Ипак звоне звончићи!

Приближава се Нова година, па тако и новогодишње представе за децу која жељно ишчекују Деда Мраза и поклоне. Можда ће некога обрадовати управо овакав драмски комад, па га зато делим са онима који се старају за осмехе на дечјим лицима. Комад није нов, на овом сајту већ постоје скице осам различитих дечјих карактера у тексту „Новогодишње варијације“, али је дотеран и уобличен у једну целовиту новогодишњу причу у којој, осим девојчица, постоји и један дечак. Ето решења, ако немате бољих идеја.


Лица:

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА
СВАЂАЛИЦА
ШМИЗЛА
БРБЉИВИЦА
ПЛАЧЉИВИЦА
ЛАЖЉИВИЦА
МУШКАРАЧА
СТИДЉИВИЦА
ЈОЦА

Група девојчица (Шмизла, Брбљивица, Плачљивица, Свађалица и Лажљивица),  седе на поду и игрју се луткама, коцкицама и другим играчкама. Мало по страни седи Јоца и игра игрицу на телефону незаинтересован за девојчице. 

БРБЉИВИЦА: Јоцоо! (Јоца се не осврће) Еј, Јоцоо!

ЈОЦА: (незаинтересовано) А!

БРБЉИВИЦА: А кога ти чекаш?

ЈОЦА: Никог.

БРБЉИВИЦА: Лажеш. Чекаш Деда Мраза, је л’ да?

ЈОЦА: Не чекам. (пауза; игра игрицу на телефону) Деда Мраз не постоји.

ШМИЗЛА: Ма шта лупаш не постоооји! Ја сваке године добијем нешто лееепо. Како онда да не постооји?

ЈОЦА: А и да постоји, вама сигурно неће ништа донети.

СВАЂАЛИЦА: Знам и ја да не постоји, ал откуд си се ТИ нашао тако паметан да знаш да баш НАМА неће ништа донети? Зашто баш нама? А теби би, као, донео? Ти си, као, нешто!

ШМИЗЛА: Зашто тако глупо причаш, Јоцо? Зашто нама да не донесе?

ЈОЦА: Зато што сте свађалице, и што само блебећете по цео дан и не умете лепо да се играте, него само нешто измишљате.

СВАЂАЛИЦА: (подиже се с места спремна да се бије) Ма ко је свађалица, безобразниче један!

Могући сукоб прекида Весела која дотрчава однекуд сва раздрагана и необуздано почиње да говори, тако да друге скоро да не могу да јој упадну у реч, мада покушавају.

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА: (Скаче около раздрагана.) Долази  Деда Мрааз, долази Деда Мрааз… (Шмизла и Брбљивица скоче да виде одакле долази Деда Мраз, а остале се радознало осврћу. Осврће се и Јоца, а онда се сети да се то њега не тиче, па поново заузме своју позу.) Како сам срећнаа! Ја сам му написала писмо! Јесте ли му ви написали писмо?

БРБЉИВИЦА: Заусти да каже: „Ја јеес…“ (али је Весела не слуша, већ наставља.)

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА: Ма јесте, знам, а и ако нисте  – неема везе, зна Деда Мраз и сам коме треба да донесе поклоне! А зна и коме не треба… (Окреће се значајно у правцу дечака који седи и прави се да га не занима о чему девојчице причају). А ни то нема везе; нама ће да донесе, јер смо били добри, и слушали смо маму и тату и баку и …све  смо слушали…

ШМИЗЛА: (Сва „на ноте“, трепћући и бирајући прави израз) Ја сам стваарно цееле године, биила… (Бесела, као да није приметила да Шмизла хоће нешто да каже, наставља где је стала. Шмизла, видно увређена, демонстративно седне. Седне и Брбљивица.)

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА: Јооој што ја волим поклоне! Па кад их завије у онај лепи шарени, шашкасти,  шушкави  папир са маашницом одгоре! А ти отвараш, отвараш и све ти се загужва, а никако поклон да пронађеш! А онда нађеш веелику лутку и кућицу за лутку и луткино оделце и књижицу једну и бојице, и оне ципелице што су ти се мноого допале кад си шетала са мамом…И свашта нађеш.

