Архиве категорија: Кутак за читање

Maestro i violina

Darinka Kovačević

Bio jednom jedan Maestro. Osećao se staro i usamljeno. Nije ostario od godina, ostario je od razočaranja i gorčine. Napustio je ljude. Nije im više verovao. A onda su i ljudi počeli da napuštaju njega. Među poslednjima su otišle Vera i Nada. A on nije ni primetio kada je postao namćor i kada je počeo sebi da govori: – Ako, šta će mi iko? Baš mi je dobro ovako. Nema ko da me nervira, da mi govori šta da radim, da me propitkuje, da stavlja primedbe na moje ponašanje. Ovako je najbolje.

Dane je provodio u polumraku, sedeći u svom ćošku, satima gledajući u kutiju koja je za sve imala spremne odgovore i  stvarala iluzije, koju god da poželi. I tako su se smenjivali dani, godišnja doba, godine. Maestro to kao da nije ni primećivao. Nakon što bi prošlo vreme ručku – jednoj od retkih radosti koje su mu još preostale – Maestro bi ubrusom obrisao masne usne, otkinuo još jedan list na kalendaru, počešao bradu (Nije se brijao. Što bi? Ionako ga niko ne vidi.), a zatim stavio ubrus na sto i vratio se svojoj kutiji. Život mu je bio jednoličan, bez ikakvih izgleda da se nešto promeni. A on je upravo zbog toga imao neki čudan osećaj zadoljovoljstva, osećaj da je gospodar svoje sudbine, koju ne može da uzdrma nikakav Zanos, Uzbuđenje ili Lažna Nada…

Morate znati da Maestro nije uvek bio takav. Iako tako ne izgleda, nekoć je i on bio mlad, imao planove, žive želje, nade i snove. Ponekad se sećao svojih slavnih dana, kada je koncertrirao nasred pozornice. U njega su bili upereni reflektori, a publika ga je slušala bez daha, nakon čega bi se prolomio gromoglasan aplauz. To su bili dani. Ali što veći uzleti, to bolniji i dublji padovi…

Tog jutra Maestro se probudio kao i obično (budio se uvek u isto vreme), umio se i seo da nešto pojede. Pogled mu je odsutno šetao polumračnim prostorom. I tada ju je ugledao. Jedva se videla od krša koji ju je zaklanjao i prašine kojom je bila prekrivena. Neodlučno se odgegao do nje, pitajući se usput: – Što mi to treba? Pa moj život je i ovako savršen. Nema iznenađenja. Nema uzbuđenja. Sve je pod kontrolom. Ali violina ga je privlačila kao magnet i kao da mu je šaputala: – Priđi. Uzmi me. Tebe sam čekala. Za tebe sam se čuvala. Kao hipnotisan, bez misli, sagnuo se, uzeo je i oduvao sa nje oblak prašine. Pažljivo ju je osmotrio. Ni ona više nije bila mlada, ali je iz nje izvirala nekakva nestašnost i vedrina, neka neodoljiva provokacija. Hitro poput dečaka otišao je do prozora, otvorio žaluzine i pustio dnevnu svetlost u prostoriju. Zatim je pronašao meku krpu, seo sa violinom u krilu i pažljivo je obrisao. A onda je palcem nežno dotakao strunu i oslušnuo. Zvuk violine mu je otoplio srce i razvukao osmeh. Proželo ga je slatko uzbuđenje, za koje je bio zaboravio da postoji. Potražio je gudalo. Obrisao ga. Naslonio je violinu i gudalo na stolicu pored svoje i gledao ih dugo, dugo. (Morate znati da kod Maestra vreme nikud ne žuri. Ono stoji i razvlači se. Ono traje.) Hoće. Neće. Ma samo malo. Prostoriju su ispunili tihi nežni zvuci. Sunčev zrak se poigravao česticama prašine. Sve je dobilo neku novu magiju. Maestro više nije bio onaj starac od maločas. Gotovo da je ličio na dečaka.

