Јустејн Гордер: Суштина нaшег постојања јесте помиреност са смрћу

Преузето из дневног листа Политика

Justejn-Gorder-2,-IMG_20181212_102840734

Фотографија: М. Вулићевић

Поводом 25 година постојања „Геопоетике” један од омиљених аутора ове издавачке куће Јустејн Гордер дошао је у Београд да увелича ову прославу. Овом приликом разговарамо о његовом новом роману „Баш како треба/ Мала прича о скоро свему”, који је са норвешког превео Радош Косовић. Популарни аутор „Софијиног света”, „Мистерије пасијанса”, „Замка у Пиринејима”, дела „Vita Brevis”, „Кћи директора циркуса”, „Луткара”…, у овој новој књизи кључне догађаје у животу једног човека посматра из перспективе универзума. Тачније, са становишта астронома или ренесансног мислиоца. Наиме, по бајци „Златокоса”, у којој је каша „баш како треба”, ни претопла, ни сувише хладна, астрономи су област око звезде где је температура одговарајућа да би се пронашла вода назвали „Златокосина зона”. Отуда овај необични наслов.

Живот је кратак, одјек је вашег романа „Vita Brevis”, који се понавља и у овој новој књизи. Да ли је управо та ограниченост живота разлог да га више ценимо?

Док сам писао књигу „Баш како треба/ Мала прича о скоро свему” моја је намера била да то буде кратак роман, више налик на приповетку, да могу да га читају људи свих доба, да поседује одређену тензију и да то буде дело топлих осећања. Размишљање о животу и смрти испуњава ме извесном топлином. То је и штиво које говори о животу, љубави, али и смрти. Врло често те ствари су испреплетене. Они који су га прочитали рекли су ми да су странице проходне, иако ту има филозофских рефлексија о положају човека у свету. „Vita Brevis” на латинском значи „живот је кратак”. Приповедач у роману „Баш како треба” више није млад, има 56 година, и помало је драматичан у прихватању упућене му животне поруке о крају његовог постојања. Можда и свако од нас покушава да заборави на коначност живота. За мене, смрт није материјална, она нема супстанцу, није ентитет по себи и представља само завршетак живота. Живот, пак, оно је што заиста постоји, што има суштину и опипљивост. Фантастичан је, предиван је и вредан, али такође је и рањив. И поред ратова и неправди, наша егзистенција је дивна и губитком живљења остајемо без свега тога. Међутим, мој јунак на крају је помирен са тим да ће се ускоро растати са овим светом. Суштина људског путовања и јесте то – помирење са смрћу, уместо могућег огорчења. Постоји нешто што се зове „уметност умирања”, што је очигледно у филозофији стоицизма, касније код Спинозе, или у будизму.

Усхићење због сопственог постојања плаћамо болом због тога што нећемо заувек бити ту.

Управо је страх од смрти оно што нас дефинише као бића. Страх је и оно што одређује савремене Европљане, посебно овога јутра када сви говоре о новом терористичком нападу у Стразбуру. Како се борити са страхом?

Пре свега морамо се супротставити терористима зато што треба да повратимо сигурност у своја друштва. Пре неколико дана Нобелова награда за мир уручена је и доктору из Конга Денису Маквегеу који лечи силоване жене, жртве ратних злочина, као и младе жене из Сирије које је заробила Исламска држава. То су политички злочини, као и овај терористички напад – доживљавамо их као општу претњу, не као питање индивидуалне стрепње. Срећем људе који кажу да никада не помишљају на своју коначност, али ја ту чињеницу, да сада постојим, а да ме једнога дана више неће бити, видим као две стране новчића. Као што је то сажето рекао Хамлет: „Бити или не бити, питање је сад”. Тај новчић стално преврћем у руци. То је она цена којом плаћамо усхићење због сопственог постојања. Плаћамо је болом због тога што нећемо заувек бити ту.

Приповедате нам у новом роману и о оном идеалном стању универзума „где је све како треба”, о појму „Златокосине зоне”, док су наша друштва у пометњи. Може ли човек икада да спозна ту савршену уклопљеност, будући да смо сасвим одвојени од било какве хармоније?

Мој јунак Алберт размишља о том појму „баш како треба” и закључује да је чудесна коинциденција што смо ми ту у свету да својим умовима појмимо историју читавог универзума. Он такође увиђа да је то све можда исувише, да превазилази нашу свесност. У исто време, у људским друштвима многе ствари уопште нису „баш како треба”. Мислим да нема дефинитивног одговора на питања шта је људско биће. Прави људи способни су да испоље љубав и пажњу, многи су током читавог живота потпуно безопасни, показујући само љубазност, али постоје и они који су сасвим зли. На пример, терористи у Конгу који силују бебе, или злочинци Исламске државе. То је ужасно и болно. У роману „Баш како треба” болно је схватање да се свет напушта бесповратно. Што се више о томе размишља, позлеђивање је веће.

Неке ствари морамо сами да спознамо, али има разлике између самоће и усамљености, о чему говори и ваша претходна књига „Луткар”. Да ли је усамљеност све већи проблем савремених друштава?

Да, усамљеност јесте проблем многих. За разлику од тога, ја се никада не осећам тако. У Норвешкој имамо реч за самоћу која је негативна, као и у немачком језику, али у енглеском постоје две речи: самоћа и усамљеност. Ја волим самоћу, да сам идем у дуге шетње, волим да планинарим, да путујем сам, или да пишем, али никада се не осећам усамљено. Мој луткар дефинитивно је дивна особа. Његов најближи пријатељ је једна лутка са којом разговара, а своју усамљеност лечи и тако што присуствује сахранама људи које није познавао, представљајући се као њихов пријатељ. На сахранама се могу срести породице, а он је нема. Пратио сам овог јунака одмалена, када су му се друга деца подсмевала због тога што је био дете разведених родитеља. То је један од разлога због којих је усамљен. Има и интересовање за етимологију европских језика, занимају га порекла и заједнички корени речи као што су „гарден” на енглеском, „гартен”, „шардан” на француском, и слично. Моје презиме је Гордер, што значи фарма. У српском имате именицу „град”, утврђење, од чега долази Београд. На латинском хортус значи врт, а цвет хортензија потиче од те латинске речи. Мој јунак луткар своју припадност види у широј породици индоевропских језика.

Ваш јунак у новом роману каже да се у човеку нешто сломи када досегне одређено доба. На који начин се борити са старењем духа?

Због две ствари жалим у животу, што нисам раније престао да пушим, а прекинуо сам пре 15 година, и што нисам био добар у вежбању. Сада два пута недељно идем у теретану, мада мислим да је мало касно… Много важније од тога је ум одржавати младим. Ако не користите мишиће, они ће атрофирати. Исто је и са интелектом. Моја супруга има Паркинсонову болест и лекар јој је саветовао да чита и решава судоку. Као писца често ме питају одакле ми све те приче, одакле ми машта. Сви имамо бујну машту, сви смо на неки начин песници, рођени смо креативни, и ако не негујемо те таленте они ће увенути. Важно је бити разигран у духу.

Шта мислите о данашњем уско стручном образовању које сужава поглед у односу на некадашње познавање свеукупности света?

Мислим да је врло важно имати ширину у знању и у приступу нашој егзистенцији. Образован сам као хуманиста, тако да познајем језике, филозофију и књижевност, али све више читам дела из области природних наука. Написао сам есеј под насловом „Да ли је свесност космичка случајност”, који припада подручју астрофизике. Одговоре на сва та велика питања о стварности и свету, чак и поводом проблема постојања Бога, не тражим у књижевности или филозофији. За њима трагам у огромности космоса.

 

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Кутак за читање, Позајмице

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.