Романса месечарка

Одгонетање значења Лоркине „зелене“ песме

 

mesecina2

Фотографија позајмљена  http://stanislavpetera.net/fashion/moonlight/

Федерико Гарсија Лорка  спада међу најзначајније модернисте 20. века, а неоспорно је један од највећих шпанских песника. Родио се и свој век завршио у подручју Гранаде (5. јун 1898. – 19. август 1936.), једног од најлепших градова Андалузије.

Његова даровитост била је вишеструка и у свом релативно кратком животу огледао се као песник, драмски писац, режисер, сценограф, глумац,музичар и сликар. Био је заљубљеник и проучавалац фламенка и шпанске романсе, па се у његовој поезији осећа и снажан призвук изворне шпанске песме.

У многоме се разликовао и одступао од грађанских стереотипа, што у конзервативној Шпанији није било нимало пожељно. У једном тренутку морао је да напусти своју Андалузију и Шпанију и потражи уточиште у Америци. Повратак у родну земљу био је по њега фаталан. Франковим фашистима се није било тешко замерити, па се тако и Лорка нашао на листи несталих.  Одвели су га и убили 1936. године и никада није са сигурношћу утврђено где је сахрањен. Постоје тврдње да је у једној својој романси (Романса осуђеног) песник  предосетио и описао своју смрт.

 Лоркини песнички почеци везују се за 1921. годину, мада је песме писао већ као дечак. Његова прва збирка носи назив Књига песама,  а затим следе збирке Цигански романсеро, Песник у Њујорку  и драме Крвава свадба, Дом Бернарде Албе, Јерма…

У антологијске песме спадају  Неверна жена, Романса месечарка, Романса шпанске жандармерије, Романса осуђеног, Опроштај, Песма коњаника, Плач за Санчезом

 Лорка је стварао у духу европске авангарде, али то није значило потпуни прекид са традицијом, што је авангарда подразумевала. Штавише, надахњивала га је мелодија изворне шпанске песме у којој је налазио неисцрпне тематске изворе.  Неки сматрају да је стварао у духу надреализма, други да је био надахнут експресионизмом , али он је заправо био аутентични модерниста који је своју иновативност прожимао традиционалном мелодијом  –  страшћу, темпераментом, емоционалним набојем  фламенка и елегичношћу и трагиком  шпанске романсе.

krasota v zeleno

Green Lava, photography by Jaroslaw Pawlak.

 

РОМАНСА МЕСЕЧАРКА

(Један читалачки доживљај Лоркине песме Романса месечарка)

 Песма Романса месечарка  припада збирци Цигански романсеро.  У њој су згуснута бројна осећања, почев од најинтимније љубави,  чежње, страсти, стрепње, бола,  до јетке осуде бруталности режима изражене кроз очај и вапај немоћних поданика. Њен звук и горчина коју за собом оставља одзвањају у нама још дуго након читања.

Као и у многим другим Лоркиним песмама и у овој постоји  изразита наративна потка на коју се надограђују неочекиване, смеле и магичне песничке слике. За разумевање песме важно је имати у виду Лоркину склоност ка сценским и ликовним уметностима, што подразумева изразиту ликовност, размишљање у сликама, готово налик на филмске секвенце. Управо на такав начин нижу се слике у Романси месечарки.  Оне у себи носе не само поетску,  већ и ликовну или чак филмску метафорику:

Брод на морукоњ  упланини – девојка у сенци веранде…

Када на ове почетне слике надовежемо  ноћне призоре, узбудљиви дијалог,  сцене насиља… све почиње да личи  на синопсис  каквог узбудљивог филма.

 Већ у првој строфи откривамо да је пред нама песма у којој се вешто  прожимају  богати слојеви звучања, загонетне предметности и значења и да одгонетање  порука које у себи носи неће бити нимало лак задатак:

Зелено, волим те, зелено.

Зелен ветар, зелене гране.

Брод на мору

И коњ у планини.

Опасана сенком

она сања на веранди,

зелене пути, косе зелене,

са очима од хладног сребра.

Зелено, волим те, зелено!

Под луном Циганком

ствари пиље у њу

а она их не види.