Једва чекам! Мама сад каже да  треба да будем стрпљива…

СВАЂАЛИЦА: (Упадне јој у реч, нервозно.) Па, буди стрпљива! Лепо ти каже! Разлетела си се ту около и правиш галаму без икаквог разлога…

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА: Јесам, стрпљива сам, само ме нешто овде голица и тера да се смејем. Све ми  је несто смешкасто кад треба да будем стрпљива.

А знате ста ми је најсмешније?

СВАЂАЛИЦА, ШМИЗЛА и БРБЉИВИЦА (углас и правећи гримасе са изразом досаде): Штаа ти је најсмешније?!

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА: Мој брат је тражио да му окачим чарапу на прозор, једну шарену лепу, на ромбиће, да му Деда Мраз остави поклон. Једва чекам то да видим! (пауза) Како ће Деда Мраз да угура бицикл у чарапу?!

(Девојчице се смеју, Весела се придружује групи са играчкама, а Свађалица ђипи с пода.)

СВАЂАЛИЦА: Ма какав Деееда Мраз! Ко је њега уопште видео?  И како ме то нервира! Сви само нешто лажу, а ви верујете: „Ако не поједеш све из тањира неће доћи Деда Мраз!“ А ако поједем тај бућкуриш  од шаргарепе и спанаћа – он ће, као, да дође!? Е баш нећу! Замисли што би била фора да због мог ручка нико не добије поклон!

БРБЉИВИЦА: (Скочи изнервина и почиње да меље као воденица без паузе.) Ма немој, баш си ти паметна, ти говори у своје име, знаш, а не да ту други нешто буду… мислим без везе… шта ти мислиш да… (Остале девојчоце је повуку да седне међу њих док је свађалица презриво посматра и говором тела показује да је спремна да се супротстави)

СВАЂАЛИЦА: Па онда… „Ако будеш добра и престанеш да се тучеш са дечацима, донеће ти  Деда Мраз нову хаљину! “ А ко му је тражио хаљину? Ја сам хтела ролере и клизаљке и тако нешто! Ма неее, ОН се брине да ћу ЈА пасти  са ролера, па ћу се повредити… Као да он нема преча посла него да гледа шта ЈА радим!

„А зашто се, благо баби , не угледаш на Милицу? Видиш како је она златна?! Све лепо: Добар дан, па довиђења, па извол’те, па хвала, не говори ружне речи, не свађа се …“ Због те гуске сам прошле године, кад сам веровала! у Деда Мраза, извисила за бицикл…! Још сам му лепо написала писмо, рука ме заболела, и све сам му набројала шта сам лепо радила и како сам слушала све редом, чак и кад ме мрзело!, а он!… „Зашто је Милици донео бицикл кад сам га ЈА тражила?!“ питала сам маму, а она каже, „Па, не знам злато, можда је погрешио, стар је знаш…“ Па кад је стар, што не иде у пензију!

Е зато нећу да будем добра и зато ћу да се млатим са свим дечацима у школи, до миле воље! Ако ништа друго – и њих ће казнити тај ваш глупави деда, па ни они неће добити поклон! (Гледа према Јоци.)

ЈОЦА Незаинтересовано је погледа преко рамена и тек успут каже: Је л’ мени нешто кажеш? (и настави своју игрицу)

Свађалица направи покрет као да је спремна да се туче, али пред њу скочи Шмизла.

ШМИЗЛА: Је л’ да да ми лепо стоје ове нове љубичасте шналице? Слажу ми се са љубичастом свеском за природу и друштво. Ја много волим да ми се све слаже.

ЈОЦА: Код девојчица мора све да се слаже, само оне не морају да се слажу. Ни са ким!

БРБЉИВИЦА: Па слажемо се, како се не слажемо, ми умемо супер да се слажемо, ја имам једну супер другарицу из зграде са којом се супер слажем, и супер…

СВАЂАЛИЦА: И супер би било да пустиш мало друге да говоре.

ПЛАЧЉИВИЦА: А заааштосеонисамосваааађаајууу (Почиње спремна бризне у плач, па се остале девојчице  ужурбају да је зауставе, умирују је, нуде јој своје лутке… па се она брзо умири.)

ШМИЗЛА: (За то време се гледа у огледалце, загледа ципелице, намешта косу, као да не примећује шта се око ње дешава.) Мени кад се нешто не слаже ја не могу да мислим!  Тако сам добила двојку из математике! А знала сам све задатке, кад вам кажем!

