Преузето из дневног листа Политика
Аутор: Урош Петровић понедељак, 10.12.2018. у 21:30
Илустрација – Срђан Печеничић
У почетку сам, поред новосмишљених, прерађивао и старе загонетне приче и мозгалице, покушавајући да их приближим духу времена. Најзадовољнији сам био када их у целости сам осмислим
Иако се моје родно место неминовно претварало у град, још увек је било места на којима се могло нагомилати грање и запалити пристојна логорска ватра. Поседали бисмо тада око лелујавог пламена, и док нам је врелина зарила лица, причали о занимљивим темама. Једне од тих надахњујућих вечери, неко је испричао загонетну причу. Беше то кратка приповест о лешу човека пронађеном усред пустиње, без одеће и са танким штапићем у руци. Требало је одгонетнути како се несретник нашао стотинама километара од првог насеља, зашто је наг и у чему је тајна онога што му је остало у шаци.
Сенке од ватре играле су по лицу приповедача, чинило ми се, као никада пре тога. Пажљиво сам слушао нагађања осталих дечака, покушао да искористим све што чујем, мимику загонетача, нагласак, скривене делове приче… Упијао сам сваки детаљ, ту поред ватре, док се у мени разгоревао много већи пламен. Схватио сам на крају да је реч о путнику балона који је губио висину над пустињским беспућем, те извукао најкраћи штапић када се бирало ко ће да се жртвује за остале.
Био сам опчињен читавим процесом који је та прича захтевала на путу до решења. Међутим, занимао ме је и онај њен само наоко скривени део – како је смишљена. Често ме радозналост поведе преко границе, ван утабаних стаза, и на томе сам јој дубоко захвалан.
Намах сам се заљубио у те приче за решавање! Међутим, није их било баш у изобиљу… Свега неколико квалитетних и употребљивих мозгалица је кружило међу генерацијама (у то време, наравно, још увек није постојала ни назнака да ће се једнога дана појавити заједничка неуронска мрежа човечанства, у шта се интернет одавно већ неумитно претвара). Хтео сам више! Желео сам да их слушам, решавам, постављам… Није прошло много времена када сам почео и да их смишљам.
Народно стваралаштво (укључујући све културе света) препуно је загонетки, и та драгоцена баштина сигурно није настала без дубоког смисла и ваљаних разлога. Темељи су, дакле, постојали – древни и јаки.
Загонетке су се и у литератури појављивале одувек – од оне коју је забележио Софокле, а коју је Сфинга поставила Едипу, преко библијских и оних у делима Луиса Керола до Голумових изазова у чувеном Толкиновом роману. Уметали су их у своја дела и Шекспир (Млетачки трговац), Џејн Остин (Ема), стидљиво и на посебан начин чак и Џејмс Џојс и Борхес. Наравно, ни умешна Џоана Ролинг им није одолела.
Више од две деценије после оне судбоносне ватре, почео сам да пишем књиге какве бих волео да су постојале тада, у данима тих лагодних вечери, прошараних светлошћу пламена. У почетку сам, поред новосмишљених, прерађивао и старе загонетне приче и мозгалице, покушавајући да их приближим духу времена. Најзадовољнији сам био када их у целости сам осмислим – од свега неколико у почетку до читавих комплета у новијим књигама. Наравно, од самог почетка нисам желео само пуку збирку мозгалица – желео сам праву књигу, са јунацима који ће имати препознатљиве карактере, у занимљивом, необичном окружењу. Идеја је била да објединим мозгалице тако да целина личи на анале једног траперског села. Становници су непознатог националног порекла, имају својствена, необична имена и обичаје, јашу ламе, али су вешти са бумеранзима, док је врховни ауторитет у селу – видар. Тако су настале прве књиге серијала „Загонетне приче”.
Дакле, неколико мојих књига јесу такве збирке загонетних прича. Сада, када се неки малишан опасно заљуби у ту мистериозну литерарну форму, неће бити тужан што их нема више, као што ја својевремено бејах.
Није лако смишљати нове загонетке – мени успева свега тридесетак пута годишње. Наравно, то важи уз веома висок критеријум који сам сам себи задао, при којем се без милости одбацују оне лаке и баналне, са проблематично уклопљеним поставкама и решењима. Квалитетна загонетка мора да се бруси, проверава са великим бројем решавача, прилагођава и развија, да би коначна верзија представљала бисер. Реч је, сматрам, о посебној, захтевној и озбиљној области литерарног стваралаштва.
Ипак, желео сам да одем још један корак даље – да сасвим преплетем роман са загонеткама. Тако је настао мој први роман саздан од мозгалица, „Мрачне тајне Гинкове улице”. Радња романа тече, али је испресецана загонеткама које главна јунакиња мора да реши да би прошла даље. Та књига се толико допала и мени и читаоцима да сам са великим еланом наставио да пишем ту сасвим нову књижевну форму – до сада ми је објављено три романа у загонеткама, а ускоро ће се појавити и четврти. За пети, већ имам смишљене загонетке, што значи да је најтежи део и први услов за настанак таквог дела сасвим спреман.
Наравно, пре него што уђу у књигу, своје нове загонетке постављам и деци и одраслима, некад увече поред ватре, а некада у препуним блиставим салама у читавом региону, неретко и шире. Њихова решења само неодговорни решавачи склони пречицама траже преко интернета, на својим паметним телефонима – наравно, узалуд. Такви књижевни сусрети бивају препуни интеракције, идеја и радости откривања, често заличе на авангардну позоришну представу или перформанс. Успешним решавачима већ дуже од деценије поклањам насмејану лоптицу као трофеј и доказ да су храбро и бритко размишљали. Наравно, појавио се и велики број имитатора те форме наступа, о чему би могао да се напише и посебан чланак, занимљив из различитих аспеката.
Решење загонетке коју сам поставио никада не откривам, док је они којима је намењена не реше сами. Трудим се да правим мозгалице тако да, када се одгонетну, решавачи знају да су успели. Не морају ни да питају, нити да се питају да ли је њихово решење исправно јер, изненада, свака реч бива савршено уклопљена те се читава форма осмишљава.
Да ли је то баш тако? Проверите сами! Било да је стара/нова или мала/ова би нам биљка/занимање дала!
*дечји писац и некада председник Менсе Србије
knjigoljupci 