Архиве категорија: Кутак за читање

Ivana Brlić Mažuranić: Priče iz davnine

U čast čarobnici pripovedanja, Ivani Brlić Mažuranić, koja je preminula na današnji dan.

Šuma Striborova 

I.

Zašao neki momak u šumu Striborovu, a nije znao, da je ono šuma začarana i da se u njoj

svakojaka čuda zbivaju. Zbivala se u njoj čuda dobra, ali i naopaka — svakome po zasluzi.

Morala je pak ta šuma ostati začarana, doklegod u nju ne stupi onaj, kojemu je milija njegova nevolja nego sva sreća ovoga svijeta.

Nasjekao dakle onaj momak drva i sjeo na panj, da počine, jer bijaše lijep zimski dan. Ali iz panja iziđe pred njega zmija i stade se umiljati oko njega. Ono pak ne bijaše prava zmija, nego bijaše ljudska duša, radi grijeha i zlobe ukleta, a mogao je osloboditi samo onaj, koji bi se s njom vjenčao. Bljeskala se zmija kao srebro na suncu i gledala momku upravo u oči.

— „Lijepe li gujice, Bože moj! Gotovo da bih je i kući ponio“, — odgovori momak od šale.

— „Evo budalaste glave, koja će me osloboditi na svoju nesreću“, — pomisli grješna duša u guji, požuri se i pretvori se odmah od guje u ljepotu djevojku, te stade pred momka.

Rukavci joj bijeli i vezeni kao krila lepirova, a sitne nožice kao u banice. Ali kako bijaše zlobno pomislila, onako joj ostade u ustima gujin jezik. Наставите са читањем

Advertisements

1 коментар

Објављено под Кутак за читање

Из „Хазарског речника“, М. Павића – III

Ових дана, из неког разлога, често помислим на Хазаре. То ме вратило овој чудесној Павићевој књизи која може бити шта год пожели. Зато делим са вама оне делове које сам, после много година, поново прочитала. Можда призовем међу њене читаоце и оне који су на њеној првој страници заувек уснули…

Хазарски речник, Милорада Павића

На овом месту лежи онај читалац који никада неће прочитати ову књигу.
Он је овде заувек мртав.

Жута књига

Хебрејски извори
o хазарском питању

 „Истина је прозрачна и не опажа се, а лаж непрозирна, не пропушта светлост ни поглед. Постоји и треће, где су две ствари помешане, и то је најчешће. Једним оком видимо кроз истину и тај се поглед губи заувек у бескрају, а другим оком не видимо кроз лаж ни педаљ и тај поглед не може даље, остаје на земљи и наш; тако се пробијамо кроз живот поребарке. Отуда се истина и не може схватити непосредно као лаж, него само из упоређења истине и лажи. Уз поређење белина и слова наше Књиге. Јер, белине Хазарског речника обележавају прозрачна места божанске истине и имена (Адама Кадмона). А црна слова између белина – места где наши погледи не продиру дубље од површине…

ХАЗАРИ – ратнички народ који је између седмог и десетог века насељавао Кавказ, имао моћну државу, бродовље на два мора, Каспијском и Црном, ветрова колико риба, три престонице, летњу, зимску и ратну, и године високе као борове. Исповедали су данас непознату веру, обожавали со, своје храмове клесали у подземним стенама соли или у сланим бреговима. Према Халевију, примили су јудаизам 740. године, а последњи хазарски каган Јосиф успоставио је везу чак са шпанким Јеврејима, јер је пловио седмог дана, кад земља куне човека и када та клетва тера и сама брод од копна. Та се веза прекинула када су Руси 970. године заузели хазарску престоницу и уништили хазарску државу. После тога један део Хазара стопио се с источноевропским Јеврејима, други делови овог народа с Арапима, Турцима и Грцима, тако да се данас зна само за оне мале оазе хазарског живља који је још трајао без језика и вере у самосталним општинама до другог светског рата (1939) у источној и средњој Европи, а потом ишчезао сасвим. , Јеврејски облик њиховог имена је Кузари (pl. Кузарим). Обично се узима да је код Хазара само племство примило јудаизам; међутим, у Панонској низији, између VII и X века, постојао је центар за јудаизацију који се понекад приписује Хазарима (Челарево). Друтмар Аквитански око 800. године у Вестфалији помиње „gentes Honorum que ab gayari vocantur“ истичући да су били обрезани и припадали Мојсијевој вери и да су били јаки. Код Кинама, у XII веку каже се да Хазари живе према Мојсијевим законима, али не сасвим чистим. Кагане Јевреје помињу већ арапски извори X века (Ибн Рустах, Иштакхри, Ибн Хаукал). Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Из „Хазарског речника“, Милорада Павића – II

