Ако нисте читали, предлажем – Провидне приче

Фотографија позајмљена са: https://dereta.rs/cached/dereta.rs/Images/Ljudmila-Ulicka-000048103154.jpg

 

 

Зашто треба да прочитате макар нешто што је написала Људмила Улицка? Зато што је њена мисао течна и јасна као вода, реченица истовремено интелектуално провокативна и лака, лежерна као добра шала, а ткиво њених текстова примамљиво и магнетски привлачно попут интриге.  Уместо да вас убеђујем, предлажем вам да прочитате увод у њене „Провидне приче“. Уверена сам да ћете пожелети да прочитате и остатак.

 

Провидне приче

Може ли се поредити велика мушка лаж, стратешка, испланирана, стара као Каинова реч, са милим женским лагањем у којем нема никаквог предумишљаја, чак ни користи?

Ево, на пример, царски пар Одисеј и Пенелопа. Царство додуше није велико, око триста палата, невелики посед. На пашњаку козе – о кокошима ни говора, изгледа да их још нису одомаћили – царица прави сир и тка отираче, пардон, покриваче… Она је, истина, из угледне породице, тата ради као цар, а сестра од стрица је она иста Јелена због које се одиграо најсвирепији рат у давна времена. Узгред, Одисеј је такође био један од претендената на Јеленину руку, али – лукавац! – измерио је „про” и „цонтра” и није се оженио најлепшом од свих жена, звездом над звездама сумњивих моралних назора, већ кућевном Пенелопом, која је до старости свима дојадила својом демонстративном и још тада старомодном супружничком верношћу. И то у време када се он, чувен по својим „вештим домишљањима”, по лукавству и подмуклости спреман да конкурише боговима – како га оцењује сама Атена Палада – претвара да се враћа кући. Десетлећима он пегла Средоземно море, отима свете реликвије, заводи чаробнице, царице и њихове служавке – митски лажов оних препотопских времена када су точак, весло и преслица већ били измишљени, али још не и савест. На крају крајева, сами богови одлучују да организују његов повратак на Итаку, јер постоји бојазан да ако му не помогну вратиће се у своје село сам, упркос судбини, и тако посрамити Олимпијце…

А наша старомодна простодушна варалица пара ноћу оно што исплете дању, испира сузама од младости интензивну боју својих очију, додирује обешене, ником потребне груди танким прстима искривљеним од артритиса, и тера од себе просце које одвајкада занима искључиво њено царско, макар и невелико богатство, никако не њене пређашње чари… Глупа женска тврдоглавост. Да кажемо право, она не уме чак ни да лаже. Одмах јој се види на лицу. Зато се непрестано и спрдају са прилично остарелом женом коју су удали за најпохлепнијег од свих мужјака…

На крају крајева, Одисеј је постигао све што је желео: испунио је собом људску културу као својевремено тројанског коња, оставио трагове по свим морима, разбацао своје семење по многим острвима, утекао од свих да би се у прави час вратио царским дужностима у драгу му домовину. Преварио је све с којима га је судбина спојила. Осим судбине саме: једног дивног јесењег дана искрцао се на обалу Итаке млади јунак у потрази са остављеним оцем и, не препознавши га, смртно га ранио оставивши између живота и смрти невелики зазор за финално објашњење. То је једна од верзија мита о Одисеју… Али без обзира на унапред осуђену пропаст, коју не могу избећи смртници, Одисеј је остао хиљадугодишњи јунак као – велики лажов, авантуриста, прељубник… Како је само био искусан у измишљању подвала! Најпре је проницао у туђе токове мисли да би их претекао, заобишао, надвладао, уловио, победио! И сама чаробница Кирка је била несмотрена… Тако је он уписан у народно памћење као велики конструктор и архитекта умне лажи…

Пенелопа је остала празних рукава. Једнако је седела са својим предивом за вишекратну употребу, прела и парала, и њена лаж као и њена рукотворина била је неприродна и неуверљива… Без обзира на њен дугогодишњи бескористан труд, није јој припало тако значајно место као њеном мужу или сестри од стрица. Јер, била је лишена оне посебне женске особине – лагања. А женско лагање је, међутим, за разлику од мушког, прагматичног, најзабавнија дисциплина. Жене све раде другачије, на други начин мисле, осећају, пате и – лажу…

Боже милостиви, а како само лажу! Реч је, наравно, само о онима које за разлику од Пенелопе имају за то дара… Узгред, нехотице, бесциљно, страсно, изненада, неприметно, недоследно, очајнички, савршено безразложно… Оне којима је то дато, лажу од малих ногу до судњега дана. И са колико само љупкости, талента, невиности и дрскости, стваралачког надахнућа и сјаја! Некаквом рачуну, користи, испланираној интриги – ту места нема. То је само песма, бајка, загонетка. Али, загонетка без одгонетке. Женска лаж је таква природна појава као што су – бреза, млеко или бумбар.

Свака лаж, као и болест, има своју етиологију. Са наследном предиспозицијом и без ње. Ретка као рак срца и широко распрострањена као мале богиње. И таква која показује знаке епидемије. Посебна врста је социјална лаж од које одмах оболевају готово сви чланови женског колектива у дечјем вртићу, фризерском салону или некој другој установи где су већина чланова – жене.

Дакле, пред вама је мало уметничко истраживање тог проблема без претензија на потпуно или чак делимично његово разрешење.                                      

Људмила Улицка

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s