Архиве категорија: Кутак за читање

Stric Petros i Goldbachova slutnja, Apostolosa Doxiadisa

Zašto je dobro pročitati roman Stric Petros i Goldbahova slutnja, 
Apostolosa Doksijadisa

Preporuka Zdenke Blaslov

Fotografija preuzeta sa http://i.imgur.com/0eVJ38I.jpg?1

Apostolos Doxiadis grčki je romanopisac i matematičar koji je svojim romanom Stric Petros i Golbachova slutnja zasigurno kod mnogih promijenio mišljenje o matematici kao kompliciranoj, složenoj i nezabavnoj znanosti. Sve ono što smo učili o matematici kao takvoj „pada u vodu“ nakon čitanja ovog romana.  Tko je Apostolos Doxiadis? Njegov životopis otkriva, kao što je već rečeno, da je  grčki matematičar koji je već s petnaest godina primljen na njujorško Sveučilište Kolumbija, nakon što je Matematičkom odsjeku predložio izvorni znanstveni rad. Ali osim matematikom Doxiadis se bavi pisanjem, kinematografijom, kazališnom režijom i prevođenjem. Roman Stric Petros i Golbachova slutnja objavljen je 1992. godine.

Roman (tiskan u formatu džepne knjige i ima nešto oko 195 stranica, izdanje Vuković&Runjić, Zagreb, 2001.) podijeljen je  na tri simbolički označena poglavlja, a započinje isprikom jednog matematičara (G.H.Hardy) koji kaže: „Arhimeda će se sjećati i kad Eshila zaborave, jer jezici umiru, a matematičke ideje ne. Besmrtnost je možda smiješna riječ, ali matematičari vjerojatno za nju imaju najviše izgleda, što god to značilo.“

I koliko god nam ove riječi na prvi pogled izgledale netočne, razmislimo li, vidjet ćemo da je Hardy ipak u pravu i da besmrtnost pripada matematici glede univerzalnosti jezika kojem svi težimo (matematika – znanost o veličinama tj. kvantitativnim odnosima i prostornim oblicima stvarnog svijeta). Наставите са читањем

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Crveni makovi

Ne bih baš da remetim svečarsku atmosferu danas, dok mnogi  raspaljuju roštilj po izletištima i obrću prasiće ili jaganjce na ražnju u čast praznika rada, ali ne mogu da se oslobodim jedne pesme koju od mladosti, nekako vezujem za 1. maj. Mladima ona ništa ne znači, ali možda se neko iz starijih generacija seća imena Mihovila Pavleka Miškine i njegove pesme „Crveni makovi“.

Opet su jutros procvali

u žitu makovi sneni,

sve su nam njive ovili

cvjetovi njihovi crveni!

 

„Znaš li majko, majčice,

kakvi su ono cvjetovi“,

što rastu po našim njivama

takovi divni, crveni?

 

Gorki su, sinko, plodovi,

čemer je ono procvao.

Umjesto zlatne pšenice

korov je tamo niknuo!

Наставите са читањем

4 коментара

Објављено под Кутак за читање

Измишљање новости

Из књиге „Карактери“, Теофраст, 

Београд; Дерета, 2003

Извод из предговора Петра Пејчиновића:

Фотографија позајмљена са: https://en.wikipedia.org/wiki/Theophrastus

Теофрастови Карактери су јединствени у историји књижевности. Њих су многи имитирали, али их нико никад није надмашио. То су мимичка представљања разноврсних карактерних мана или моралних слабости које у себи крију и елементе комичнога, због чега се убрајају у врсту комичне литературе, каква се неговала у македонском периоду грчке књижевности. Алузије на савремене догађаје указују на трећу годину 115. Олимпијаде (316. г. пре. н. е.) и дело је написано у то време или непосредно после њега. У исто време пада и процват нове атичке комедије, чији су најистакнутији представници Менандар, Филемон, Дифил и Посеидон. Она се у првом реду бавила сликањем карактера какве налазимо у њеним римским копијама код Плаута и Теренција. Да је Теофраст аутор Карактера, доказују сведочанства многих старих писаца (Диоген Лаертије, V, 47, Суда, Еустатије Бизантинац), а и сам садржај сачуваних Карактера, јер је језгро описа карактера и поред свих унакажавања, која су захваљујући зубу времена претрпели, толико оригинално да се они могу приписати само прворазредном списатељском таленту и у исто време најсуптилнијем посматрачу и познаваоцу људских нарави из времена њихова настанка.

