Кнута Хамсуна, великог Норвешког писца, многи називају оцем модернизма. Свој први роман „Глад“ објавио је 1890. отварајући једно посве ново поглавље у европској прози. У средишту његовог интересовања је урбани, невидљиви човек, у отуђеном и равнодушном свету, уклештен између спознаје о апсурдности свога постојања и нагонског порива за одржањем у животу. Пратећи свога јунака (који веома личи на самог писца у одређеним фазама живота) кроз егзистенцијална тумарања, он са неслућеном лакоћом понире у најскривеније кутке његовог бића и открива механизме помоћу којих се, иако дубоко свесно свога безнадежног стања, грчевито и са повременим задивљујућим ентузијазмом, опире коначном пропадању.

Иако је настао крајем деветнаестог века, овај роман није ништа мање актуелан на почетку двадесет првог. Проверите зашто.

Пред вама је неколико одломака из романа „Глад“, као мали подстицај да књигу прочитате у целини.

 

Било је то у оно време када сам као скитница живео и гладовао у Кристијанији, том јединственом граду који никог не пушта од себе а да му не удари свој жиг…


Лежим отворених очију у собици на мансарди и слушам како сат у стану испод мене избија шест; довољно се разданило, и по степеницама је отпочело ходање горе-доле. Соба ми је око врата закрчена старим бројевима Јутарњег листа, и већ могу да разазнам оглас неког чувара светионика, док се лево од њега јасно види масним, косим словима одштампани оглас за свеж хлеб пекара Фабијана Олсена.

---

Ко зна, мислио сам, вреди ли уопште даље тражити било какав посао. Сви ти откази, полуобећања, одлучна одбијања, све наде које сам гајио и које су се затим рушиле, нови покушаји који су се сваки пут завршавали ни са чим –  све је то убило храброст у мени. Последњи пут, тражио сам место благајника, али прекасно сам дошао, а ионако не бих могао да положим кауцију од педесет круна. Претходно сам се пријавио за ватрогасца. Било нас је педесетак у чекаоници, и сви смо се прсили да се покажемо снажни и храбри. Један од чланова општинског одбора обилазио је и посматрао кандидате, пипао их за руке и постављао им ово или оно питање; поред мене је само прошао, климнуо главом и рекао да не одговарам јер носим наочаре.
Отишао сам тамо још једном, без наочара, наравно; стајао сам намрштен и трудио се да изгледам оштрији од ножа, али је члан општинског одбора поново прошао поред мене и осмехнуо се – препознао ме. Најгоре је што ми је одело било сасвим изношено, и нисам више могао да се јављам људима као пристојан човек и тражим посао.
Тако сам полако, равномерно и неизбежно тонуо све ниже и ниже. На крају сам остао готово онако како ме мајка родила. Нисам имао чак ни чешаљ; нисам имао ни једну једину књигу коју бих могао да читам у тешким тренуцима.

Током читавог лета проводио сам много времена на гробљима и у Дворском парку, где сам седео и писао чланке за новине, стубац за ступцем, на најразноврсније теме, све што је могла да изнедри моја ћудљива машта и мој немирни мозак. Често сам из очајања бирао теме које су ми биле потпуно стране, и трошио много напора и времена на њих, али нигде то нису прихватали. Чим би један чланак био завршен, сместа бих почињао други. Одбијања уредника нису увек деловала поразно; непрестано сам уверавао себе да једном ипак морам успети. И заиста, кад би нешто од тога ипак прошло, дешавало се да добијем пет круна за чланак на који сам утрошио неколико сати после ручка.

***

Шта ми је? Није ваљда Бог показао прстом на мене? И зашто баш на мене? Зашто не на неког другог човека, неког, рецимо, у Јужној Америци? Што сам више размишљао о томе, постајало ми је све несхватљивије зашто је баш мени пало у део да будем пробни камен у рукама господа Бога. Чудило ме зашто судбина није нашла никог другог на целом свету, већ се задржала баш на мени.

***

Поново су ме обузеле мисли о Бога. Мислио сам да је неопростиво од њега што ми гомила препреке на путу и квари сав посао кад тражим место за себе, а ја сам се само молио за насушни хлеб. Лепо сам уочио како ми сваки пут после дугог гладовања мозак као да истиче из главе, и она постаје потпуно празна и лака. Чинила ми се као нека туђа ствар, и нимало је нисам осећао на раменима; осим тога, јављао ми се осећај да бечим очи кад у било кога гледам.
Седео сам на клупи и мислио о свему томе, а у срцу ми се скупљало све више и више горчине против Бога, због његове упорне окрутности према мени. Ако је он мислио да ме приближи себи и поправи ме, терајући ме да патим и стављајући ми на пут једну невољу за другом, онда је то била чиста будалаштина – био сам убеђен у то. И, скоро плачући од беса, погледао сам ка небу и у мислима му једном заувек рекао све то.

***

И сâм сам се осећао као црв који пропада, поражен пропашћу усред тог света који се спрема да утоне у летаргични сан. У неком чудном страху устао сам и прешао неколико одсечних корака по стази.
„Не!“ узвикнуо сам, стегнувши обе песнице. Ово се мора окончати. И поново сам сео и узео оловку, решен да по сваку цену напишем чланак. Потпуно је некорисно клонути зато што човеку пред очима стоји неплаћена кирија.
Споро, веома споро, мисли су ми се мало прибрале. Посветио сам им сву своју пажњу и написао две-три странице у облику увода за било шта; то је могло да послужи као почетак путописне скице или политичког чланка, или било чега. Био је то у сваком погледу одличан почетак.  

…