ЈОЦА: Е баш ћу да ти поверујем.

ЛАЖЉИВИЦА: (Полугласно, али да сви чују, поверава свој закључак Веселој) Он је заљубљен у њу, сто посто.

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА: Лааажеш! (Спремна је да цикне и огласи свима веселу новост, али јој Лажљивица затвори уста да је заустави.)

ЛАЖЉИВИЦА: Не лажем, кад ти кажем, али ћути.

ШМИЗЛА: (Прилази дечаку и седне поред њега.) Ма стваарно сам знала! Како ми не верујеш?! Само… седнем ја да радим задатак и тако, млатим ногом, ја увек млатим ногом кад радимо контролни, и одједном…! (истовремено скочи и викне) Ужас! Пертле на патикама ми зелене, а оловка – рооозе! Не могу да верујем! Зелено и рооозе, носе само коозе! Шта ћу ако неко примети? Не могу да склоним пертле – како ћу онда да идем, спашће ми патике! А не могу да сакријем роозе оловку – како без оловке да урадим задатак?

ЈОЦА: (Скочи с места театрално, шетка се око девојчице тамо-амо и коментарше њену причу ироничним тоном.) Е, па то је стварно било стаашно! Чисто да не поверујеш! Какав несрећан случај! Није јој се сложила оловка са пертлама! Какав ужас!

ШМИЗЛА: (Поново се врати на место, седне и настави смирено да приповеда.) И тако сам мало крила ноге испод столице, а мало оловку (кад ми ноге утрну онако савијене) и кад погледам на сат, са зеленим каишем, а оно – до краја часа остало још пет минута! И онда ја замолим Сању да  заменимо оловке, (она вам уооопште не води рачуна о тим важним стварима за девојчице), и препишем њеном зеееленом оловком један њен задатак…Па шта сам друго могла!? Остало је још само пет минута до краја часа!

Е, сад, имам још један проблем: Хоће ли ми Деда Мраз донети онај љубичасти мобилни (сад се све носи  љубичасто, то ваљда знате), ако сазна за ту двојку из математике!

ЈОЦА: Уопште нема разлога да се узрујаваш, јер тај деда уопште не постоји!

БРБЉИВИЦА: (Скочи као опарена) Шта ти само ту причаш глупости да не постоји, кад сви лепо знају да постоји и ја знам да постоји и моја мама зна, је л’да децо (обраћа се деци из публике) да и ви исто знате…

ЈОЦА: Каква си ти брбљивица, то још нисам видео у животу!

БРБЉИВИЦА: Јааа? Ја стваарно немам појма зашто мени сви кажу да сам брбљивица, кад ја уопште.. ма не, то само они неки што су љубоморни што се ја лепо изражааавам и тако, знам пуно речи, разних, што се науче кад пуно читаш, мени је мама још кад сам била мала пуно читала, па сам ја тако постала једна права мамина паметница што зна свашта нешто…Ииих шта ја свашта знам и о Дизниленду и пингвинима што не живе на северном полу, нее, пингвини живе на јужном полу, а на северном полу живе поларни медведи и Деда Мраз са ирвасима и знам о астонаутима што скачу по Месецу и о…а о Деда Мразууу! Он тамо на северном полу има једну веелику фабрику од патуљака, ма не од патуљака, него патуљци раде у тој фабрици, гледала сам у једном цртаћу, и тако се праве поклони и тако после звоне они звончичи, звончићи, звоне на сав глас…А знам ја и ко је Јоци ставио ону цедуљицу у клупу, са великим срцетом што је прободено стрелом, само нећу да вам кажем, јер ако бих вам казала да је то урадила Маја,   (Шмизла је гледа запрепашћено и увређено, узврпољила се, не зна шта да ради са собом, а успут гледа Јоцу како реагује. Јоца је једва обуздао победоносни покрет руком и коленом: Јес! а онда као, поново узео телефон да игра игрицу, али са лица не може да уклони блентави осмех.)     кад бих ја само то хтела да кажем пред свима,  сви би казали да сам ја једна обична брбљивица, а ја стварно нисам, јер кад бих ја биила брбљивица, па од мене нико жииви не би могао га дође до речи, јер кад брбљивице крену да причају! па ви поојма немате како то изгледа, то вам је као да сте укључили једну покварену плочу која се само врти и врти као рингишпил! Што ја волим рингишпил! Само то може тек на лето, а сада је зима и сада је време за друге ствари као што је санкање и дочек Нове године и…
Иииију! Замало да заборавим, па ја журим! Треба да окитим јелку, а ви ме ту задржавате, само нешто брбљате и брбљате, не може човек од вас да дође до речи! Ствааарно! (Ужурбано истрчи са сцене.)