Ових дана, из неког разлога, често помислим на Хазаре. То ме вратило овој чудесној Павићевој књизи која може бити шта год пожели. Зато делим са вама оне делове које сам, после много година, поново прочитала. Можда призовем међу њене читаоце и оне који су на њеној првој страници заувек уснули…

Хазарски речник, Милорада Павића

На овом месту лежи онај читалац који никада неће прочитати ову књигу.
Он је овде заувек мртав.

Зелена књига

Исламски извори
o хазарском питању

 Један арапски хроничар из IX века бележи: „Неки мој вршњак Хазар рекао ми је недавно необичну реченицу: До нас Хазара допире само један део будућности, онај најтврђи и најнепробојнији, најтежи за савлађивање, тако да се кроз њу пробијамо постранце као кроз јак ветар, или као разливена бара неосетно се шире и плаве нам ноге остаци и отпаци будућности већ убуђали и изанђали. Тако до нас допире или онај најнемилосрднији део будућности или од употребе већ излизана и изгажена будућност, и ми не знамо коме у општој расподели и грабежи будућности долази онај њен лепши и несажвакани део…“

 

ХАЗАРИ – арапски Khazar, кинески K’osa, име народа турског порекла. Назив долази од турског qazmak (лутати, селити се) или од quz (страна планине окренута северу, осој). Срета се и назив Aq-Khazar, што значи бели Хазари. Они су очигледно добили име да би се разликовали од црних Хазара (Qara-Khazar) које помиње Иштакхри. Од 552. године Хазари су по свој прилици припадали западном турском царству и можда су учествовали у походу првог кагана западних Турака на персијско утврђење Сул или Дарбанд. У шестом веку предео северно од Кавказа држали су Сабири (једно од два велика хунска племена). Масуди-писар међутим, у X веку каже да су Турци Хазаре звали „Сабир“. У сваком случају, кад муслимански извори помињу Хазаре, не зна се да ли се то увек односи на исти народ. Читав народ, како изгледа, имао је двојника, као и његов владар. Отуда се њихово име белих и црних Хазара може схватити на други начин: пошто хазар на арапском значи бела и црна птица, може се претпоставити да бели Хазари представљају дане, а црни Хазари ноћи. У сваком случају, у почетку своје упамћене историје Хазари су победили једно моћно племе са севера, које се звало      W-n-nd-r и помиње се у спису Худу ал лам (Предели света). Име тог племена одговара имену Оногундур како су Грци називали Бугаре. Тако би први хазарски сукоби у прикавказју били са Бугарима и с Арапима. Према исламским изворима, први арапско-хазарски рат избио је на Кавказу 642. године. Током сукоба код Баланџара 653. погинуо је арапски војсковођа и тако се рат завршио. Како бележи Масуди-писар престоница која је најпре била у Баланџару премештена је потом у Самандар и најзад у Атил или Итил. Други арапско-хазарски рат почео је 772. или нешто раније и завршио се 773. године поразом Хазара. То је било у време Мухамеда Марвана и каган је у то време исповедао ислам. Хазарска држава заузимала је доњи ток Волге и Дона, укључујући Саркил и Атил како сведочи мапа арапског географа Идрисија. Иштакхри говори о караванском путу из Хазарије у Корезму, а помиње се и „краљевски пут“ од Корезме за Волгу. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Из „Хазарског речника“, Милорада Павића – I

Ових дана, из неког разлога, често помислим на Хазаре. То ме вратило овој чудесној Павићевој књизи која може бити шта год пожели. Зато делим са вама оне делове које сам, после много година, поново прочитала. Можда призовем међу њене читаоце и оне који су на њеној првој страници заувек уснули…

Хазарски речник, Милорада Павића

На овом месту лежи онај читалац који никада неће прочитати ову књигу.
Он је овде заувек мртав.