Шта заправо значе ови  необични стихови пуни „зеленог“? То у поезји, наравно, никада са сигурношћу не можемо утврдити, али неоспорно је право сваког читаоца да се послужи сопственом имагинацијом. Ако кренемо путем истраживања слоја предметности песме (или очуђене стварности која до нас стиже у метафоричним поетским сликама), пред нама ће се развити једна од могућих прича:

Под окриљем ноћи, бирајући скривене стазе, кријући се од жандара,  враћа се млади Циганин са још једног опасног путовања.  Жури у сусрет девојци коју воли, испуњен нестрпљењем, узбуђењем и стрепњом истовремено. Не знамо зашто се крије. Можда  чини нешто незаконито како би прибавио новац да  својој вољеној  сагради дом… Можда је у свом циганском темпераменту и страсти починио какав преступ… Можда се на неки други начин неком замерио… Она га чека на балкону, зелене пути, косе зелене, са очима од хладног сребра, загледана у неку своју тамну мисао. Нешто тешко и злокобно испуњава целу ову ноћну слику…

Неко други ће, читајући песму, стварати у мислима другачију причу, а некоме  прича неће бити толико важна колико несвакидашње метафоре, симболи, мелодичност, звуковност песме у целини. Читање и тумачење књижевног дела је креативан процес, па тако свако има право да настави тамо где је песник стао. Текст који је пред вама представља само још један, могући читалачки доживљај.

Романса месечарка почиње стиховима: Зелено, волим те зелено / Зелен ветар,зелене гране“.

Они се као рефрен, мелодијски појачан асонанцом и алитерацијом   понављају  до краја песме. Оно што нам већ на први поглед пада у очи је немогућност да јасно одредимо метафорику „зеленог“. У нашем доживљају преплићу се  значења на која смо навикли и она које се у развоју песме намећу. То је боја природе која буја, боја младости, рађања, живота, али и чулног доживљаја ствари посматраних под светлошћу месечине. Међутим, из строфе у строфу, доживљај „зеленог“ се мења и пред нама се отварају нова значења,  супротна свакој очекиваној асоцијацији. Залена постаје хладна, непријатељска, боја смрти, маховине  и трулежи.

У првој строфи узајамно се прожимају  две слике. Готово да можемо видети –  слику  у слици. Прва је  „Брод на мору  и коњ у планини“, а друга је слика забринуте девојке која ишчекује повратак вољеног – Опасана сенком  она сања на веранди… О чему сања, или због чега брине девојка? Одговор се сам намеће:  О путнику  у ноћи који путује поменутим бродом, па потом бира скривене планинске путеве за себе и свога коња. Има нешто необично у њеној појави; занесена попут месечарке, као да је само привидно присутна у стварности:  

она сања на веранди

зелене пути, косе зелене,

са очима од хладног сребра. 

Можда су њена црна коса и препланула  пут добиле зелени одсјај под светлошћу месечине…? Али,  та неприродна боја не мора представљати само визуелни утисак; она истовремено може одражавати и њену отупелост за све што је окружује (ствари пиље у њу, а она их не види), несвесност, лагано одумирање њене душе притиснуте тешким слутњама, бригом, чекањем. Ипак, остаје још једна загонетка у тој нестварној слици: Њене су очи од хладног сребра…

Надреални призор зелене девојке на веранди допуњен је експресионистичким свепрожимањем и повезивањем ствари у тој  ноћној слици. Својом сребрном светлошћу месец  ( луна Циганка из прве строфе) открива мистични пејзаж  пун слутње и неизвесности:

Велике звезде од иња

долазе са рибом сенке

што отвара пут зори.

Смоква трља ветар

кором својих грана,

брег, мачак лупеж,

јежи своје љуте агаве.

Али ко ће доћи? И Одакле?

Она чека на балкону,

зелене пути, косе зелене,

сањајући горко море.

Између девојке и  луне Циганке постоји нека тајна веза.  Луна је њена небеска савезница, сведок  њених страсти, чекања, страхова и тешких предосећања. Луна је вечита  луталица  и зато разуме душу Цигана; она све види, али уме да чува тајне.  Осим тога, она је неми сведок нечега  што се на веранди догодило, а што ми никада нећемо сазнати.

Неочекивано, излазећи из преплета лирског доживљаја и наративних фрагмената прве две стофе, Лорка нас уводи у нови, драмски призор, испуњен грозничавим дијалогом два „кума“. Пред нама је млади, рањени Циганин кога је безнадно чекала лепа Циганка, спреман да да све што има за сусрет са својом вољеном:  

-Куме, даћу ти

коња за кућу,

седло за њено огледало,

ноћ за њен огртач.

Куме, долазим крварећи

из Кабриних кланаца.

 

Из дијалога који рањени младић води са девојчиним оцем избија болни неспоразум. Научен да у старом „куму“ види традиционалну препреку на путу до остварења сна о срећи  (у патријархалној култури у којој мора да се покаже  достојним љубави и женидбе), млади Циганин не разуме,  или превиђа, трагични садржај његових одговора:

-Кад бих могао, младићу,

лако би се нагодили.

Али ја више нисам ја

Нити је мој дом више мој.

Драмски и имоционални набој  који избија из узалудних покушаја младића да умилостиви несуђеног таста својом причом о ранама, последњој жељи, сну о љубави, породичном дому, смрти достојној човека у постељи са холандским чаршавима … снажно је појачан неспоразумом. Опседнут мишљу  да му време измиче, младић не примећује старчеву скрханост,  нити неочекивану благонаклоност и саосећање помешано са болом и горчином  у његовом гласу:

-Триста црвених ружа

покривају твој бели грудњак.

Крв ти ври и мирише

око појаса.

Али ја више нисам ја

нити је мој дом више мој.

(У хиперболисаној слици младићеве окрвављене кошуље, из доминантног зеленог окружења искрсава нова боја – црвена. Али, као и у значењу зелене боје, њена симболика је неочекивана. То није боја љубави, страсти, радости, победе… већ боја смрти.)

Примећујемо да до свести младог Циганина не допире значење речи: Али ја више нисам ја, нити је мој дом више мој. Пред њим више није горди отац који љубоморно чува руку своје кћери, већ сломљени старац који је изгубио све што је животу давало смисао. Два човека, судбински сједињена заједничким извором бола, приближавају се коначном суочавању са истином:

Већ се пењу два кума

на високе веранде.

Остављајући траг крви.

Остављајући траг суза.

Стихови који следе у наставку,  као и многи у овој песми, могу се двојако тумачити:

Дрхтали су кровови,

фењерчићи од лима.

Хиљаду стаклених дефова

рањавало је зору.

У овој сугестивној слици можда је садржан ритам дамара, игра нерава,  снага узбуђења која се прелива из душа два човека и преноси  на окружење,  претварајући  тишину зоре у заглушујући звук даира и лимених фењера, али исто тако, то може бити и слика нечега што се већ догодило (а чему нисмо присуствовали), кошмарна слика  догађаја под зеленом верандом  чији исход ћемо ускоро сазнати.

Као вешт драматург, Лорка нас води ка драмском врхунцу ове сцене, испуњавајући очуђени амбијент  у нашој имагинацији још једном необичном алузијом на смрт , „чудним укусом жучи, ментола и босиљка“ који се разлива простором.  Употребом перфекта у одговору девојчиног оца, он ставља тачку на неизвесност и узрујана питања младића који се упире да порекне истину која се сама по себи намеће, истину о њеној смрти:

-Куме, где је, реци ми,

где је твоје горко девојче?

– Колико пута те је чекала

свежа лица, црне косе,

на тој зеленој веранди.

Примећујемо, да  се у опису девојке први пут користе епитети који јој природно пристају: свежа лица, црне косе! И тек сада, сви они зелени призори и симболика Лоркиног „зеленог“ у овој песми добијају пуно значење.  Зелено је боја смрти и трулежи, а „очи од хладног сребра“ су –  угашене. Уместо у огледалу, млада Циганка огледа се у стакластој води бунара над којим се затекла у тренутку смрти, заједно са својом пратиљом, луном Циганком.

Над огледалом бунара

Циганка се њиха.

Зелене пути, косе зелене,

са очима од хладног сребра.

Месечев сталактит од леда

држи је над водом.

И опет имамо оно експресионистичко сједињавање и прожимање бескрајног са појединачним. Немушти крик младог, од бола занемелог Циганина, прожео је свеколико пространство и изазвао мук:

Ноћ је постала интимна

као мали трг.

Последњи стихови мелодијски и лирски заокружују Романсу месечарку у складну поетску целину:

Пијани су жандари

лупали на врата.

Зелено, волим те, зелено!

Зелен ветар, зелене гране.

Брод на мору

и коњу планини.

Али, осим неоспорно ефектног завршетка песме, пратећи њен наративни ток, очекивали смо и разрешење приче која је у њој садржана. Међутим, уместо очекиваних одговора  пред читаоцима су се само отворила нова питања:

Шта се заправо догодило на зеленој веранди? Да ли се девојка сама убила, изгубивши наду, или су је убили жандари у потрази за човеком ког је волела? Да ли завршне стихове (Брод на мору и коњ у планини. ) треба да схватимо оптимистички, замишљајући  поново младог Циганина у бекству, или као његову последњу мисао о слободи у тренутку када упада у заседу пијаним жандарима? У контексту ових завршних стихова чак и старчеве загонетне речи добијају још једно могуће значење, значење издаје под принудом:

-Кад бих могао, младићу,

лако би се нагодили.

