабула и сиже поклопити: бан Страхињић одлази у тазбину – гозба у Крушевцу – стиже мајчино писмо са информацијом о породичној трагедији – Страхиња сам одлази на Косово – сусрет са дервишем, бившим заробљеником који препознаје Страхињу и помаже му – борба са Влах-Алијом…
У сваком случају, остављам и могућност да нисам у праву. Мени тако изгледа.
У неком теоријама књижевности се и не прави разлика између ова два појма. То су мало закомпликовали Томашевски и руски формалисти…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Можете ли да ми напишете укразко у неколико реченица однос између Влах-Алије и Стахиње??
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Лара, не знам шта ти конкретно треба, али покушаћу да ти помогнем.
Влах–Алија и бан Страхињић су ривали, два јунака који се сукобе због жене; они су, такође, непријатељи, представници два зараћена народа (Срба и Турака). Народни песник се није много бавио њиховим међусобним односом и осећањима једног према другом, већ их је представио као два витеза у борби.
Можда ти треба поређење ова два јунака. Старац Милија их је непристрасно описао као два равноправна борца. Чак је Влах-Алију представио као снажнијег и физички издржљивијег (прочитај поново опис двобоја).
Влах-Алија је самовољан, необуздан, обестан, неустрашив, никоме се не покорава (не слуша чак ни команде својих претпостављених господара), снажан, самоуверен и лукав. Бановић Страхиња је срчан, поносан, частан, моралан, одговоран, храбар, веран, емотиван, пожртвован. И један и други су усамљени витезови, али Бановић Страхиња је сам зато што су га сви напустили и издали, а Влах–Алија зато што је тако изабрао. Влах-Алија себе и своју вољу и потребе ставља изнад свих, не тражи и не моли већ отима, а Бановић Страхиња је спреман да се жртвује у име виших вредности, милостив, спреман да опрости. Влах-Алија је лукав и мудар, вешто се служи обманом и манипулацијом када више није у стању да живот брани мачем, а бан Страхињић је честит, поносан и уверен да живот без љубави и части нема смисла.
Извор њиховог сукоба је жена. Влах-Алију за њу везује страст, а бана Страхињића љубав, верност и одговорност. Зато Алија ватрено убеђује Страхињину љубу да му се приклони у последњим тренуцима, а Страхиња јој даје слободу избора, искушавајући тако њену љубав и лојалност (јер супружничко право за њега нема никаквог смисла, ако није испуњено обостраном љубављу), свестан да у залог ставља свој живот.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
je l’ mozete da mi kazete, fizicki i moralni lik Strahinjica?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Милоше, ако пажљиво прочиташ анализу наћи ћеш одговор. Ви, децо, данас тражите само „инстант“ садржаје. Размисли мало. Како би ти, на пример, некоме представио физички и морални лик неког свог друга (каква је његова спољашњост, снага, наступ… а какав је карактер, каква је личност, да ли је доследан, зашто је вредан твог поверења…)? Ето, само примени такав приступ у опису овог јунака и добићеш одговор.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
moze li nesto o statickim motivima? Sajt je odlican i u naprijed hvala! 🙂
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Статички мотиви су сва она места у песми на којима се зауставља радња (то су, обично, они делови „са описима“ који су деци досадни зато што ишчекују „шта ће даље бити“). Описивање Страхињиног боравка и гошћења у Крушевцу, па скретање радње на опис догађања у Бањској, па сећања старог дервиша… Дакле, све што је супротно динамичким мотивима који радњу воде напред према кулминацији и коначном расплету.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Kako da napisem šinjel?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Марина, не разумем питање. Ако мислиш на реч „шињел“, правилно си написала. Ако мислиш на Гогољеву приповетку „Шињел“, онда је питање непрецизно.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Mozete li mi ukratko napisati o vidjenju knizevne kritike o banovic strahinji.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Стефане, препоручујем ти да прочиташ текстове на веб страници Ризница српска. Линк за страницу на којој се налазе текстови:
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?PHPSESSID=r2rt0djv7gik6meert9kij62i7&topic=597.msg3783#msg3783
Свиђа ми сеСвиђа ми се
mozete li mi prepricati pesmu banovic strahinja
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Dragi Luka, ja to ne radim. Niko ne treba da ti prepriča tekst koji treba da pročitaš sam, koliko god se tebi činilo da ti tako čini uslugu. Ja želim da vam pomognem da lakše razumete književna dela, da vam olakšam u tumačenju teksta i pokažem primer kako se to, otprilike, radi, a nikako da vam dam prečicu kojom ćete svog profesora obmanuti da ste tekst pročitali. Velika je šteta što tako malo (ili nikako) čitate i mnogo me rastužuje što ne uviđate koliko ste na gubitku. Hajde, potrudi se, kad već sediš za kompjuterom, budi „faca“ i pročitaj (ne treba ti više od sat vremena).