Te večeri legao je radostan i rešen da sebe svakog dana nagradi druženjem sa violinom. Ne mnogo. Jedan sat posle ručka. Ne treba preterivati. Možda se previše veže. Ne, ne. Zna on kako je to opasno, to vezivanje. Otvoriće četvore oči. Ako vidi da ne može bez nje, zaustaviće se na vreme.

Jedva je dočekao jutro. Širom je otvorio prozore. Umio se, obrijao i pažljivo očešljao. Pre nego što će sesti da doručkuje, stavio je violinu na stolicu pored svoje, da mu pravi društvo. Pogledavali su se i osmehivali jedno na drugo. Trudio se da održi rutinu, ali sve je izgledalo nekako drugačije. Jedva je dočekao ručak. A onda – posle ručka – je duboko uzdahnuo. Ukrstio je prste, okrenuo dlanove i zapucketao ukrštenim prstima. Uzeo ju je pažljivo i gotovo pobožno i zasvirao. Ona je bila tako milozvučna i podatna. Nežni zvuci ispunili su prostor. Umalo da se zanese. Ali ne. Vreme je da je odloži.

Preuzeto sa: httpsi.ytimg.comviNS60nx-qtDgmaxresdefault.jpg2

Dani su odjednom počeli da prolaze brže. Njihovo zajedničko vreme više se nije držalo reda, letelo je i otimalo se, dolazilo u nevreme i nije želelo da se povuče. Maestro se trudio da održi kakvu takvu iluziju rutine, da makar prividno izgleda kao da je sve ostalo isto i kao da u njegovom životu nema pukotine kroz koju može da se provuče nekakav neočekivan i nekontrolisan događaj, koji bi mogao da ga uznemiri. Ponekad bi mu čak uspelo da poveruje u to. Ali strast je, gotovo neprimetno, ovladala njegovim bićem. Zvuci koje je proizvodio više nisu bili isključivo nežni, već su sve češće postajali zaneseni i neukrotivi, kao u ono vreme kad je vladao pozornicom. Više se nije znalo ko gospodari tim melodijama. Melodije su se otrgle i ni jedno ih više nije kontrolisalo. Kako je to bilo zanosno! Violina je uglavnom bila podatna i proizvodila željenu muziku. Ali dešavalo se i to, da Maestro ima na umu i u srcu jedne, a Violina druge note. Iz te igre nastajale su neverovatne pariture.

I, kao što je to Maestro oduvek znao – to je, mislio je, naprosto bilo neizbežno – jednog takvog dana kada njihove melodije nisu bile harmonične, kad se Maestro uzneo i izgubio kontrolu – a toga se, zapravo, oduvek plašio, toga nečeg tragičnog u svom karakteru – struna je pukla…

4 коментара

Објављено под Кутак за читање

Metamorfoze Gregora Samse

Retko koji poštovalac knjiga nije čuo za Kafkine Metamorfoze i njegovog junaka Gregora Samsu. Prošao je čitav vek od Samsinog prvog preobražaja i prvih pitanja koja nam je na razmatranje ostavio ovaj,  samo na prvi pogled, neobičan „slučaj“ u ljudskoj vrsti viđenoj Kafkinim očima. Dovoljno je da se osvrnemo oko sebe i uvidimo da smo još uvek daleko od odgovora na ta pitanja. Šta sve može biti i postati čovek i kakvi  su razlozi koji nas nagone na preobražaje u kojima zaboravljamo ko smo bili, šta smo postali, čemu težimo…? Ipak, ako smo pomislili da je Samsa zauvek upokojen poslednjom rečenicom Kafkine priče, prevarili smo se. Proces pretvaranja još uvek traje, a kraj je neizvestan…

Pred vama su dva odlomka, jedan iz Kafkine, a drugi iz Murakamijeve priče o istom junaku. Tek da vam zagolicaju radoznalost i želju da pročitate obe.

Preobražaj

Franc Kafka

Preuzeto sa: https://hiperboreja.blogspot.rs/2013/09/preobrazaj-franc-kafka.html

Kad se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu.

