Простор, време и људи у роману „Сеобе“, Милоша Црњанског

 

О роману „Сеобе“ говорићемо у књижевном и историјском контексту, узимајући у обзир све припреме које су ученици обавили, прикупљајући информације на које су упућени при подели истраживачких задатака. 

Затварајући круг који су Вук Исакович и његов колективни сапатник, Славонско-подунавски пук, начинили од поласка у рат до повратка из њега (Петроварадин-Печуј-Грац-Виртемберг-Енглштат-Мајнц-Штразбург-Петроварадин) и годишњи (временски) циклус од пролећа 1744. до истог периода 1745. , уочићемо кружно кретање људи и времена; у тај затворени оквир сместићемо своју причу о делу.

Композиција

Композицију романа чини десет поглавља насловљених изводима из текста, чиме се више потенцира атмосфера и унутрашњи смисао ових целина, него њихов формални садржај (развој радње, делање јунака, догађаји). Понављањем наслова првог поглавља (Бескрајни плави круг. У њему звезда.) на крају романа симболички се затвара круг, а радњи одузима перспектива и поништава хронолошки ток. У тој прстенастој структури радња се одвија на два плана; на физичком или спољашњем – прати се Славонско-подунавски пук на кружном путу ратовања „по туђој вољи и за туђ рачун“; на унутрашњем плану – прате се емотивна и психичка стања три јунака (Вука Исаковича, Аранђела Исаковича, госпоже Дафине), који се, такође, безнадежно врте у кругу својих празнина, неостварених жеља, изневерених очекивања, узалудне потраге за смислом и срећом.
Приповедач се служи доживљеним говором (не узурпирајући позицију објективног приповедача) и тако сва догађања, пределе, ситуације са којима се читалац суочава, долазе из унутрашње перспективе јунака.

Простор у роману

Амбијент у којем су смештени јунаци дела представља негостољубиво окружење, неподобно за живот. Они обитавају у блату, баруштинама, мочварном окружењу, каљузи; живе у трошним колибама, мемљивим туђим кућама, окружени маглама и смрадним испарењима. Нема сигурног скровишта ни стабилног тла, нема породичних поседа који представљају сигурност и дом, нити гробаља која значе укорењеност и успостављње везе са завичајем.

Симболика доминантних уметничких знакова (праелемената земље, воде, ваздуха и ватре у својим специфичним манифестацијама приказаним у роману) савим је неочекивана:

-Земља није мајка хранитељка, плодоносница, подлога стабилности, већ глиб и мочвара.

-Вода није бистри извор живота, симбол чистоте, кретања и промена, већ мутна стихија неповратне пролазности.

-Ваздух није бескрајни светли простор који надахњује и отвара видике, већ је испуњен испарењима и маглом кроз коју се тумара у потрази за изгубљеним прибежиштем.

-Ватра није светла, сјајна, прометејска, и не уноси топлоту и просветљење у живот људи, већ представља стихију која за собом оставља смрт и згаришта; у фигуративном значењу она није пламен љубави већ неконтролисана страст која пустоши душу. Једино светло у роману је етерична представа звезде у недоступном простору неба!

Време у роману

-Прошлости нема или је замагљена жељом да се заборави. Својим садржајем (вечитим тумарањем и лутањем, ниподаштавањем и повређивањем) она успоставља временски континуитет са садашњошћу. Ако и постоји нит сећања коју Вук Исакович жели да сачува, онда је то митско сећање на прапостојбину (као једини простор среће) у коју жели да се врати.

(Једино сећање које не повређује, сећање на реалну и у животу остварљиву срећу, заједничко је Вуку и његовој жени Дафини – сећање на прве дане љубави и ноћи под месечином.)

-Садашњост је време бола, разочарања, понижења, греха, болести и ојађености, време испуњено смрћу, анимализованим трајањем (у натуралистичкој слици распадања) на колективном и индивидуалном плану.

-Будућност је етерична, светла тачка, утопијски лепа. У њу је смештен сан о срећи али са снажно сугерисаном неизвесношћу остварења.

Људи у роману

Доминантне одреднице ликова, било да се ради о појединцима или колективном јунаку – Славонско-подунавском пуку, јесу – усамљеност, неиспуњеност, осећање промашености, повређено достојанство, обезвређеност, бол, дезоријентисаност, чежња, изневерена очекивања, неутољеност физичке и духовне глади. Међу њима нема комуникације, нема емотивне и интелектуалне размене, нема дијалога. Они су отуђени, интровертирани, заокупљени сопственим егзистенцијалним тренутком и обесмишљеношћу.

Свако тежи остварењу изван понуђене стварности:

– Вук, као епигон српског националног бића види своје остварење у још једној сеоби која заправо представља повратак у идеализовану прапостојбину – у бескрајна пространства православне мајке Русије. (Усмереност ка будућности.)

-Аранђел, који је све вредности подредио материјалном покушава да купи срећу. Касно откривена љубав духовно га преображава, али га и уништава јер је зачета у греху. Као практичан човек он своје остварење (у љубави и породици уз жену која не може бити његова) узалудно покушава да испуни у садашњости.

-Госпожа Дафина је огорчена, жена изневерених очекивања, мучена сопственом путеношчу . Њен сан о срећи давно се истопио и она више нема чему да се нада. Њено трајно стање је очај, неутољена страст и жеђ за љубављу.

Напомена: Графички приказ рађен је за текст писан латиницом (на сајту Књигомногољупци, одакле је чланак овде  пренет како би био приступачнији ученицима).

Резиме
Све заједно у овом делу, а то значи живот у целини, је неодређено, испуњено лутањем (у себи и око себе), потрагом за миром, смислом, стаништем, за прихватањем и признањем, самопотврђивањем и самопоштовањем.

По доласку у Аустроугарску, Србима је насилно поништаван идентитет којег они нису хтели да се одрекну, али су полако губили оријентацију. Нису имали где да се врате и нису знали где да оду. Циклична структура романа симболички представља пут без краја, дезоријентисаност, судбинску предодређеност српског народа, препуштеност туђој вољи и интересима, бесциљно тумарање без плана и стратегије у којем се полако губи свест о себи.

Бранијета Конџуловић