Šaljem ti link do pesme: http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=597.0
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Možete li m reći ko je pripovjedač,oblik pripovjedanja i stil ?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Јована, ако занемаримо чињеницу да је ову песму Вуку у перо казивао Старац Милија, можемо рећи да је приповедач – народни певач (обухватајући тим термином све ствараоце који су кроз време учествовали у њеном обликовању).
По облику то је епска песма кратког стиха или десетерац (сваки стих има десет слогова).
Тешко је дефинисати стил једне народне епске песме. Можемо рећи да је то карактеристичан епски стил, уметнички израз који је настао у колективном стваралаштву (неки га дефинишу и као колективни стил), са мноштвом сталних и препознатљивих стилских обележја (као што су сталне именице и епитети: љута гуја, огањ живи, вјерна љуба, бритка сабља…; стални бројеви: три, седам, девет; поређења; дијалози…). Ова песма је карактеристична и по особеном стилу Старца Милије који је, уносећи лични доживљај и став према јунаку и догађајима које описује, песму учинио драматичном, психолошки је продубио и обогатио је моралним проблемом или дилемом, што у народној поезији није тако често.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Da li možete da mi pomognete? Potrebni su mi motivi samoće, a ja ne razumem kako da ih objasnim. Da li možete da mi izvučete motive samoće i detaljnije ih objasnite? Molim vas! Hvala unapred!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Кристијане, мотив самоће се у песми понавља на неколико места и везује се за бана Страхињића и за старог турског дервиша. То није случајно. Народни певач успоставља паралелу између ова два јунака који би, по свему што их одликује, требало да буду на супротним странама. Оно што их повезује је управо осећање напуштености и самоће у најтежим животним тренуцима. И у једном и у другом случају мотив самоће повезан је са мотивом издаје. Поредећи бол, усамљеност и огорченост ова два човека народни певач је поменутим мотивима дао општељудски карактер.
Када је затражио помоћ од своје тазбине, Страхиња је схватио да је сам:
Ал’ да видиш јада на невољи!
Бану јутрос нема пријатеља:
није ласно у Косово поћи.
Виђе бане, ђе му друга нема,
сам отиде пољем Крушевачким.
Ја кад био низ широко поље,
обзире се ка Крушевцу б’јелу,
неће ли се шуре присјетити,
неће ли се њима ражалити;
У даљем тексту видимо га као усамљеног витеза који лута у потрази за својим циљем:
Иде бане по пољу Косову,
Иде бане на четири стране…
Још је лепша слика у којој се његова усамљеност потенцира и даје му узвишену улогу – бан је сам под сунем (чак помало подсећа на сунце које хода земљом), сам против силне турске војске:
Прими с’ бане уз Голеч планину,
Он је оздо, а сунашце озго,
Те огрија све поље Косово,
И обасја сву цареву војску.
А ево како је представљен стари дервиш:
Копље јунак скиде са рамена,
те чадору врата отворио,
а да види, ко је под чадором.
Не бијаше силан Влах-Алија,
но бијаше један стари дервиш.
Бијела му прошла појас брада,
с њиме нема нитко под чадором,
бекрија је тај несрећан дервиш,
пије Турчин вино кандијером,
но сам лије, но сам чашу пије,
крвав дервиш бјеше до очију.
Слика је јасна: дервиш је сам, несрећан, разочаран.
У објашњењу које следи сазнајемо да је доживео врло сличну судбину као и бан Страхињић. Остао је без ичега и, што је много теже, без икога.
На оџаку нико не остао,
но ти моји двори пропанули,
пропанули, па су опанули,
из дувара зовке проникнуле.
Што су били лави и тимари,
појагмили Турци на миразе.
