Анализа песме „Јабланови“, Јована Дучића

Јабланови

 

Зашто ноћас тако шуме јабланови,

Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?

Жути месец споро залази за хуме,

Далеке и црне, ко слутње; и снови

 

У тој мртвој ноћи пали су на воду,

Ко олово мирну и сиву, у мраку.

Јабланови само високо у зраку

Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.

 

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим

Ко потоњи човек. Земљом, према мени,

Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим

Себе, и ја стрепим сам од своје сени.

 

Мотиви и њихова стилска функција

 

Приметили смо да ова кратка Дучићева песма започиње питањем и тако стекли утисак да се песник обраћа управо нама и жели да му помогнемо у одгонетању тајни које су пред њим затворене. Али, можемо ли бити сигурни (и поред тога што ћемо у овој анализи заиста настојати да нађемо одговоре) да он од било кога очекује одговор на постављено питање? У овом песничком исказу ми заправо препознајемо стилску фигуру (реторско питање) којом нас песник уводи у песму. Каква је њена функција? Коме песник поставља питање, зашто га поставља управо на такав начин  и какав утисак тиме постиже?

 

*Уводећи нас у песму својим питањем на које не очекује, већ сам наслућује одговор, он сугестивно наглашава основно осећање – стрепњу.

 

*У средишту песме је мотив  јабланова  (симбол гордости, снаге, усамљености), а њихов шум је доминантна сензација. Они шуме страсно и чудно, несвакидашње.  Песник то значење појачава прилошким одредбама ноћас и тако  указујујући нам на посебност (неко специфично значење) шума који га узнемирава и тамне слутње које у њему изазива.

 

*Мотив јабланова, шум њиховог лишћа, жути месец, хуми  (брегови) у даљини и мирна вода, у нашој имагинацији стварају слику ноћи. Из тога бисмо могли извести закључак да је ово дескриптивна песма. Она то и јесте, на први поглед, док не проникнемо у значење ове песничке слике у целини. Када откријемо оне унутрашње, скривене слојеве који се крију иза речи закључићемо да је реч о рефлексивној (мисаоној) поезији.

У атмосфери која је створена понављањем питања, звуком ономатопеје лишћа у речи шуме,  тајанственом сликом ноћи, запажамо да предмет нашег посматрања не треба да буду јабланови, већ запитани човек који стоји пред њима.  

 

*Користећи једноставу стилску фигуру – поређење у последњем стиху прве строфе, лирски субјект нам открива своје постојање и однос према призору који посматра:

 

Жути месец споро залази за хуме

Далеке и црне ко слутње;

 

*Хум – брежуљак  чије нас име асоцира на хумку (гроб), и месечева светлост која лагано тоне иза њега метафорички наговештавају  близину смрти и појачавају  меланхолично осећање, усамљеност и препуштеност вољи природе. У свеопштој тмини свемира лагано тоне и та једина светлост која му је осветљавала пут и плашила га сенкама. У таквој слици више нема места за снове и њихову симболику. Ноћ постаје густа, безнадна и претећа, а човек у њој мален, рањив, безначајан:

……………и снови

У тој мртвој ноћи пали су на воду,

Ко олово мирну и сиву, у мраку.

 

У стању неизвесности, усамљености и страха, окружен непредвидљивом снагом и вољом природе, човек тражи сапатника, сродно биће, некога ко му је сличан по осећању и судбини. Ту сличност проналази у јаблановима  (а подударност са њима успоставља користећи персонификацију).  Усамљени као и он, високи и горди, моћни када се посматрају из перспективе сићушног људског створа и они дрхћу пред ћудима неке недокучиве и необјашњиве силе:

 

 Јабланови само високо у зраку

Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.

 

*У последњој строфи средишњи мотив је сам лирски субјект:

 

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим

Ко потоњи човек.

 

Он се осећа као последњи  (потоњи) човек на свету. Нема с ким да подели свој  страх (јер јабланови су, ма колико слични њему, исувише високо и обузети сопственим осећањем несигурности) нити може на неког да се ослони. Његова самоћа је потпуна, а његове црне слутње постају готово извесне:

 

Земљом, према мени,

Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим

Себе, и ја стрепим сам од своје сени.

 

Сенка која се пружа земљом у последњим стиховима јасна је асоцијација на смрт, али у тој слици није садржан коначни одговор на наша питања. Примећујемо да је песник употребио два облика исте речи – сенка и сен, али верујемо да тиме није желео једино да избегне понављање. Облик сен може означавати и душу умрлог која није нашла свој мир. Пред нама је, дакле,  још једна загонетка. Чега или кога се заправо плаши лирски субјект у тој посебној, тамној ноћи? Можда себе?

Можда је шум јабланова тако злослутан управо зато што у њима лирски субјект ослушкује и препознаје одјек сопствене душе.  Можда се стање неизвесности, стрепње и самоће приближило оној опасној тачки неподношљивости иза које се његова воља може отети и учинити нешто непредвидљиво. Можда покушава да проникне у тајне сопствене подсвести, подједнако недокучиве као и тајне света који га окружује…

                                                                                                                     Б. Конџуловић