ШМИЗЛА: Каква безобразница! Е видеће она своју јелку и своје поклоне…!  (Истрчава за Брбљивицом, а успут јој испадне шналица).

ЈОЦА: (Гледа за њом, хтео би да потрчи, али га је блам, онда види шналицу на поду, зграби је и потрчи и он.) Хеј, Мајо, стани, шналица, чекај да те питам нешто… из математике!

ЛАЖЉИВИЦА: (Веселој) Шта сам ти рекла! Не чека Деда Мраза него Мају!

ПЛАЧЉИВИЦА: Буаатужнаасаам… (сви се тргну изненађени, Лажљивица прокоментарише: „Опет!“, али се сви окупе око ње да је  смире и утеше)

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА: Па шта је сад било? Што си тужна?

ПЛАЧЉИВИЦА: Долази Деда Мраааз са поклонимааа!

ЛАЖЉИВИЦА: Па зашто онда плачеш?!

ПЛАЧЉИВИЦА: Па како зашто плачем!

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА: Јеси ли била добра целе године?

ПЛАЧЉИВИЦА: Ма јесам, била сам дообра… Али он је већ спаковао пакете и  адресе је ставио у џеп од капуута, и санке је напунио  чоколадама и плишаним медама и новим чизмицама и пааазлама   са Сунђер Боообоом… И сигурно има брдо оних разнобојних смајли бомбоница које наајвише воолим…Буахааа… И сва су деца срећна и радују се Новој години – пууући ћуу…

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА: Зашто бре да пукнеш, треба да се радујеш!

ПЛАЧЉИВИЦА: Па како да се радујем, како?  Па, не могу да не плачем кад долази Деда Мраз, разумеш!

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА: Не разумем.

ПЛАЧЉИВИЦА: Плачем… ето зашто плачем: Јутрос сам видела нешто… нешто сам видела… Како сам туужнааа… Деда Мраз само што није стигао…

ЛАЖЉИВИЦА: Па кажи већ једном, шта си видела?

ПЛАЧЉИВИЦА: Па како шта сам видела!? Видела сам оно писмо што сам му написала – у татиној фијјјоооциии!… Нису га послали… Нико није однео у пошту моје писмо за Деда Мраааза!

И како сада да ми донесе поклон када и не зна шта сам му тражила… Како сам тужнаа…

ЛАЖЉИВИЦА: Ма неемој да плачеш, доћи ће, кад ти кажем, јутрос смо се чули телефоном и рекао ми је да ће доћи код тебе. Мора само да сврати да одвезе ирваса код копитаричара да му поправи копито и долази.

СВАЂАЛИЦА: Е каква си ти лажљивица! Одакле ти само навиру такве идеје? Одвео га код копитаричара!

ЛАЖЉИВИЦА: Ко каже да сам лажљивица?!

СВАЂАЛИЦА: Сви кажу да си лажљивица. Тако да сумњам да ће тај деда, који у ствари уопште и не постоји да ти ишта донесе ове године…

ЛАЖЉИВИЦА: ЈА лажљивица!!! Ко је само могао да каже тако нешто!? Ала лажееее! То су они само измислили кад сам оно једном погрешила и  казала тати да сам добила петицу на писменом, а оно била двооојка. Шта сам ја ту крива кад сам случајно погледала у свеску наопачке; тако је изгледало… Ал, добро, тата је мени, да ме утеши што сам га слагала, купио једног специјалног пса – из  Амеерике.

ПЛАЧЉИВИЦА: Откуд знаш да је из Америке?

ЛАЖЉИВИЦА: Како откуд знам да је из Америке, па показао ми је авионску карту…а и лаје на америчком, ноормаално. Каже он мени једног дана…

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА: Како може пас да ти каже?