Кад ја виђех дворе затворене:
Неста блага, неста пријатеља;
Обрати пажњу на наглашене стихове: Бану јутрос нема пријатеља и Неста блага, неста пријатеља. Какав закључак извлачиш из тога? У несрећи је човек најчешће сам. Зар није и данас тако?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Večeras ste mi mnogo pomogli, radila sam svoj dnevnik čitanja i našla ovaj sajt i dopisala nesto što sam izostavila a bilo mi je potrebno. Hvala Vam!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Веома ме радује ако је тако, драга Нина. Зато и пишем све ово. Књижевност треба разумети да бисмо је волели, а ја покушавам да вам у томе помогнем.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Treba mi motiv preljube, ja sam našla neke stihove ali ne znam da li oni oznacavaju motiv preljube?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Jovana, nemam mnogo vremena, pa sam na brzinu pronašla stihove u kojima se vidi da je Strahinjina ljuba preljubnica:
Al’ da vidiš silna Vlah-Alije!
Svu noć ljubi Strahinovu ljubu
Na planini Turčin pod čadorom;
U Turčina grdan hadete bješe:
Kail svaki zaspat’ na uranku,
Na uranku, kad ogr’jeva sunce;
Oči sklop, te boravi sanak;
Koliko je njemu mila bila
Ta robinja ljuba Strahinova,
Panuo joj glavom na krioce,
Ona drži silna Vlah-Aliju,
Pa čadoru otvorila vrta,
Ona gleda u polje Kosovo,
Te ti Tursku silu razgleduje,
Pregleduje kaki su čadori,
Pregleduje konje i junake;
Za jad joj se oči otkinuše,
Te poglednu niz Goleč planinu,
Viđe okom konja i junaka.
Kako viđe i okom razgleda,
Turčina je dlanom ošinula,
Ošinu ga po desnom obrazu,
Ošinu ga, pa mu progovara:
„Gospodare, silan Vlah-Alija!
„Nu se digni, glavu ne digao!
„Nu opasuj mukadem-pojasa,
„I pripasuj svijetlo oružje,
„Eto k nama Strahinića bana,
„Sad će tvoju glavu ukinuti,
„Sad će mene oči izvaditi.“
Uz to postoji i motiv izdaje (koji prevazilazi žensko-muški odnos) jer je nasrnula i na Strahinjin život (u strahu za sopstvenim), a ne samo na njegovu mušku čast:
Žensku stranu lasno prevariti:
Lako skoči, ka’ da se pomami,
Ona nađe jedan komat sablje,
Zavi komat u vezeni jagluk,
Da joj bilu ruku ne obrani,
Pa obleće i otud i otud,
Čuva glavu Turčin-Vlah-Alije;
A ošinu gospodara svoga,
Gospodara Strahinića bana.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Možete li mi,molim vas,reći šta bih mogla da napišem u uvodu na temu: Lik Banović Strahinje?Unapred hvala!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Драга Милена, за почетак, надам се да си песму прочитала. Ако јеси, сигурно си приметила да је то несвакидашњи јунак у нашој народној књижевности. То каже и певач: „Нетко бјеше Страхињићу бане“ (дакле, није било ко). О тој посебности можеш и да говориш на почетку свог задатка. Он није типски јунак већ личност која у себи обједињује мноштво особина; и мужевност и нежност и осветољубивост и спремност на праштање, храброст и опрезност… (да не набрајам). Старац Милија на крају то сажима у стиховима:
„Помало је такијех јунака,
ка што бјеше Страхинићу Бане.“
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Потребна ми је помоћ,не знам где да пронађем књижену критику Петра џаџића или Јована Деретића.Треба да напишем есеј на тему “Песма Бановић Страхиња у мом виђењу и виђењу књижевне критике.Молим вас помозите ми! Унапред хвала!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Јано, пошто не поседујем књиге које су ти потребне и нисам у прилици да скенирам текстове за којима трагаш, једино што могу да ти препоручим је да се пријавиш на Scribd. Можеш да отвориш једномесечни бесплатни (trial) налог и тако ћеш моћи да прочиташ то што те занима. На овој адреси се налази Џаџићев текст „Учини као Страхињић“:
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Jano, ako nisi našla tekst…
Učini kao Strahinjić
Zagonetku ove narodne pesme, koju je Starac Milija predočio Vuku Karadžiću, godinama su pokušavali da razmrse veliki umovi, kojima nije bilo lako da prihvate siže narodnog dela, onako kako im je predočeno, nego su uvek iznova i iznova razmatrali ideju da je nešto od vitalne važnosti skriveno u stihovima.