Црвена књига

Хришћански извори
o хазарском питању

 Једном је каган уснио анђела који му је рекао: „Твоја дела нису драга господу, али твоје намере јесу“.
 Одмах је позвао једног од најугледнијих хазарских свештеника из секте ловаца на снове и затражио да му објасни сан.
Ловац се насмејао и рекао кагану: „Бог о теби нема појма; он нити види твоје намере, нити твоје мисли, ни твоја дела. То што ти је анђео дошао у сан и бунцао, значи само да није имао где да преноћи, а напољу је вероватно падала киша. А што је кратко остао, то је по свој прилици јер му је у твоме сну сувише смрдело. Опери своје снове други пут…“

 ХАЗАРИ – О пореклу Хазара забележио је Теофан следеће речи: „Појавио се велики народ Хазара из најудаљенијег краја Берзилије, прве Сарматије, те је завладао целом земљом што се простирала од Црног мора. Хазари су у V веку, како мисли Priscus, припадали хунском царству под именом Акатзира. Свети Ћирило истицао је да су Хазари спадали међу оне народе који бога прослављају на свом, хазарском језику, а не на грчком, јеврејском или латинском. Грчки извори Хазаре називају: Χαζαροι али и: χοτξιροι. Хазарска држава протезала се знатно на Запад од линије Крим-Кавказ-Волга. Сенка хазарских планина у јуну пада 12. дана далеко у Сарматију, а у децембру та сенка падне месец дана хода на Север. Још око 700. године хазарски званичници боравили су на Босфору и у Фанагорији. Хришћански (руски) извори као Несторова хроника тврде да су племена на југу од средњег Дњепра плаћала у IX веку данак Хазарима, и то крзно беле веверице по глави или мач. У X веку тај данак био је у новцу.

Грчки извори о хазарском питању поткре- пљени су једним важним документом који Даубманусово издање помиње као „Велики пергамент“. Византијском цару Теофилу било је, према том извору, упућено посланство из Хазарије и један од посланика имао је на телу тетовирану хазарску историју и топографију убележену на хазарском језику, али хебрејским писменима. У време када је посланик тетовиран, Хазари су у ствари већ користили као азбуку за свој језик грчка, јеврејска или арапска писмена равноправно, али када би се неко од Хазара покрстио користио би само једну од те три азбуке, ону чијој се вери приклонио. На исти начин Хазари који би се преобратили у грчку веру, у ислам, или прихватили јудаизам, почињали су свој хазарски језик извртати тако да што мање личи на језик Хазара који су и даље остали у својој првобитној вери. Неки извори не прихватају, међутим, оно тврђење о тетовираном посланику изнето код Даубмануса, него узимају да је била реч о богато украшеној посуди од соли послатој на дар византијском императору како би с ње могао прочитати хазарску историју и да је читава прича о „Великом пергаменту“ у ствари само последица погрешно прочитаног историјског извора. С овом разумном оградом има једна тешкоћа. Ако се прихвати да је реч о посуди од соли, не може се схватити остатак приче о „Великом пергаменту“, а она иде како следи. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Akvamarin, Andreasa Ešbaha

Postalo je već stereotipno naše jadikovanje kako mladi ništa ne čitaju, kako je, ne samo beletristika, nego i knjiga bilo kog sadržaja sasvim izašla iz zone njihovog interesovanja i kako u tom pogledu, gubimo generaciju za generacijom. Budući da i sama spadam u skupinu koja svakodnevno izgovara ovakve želopojke, odlučila sam da se osvrnem oko sebe i proverim da li je to baš potpuno tako. Istina je da mladi ne čitaju propisanu školsku lektiru, to znam pouzdano jer na proverenosti te informacije zasnivam svoja uverenja. Ali, pri formiranju tog uverenja, propustila sam da obratim pažnju na dragocene prizore u kojima neki moji učenici u rukama drže nekakve knjige, čak i u autobusu!  I mada sam ih zapazila, nisam im pridavla poseban značaj, valjda zato što su toliko retki. Nije dakle tačno da niko ništa ne čita. Tačno je da neki ipak čitaju, ali smo knjige koje se njima sviđaju.

Iz toga se izrodila moja potreba da, nakon mnogo godina, pročitam neku knjigu namenjenu tinejdžerima, da oslušnem sopstvenu reakciju na njen sadržaj i pokušam da razumem šta je to što knjigama koje učenici „moraju da čitaju“ a neće, „nedostaje“. I shvatila sam ubrzo. Nedostaje im uzbuđenje. Nedostaje im lakoća razumevanja. Nedostaje im optimizam za kojim neće morati da tragaju kroz šumu metafora i simbola. Nedostaju im  junaci sa kojima mogu da se identifikuju, čije sudbine mogu prepoznavati u sopstvenom iskustvu, sa kojima mogu saosećati, čiji svet i govor mogu razumeti i uz koje mogu rasti i menjati se iznutra nabolje, bez osećaja teskobe i gorčine u suočavanju sa istinom kako je život težak, kako je put do istine i pravde mukotrpan, kako su ljudi po svojoj prirodi osuđeni na sukobe, nezaumevanja, stradanja, na krhka i uzaludna nadanja, bol, usamljenost, sve do apsurdnosti postojanja… Treba mnogo domišljatosti da se u takvom štivu pronađe potreba za ponovnim čitanjem, kada imate petnaest, šesnaest, sedamnaest godina. 

Imala sam zadovoljstvo da mi u izboru knjige namenjene mladima u ruke dođe upravo roman „Akvamarin“ nemačkog autora Andreasa Ešbaha. Začudo, i u njemu, pored svega onog što školskoj lektiri nedostaje, ima i ovoga što sam upravo nabrojala, ozbiljnog i teškog, ali zaodenutog u pitku, uzbudljivu, maštovitu priču saopštenu jezikom koji razumeju savremene generacije i smeštenu u milje u kojem mogu da se prepoznaju. Mada se u osnovi bavi mukama odrastanja, problemom identiteta, socijalnim relacijama karakterističnim za mlade, uključujući i vršnjačko nasilje kojem se danas s razlogom pridaje posebna pažnja,  po obimu naoko usputnih tema koje otvara, motiva kojih se dotiče i pitanja koja prirodno iz njih proističu, a ostavljaju se čitaocu na razmatranje, ova knjiga nedvosmisleno zaslužuje da je čitaju i mladi i odrasli.  

„Akvamarin“ je distopijska pripovest čija se radnja dešava u budućnosti, gotovo vek i po udaljenoj od vremena u kojem živimo. 

Rukovodeći se savremenim postupanjima i stremljenjima čovečanstva, Ešbah uobličava prilično moguću sliku buduće stvarnosti koja, kao prirodna i logična posledica, proističe iz činjenja i nečinjenja današnjeg čoveka. Zaigrane u svojoj opčinjenosti tehnologijom, pomalo samozaboravljene,  prepuštene stihiji i već jednom nogom u virtuelnoj stvarnosti, taj budući svet iz Ešbahovog romana opominje nas na odgovornost prema sebi, svetu koji nam je poveren  na brigu i čuvanje i životu samom. Ipak, iako nagoveštava jedan potpuno izmenjeni svet, sačinjen od fragmenata nekadašnje zemaljske mape koji su preostali nakon razornih ratova, nekontrolisanih naučnih eksperimenata, borbi za osvajanje resursa i apsurdnih nastojanja da se poseduje sve što se sme i ne sme posedovati, u toj sivoj, maglovitoj predstavi budućnosti postoji tračak svetlosti i vere u održivost onih posebnih svojstava ljudske vrste koja opravdavaju njeno postojanje na ovom svetu.   Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

О фриволности у песмама Бранка Радичевића

Текст преузет из Зборника радова
у част академика Предрага Палавестре –
ИЗ КЊИЖЕВНОСТИ (поетика – критика – историја)
Институт за књижевност и уметност, Београд, 1997.