ЛАЖЉИВИЦА: Како – како може пас да каже, па лепо може, кад је завршио факултет, у Америци има факултет за псе и тамо свашта уче …и  балет и карате и тако разне ствари…Па ви немате поојма кол’ко тај пас кошта! Мама је морала да прода оба мерцедеса да исплати његовом  власнику, да нам га пошаље…

СВАЂАЛИЦА: Откуд твојој мами два мерцедеса?

ЛАЖЉИВИЦА: Како откуда мами мерцедеси, … купила их је, наравно… јуче кад ме је водила на скијање, …идемо тако улицом и случајно, била нека радња са тако неким торбицама и мама стане да погледа, а тамооо, они нас гледају оним својим окицама…

ПЛАЧЉИВИЦА: Ко вас гледа?

ЛАЖЉИВИЦА:: Како, ко нас сад гледа?! Боже, што не слушате кад вам се говори, па гледају нас…папагај нас гледа, мој Гаја… Гаја патак. Њега ми је деда купио у Дизниленду пре неки дан зато што сам најбоље у разреду знала фраанцуски.

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА: Па ми уопште не учимо француски!

ЛАЖЉИВИЦА: Како не учимо француски?! Па добро, какве то има везе? Учићемо! што сте ви неки досадни! Ма шта ја ту с вама тражим! Само нешто измишљате и постављате свакаква глупа питања! Одох, морам да помогнем Деда Мразу … изгубио је план града, па знате већ – мора неко да му показује пут …

Успут се умало судари са Мушкарачом која улази као некакав мангуп.

МУШКАРАЧА: У јее… Ша је брате, ша има?
А ви? Је л’ вас дира неко? Немој да чујем да вас је неко пипно, мисим, брате , ја кад се изнервирам! Питајте слоободно моје ортаке Дулета Блесу и Џонија Хамбургера  и Перу Падежа… Мене сви знају!

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА: Зову га Падеж? Мора да супер зна граматику!

МУШКАРАЧА: Што га зову Падеж? Ма нее, нема појма граматику, ал’ што је смооотан, само бре брате пада, где год мрдне! Ја му кажем : Вежи бре ортак те пертле, остаћеш једном  без сурле, а он мени: Ма јок, то је мени cоооl… Па кад ти је cооl, а ти падај кад год оћеш, само немој мене  да смараш да те вадим из шахтоваа, јеее… А ви, мисим, ша ви радите, ово-оно, мисим ша воолите? Шо ја волим да блееејим…Тако, са ортацима… блејимо на ћошку и зезамо девојчице…

ПЛАЧЉИВИЦА: Па и ти си девојчица, ваљда!

МУШКАРАЧА: И ја сам девојчица?!  А, јее… мисим,  оно… Исти сте бре ко моја баба, и она ме стално смара што сам девојчица, а понашам се… Што ме нервирају ти фазони, као: Види ми маајицу!… на шљокице!… Мисим стваарно!… Каква ми је фризура и то…?  А ко се теби свииђа! Ша има бре брате да ми се свиђа кад ми је ортак, мисим…? Е, брате, блејала би ја ту с вама цео дан, ал’ журим, имам нека посла са ортацима из краја. Чули смо да ће Деда Мраз да дофура ту око неколко, па, да му мало зезамо ирвасе, мисим ово-оно…

Окрене се и спази девојчицу која стидљиво стоји у крају и снебива се. Хтела би да приђе групи, коракне напред, па се врати.

МУШКАРАЧА: Е, имате неко ново друштво, брате. А можда и немате, изгледа да ће да се врати пре него шо је дошла. Ај, воздра, палим…

Мушкарача одлази, а девојчице пођу ка новој девојчици и почну радознало да је запиткују.

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА: Еј, ћао, ‘оћеш да се играш с нама?

СТИДЉИВИЦА: Па, нее знам… ја сам… нисам…

ПЛАЧЉИВИЦА: Како се зовеш?

СТИДЉИВИЦА: Како се зоовем?!… Не моогу да вам каажем…

ПЛАЧЉИВИЦА: Што не можеш да кажеш? Не разумем… Она не може да каже… (Изговара то као да се спрема да заплаче.)

СТИДЉИВИЦА: Па стииидим се, ето… (пауза) Марииина…се зовем.

СВАЂАЛИЦА: Што одмах лепо не кажеш, Марина и готово!