U vreme kada je Veliki vojvoda vajmarski, Karl Avgust, u nemačkom prevodu pročitao ovu pesmu u štutgartskom Morgenblatt-u, on je mogao samo da bude apsolutno zadivljen veličinom duše epskog junaka, koji je smogao snage i volje za oprost, nakon svega što mu je učinjeno. Upravo iz tog razloga, nalazeći da bi jednostavno bilo suviše lako da se sve završilo bez ikakve tragedije koja bi stvarno potresla čitaoca, Karl Avgust je posumnjao da je zarpavo nemački prevodilac srpsku pesmu prepevao drugačije nego što je ona to u originalu bila. Učinilo mu se da je nemački prevodilac možda smatrao da je zaslužena kazna nevernoj ženi bila odviše strašna i jeziva, pa da je svom prevodu dao ’’sentimentalan i melodramatski završetak’’. Smatrajući da se “nemačko – teatralni kraj ne slaže sa srpskom naravi” i Avgust i njegov prijatelj, slavni pesnik Gete, obratili su se prevodiocu Vilhelmu Gerhardu, koji je pak otklonio njihove sumnje, izričito istakavši da se su svemu držao originala.
Pesmu Kako je Strahinji Banoviću žena učinila izdaju, i kad su je za to braća pogubili, nalazimo u Narodnim pjesmama iz starijih najviše primorskih zapisa Valtazara Bogišića i to je najstarija, prva objavljena verzija pesme o Strahinji. Pesma ima 131 stih, i naspram široko poznate deseteračke pesme, ona je zapravo u formi bugarštice. U ovoj verziji za nevernu ljubu nema milosti, već su je braća “na kordice” razdelili, iako to i nije bio jedini način da se kazni preljubnica. Pored tako surove , ali za ono vreme verovatno i donekle prihvatljive sadržine narodnog stvaralaštva, nije čudo što je kasnije Starac Milija posejao nedoumice koje traju više od veka i po, jer se pažljivo mora razmotriti šta je ono što formira dublji istorijski, socio – kulturni ili poetički osnov, koji očekivani kraj menja drugačijim, mnogo manje očekivanim.
Pesma Banović Strahinja Starca Milije i Vuka Karadžića jedna je od dvadeset i dve dosad poznate verzije iz kruga varijanata i tema vezanih sa manje ili više slikovit prikaz neverstva žene, sa istom ili sasvim sličnom sižejnom strukturom. U svojoj studiji Radoslav Medenica analizira i dovodi u uzajaman odnos sve varijante, pružajući tako izvanredan pregled i uvid u značaj određenih društvenih previranja i normi kolektivne svesti srpskog naroda u period kada su pesme nastajale, a u Dodatku daje “dosad neobjavljene rukopisne varijante” kojih ima deset.
Prilikom klasifikacije Medenica se poslužio podelom na perifernu epiku i dinarsku epiku hercegovačko – crnogorskog patrijarhalnog terena. On je otkrio jedan paradoks: u većini perifernih varijanata ljubu stiže kazna, dok se u većini varijanata dinarske epike ljubi prašta.
Iznenađujućem obrtu priključila se i nerazgovetnost poslednjih stihova:
Ne dam vašu sestru poharčiti,
Bez vas bih je mogao stopiti,
Al’ću stopit svu tazbinu moju,
Nemam s kime ladno piti vino,
No sam ljubi mojoj poklonio.
Posebno značajnu diskusiju svojim predavanjem na Narodnom univerzitetu 17. Oktobra 1935, izazvao je poznati nemački slavista Gerhard Gezeman, čije je tumačenje bilo da je veliki junak Banović Strahinja, isto tako imao i veliku dušu, i da je, da bi ostao u prijateljstvu sa svojom tazbinom, on oprtostio svojoj nevernoj ženi i poklonio joj život.
Ubrzo potom, Prilozi proučavanju narodne poezije donose desetak studija i članaka o „Banović Strahinji“, među kojima i tekstove Dragutina Kostića, Miloša Trivunca, Jaše Prodanovića i Bogdana Popovića koji smatra da peti stih u citiranom odlomku treba da bude treći. Branislav Krstić tumači sve dosta suprotno, objašnjavajući Banovo držanje i reči koje je izgovorio tastu i šuracima, kao jasan pokazatelj njegove želje da raskine prijateljstvo sa Jugovićima.
Arhetipska struktura epskog junaka neposredno je određena mitskim izvorom. Mitovi o prvobitnim herojima uticali su na kasnije oblikovanje junačkog epa, te stoga na istom nivou funkcionišu univerzalnost mitskog junaka, koja sa sobom vuče i univerzalnost epskog junaka. Razlika je u tome što je epski junak uronjen u aktuelno vreme, i poseduje svojstva koja ga izdvajaju i ocrtavaju u datom vremenu i prostoru. Na taj način, priroda epskog junaka ispoljava specifičnu dvostrukost. Taj statični i dinamični sloj se izdvajaju i u širem opsegu, kada posmatramo epsku poeziju uopšte, razlikujući relaciju spram mitskog jezika i arhajske epike, i odnos prema aktuelnim istorijskim zbivanjima, koji u sebi sadrži i kolektivne mehnizme kompenzacije, identifikacije i projekcije.