И новији истраживачи, који су многобројни, са малим се изузетком (П. Викториус и Х. Стефанус) сви слажу да ово дело треба приписати Теофрасту. Учени швајцарски научник Исаак Казаубон, који је поседовао тако огромно и широко познавање грчке литературе да је у својим опширним коментарима грчких писаца сва наведена места по памћењу цитирао, приписује ово дело Теофрасту и изјављује да је то „књижица која се златом не може платити“.

ТеофрастКАРАКТЕРИ

ИЗМИШЉАЊЕ НОВОСТИ

1 Измишљање новости значи протурање неистинитих гласина и догађаја у којима измишљач жели осигурати веродостојност, а измишљача карактеришу следеће особине: Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Jedna priča Franca Kafke

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Поворка, Омера Петојевића

 


П
есништво је завет насхваћених људи, хегелијански разапетих између ничега и свачега. У сплету таквих (обезбожених) околности Омер Петојевић се оглашава другом књигом својих стихова, сажимајући лирску потку свете властитости у једну и јединствену поетску целину, веродостојним и препознатљивим рукописом, процеђеним кроз анархично – лично, породично и епско (па и књишко) наслеђе отуђених појединаца… који творе ову заумну Поворку, складних и целовитих одлика побожног посебништва.

Владета Коларевић

 

 

24297309_1a221000114696890_3582818160718961548_o

Фотографија Чедне Тодоровић (http://cednaphotography.com/about.html)

 

ДАНАС

Благи и Милостиви

Саклони и сачувај

У џепу ми eво

Стотину динара

И пар гвоздењака

Кол’ко да мe

На улици

Псето не понизи

 

У души

Тек пар мисли

Кол’ко молитву

Да надоместе

 

А ти Вeлики

Спрам себе сматрај

 

Моја мера

Ни крајцару

Не претеже

Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Вислава Шимборска ОПОМЕНА

препознавања

Кад остарим носићу хаљину боје пурпура
И црвени шешир који не иде а и не стоји ми,
трошићу пензију на пиће, летње рукавице и сатенске
ципеле.
И причати како немам пара ни за хлеб.
Кад се уморим сешћу на ивичњак,
сакупљаћу рекламне узорке по радњама и притискати
алармну дугмад.
Вући штап уз гелендере
надокнађиваћу пропуштено у трезвеној младости.
Излазићу на кишу у кућним папучама
Брати цвеће по туђим баштама
гомилаћу пера, оловке и друге тричарије
И почети да пљујем.
А сад још морамо пазити да нам одећа не покисне
Плаћати на време кирију и не псовати на улици
Пружати добар пример деци
позивати пријатеље на вечеру и читати новине.
А можда би требало да се већ помало припремам
Да људи који ме знају не буду изненађени
Када одједном остарим и почнем у пурпурно да се одевам.

divine Наташа Лончарић

View original post

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Ако нисте прочитали, предлажем – Пећину

Фотографија позајмљена са: http://www.navodi.com/2018/01/usamljeni-moreplovci-2/

Да ли сте прочитали било коју књигу коју је написао Жозе Сарамаго? Ако нисте, предлажем вам да почнете од романа „Пећина“, мада знам да би вас магија његовог приповедања једнако очарала и у сусрету са „Седам сунаца и седам луна“, „Годином смрти Рикарда Реиша“, „Јеванђељем по Исусу Христу“, „Путовањем једног слона“ или било којом другом, да не набрајам, пошто је низ подугачак. А зашто вам, за први сусрет са Сарамагом, предлажем овај роман? Зато што ми он изгледа као најпријемчивије штиво уз које ћете се, лако и без много отпора, привикнути на специфичну пишчеву синтаксу и нарочита правописна „правила“ по којима је препознатљив. Понесени топлом и блиском људском причом о великом малом човеку у епохи глобализације, убрзо ћете престати да тражите очекиване тачке, знакове навода,  упитнике… тамо где их код Сарамага нема. Уронићете у бујицу његових мисли које пониру много дубље него што нам, на први поглед, открива једноставна фабула.

Роман „Пећина“ је заправо алегорија, са недвосмисленом алузијом на истоимену алегорију о обезумљеном човечанству заточеном у свету привида и обмана, коју је у свом филозофском делу  „Држава“ употребио Платон. Успостављајући тематску везу са овим античким штивом писац снажно појачава утисак да је човек, откад постоји, па до данашњег дана, непрекидно изложен силама које теже да у њему пониште управо оно што га као врсту чини вредним постојања. Код Платона, те силе имају сврху да покрену оно божанско у људском бићу, подстакну га на развој и упуте на пут самоспознаје; у Сарамаговој „пећини“, међутим, човек је изложен привиду који га води ка губитку свести о томе ко је заправо и каква је његова сврха на овом свету.  Манипулисано човечанство одриче се способности да мисли, спознаје, разуме и одлучује, отупљује урођени нагон да трага за истином, да ствара… Ово је сведочење о времену у којем управо живимо, о ери дехуманизације, глобалних корпорација, диктатуре профита и интереса невидљивих моћника „новог светског поретка“, чије жртве постајемо свакодневно и неосетно, на безброј начина.