СТИДЉИВИЦА: Шта ја ту могу кад ме је срамоота да кажем…

СВАЂАЛИЦА: Срамота те да кажеш како се зовеш?!

СТИДЉИВИЦА: Па, све ме је срамота!… А мама се увек љути и каже: Побогу Марина, како те је срамота да кажеш „Добар даан!“… Неее знам, тако ми је некако неепријатно… А нааајвише ме је срамота кад ме нешто пита учитељица! Она тако воли да пита математику и песмицу и разне ствари… а ја, кад не научим, онда се толиико стидим да причам и ништа јој не кажем!… И тако стално…

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА: Па то ти је скроз глупо, ствааарно.

СТИДЉИВИЦА: Ма знам да је то глупо, али…кад се стииидим! А најгоре је кад нам дођу гости и донесу чоколаду и кажу: Дођи Марина узми чоколаду, а мене срамота… И онда мој брат узме и моју и његову, а после, безобразник, неће да ми је да…Каже: Ко ти је крив кад си се тако заћууунтрила, ако те је срамота да узмеш чоколаду, што те није срамота да је поједеш!…

СВАЂАЛИЦА: Ово још нисам чила! Срамота те да узмеш чоколаду?!

СТИДЉИВИЦА: Ма није мене срамота да је узмем…али онда треба да хажем: хвала, и таако… Гости увек воле да нешто питају… Зато ја само волим Деда Мраза… оног правог… Он увек дође у госте ноћу кад ја спавам и ништа ме не пита, а остави ми поклон испод јелке… А брат не сме да га дира, јер на поклону леепо пише: За Мариину…

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА: А шта би волела да ти донесе?

СТИДЉИВИЦА: Шта бих волела да ми донесе?… Па нее знам…

СВАЂАЛИЦА: (Обраћа се Веселој) Престани да смараш више са тим поклонима, јесам ли ти лепо рекла да је Деда Мраз једна обична измишљотина за глупу децу!

Изненада се чују звончићи и свима познато: Охо хо! Деца се узврпоље. Чује се неколико пута. На сцену утрчавају Шмизла, Јоца, Лажљивица и Мушкарача. Њима притрче све девојчице, осим свађалице која се дури и стидљивице која се полако примиче иза ње.

ШМИЗЛА: Јесте ли чули? Звончићи! Ипак се чују звончићи! То је сигурно он! (Окреће се према Јоци)   Је л’ ми лепо стоји машница? Да се није нешто искривило?

ЈОЦА: Мааајо! Па, стваарно… Какве то сад везе има?

МУШКАРАЧА: (подругљиво) Па неће добити поклон, ако јој је искривљена машница, капираш!

ЈОЦА: Девојчице…

Опет се чују звончићи и оглашавање Деда Мраза.

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА: Јесам ли вам рекла да ће доћи! Шта сад кажеш Јоцо, а? Нема га, је л’ да? Хајд’сад кажи да га нема! Знала сам да ће доћи, морам да га видим, морам! Хајде да га потражимо, сигурно је ту негде! (Обраћа се Свађалици која, надурена, и даље стоји по страни.) Је л’  видиш да ипак постоји!  Хајде, дођите и ви с нама, шта сте се тамо издвојиле!

СВАЂАЛИЦА: Не пада ми на памет!

СТИДЉИВИЦА: Али мене је стииид…

Деца у групи крећу на једну, па на другу, па на трећу страну, загледајући около, не би ли открили одакле се чују звона и Деда Мраз. Успут се препиру.

ШМИЗЛА: Је л’ мораш и сад да будеш  свађалица? Само се дуриш без разлога! Хајде да га потражимо сви заједно!

СВАЂАЛИЦА: Ма нећу, идите само ви, кад сте наивне. Брига ме за поклоне! Ионако вам неће донети оно што сте тражиле!

У тумарању кроз простор и завиривању по ћошковима Мушкарача и Лажљивица се сударе, па Мушкарача бурно реагује.

МУШКАРАЧА: Ша се гураш, бре брате, ко да си ти нешто једина овде! Смањи мало доживљај, мисим…

ЛАЖЉИВИЦА: (Демонстративно показује да је љута, па се и она издвоји из групе и седне поред Свађалице.) Е, и мене је, исто, баш брига! А и онако су сви поклони код мене у подруму! Замолио ме Деда Мраз да их причувам док се он врати од вулканизера… одвео је једног ирваса да му промене гуме и то…

МУШКАРАЧА: Е, баронко, како те није блам да тако лаажеш!?