Kraljević Marko u punoj meri odražava takvu dvostrukost epskog junaka. Narodni pevač pomera Marka u vremenu, a junak kakav je on predstavlja ideal za bilo koje vreme. Kao i većina drugih slavnih junaka epske poezije raznih naroda, uključujući i naš, Kraljević Marko nasleđuje mnoge opšte crte mitskog heroja i junaka arhajskog epa. U obimnom i slojevitom pevanju o Marku prisutne su i mnoge tradicijske niti koje su se uvek preplitale stvaravši inspirativnu pozadinu istorijskoj ličnosti koja je u najvećoj meri kod nas mitologizovana.
Iako istorijski nije bio ni upola značajan kao druge ličnosti zastupljene u narodnom pevanju, u Vukovim narodnim pesmama, Marko Kraljević zauzima herojski pijedestal, zato što njega, u stvari, opeva ustanička Srbija, svojstva i osobine koje mu daje narodni pevač, delimično su aktualizacija pevačke tačke gledišta, vremena u kome peva, kao i iskustava naroda iz tog vremena.
Svaka epoha dala je Marku Kraljeviću poneko svoje obeležje. San o epskom heroju Marku proizilazi iz istorijske i ropske realnosti narodnog bića. Bitno je napomenuti da bi Marko izmicao identifikaciji ako ne bi bio takav kakav jeste – ne u svemu etički ispravan i moralno čist, često uprljan muljem života i istorije.
Potreba za junačkim simbolima javlja se kada je našem ja neophodno osnaženje, i kada valja mobilisati ne samo snage kojima svesno raspolažemo nego i one skrivene u dubinama nesvesnog. To što i značajniji epski junaci imaju svoje onostrane zaštitnike ukazuje na potrebu našeg ja za širom identifikacijom.
Ako je narodu bio potreban svojevrstan krivac, čija uloga je neslavno pripala Vuku Brankoviću, isto tako im je bilo potrebno i oličenje junačke časti, koja je ostala pohranjena u stameno prikazu Kraljevića Marka.
Drugačiji prikaz sprskog junaštva, ogleda se i kroz drugi segment, kroz druge cikluse koji su opet osklikavali vlastiti doživljaj teške političke, istorijske i društvene – nadasve, u jednoj reči – životne, situacije, čiji su deo bili i narodni pevači. Drama koja se događala u intimi porodičnih ognjišta mnogo je složenija i mnogo dalekosežnijih posledica no što je prost čin nasilja koji dođe i prođe. Turci su smatrali, prema rečima Svetozara Markovića, srpski narod gotovo kao delom svog imanja. Turski hroničar iz XV veka kaže: „Kad se borba završavala islamskom pobedom, pre no što bi počelo robljenje i pljačkanje, mnogi su nevernik i nevernica, mladić i devojka, i deca, iz straha da ih Turčin ne bi uzeo ispuštali dušu skačući svojevoljno u provaliju.“ Pišući o vremenu dahija, koje se pamti kao jedan od najsurovijih previranja na vlasti u okviru srpske teritorije, Vuk Stefanović Karadžić kaže:“ Oni su ljud’ma sudili i presuđivali po svojoj volji, ljude bili i ubijali, globljavali, otimali konje i oružje, i drugo što im se gođ dopalo; najposle stanu silovati žene i djevojke: izgonili su ji u kolo, da igraju pred njiovim anovima i šardacima, one su uzimale k sebi; tako danas jednu, a sjutra drugu; kadšto po jednu a kadšto i po dvije i po tri ujedanput.“
Na sastanku viđenijih Srba pred osvit ustanka rečeno je da valja ići u borbu protiv raspuštenih dahijskiih janičara, jer, kako se objašnjava „bolje je da mremo junački, kao ljudi, barem da zamijenimo svoje glave i da pokajemo svoju braću; a žene i djeca i kuće ako nam propadnu, ni onako nijesmo gospodari od nji.“
Naravno, niko nije mogao pomisliti, da od lošeg može nešto još više poći po zlu, a poraz ustanika i velika bežanija sa jeseni 1813. uslovili su upravo takvu situaciju, koja je eskalirala surovom turskom odmazdom, koja je dvanaest dana bila sačinjavana od beskrajnog genocidnog linča i orgija bez ikakve kontrole i prestanka.
Tačka gledišta ustaničke Srbije, pruža mogućnost posmatranja sklopa mnogih međunarodnih događaja, i iz te perspektive, borba i uspesi ustanika čine se značajnijim nego što se to da primetiti na prvi pogled. Borba je okarakterisna kao veličanstvena, a uspesi su ogromni, jer je tom borobom udaren temelj onoj državi za koju je zamišljeno da treba da ostvari sve pohranjene ideale. Zla vremena rađaju pesmu. Isto tako razočaranja ustanika, koja nisu bila ni prva ni poslednja u životu srpskog naroda, ostala su potomstvu u nauk. Čini se da u vreme nacionalnog i državnog uspona epska poezija ne cveta, da stagnira ukorenjena u svojoj biti, i da oživljava svoj procvat u onim istorijskim periodima kada se junaštvom, podvizima i prošlošću lečimo od trauma sadašnjice.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Da li biste moglu naći link za Kritiku Učini kao Strahinjić.Hvala,unapred!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Милице,било би корисно да се пријавиш на Scribd. Тамо има много корисних текстова, али их можеш читати само ако отвориш налог. Препоручујем ти да отвориш једномесечни бесплатни (trial) налог и тако ћеш моћи да прочиташ то што те занима. Џаџићев текст „Учини као Страхињић“ налази се на овој адреси: https://www.scribd.com/document/261166841/Homo-Balcanicus-Homo-Heroicus
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Pročitaj odgovor upućen Jani.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Da li mozete samo ukratko da napisete anilzu lika ljube posto ne mogu sve da povezem i ne shvatam u potpunosti tekst.
I kako se izvlace epizodni dogadjaji?
Hvala unapred,
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Darko, ako očekuješ kratak sastav koji ćeš samo upotrebiti kao završen i celovit, ne mogu ti pomoći. Mogu zaista samo ukratko da te uputim na delove ovog teksta koje si pročitao (pretpostavljam da si učenik, pa ti ne persiram).
O Strahinjinoj ljubi možemo više da zaključimo na osnovu posrednog spominjanja (u delovima pesme gde je drugi pominju) nego na osnovu njenih postupaka. Ako sagledamo njen lik na osnovu ponašanja od trenutka kada je primetila svog muža kako se približava šatoru Vlah Alije, možemo doneti samo negativne (ali i pogrešne ) zaključke. U ovom tekstu ja sam govorila o njoj i razlozima njenog ponašanja. Taj deo ću samo kopirati:
Средишни део радње или кулминација……….почиње сликом нежности и љубави под чадором Влах-Алије, чиме се постиже ефекат изневереног очекивања. Отета љуба Страхињина није злостављена ропкиња која пати и страда. Напротив, Влах- Алија се према њој опходи са љубављу и пажњом. Слика уснулог човека са главом у крилу жене, осим што говори о његовом осећању самоуверености, сигурности и безбрижности, указује и на поверење у Страхињину љубу. У први мах, читалац ће у поменутом призору препознати само још један мотив издаје, али није све тако једноставно и једнострано. Пред нама се отвара простор за бројне анализе и проналажење мотивације за ту издају.
Препознавши свога мужа у даљини, Страхињина љуба се није обрадовала. Уместо тога, прожео ју је самртни страх. Она га не очекује као спасиоца већ као егзекутора. Зашто? Давно је прошло време њеног чекања и надања. „Позадуго је бане зачамао“ у Крушевцу, а у том контексту већ одавно у њеним мислима одзвањају речи њеног оца, које није чула, али их зна:
„Страхин-бане, ти мој зете мили,
Виђех јутрос да памети немаш…
Знаш ли зете, не знали те људи! –
Ал’ако је једну ноћ ноћила,
Једну ноћцу с њиме под чадором,
Не може ти више мила бити:
Бог ј’убио, па је то проклето,
Воли њему него тебе сине;
Нека иде, враг је однесао!
Бољом ћу те оженити љубом…!“
То је обичајно право. Тешко и неправедно према женама у свим патријархалним културама, па и нашој. Од жене, која нема инструменте моћи и физичку снагу којом би се могла супротставити, очекује се да животом брани своју част и част своје породице. Са становишта тог морала она је имала само једну могућност: да умре. Она је забрала живот и зато је крива. Од мушкарца се, као што видимо на примеру њеног оца и браће, не очекује исто. Једини који, не само у овој песми, него у целој нашој народној епици, увиђа ту неправилност јесте бан Страхињић. Али његова љуба то не зна. Зато се и обраћа Влах-Алији речима:
„Ну се дигни, главу не дигао…
Ето к нама Страхинића бана,
Сад ће твоју главу укинути,
Сад ће мене очи извадити.“ (казна за женско прељубништво)
Strahinjina ljuba nije obična preljubnica po sopstvenoj volji i izboru. Ona nije ostavila muža svojom voljom već je oteta. (O tome Strahinju obaveštava i njegova majka u pismu, govoreći kako je Vlah Alija:
„Вјерну твоју љубу заробио,
„Одвео је у поље Косово,
„Љуби твоју љубу под чадором…“
Najsnažnije osećanje koje ispunjava Strahinjinu ljubu je strah. Strah da će joj izvaditi oči, da će je „rastrgnuti konjima na repove“ ili ubiti na neki drugi zverski način. Pa, čak i ako je ne ubiju, sledi joj doživotna sramota i prezir sa kojim će je dočekati kod kuće (ako se živa vrati). Sama činjenica da je pristala da živi sa Vlah Alijom (umesto da se ubije ili pokuša da pobegne i pritom bude ubijena) je dokaz njenoj rodbini i poznanicima da ona nije časna žena (jer se čast njene porodice i muža smatra vrednijom od njenog života). U trenutku kaga njen muž traži da ona presudi u njegovoj nerešenoj borbi sa Vlah Alijom ona i dalje razmišlja o kazni koja je očekuje kada se vrati u svoj dom i zato veruje rečima kojima je Vlah Alija ubeđuje da sabljom udari muža:
„Душо моја, Страхињина љубо!
немој мене, но удри Страхина,
нигда њему мила бити не ћеш,
пријекорна бити до вијека:
кориће те јутром и вечером,
ђе си била са мном под чадором;
мене бити мила до вијека,
одвешћу те Једренету граду,
наредићу тридест слушкињица,
нек ти држе скуте и рукаве,
ранићу те медом и шећером,
окитити тебе дукатима
саврх главе до зелене траве;
Удри саде Страхинића бана!“
Između kazne smrću ili doživotne sramote koja je očekuje po povratku kući (jer ona zna kakvi su običaji i tradicija i ne pada joj na pamet da njen muž ne razmišlja na isti način) sa jedne strane i života sa Turčinom koji se u nju zaljubio, sa druge strane, ona bira život. O tom njenom postupku možemo govoriti na razne načine, možemo je kriviti s punim pravom što je nasrnula na svog muža i spasioca, ali ne smemo smetnuti s uma da ona ne zna sa kojim ciljem je Strahinja došao i ubeđena je da on želi da je kazni.
O svemu ovome je najbolje da sam razmisliš i doneseš lični stav o tome da li je smatraš krivom ili ne.
A što se tvog drugog pitanja tiče, o „epizodnim događajima“, to su svi oni delovi teksta koji glavni tok radnje zaustavljaju i preusmeravaju našu pažnju na neka druga dešavanja (na drugom prostoru i u drugom vremenu) umesto da se priča nastavlja pravolinijski prema svom kraju. U ovoj pesmi to su događaji koje opisuje Strahinjina majka u pismu i događaji o kojima govori stari derviš.
Nadam se da sam ti bar malo pomogla. I izvinjavam se što sam mešala ćirilicu i latinicu u ovom odgovoru (pošto nisam imala vremena da preslovljavam tekst koji sam ti kopirala iz analize pesme).
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Upravo sam, sasvim slučajno, otkrila krađu svog teksta i to na veoma popularnom sajtu „Opušteno“. Autor sajta je izgleda baš „opušten“ u pogledu shvatanja autorskih prava. Prosto je neshvatljivo kako neko može da bude toliko pokvaren da od reči do reči preuzme nječiji tekst i ne potpiše autora i izvor teksta. Štaviše, tamo piše da je izvor upravo: Opušteno!
http://opusteno.rs/analiza-dela-f158/analiza-pesme-banovic-strahinja-t20884.html
Od lopuža se u ovoj zemlji više ne može živeti!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Dobila sam vrlo opravdanu primedbu od svojih kolega zbog upotrebe neprikladne reči „lukav“ u karakterizaciji Banović Strahinje. On zaista nije lukav (u pravom značenju te reči) i u tome je dosledan do kraja. Strahinja je vešt i snalažljiv (spreman da se pretvara da je neko drugi kako bi nadmudrio neprijatelja), a ne pokvaren i podmukao (na šta nas može navesti reč „lukav“).
Ispravku unosim kroz ovaj komentar, umesto u samom tekstu, kako ne bih menjala originalni datum objave ovog članka, za šta imam razloge…
Hvala kolegama na konstruktivnim primedbama!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Divni odgovori I komentari, znacajno su mi pomogli I sad jedva cekam sledeci cas knjizevnosti. Puno pozdrava I hvala. ❤️💓
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Hvala, draga Nina. Divno je čuti da ovo što radim ima smisla.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Trebao bi mi primer za svaku stilsku figuru u ovoj pesmi. U nadi da cete mi pomoci, unapred zahvalan.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Aco, u velikoj sam gužvi i zaista nemam vremena da radim analizu i istražujem pojedinačno stilske figure, ali mogu ti pomoći primerima iz drugih tekstova. Proslediću ti par linkova sa slikovitim primerima, a ti ćeš se sigurno snaći i prepoznati stilske figure u pesmi „Banović Strahinja:
http://www.tabanovic.com/knjizevnost.htm
https://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%A1%D1%82%D0%B8%D0%BB%D1%81%D0%BA%D0%B5_%D1%84%D0%B8%D0%B3%D1%83%D1%80%D0%B5
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Moram da napisem esej na temu Banovic Strahinja pjesme, pa me zanima da li bi mogli da mi date par savjeta kako da napisem, inace esej pisemo po prvi put… Mi moramo da imamo svoje kritike u njemu te i argumente da potvrdimo tacnost svoje kritike, ali ja na zalost ne znam na koju podtemu da pisem, dal da uzmem Strahinja je junak pa navedem argumente ili bi mogla jos nesto osim toga. Molim vas ako bi ikako mogli da mi pomognete.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Draga Anastasija,
Danas sam zaista u velikom poslu i ne mogu Vam pomoći, bar ne u naredna dva dana. Za dobar esej morate pronaći književne kritike (kako biste potkrepili i argumenntovali svoje tvrdnje navodima…) i jasno određena tema. Možete se baviti dilemom koja je otvorena u poslednjim stihovima, na primer. Da li je Strahinja čovek koji prašta ili čovek koji poklanja život? Pročitajte sve komentare o ovom postu i naći ćete neke linkove koji Vam mogu koristiti.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Možete li da mi napišete sve stilske figure koje su prisutne u pjesmi.Imam mnogo da ucim a trebaju mi za sjutra.Hvala.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Žao mi je, Luka, ali danas ti nikako ne mogu pomoći.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Kakav odnos imaju drugi prema ban Strahinji?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Osećaju divljenje, poštovanje, počastvovani su njegovim prisustvom, ali u tom odnosu ima i licemerja, ulizištva, neiskrenosti. Taj odnos je sličan odnosu nekadašnjih sugrađana i prijatelja prema starom dervišu sa kojim se ban sreće, a ilustrovan je derviševim iskazom: Nesta blaga, nesta prijatelja. Obojici su njihovi bližnji okrenuli leđa onda kada im je podrška bila najpotrebnija. Dok je ban bio moćan, uticajan, uspešan, svi su se utrkivali da mu budu na usluzi, a kada je opljačkan i obrukan niko nije imao volje ni hrabrosti da mu pomogne da odbrani svoju čast.
Zvuči neprimereno ali istinito da mu je jedini prijatelj u nevolji bio čovek koji pripada neprijateljskom taboru – Turčin koji je kod njega bio u ropstvu.
To govori u prilog zaključku da se ljudi ne vrednuju po veri i naciji, već po čovečnosti, poštenju, junaštvu i ljubavi koju u sebi nose…
Čak i banova ljuba, zbog koje je rizikovao život, u strahu za sopstveni život, u strahu od odmazde što se prepustila Vlah Aliji, sklona da više veruje u snagu tradicije i nepisanih zakona po kojima se kažnjavaju preljubnice nego u banovu iskrenu ljubav, izdaje ga na kraju. Ipak sve to nije narušilo njegov integritet. On shvata da je sam, ali je i dalje celovit kao ličnost, vredan poštovanja u svakom smislu, sposoban i da prašta onda kada bi to malo ko učinio.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Хвала Вам! Помажете ђацима и десет година касније!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Хвала, драга Машо! Жао ми је што већ дуго немам довољно времена да пишем, а има још много књижевних дела које треба приближити ђацима на једноставан и њима разумљив начин. Надам се да ће то време ускоро доћи.
Велики поздрав!
Свиђа ми сеСвиђа ми се