У средишту приче је, ипак, Човек који није заборавио на идеју добра, који се није одрекао сопственог идентитета и аутентичности, и који, упркос егзистенцијалној угрожености, одбија да прихвати поништавање границе између истине и обмане.

Верујем да ће одломци који следе у вама подстаћи жељу да „слагалицу“ склопите у потпуности.

 

Одломци из романа „Пећина“,  Ж. Сарамаго

 

Човек који вози камионет зове се Сипријано Алгор, по занимању је грнчар и има шездесет и четири године, премда делује млађи. Онај што седи поред њега, то му је зет, зове се Марсал Гашо, и још није навршио тридесету. У сваком случају, по лицу му нико ни толико не би дао. Као што се већ могло приметити, и један и други носе прилепљена уз лично име необична презимена чије порекло, значење и узрок не познају. Највероватније је да би се обојица згра- нули ако би икада сазнали да реч алгор значи јаку дрхтавицу, језу која најављује грозницу, а да гашо није ни мање ни више него део волујског врата на који се ставља јарам. Млађи носи униформу, али није наоружан. Старији на себи има цивилну јакну и панталоне које се колико-толико слажу, кошуља му је строго закопчана до грла, без кравате. Шаке које управљају воланом велике су и снажне, сељачке, али упркос томе можда због свакодневног додира са житком глином, што је неизоставни део његовог заната, у себи носе неку нежност.

***

Тада Сипријано Алгор рече, Не брини, стижемо на време, Не бринем, одговори зет, невешто прикривајући нервозу, Знам, то се тако само каже, рече Сипријано Алгор. Скренуо је у једну паралелну улицу којом се обавља локални саобрачај, Хајдмо овуда пречицом, рече, а ако нас полиција буде питала зашто смо скренули са главног пута, сети се договора, треба нешто да завршимо у једној од ових фабрика пре но што стигнемо у град. Марсал Гашо уздахну дубоко, кад год би саобраћај постао гушћи, таст би, пре или касније, кренуо неком пречицом. Једино га је забрињавала могућност да таст заборави да скрене на време. Срећом, упркос стрепњама и упозорењима, полиција их никада није зауставила. Једног дана ће морати да схвати да више нисам дете, помисли Марсал, да не мора сваки пут да ме подсећа на причу о послу који треба да обавимо у фабрикама. Ни једном ни другом није падало на памет да је управо униформа чувара Центра, коју је Марсал Гашо носио, била главни разлог што им је саобраћајна полиција гледала кроз прсте, да то није била последица пуке случајности или луде среће, како би вероватно одговорили када би их неко питао зашто мисле да их никада до сада нису казнили. А прави одговор би знао и Марсал Гашо, кад би којим случајем пред тастом испољио ауторитет који му униформа даје, а знао би и Сипријано Алгор, када би којим случајем почео да разговара са зетом с мање ироничне попустљивости. Жива је истина да нити младост зна шта може, нити старост може оно што зна.

*** Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Ако нисте читали, предлажем – Глад

 

Кнута Хамсуна, великог Норвешког писца, многи називају оцем модернизма. Свој први роман „Глад“ објавио је 1890. отварајући једно посве ново поглавље у европској прози. У средишту његовог интересовања је урбани, невидљиви човек, у отуђеном и равнодушном свету, уклештен између спознаје о апсурдности свога постојања и нагонског порива за одржањем у животу. Пратећи свога јунака (који веома личи на самог писца у одређеним фазама живота) кроз егзистенцијална тумарања, он са неслућеном лакоћом понире у најскривеније кутке његовог бића и открива механизме помоћу којих се, иако дубоко свесно свога безнадежног стања, грчевито и са повременим задивљујућим ентузијазмом, опире коначном пропадању.

Иако је настао крајем деветнаестог века, овај роман није ништа мање актуелан на почетку двадесет првог. Проверите зашто.

Пред вама је неколико одломака из романа „Глад“, као мали подстицај да књигу прочитате у целини.

 

Било је то у оно време када сам као скитница живео и гладовао у Кристијанији, том јединственом граду који никог не пушта од себе а да му не удари свој жиг…

Лежим отворених очију у собици на мансарди и слушам како сат у стану испод мене избија шест; довољно се разданило, и по степеницама је отпочело ходање горе-доле. Соба ми је око врата закрчена старим бројевима Јутарњег листа, и већ могу да разазнам оглас неког чувара светионика, док се лево од њега јасно види масним, косим словима одштампани оглас за свеж хлеб пекара Фабијана Олсена.

***

Ко зна, мислио сам, вреди ли уопште даље тражити било какав посао. Сви ти откази, полуобећања, одлучна одбијања, све наде које сам гајио и које су се затим рушиле, нови покушаји који су се сваки пут завршавали ни са чим –  све је то убило храброст у мени. Последњи пут, тражио сам место благајника, али прекасно сам дошао, а ионако не бих могао да положим кауцију од педесет круна. Претходно сам се пријавио за ватрогасца. Било нас је педесетак у чекаоници, и сви смо се прсили да се покажемо снажни и храбри. Један од чланова општинског одбора обилазио је и посматрао кандидате, пипао их за руке и постављао им ово или оно питање; поред мене је само прошао, климнуо главом и рекао да не одговарам јер носим наочаре.Отишао сам тамо још једном, без наочара, наравно; стајао сам намрштен и трудио се да изгледам оштрији од ножа, али је члан општинског одбора поново прошао поред мене и осмехнуо се – препознао ме. Најгоре је што ми је одело било сасвим изношено, и нисам више могао да се јављам људима као пристојан човек и тражим посао.Тако сам полако, равномерно и неизбежно тонуо све ниже и ниже. На крају сам остао готово онако како ме мајка родила. Нисам имао чак ни чешаљ; нисам имао ни једну једину књигу коју бих могао да читам у тешким тренуцима. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Ако нисте читали, предлажем – Провидне приче

Фотографија позајмљена са: https://dereta.rs/cached/dereta.rs/Images/Ljudmila-Ulicka-000048103154.jpg

 

 

Зашто треба да прочитате макар нешто што је написала Људмила Улицка? Зато што је њена мисао течна и јасна као вода, реченица истовремено интелектуално провокативна и лака, лежерна као добра шала, а ткиво њених текстова примамљиво и магнетски привлачно попут интриге.  Уместо да вас убеђујем, предлажем вам да прочитате увод у њене „Провидне приче“. Уверена сам да ћете пожелети да прочитате и остатак.

 

Провидне приче

Може ли се поредити велика мушка лаж, стратешка, испланирана, стара као Каинова реч, са милим женским лагањем у којем нема никаквог предумишљаја, чак ни користи?

Ево, на пример, царски пар Одисеј и Пенелопа. Царство додуше није велико, око триста палата, невелики посед. На пашњаку козе – о кокошима ни говора, изгледа да их још нису одомаћили – царица прави сир и тка отираче, пардон, покриваче… Она је, истина, из угледне породице, тата ради као цар, а сестра од стрица је она иста Јелена због које се одиграо најсвирепији рат у давна времена. Узгред, Одисеј је такође био један од претендената на Јеленину руку, али – лукавац! – измерио је „про” и „цонтра” и није се оженио најлепшом од свих жена, звездом над звездама сумњивих моралних назора, већ кућевном Пенелопом, која је до старости свима дојадила својом демонстративном и још тада старомодном супружничком верношћу. И то у време када се он, чувен по својим „вештим домишљањима”, по лукавству и подмуклости спреман да конкурише боговима – како га оцењује сама Атена Палада – претвара да се враћа кући. Десетлећима он пегла Средоземно море, отима свете реликвије, заводи чаробнице, царице и њихове служавке – митски лажов оних препотопских времена када су точак, весло и преслица већ били измишљени, али још не и савест. На крају крајева, сами богови одлучују да организују његов повратак на Итаку, јер постоји бојазан да ако му не помогну вратиће се у своје село сам, упркос судбини, и тако посрамити Олимпијце… Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Проверите, можда и вама нешто недостаје

 

 

 

Нешто ипак недостаје       

Шел Силверстајн

 

Сећам се да сам  чарапе обуо,

и ципеле сам обуо, то знам.

Љубичасто-плаву везао кравату,

то волим

и увек везујем је сам.

Потом сам пажљиво изабрао капут;

за плес тако важан не бих макар што.

Но, ипак, као да ми нешто фали –

Али шта је то? Али шта је то?…

 

Песму превела Бранијета Конџуловић

 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање