Анализа песме „Јабланови“, Јована Дучића

Јабланови

 

Зашто ноћас тако шуме јабланови,

Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?

Жути месец споро залази за хуме,

Далеке и црне, ко слутње; и снови

 

У тој мртвој ноћи пали су на воду,

Ко олово мирну и сиву, у мраку.

Јабланови само високо у зраку

Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.

 

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим

Ко потоњи човек. Земљом, према мени,

Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим

Себе, и ја стрепим сам од своје сени.

 

Мотиви и њихова стилска функција

 

Приметили смо да ова кратка Дучићева песма започиње питањем и тако стекли утисак да се песник обраћа управо нама и жели да му помогнемо у одгонетању тајни које су пред њим затворене. Али, можемо ли бити сигурни (и поред тога што ћемо у овој анализи заиста настојати да нађемо одговоре) да он од било кога очекује одговор на постављено питање? У овом песничком исказу ми заправо препознајемо стилску фигуру (реторско питање) којом нас песник уводи у песму. Каква је њена функција? Коме песник поставља питање, зашто га поставља управо на такав начин  и какав утисак тиме постиже?

 

*Уводећи нас у песму својим питањем на које не очекује, већ сам наслућује одговор, он сугестивно наглашава основно осећање – стрепњу.

 

*У средишту песме је мотив  јабланова  (симбол гордости, снаге, усамљености), а њихов шум је доминантна сензација. Они шуме страсно и чудно, несвакидашње.  Песник то значење појачава прилошким одредбама ноћас и тако  указујујући нам на посебност (неко специфично значење) шума који га узнемирава и тамне слутње које у њему изазива.

 

*Мотив јабланова, шум њиховог лишћа, жути месец, хуми  (брегови) у даљини и мирна вода, у нашој имагинацији стварају слику ноћи. Из тога бисмо могли извести закључак да је ово дескриптивна песма. Она то и јесте, на први поглед, док не проникнемо у значење ове песничке слике у целини. Када откријемо оне унутрашње, скривене слојеве који се крију иза речи закључићемо да је реч о рефлексивној (мисаоној) поезији.

У атмосфери која је створена понављањем питања, звуком ономатопеје лишћа у речи шуме,  тајанственом сликом ноћи, запажамо да предмет нашег посматрања не треба да буду јабланови, већ запитани човек који стоји пред њима.  

 

*Користећи једноставу стилску фигуру – поређење у последњем стиху прве строфе, лирски субјект нам открива своје постојање и однос према призору који посматра:

 

Жути месец споро залази за хуме

Далеке и црне ко слутње;

 

*Хум – брежуљак  чије нас име асоцира на хумку (гроб), и месечева светлост која лагано тоне иза њега метафорички наговештавају  близину смрти и појачавају  меланхолично осећање, усамљеност и препуштеност вољи природе. У свеопштој тмини свемира лагано тоне и та једина светлост која му је осветљавала пут и плашила га сенкама. У таквој слици више нема места за снове и њихову симболику. Ноћ постаје густа, безнадна и претећа, а човек у њој мален, рањив, безначајан:

……………и снови

У тој мртвој ноћи пали су на воду,

Ко олово мирну и сиву, у мраку.

 

У стању неизвесности, усамљености и страха, окружен непредвидљивом снагом и вољом природе, човек тражи сапатника, сродно биће, некога ко му је сличан по осећању и судбини. Ту сличност проналази у јаблановима  (а подударност са њима успоставља користећи персонификацију).  Усамљени као и он, високи и горди, моћни када се посматрају из перспективе сићушног људског створа и они дрхћу пред ћудима неке недокучиве и необјашњиве силе:

 

 Јабланови само високо у зраку

Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.

 

*У последњој строфи средишњи мотив је сам лирски субјект:

 

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим

Ко потоњи човек.

 

Он се осећа као последњи  (потоњи) човек на свету. Нема с ким да подели свој  страх (јер јабланови су, ма колико слични њему, исувише високо и обузети сопственим осећањем несигурности) нити може на неког да се ослони. Његова самоћа је потпуна, а његове црне слутње постају готово извесне:

 

Земљом, према мени,

Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим

Себе, и ја стрепим сам од своје сени.

 

Сенка која се пружа земљом у последњим стиховима јасна је асоцијација на смрт, али у тој слици није садржан коначни одговор на наша питања. Примећујемо да је песник употребио два облика исте речи – сенка и сен, али верујемо да тиме није желео једино да избегне понављање. Облик сен може означавати и душу умрлог која није нашла свој мир. Пред нама је, дакле,  још једна загонетка. Чега или кога се заправо плаши лирски субјект у тој посебној, тамној ноћи? Можда себе?

Можда је шум јабланова тако злослутан управо зато што у њима лирски субјект ослушкује и препознаје одјек сопствене душе.  Можда се стање неизвесности, стрепње и самоће приближило оној опасној тачки неподношљивости иза које се његова воља може отети и учинити нешто непредвидљиво. Можда покушава да проникне у тајне сопствене подсвести, подједнако недокучиве као и тајне света који га окружује…

                                                                                                                     Б. Конџуловић

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за III разред средње школе

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s