Gregor je bio trgovački putnik i tog je jutra morao na posao kao i uvek jer je izdržavao celu porodicu. Gledao je po sobi i pogled mu se zadržao na jednoj slici koja je visila iznad radnog stola. Bila je to neka ilustracija koju je isekao iz novina i stavio je u lep pozlaćeni ram. Otac i majka su bili stari a sestra je imala 17 godina i bila je još mlada. Između ostalog Gregorov otac je dugovao neki novac Gregorovom šefu i zato je ovaj morao da trpi maltretiranja, bar dok ne vrati dug. Kasnio je na posao, prvo što se uspavao a drugo pošto se u svom novom telu teško snalazio i pošto je bio okrenut na leđa, nikako nije mogao da ustane iz kreveta već čitav sat. Majka, otac i sestra su mu uzalud kucali na vrata terajući ga da ustane, on je u početku govorio da će uskoro i da ne brinu, mada ga nisu čuli iako je on odgovarao. Čuo je i prokuristu koji je lično došao da se raspita zašto Gregor nije došao na posao. U pokušaju da ustane udario je glavu, ali je nekako uspeo da padne sa kreveta nepovređen, uspravio se uz pomoć ormana pa se bacio do stolice i nekako sa stolicom prišao vratima. Za to vreme, majka je govorila da je on sigurno bolestan jer za 5 godina koliko radi nije izostao sa posla nikada i otac je dok je umirivao poslodavca poslao ćerku po doktora, a služavku po bravara. Gregor je nekako ustima uspeo da otvori vrata i kada su ga videli, majka je pala u nesvest, prokurista je , a otac je uzeo štap i počeo da juri Gregora u svoju sobu nazad. U toj jurnjavi nije vodio računa da ne povredi Gregora te ga je, pošto je ovaj bio toliko širok da nije mogao onako položen na sve noge, kako uostalom bube i hodaju, da prođe kroz vrata nego se zaglavio – otac ga je na silu ugurao u sobu i pritom mu povredio nogu i trup. Raskrvavljen, Gregor je ležao u sobi u nesvesti. Otac zalupi vrata štapom i najzad se sve utiša.

Integralni tekst možete pročitati na: http://ss-amkaramaneo-vis.skole.hr/upload/ss-amkaramaneo-vis/images/static3/952/File/kafka_preobrazaj.pdf

 

Zaljubljeni Samsa

Haruki Murakami

Probudio se otkrivši da je doživeo preobražaj i postao Gregor Samsa.

U krevetu leži na leđima, gleda u plafon. Treba vremena da se oči prilagode na nedostatak svetlosti. Plafon izgleda obično, kao svaki plafon. Nekada je bio okrečen u belo, ili možda svetlo krem. Godine prašine i prljavštine dale su mu boju pokvarenog mleka. Nije imao nikakav ukras, nikakvu izrazitu osobinu. Nema argumenta, nema poruke. Ispunjava svoju strukturnu ulogu ali ne teži ničemu više.

Na jednoj strani sobe, sa njegove leve strane, postoji visok prozor, ali bez zavese, a preko okna su prikovane debele daske. Nekoliko centimetara proreda je ostavljeno između horizontalnih dasaka, da li namerno ili ne, nije bilo jasno. Zraci jutarnjeg sunca sijali su kroz otvore, bacajući red blještavih paralelnih linija na pod. Zašto je prozor zabarikadiran tako grubo? Neka velika oluja ili tornado u najavi? Ili da se spreči nečiji ulazak? Ili da se onemogući da neko izađe? (Možda on?)

Još uvek na leđima, polako okreće glavu i ispituje ostatak prostorije. Vidi da nema nameštaja, osim kreveta na kome leži. Nema komode, ni stola, nema stolice. Nema slike, sata, ni ogledala na zidu. Nema lampe ni svetla. Niti razaznaje ikakav tepih ili prostirku na podu. Samo golo drvo. Zidovi su prekriveni tapetama složenog dizajna, toliko starim i izbledelim da je na slabom svetlu skoro nemoguće videti detalje šare.

Soba je možda nekada bila normalna spavaća soba. A sada su svi tragovi ljudskog života uklonjeni. Jedini ostatak je njegov usamljeni krevet u centru prostorije. Bez postelje. Nema čaršafa, ni pokrivača, ni jastuka. Samo prastari dušek.

Samsa nema pojma gde se nalazi, ni šta da radi. Zna samo da je sada ljudsko biće čije je ime Gregor Samsa. A kako on to zna? Možda mu je neko šapnuo dok je spavao? Ali ko je bio pre nego što je postao Gregor Samsa? Šta je bio?

 

Integralni tekst možete pročitati na: http://www.balkanmagazin.net/knjizevnost-i-knjige/cid147-76610/haruki-murakami-zaljubljeni-samsa

ili na: http://www.newyorker.com/magazine/2013/10/28/samsa-in-love

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Крадем реченицу

 

2016-11-03_211536

fft22_mf1349534

Фотографија позајмљена са: http://conlenostreidee.altervista.org/jodi-harvey-brown-sue-sculture-carta/

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Propuštena prilika

Letnji dan. Omorina. Vreme se zaustavilo. Nigde žive duše. Jedino kod nas pršti od životne radosti. Širom otvoreni prozori i vrata, prijatna muzika, smeh. Okolo razbacani albumi sa slikama. Reči pljušte. Pa ustuknu pred naletom osećanja. Dugo se nismo videli. Toliko toga se dogodilo u međuvremenu.
– Gospoja, gospoja!
Izlazim da vidim ko to doziva, barem onaj vidljivi deo mene. Onaj nevidljivi još uvek sedi na kauču u dnevnoj sobi i učestvuje u razgovoru. Scena je  nadrealna. Upekla zvezda. Gori asfalt. Slika treperi. Zaglušujući zvuk zrikavaca. Zaklanjam oči od sunca.
– Imate li neke stare postole za mene, moje su se pokidale. Ne mogu bosa.
– Koji broj? – pitam.
Pogledam oko sebe. Cipela koliko hoćeš: Sanjine, Damirove, Tamarine, moje. I mamine drvene natikače sa malom štiklom i šljokicama, baš kakve je volela. Kad ih pogledam, vidim u njima mamino stopalo sa nalakiranim noktima. Ne mogu. Ne mogu ih dati.
Lakonski se izvinim ženi: – Ne, nemam. Žao mi je. – i vratim se i nastavim tamo gde sam maločas stala.

Kasno te večeri, kad se sve umirilo i polegalo, otvorim mašinu za šivenje i na mene se obruše cipele, na desetine. Niko ih nikada neće obuti. Pred očima mi se odmotavao film, kadar po kadar. I ta žena, koja je došla niotkuda. Kao božji izaslanik koga nisam prepoznala. Kao  iskušenje. Kao ispit. Nisam položila.

                                                                                                                                                     Darinka Kovačević

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Ноћу

Франц Кафка

Уроњен у ноћ. Онако као што понекад спустимо главу да размислимо, потпуно утонули у мрак. Около људи спавају. Мала представа, невина илузија да спавају у кућама, солидним креветима, под сигурним кровом, раширени или склупчани на душецима, на чаршафима, под ћебадима; у стварности они су се окупили као давно једном и опет касније у пустоши; логор на отвореном, небројени људи, војска, народ, под хладним небом на хладној земљи, бачени тамо где се накад стајало, чела ослоњеног о руку, лицем према земљи, дишући тихо. А ти бдиш, ти си један од ноћобдија, проналазиш следећег витлајући запаљеним дрветом из гомиле прућа поред тебе. Зашто бдиш? Неко мора да бдије, речено је. Неко мора да буде ту.

Превод са немачког Даринка Ковачевић

Фотографија преузета са: http://wallpic.net/kuryaschiy-chelovek-na-zakate.html

Фотографија преузета са: http://wallpic.net/kuryaschiy-chelovek-na-zakate.html

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Одлазак

Франц Кафка

Наредио сам да ми изведу коња из штале. Слуга није разумео моју наредбу. Зато сам у шталу ушао сам, оседлао свог коња и опремио га. У даљини сам чуо звук трубе и упитао слугу шта то значи. Није знао ништа о томе, а није ни чуо ништа. На капији ме зауставио и у питао: „Где је то господар кренуо?“ „Не знам“, рекао сам, „само да одем одавде, само да одем одавде. Да одем одавде, ништа друго, једино тако могу стићи до свог циља.“ „Ви дакле знате свој циљ?“ питао је. „Да“, одговорио сам, „управо сам ти рекао. Да одем одавде – то је мој циљ.“

Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Пролазници

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

Кад ноћу идете улицом и неки човек, видљив већ издалека – јер улица се пред вама успиње и обасјана је месечином –  трчи према вама, ви га нећете зграбити, чак и ако је то неко оронуло дроњаво створење, чак и ако га неко јури вичући за њим и готово му је за петама,    ви ћете га само пустити да протрчи.