Али ја више нисам ја

Нити је мој дом више мој.

Све то никада нећемо у потпуности открити, али управо у томе се и огледа песничко мајсторство. Колико год пута да прочитамо ову песму увек можемо пронаћи неко ново могуће значење и тумачење, али ће у њој увек остати и недокучива тајна  којој ћемо се поново враћати.

Сваки читалац може тумачити овај слој песме на неки други начин, али оно што ће поуздано свима остати као знак њеног препознавања, па чак и асоцијације на Лорку и његову поезију, биће аудио-визуелни доживљај згуснут у  рефрену Романсе месечарке:

 Зелено, волим те, зелено!

Зелен ветар, зелене гране.

 Шта, напокон, значи то свепрожимајуће „зелено“ које лирски субјект толико воли и понавља у заносу, иако знамо колико бола и горког сећања у њему изазива? Има нешто умирујуће и лековито  у том рефрену,  као у каквој бајалици, гатки, враџбини против зла, нешто што поништава неприхватљиву стварност. Има  и неке бизарне страсти према болу као јединој преосталој вези са изгубљеном срећом.  У њеном двојаком значењу садржана је и универзална порука ове песме –  мисао о свету као сукобу, али и хармонији супротности. Лоркина „зелена“ опомиње нас да свако лице има своје наличје и неодвојиви су, као што су неодвојиви живот и смрт иако једно друго искључују. Она нас подсећа да ништа није само онако како нам изгледа, ни у човеку ни око њега. Али, једино тако доживљена, у спектру од симболике живота, младости, рађања, снова… до значења заборава, пролазности, тулежи, смрти… она преставља пуноћу света који својим безбројним нијансама испуњава.

                                                                                               Бранијета Конџуловић

 romancero_gitano_lorca_alberti_filigrana

 

РОМАНСА МЕСЕЧАРКА

Зелено, волим те, зелено.

Зелен ветар, зелене гране.

Брод на мору

и коњ у планини.

Опасана сенком

она сања на веранди,

зелене пути, косе зелене,

са очима од хладног сребра.

Зелено, волим те, зелено!

Под луном Циганком

ствари пиље у њу

а она их не види.

 

Зелено, волим те, зелено!

Велике звезде од иња

долазе са рибом сенке

што отвара пут зори.

Смоква трља ветар

кором својих грана,

а брег, мачак лупеж,

јежи своје љуте агаве.

Али ко ће доћи? И одакле?

Она чека на балкону,

зелене пути, косе зелене,

сањајући горко море.

 

-Куме, даћу ти

коња за кућу,

седло за њено огледало,

нож за њен огртач.

Куме, долазим крварећи

из Кабриних кланаца.

-Кад бих могао, младићу,

лако би се нагодили.

Али ја више нисам ја

нити је мој дом више мој.

 

-Куме, хоћу да умрем

пристојно у својој постељи

од челика и, ако је могуће,

са холандским чаршавима…

Зар не видиш моју рану

од груди до грла?

 

Триста црвених ружа

покривају твој бели грудњак.

Крв ти ври и мирише око појаса.

Али ја више нисам ја

нити је мој дом више мој.

 

-Пусти ме бар

на високе веранде,

пусти ме да се попнем! Пусти ме

на зелене веранде.

Верандице месечеве,

где капље вода.

 

Већ се пењу два кума

на високе веранде.

Остављајући траг крви.

Остављајући траг суза.

Дрхтали су кровови,

фењерчићи од лима.

Хиљаду стаклених дефова

рањавало је зору.

 

Зелено, волим те, зелено!

Зелен ветар, зелене гране.

 

Два кума су се попела.

Широк ветар остављао је

у устима чудан укус

жучи, ментола и босиљка.

 

-Куме, где је, реци ми,

где је твоје горко девојче?

-Колико пута те је чекала

свежа лица, црне косе,

на тој зеленој веранди.

 

Над огледалом бунара

Циганка се њиха.

Зелене пути, косе зелене,

са очима од хладног сребра.

Месечев сталактит од леда

држи је над водом.

Ноћ је постала интимна

као мали трг.

 

Пијани су жандари

лупали на врата.

Зелено, волим те, зелено!

Зелен ветар, зелене гране.

Брод на мору

и коњ у планини.

                Ф. Г. Лорка

               

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за III разред средње школе

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s