СВАЂАЛИЦА: (Обрецне се на придошлицу) Зар ниси малочас рекла да га је одвео код копитаричара! Сад су му одједном порасли точкови уместо ногу!

ПЛАЧЉИВИЦА: (Издвоји се из групе и седне) Буааааменисеплаачеее! Деда Мраз ће да одедалеекодоксемисвааађамооо!

БРБЉИВИЦА: Ти опет плачеш? А зашто опет плачеш? (Наставља да иде около и завирује а све време блебеће обраћајући се Плачљивици) Тужна си је л ’ да? А што си тужна? Ја кад сам тужна ја само пожелим да нисам тужна и … тако… Деца уопште не треба да буду нерасположена за Нову годину! Ја то знам. Сад ћу да ти испричам…

ШМИЗЛА: Како си досааадна! Можеш ли ти једном да не блебећеш!

МУШКАРАЧА: Мисим стваарно!

БРБЉИВИЦА: Ко блебеће? Јесте ли ви чули да неко блебеће? (Идући тако завири иза угла и види гомилу поклона.) Ја уопште не блеее… (занеми од изненађења, па удахне ваздух да се поврати) блеее… (цело лице претвори у осмех) Вииииди!

Све притрче да виде шта је Брбљивица видела, па викну углас: ПОКЛОНИ!

Плачљивица притрчи бришући убрзано сузе, приђе и Свађалица помало грубим корацима, показујући сумњичавост, као да хоће да провери да ли Брбљивица лаже, а за њом полако, оклевајући, прилази и Стидљивица. Радознало разгледају гомилу са пакетићима. Чују се поново прапорци.

ВЕСЕЛА: Колико их је!!! Јесу ли то све наши поклони? (Узме један пакетић у руке, па га окреће и загледа.)

СВАЂАЛИЦА: (Доскочи као да не верује у то што види и отме Веселој пакетић из руку. Обрће га и она, окреће и открије да на њему нешто пише, па га демонстративно врати Веселој која још увек држи руке у ваздуху и гледа је забезекнуто,  узвикнувши иронично и љутито.) Само се ти надај! Знала сам! То је за неку другуДРУГУ децу! Погледај, на сваком пише неко име, а ниједно није наше! Кад ви мени не верујете… (Окрене се од групе и крупним корацима, увређена, оде на своје пређашње место.)

ЛАЖЉИВИЦА: Стваарно? Па, ако нису наши поклони, чији су онда? Мора да је Деда Мраз био у вееликој журби кад их је овде оставио.

ШМИЗЛА: (Показује према деци у публици.) А можда су њихови! Да проверимо. (Обраћа се деци из публике.) Децо, шта ви овде чекате? … Поклоне! (Деца одговарају да чекају поклоне.) Па, да видимо, онда…

Спрема се да прочита прво име, кад примети да Јоца, пролазећи с једног на други крај сцене, испред свих, тако да сви виде да је негде кренуо, хоће да се искраде.

ШМИЗЛА: А где си ти кренуо Јоцо?!

ЈОЦА: (Мало се заустави изненађен њеним обраћањем, али успорено ипак наставља према вратима.) Е, народе, овааај… па, одох ја… Сад сам се сетио да имам неког посла код куће…

ШМИЗЛА: Па, гдее ћеш сад Јоооцо? Хајде да поделимо деци пакетиће!

ЈОЦА: Не могу, стварно, журим…

БРБЉИВИЦА: (закикоће се) Ааа, знам ја где он жури! Иде да провери да ли му је ипак онај деда „што не постоји“ оставио нешто испод јелке! (Сви се смеју, а Јоца, постиђен, шмугне напоље. Онда и почињу да деле пакетиће, један по један.)

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА: П, да видиимоо…     Узима један пакетић, чита име детета које је написано на њему, дете долази на сцену и тако почиње предаја новогодишњих пакетића.

Аутор текста: Бранијета Конџуловић

 

 

 

 

 

 

 

Оставите коментар

Објављено под Драмски текстови

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.