Јер ноћ је, и шта ви ту можете што се улица пред вама успиње обасјана месечином, а узгред, можда су ова двојица започела ту јурњаву из чисте забаве, или  можда обојица јуре трећег, можда је први недужан а други жели да га убије и ви бисте постали саучесник, можда они и не знају један за другог, већ сваки трчи за свој грош журећи на спавање, можда су  то неке ноћне птице, можда је први човек наоружан .

Уосталом, зар и ви немате право да будете уморни, зар нисте попили мало више вина вечерас? И некако сте захвални што је и овај други човек већ одавно нестао из вашег видокруга.

19469e71d4d01fa20ca585fd2f884b2c-1

Позајмљена фотографија: Paris 1953. Sabine Weiss

  Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Чланци

Poljska poezija ponedeljkom: Vislava Šimborska

A . A . A

Muzej

Postoje tanjiri, ali nema apetita.
Postoje prsteni, ali nema uzajamnosti
već najmanje trista godina.

Postoji lepeza – gde je rumenilo?
Postoje mačevi – gde je gnev?
I lutnja ni da zvekne u sivom času.

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta.
Ubuđali čuvar slatko drema
obesivši brke nad vitrinom.

Metali, glina, ptičje pero
tiho trijumfuju u vremenu.
Kikoće se samo igla preostala od smešljivice iz Egipta.

Kruna je natčekala glavu.
Ruka je izgubila s rukavicom.
Desna cipela pobedila je nogu.

Što se mene tiče, živim, molim da mi se veruje.
Moja trka sa haljinom još uvek traje.
A kako je ona uporna!
A kako bi htela da me nadživi!

.

Reči

La Pologne! La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne? – upitala me je i odahnula sa olakšanjem. Jer nakupilo se tih zemalja toliko da je u razgovoru još najpozudanija klima.

– O, gospođo, –…

View original post 490 more words

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Позајмице

Франц Кафка, „Дебла“

Франц Кафка

Запис из циклуса Размишљање

Дебла

Јер ми смо као дебла у снегу. Стоје наизглед тако једноставно, да бисмо их и најслабијим ударцем могли одгурнути. Не, не можемо, чврсто су везана за земљу. Али гле, и то је само привид.

                                   Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Чланци

Франц Кафка, „Хаљине“

Франц Кафка

Кратка прича из циклуса Размишљање

Посвећено Максу Броду

ХАЉИНЕ

Често, кад видим хаљине, с бројним наборима и украсима што лепо приањају уз згодно женско тело, помислим како неће још дуго тако изгледати; добиће од ношења наборе који се више неће моћи правилно испеглати, по њима ће нападати прашина, која ће се дубоко угнездити у све те украсе и више се неће моћи одстранити; онда више нико неће хтети да буде толико јадан и смешан, да сваког јутра, изнова, облачи и увече свлачи једну те исту скупоцену хаљину.

Но, ипак, виђам лепе девојке, што показују своје љупке мишице и кошчице, глатку, затегнуту кожу и танку косу, како се, упркос томе, из дана у дан, тако природно појављују у оној једној те истој хаљини за маскенбал, и стављајући  увек једно те исто лице између једних те истих дланова посматрају свој одраз у огледалу.

Само понекад, у вечерњим сатима, када се касно враћају са какве прославе, тај одраз у огледалу им изледа некако истрошено, подбуло, прашњаво; сви су га већ видели и некако више није за ношење.  

                                  Превод са енглеског језика (превод превода) Б. Конџуловић  

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање