Белетристика у српској средњовековној књижевности

Из наше књижевности феудалног доба
Просвета, Београд, 1975.

Аутор текста: др Драгољуб Павловић

Нашој широкој читалачкој публици средњовековна књижевност позната је углавном по биографијама појединих владара или црквених поглавара, као и по низу разних других светачких легенди или религиозно-моралистичких прича. Сва та и слична дела, било да су оригинална или превођена, чинила су заиста главнину средњовековног књижевног стваралаштва, а како је дела те врсте фаворизовала и сама црква, онда је разумљиво што су она и најбоље сачувана и највише позната. Постојала је, међутим, у феудалном друштву наших средњовековних држава и једна друга књижевна активност, са делима која су у многоме измицала контроли црквених власти, а која су имала своју одређену публику и задовољавала у потпуности укус и потребе људи средњега века. То је у првом реду била поезија средњовековних професионалних певача, тзв. жонглера, којих је било нарочито много у медитеранским земљама, и који су лако мењали место свога боравка. Како су уз свој песнички репертоар носили собом и разна козметичка средства, а уз то преносили и најновије вести, а нарочито оне из свакодневног скандалозног живота средњовековне властеле, ти певачи су били радо примани на великашким дворовима и богато награђивани за све врсте услуга. Као певачи, они су имали свој устаљени репертоар лирских и епских песама, које су певали и рецитовали најчешће на свечаностима и гозбама великаша, или на трговима појединих приморских градова. Љубавне песме су биле сензуалне и често ласцивне и у њима су обично опеване љубавне авантуре средњовековних племића које су они имали било са женама из свог сталежа (такве песме су називане албе), или са женама и девојкама из нижих сталежа (пастореле). У епским песмама које су најчешће биле састављене у акопираним осмерцима, и због тога се лако памтиле и рецитовале, опевани су били или ритерски и ратнички подвизи појединих владара и великаша, или светачке легенде, каква је, на пример, она о св. Борђу, који је кроз читав средњи век био нарочито популаран као заштитник борбеног хришћанског ритерства. Таквих путујућих певача, жонглера, и „зачињаваца” било је током средњег века и у нашим средњовековним државама и у аутономним градовима на нашем Приморју. Њихове песме, додуше, нису сачуване (изузетак чини само песма о св. Борђу), али има сигурних доказа да их је бло и код нас, а нарочито у доба пуног развоја наших средњовековних држава. Тако, на пример, када наш познати биограф XIII века Теодосије говори о Растку Немањићу и његовој раној опредељености за књиге и духовни позив, он нарочито истиче како се седамнаестогодишњи Растко клонио „празног зановетања и неумесног смеха, мрзећи непристојне и штетне песме младићских жеља, које ослабљују душу до краја”. Те „непристојне песме које су младе велможе још у Немањино време радо слушали, нису у ствари биле ништа друго до жонглерске „албе“ и „пастореле” у којима су се са много ласцивних детаља описивали љубавни подвизи ондашњих представника феудалне аристократије. Помени о таквим песмама и певачима могу се исто тако наћи и у архивским документима приморских градова. У дубровачком архиву, на пример, наилази се често на вести да је и сама дубровачка република често позајмљивала такве певаче од суседних босанских и српских владара, када су то изискивале важније свечаности, а нарочито прослава св. Влаха.

У тај репертоар жонглерске поезије улазили су и тзв. средњовековни романи, који су и у западноевропским књижевностима – где су и поникли,  и у Византији увек били писани у стиху и због тога се у свима тим књижевностима и третирају као део епског песништва.

По свом садржају, иначе, ти романи су утлавном били двојаки: они су, најпре, могли бити претежно љубавни романи, какав је, на пример, чувени западно-европски роман о Тристану и Изолди, „лепи и нежни роман” који је доцније послужио као тема чувеној Вагнеровој опери са истоименим називом; или какав је, исто тако, врло познати роман „Роман о Троји” у коме се, за разлику од Хомерове „Илијаде”, није описивао сам Тројански рат, већ завођење и отмица лепе Јелене од стране тројанског краљевића Париса. У другом случају, то су били претежно витешки романи, у којима су се углавном опевали херојски подвизи појединих владара освајача, или лутајућих витезова. Такви су били нарочито романи чувеног каролиншког циклуса, какав је, на пример, роман „Бово од Антоне“ који је и код нас превођен и чији садржај има своју паралелу у познатој Вуковој песми „Женидба краља Букашина.  И у једном и другом случају, међутим, ти романи су писани и прерађивани тако да су у свему задовољавали укус и потребе ондашње средњовековне властеле. Јер и по својој  тематици, која се увек кретала око царева, великаша и дворова, и по начину како су обрађени, ти су романи представљали неку врсту средњовековне белетристике и били су намењени првенствено члановима владајуће феудалне класе. Описујући, наиме, живот и дела појединих владара и хероја из историје и псеудоисторије, они су, уобличавајући историјске догаћаје у легенду, и мешајући реалистичке описе са фантастичним, задовољавали наивну машту средњовековног читаоца који је волео мистику и веровао у натприродне појаве и чуда. С друге стране, препричавајући у оваквим повестима разне згоде и незгоде из живота појединих владара и династа, писци, прерађивачи и преводиоци ових романа су се при томе нарочито задржавали на онима од њих из којих се могла извући и потребна поука, и то не само она која се тицала духовног и моралног живота већ и она која је била неопходна за свакодневни практични живот. При томе сви ти цареви, краљеви, великаши и витези, било да су узети из митолошких прича и легенди, било из историје старих оријенталних народа, обрађивани су били увек тако да су њихови поступци и њихови назори и схватања тачно одговарали потребама средњовековног феудалног друштва.
Такав је, на пример, случај са мало пре поменутим „Романом о Троји”, у коме су од Хомеровог епоса у средњовековној обради остала само имена и гола фабула, док су античке личности догаћаја насликане потпуно у духу феудалних схватања и потреба. У том погледу карактеристично је, поред осталих, и оно место у роману када Парис долази краљу Менелају и изјављује да није дошао ни ради злата ни богатства, већ да жели „видити ко је (какво је) поштење (владање) в твојих двори, и ка је (какава је) дворшћина (дворски манири)”. Ова жеља Парисова је очигледно веран израз оне значајне потребе средњовековног племства за стицањем великашке дворске културе, због које је и цар Душан слао младе племиће са свога двора у Дубровник да би тамо добили потребно васпитање. У том васпитању средњовековног племства романи ове врсте су играли нарочиту улогу. Да би се та њихова улога боље схватила, треба имати на уму да у средњем веку, све до појаве хуманизма и ренесансе, није било ни организоване наставе, нити организованих школа. Основна писменост могла се добити само од приватних домаћих учитеља, обично калућера, и то углавном за мушку децу. Сва друга потребна знања, иначе, млади племићи су могли добити добрим делом управо из оваквих или сличних романа и прича. Та знања нису се односила само на породични и приватни живот, и на лично понашање и манире, већ и на опште друштвене односе и ритерски морал. У тим је романима, на пример, млади племић могао да научи како треба завести туђу жену (што је био чест случај код средњовековних великаша), како се треба понашати према побеђеном противнику на мегдану или у рату, како поступати са пријатељима а како са непријатељима, како се треба држати у срећи и задовољству, а како у најтежим опасностима и искушењима, и масу других сличних знања која су била неопходна сваком феудалном великашу и ритеру.

Један од тих средњовековних романа, који по својој популарности заузима сигурно прво место јесте и Роман о Александру Великом. То је дело које је – како је то лепо истакао још Стојан Новаковић, заслужни издавач српске редакције овога романа – „стекло судбину као мало које, и дочекало да га преводе, преписују, препевају и причају књижевни људи свега писменог света у средњем веку, осим ваљда крајњег истока”. Узроке те велике популарности овога романа у средњем веку није тешко утврдити, када се има у виду значај и улога владаоца у феудалном друштву, а нарочито улога владаоца освајача. Додуше, биографије овог великог владара почели су писати још стари грчки и римски историчари, какви су, на пример, били Плутарх и Курције Руф, али је средњовековним читаоцима много више одговарало тзв. Псеудо-Калистеново дело о Александру Великом у коме се реалистички догаћаји мешају са фантастичним бајкама, а историја претвара у легенду. Та Псеудо-Калистенова Александрида, иако сигурно није дело Александровог великаша и доглавника Калистена (пошто је овај умро пре Александра Великог), настало је свакако у александријској епоси старе грчке књижевности, а касније је преко латинских превода прешло у западно-европске земље, где је и добило свој коначни облик.
Карактеристично је, само, да су се средњовековни прераћивачи, прерађујући ово дело, нарочито трудили да личност и подвиге Александра Великог прилагоде што више схватањима и менталитету средњовековног лруштва, и да од овог македонског владаоца начине идеализирани и типизирани лик македонског владара и освајача. У том циљу они су намерно мењали историјске чињенице или их чак проглашавали лажним, замењујући их фантастичним бајкама и измишљеним причама. Такав је, на пример, случај са самим почетком романа где ду средњовековни прераћивачи, имајући у виду средњовековну тезу о божанском пореклу владалачке власти, прогласили лажном историјску чињеницу да је Александар Велики син краља Филипа Македонског, и заменили је египатским предањем о гобожњем краљу Нехтенаву, сину бога Амона. Такав је, поред осталог, и њихов напор да од паганског Александра који је живео читава три века пре Христова роћења, начине при крају романа, ако не правог хришћанина, а оно бар владара, који посредством старозаветног пророка Јеремије почиње да верује у једнога Сога Саваота, у бесмртност душе, и у поновно васкрснуће. На тај начин је роман о Александру Великом — како тачно истиче Ст. Новаковић — „постао мало по мало једно од оних забавних дела средњега века, по којима се литерарно-исихолошким средствима тако добро хвата укус, ступањ образованости и начин мишљења онима којима је он био толико омиљена лектира”.

У нашој књижевној историји и историографији нису, нажалост, још увек тачно испитани ни време ни пут којим је овај тако популарни роман средњега века прешао у јужнословенске земље. Раније се мислило да је српска редакција Александриде преведена са једног средњегрчког текста, негде измећу XIV и XV века. У последње време, међутим, све више преовлаћује мишљење да су не само роман о Александру Великом него и сви остали витешки средњовековни романи долазили у јужнословенске књижевности поглавито преко наших глагољаша, који су већ од XIII века почели у Далмацији преводити сва оваква и слична дела са латинског и италијанског језика. Са глагољских рукописа ти романи су преписивани ћирилицом, да затим, преко српских земаља прећу током XV века и у средњовековну руску књижевност, где се и данас помињу као „српска Александрида”, или романи преведени „са српског језика”. Оваквом тумачењу иде у прилог и чињеница да је и у самој византијској књижевности, која је нама кроз цео средњи век служила као главни узор, роман о Алексачдру Великом превоћен после крсташких ратова из западноевропских књижевности. У сваком случају, роман о Александру Великом је још од почетка XIV века био увелико познат и у нашој ћирилској и глагољској књижевности. Из тога времена имамо већ сигурних доказа да је он не само био познат и преписиван него да су се и наши владари васпитавали на таквој лектири. Тако, на пример, када анонимни писац биографије Стефана Дечанског, описујући битку код Велбужда која се одиграла 1330. године, говори како су српски војници донели мртво тело побећеног цара Михаила и бацили га пред ноге свога госполдра, онда се Дечански одмах сећа сличне ситуације из романа о Александру Великом. Јер „као што некада – каже ту писац биографије – силни македонски цар Александар учини после борбе са персијским царем Даријем и Пором индијским царем, и победивши их, имајући у рукама њихова телеса, љубазно их оплакиваше, и заповеди да их погребу са чашћу”, тако „и овај превисоки краљ (Дечански), просузивши над телом овога цара”, нареди да се његово тело сахрани са царским почастима. У архивама наших приморских градова има такоће сигурних помена превода овог романа још из XIV века. Тако се у једном инвентару књига у Задру из 1389. године, помиње, поред осталих и књига о Александру Великом у „славинској азбуци” (unus liber Alexandrii in littera sclava), што је свакако био какав глагољашки превод овога романа. Уосталом, у којој мери су и роман о Александру Великом, и остали слични средњовековни романи представљали омиљена узорна штива на којима су се васпитавали не само владари и династи већ и племство у нашим приморским градовима, имамо доказ исто тако у сачуваним архивским документима из којих се види да су неки од тих племића давали својој деци лична имена по појединим омиљеним личностима или чак животињама из ових романа (Ахил, Тристан, Оливер, Паладин, Буцефал и сл.).

За велику популарност коју је роман о Александру Великом уживао у нашим земљама најбоље говори, најзад, и чињеница да је он превођен, преписиван и читан и после пропасти наших средњовековних држава и нашег феудалног друштва, и то не само у крајевима где је средњовековна књижевност вегетирала све до XVIII века већ и у областима у којима је већ од краја XV века завладао покрет хуманизама и ренесансе. Занимљиво је, на пример, да дубровачки песници XVI и XVII века често помињу Александра Великог и његове подвиге, али то не чине – како  би се го очекивало – по  биографијама класичних грчких и римских писаца (Плутарх и др.), већ управо по средњовековној обради овога романа. Тако познати дубровачки песник XVI века Доминико Златарић, подсмевајући се у својој песми „Шали се с гиздавијем господином” своме сувременику и надриплемићу Томи Натали Будиславићу, он, тобож сасвим озбиљно, везује порекло породице Будиславић за „Лександра Великога”, чији је син „прадјед” Мирослава Немањића, а овај је опет прадед Будиславићевог деда Бурише. Због тог свог тако високог порекла – наставља  даље Златарић – Будиславић се толико високо уздигао да скаче „више нег сви прузи цјећ Лександра Великога”, што је очигледно алузија на познату епизоду из романа у којој се прича како су џиновски скакавци (прузи) или мрави односили Александрове војнике заједно са коњима у море. – У  том повезивању Александра Великог са нашим владарима отишао је још много даље Иван Гундулић који у своме „Осману” (пев. III ст. 65—68) набрајајући знамените „словинске” владаре и јунаке, који су опевани у „складним и слатким бугаркињама (бугарштицама) , почиње то набрајање са Александром Македонским, кога и он сматра сасвим озбиљно као српског владара:

„Тијем у њих се још зачина
што се у пјесан стави одавна од
Лександра Србљанина
врх свијех цара — цара славна.”

Са истим патриотским поносом „словинског” родољубивог песника опевао је на сличан начин Александра Великог и познати дубровачки мелодраматичар XVII века Јуније Палмотић. У свом патриотском, надахнутом балетском тексту „Глас” у коме је извео на позорницу читаву поворку старих „словинских” владара, царева и банова, Палмотић истиче као њихове родоначелнике Филипа Македонског и његовог још славнијег сина Александра:

„Лесандро је цар велики,
придобитник свега свита
би му узрок  да jе толики
крјепос ка је вјековита”.

Велика популарност романа о Александру у писаној литератури, као и знатан број сачуваних рукописа који сведоче о његовој широкој распрострањености по свима крајевима наше земље, учинили су да су многи мотиви из овога романа ушли у нашу усмену традицију тако да их налазимо, у мање или више измењеном облику, и у нашим народним песмама и у народним приповеткама. Одавна је примећено да у неким нашим најлепшим народним песмама, какве су „Женидба Душанова”, или „Женидба Максима Црнојевића” има извесних трагова утицаја овога романа. Таква су, на пример, описивања „алем каменова” или прстења са драгим камењем чији блесак може у ноћи да замени светлост свећа. Такво је и преношење имена Александрове жене Роксанде на жену цара Душана, која се по историји – како  је познато – звала Јелена. Такве су, затим, и приче о тамном вилајету, бесмртној води, чудотворним прстеновима који човека могу да учине невидљивим, а да не помињемо народне приче у којима се директно говори о „великом Лесандру”, па чак и о „римским царевима Дарију и Порију”. До које мере су овакви и слични мотиви улазили у народна причања, може се, најзад, видети и из сведочења Павла Поповића, нашег познатог књижевног историчара, који је једном приликом причао да је за време балканских ратова он лично слушао од наших војника коморџија да је турски султан уочи балканског рата послао српскоме краљу врећу пиринча са поруком да је турска војска многобројна као и зрна пиринча у врећи. На то му је – казује  даље прича – српски владар отпослао малу кесицу паприке са одговором: „Моја војска није тако велика као турска, али је љута као ова паприка. Није се, наравно, тешко досетити да је ово причање српских војника из балканског рата само даљи одјек прича о двема врећама мака које Дарије шаље младом Александру и о одговору овог последњег Дарију. Не треба само мислити да су овакви и слични мотиви из романа о Александру Великом улазили у народно предање у једном истом времену и да се они сви датирају из ранијих векова. Неки од њих су, додуше, могли ући у народну традицију још у доба пропадања наших средњовековнш држава, али када се има у виду чињеница да највећи број наших сачуваних рукописа о Александру припада XVII и XVIII веку, онда тај утицај може бити и много млаћег датума. У том погледу карактеристична је и чињеница да је овај средњовековни роман о Александру Великом био не само читан и после смрти Милована Видаковића него је средином XIX века доживео и два штампана издања. Тако је године 1844. у Новом Саду штампана „Историја Александра Великог цара македонског, која описује његово рођење, живот и храброст бесмртну“, а та иста књига са извесним језичким изменама доживела је 1851. у Београду и своје друго издање. Оба ова издања, иначе, по свом садржају се потпуно поклапају са текстом нашег средњовековног романа.

За свој дуг живот у нашој књижевности роман о Александру Великом, најзад, има да, поред осталог, захвали и својој књижевној обради. Јер, као што је случај са још неколиким делима наше средњовековне књижевности, као што су „Алексије божји човек” или „Жертва Аврамова” која су, захваљујући својој лирској обради, разнежавала чак и неке наше читаоце XIX века, тако и роман о Александру Великом, поред све своје фантастичности и наивности, није без икаквих књижевних квалитета. Само, да би се ти његови квалитети што боље уочили, роман о Александру не треба схватити као роман у правом смислу те речи, јер он то и није. Посматран, међутим, као „Александрида”, тј. као епско дело, он по своме обиљу фантастичних и романтичних епизода, по успелим епским сликама и описима, по крепким и добро сроченим Александровим писмима и беседама има у многоме драж и привлачност једног добро компонованог средњовековног епоса. Штета је само што овај роман, почевши од средњег века па до данас, није код нас превођен у стиху, какав је у текстовима западно-европске књижевности, већ у прози.

др Драгољуб Павловић

 

 

 

 

 

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за I разред средње школе

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.