ЛАЗА КОСТИЋ О ФРИВОЛНИМ ЕЛЕМЕНТИМА У ПЕСМАМА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

Аутор текста Драгиша Живковић

У историји књижевности познат је онај неповољан суд који је о Бранку Радичевићу и о његовој поезији дао Лаза Костић. [Лаза Костић, „Гете и његова народна свијест”, Црногорка, Цетиње, 1885, бр. 14-23; Зета, Цетиње, 1885, бр. 3-8.] Боравећи тих година на Цетињу, у Црној Гори (1884-1891), као уредник Гласа Црногорца, Костић је у овом своме подужем чланку (у књизи Сабраних дела, 1992, преко 102 странице), говорећи најпре о Гетеу и његовом слабом националном осећању (стр. 97-129), прешао на своје успомене из 1848. (стр. 130-146), да би у другој, већој половини свога чланка говорио о Бранку Радичевићу и његовим песмама. Чланак је остао незавршен, у бр. 8 часописа Зете прекинут је без наставка, али и у делу који је објављен било је већ доста неповољних елемената о Радичевићу: да није довољно или да није уопште учествовао лично у националном покрету у Војводини 1848. године; да су многе његове песме похотљиве и језички аљкаво изражене, најзад – да је све то последица његове тешке болести, туберколозе („сичије”), и да се то одразило и на његовој поезији („сичијава поезија”). Тај чланак је и у своје време и касније изазвао бурну реакцију: о њему су писали Лазар Томановић, Марко Цар, Јован Поповић Липовац, Јован Скерлић, Ђуза Радовић и други. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Позајмице

„Мали буквар за велику децу“ – прва наша хумористичка књига

О првој српској хумористичкој књизи коју је под називом „Мали буквар за велику децу“, написао и у Бечу објавио Михаило Максимович, 1792. године.

Ђуро Гавела
Из књиге „Огледи и критике“
Издање Српске књижевне задруге, 
Београд, 1979.

Пре сто и педесет година*, сва српска књижевност могла је да стане на обичну полицу: није било у њој више од сто и педесет књига. А и то што је било, сводило се добрим делом на требнике и псалтире,, осмогласнике и јектенија, на катихизисе, толкованија, календаре, букваре, на „поученија“ и „руководства“ сваке врсте. То је време детињства ерпске књижевности, време кад се она тек почињала јављати и усправљати, придржавајући се за скут цркве и полагано тапкајући зањом…

Али и у томе времену првих торжествених књи-жавних лекција јављају се већ књиге, под утицајем напредних идеја тога века, с којима почињу поједини родови праве, „грешне“, световне наше књижевности. С једном од таквих књига, слабо познатом и недовољно истакнутом, почиње наша хумористичка књижевност. То те Мали буквар за велику децу, „издат и сочињен Михаилем Максимовичем, при високославној дворној Илирическој канцеларији дејствителним дворним канцелистом“. Књига је изишла у Бечу 1792. године.

Дотле у нашот књижевности није било ооигинал-них хумористичких дела. Оно што је уопште хумора било, сводило се на неколико слабих комедија преведених са италијанског и немачког језика. Књижевници су били просветитељи, „мракоборци“, чувари националности, Серби Сербовићи. Публика је мислила о комедиама, како каже Емануел Јанковић, да су оне „не само младости но и старим људма шкодне, и само их за немецко измишљење држе, гди су ђаволи Швабе изислили како ћеду варати новце от људи“. Није било време за шалу. Али и да је било — хумор у литератури, као самостална књижевна врста, захтева већу културу и књижевну традицију него што смо је ми тада имали. Стога ће се после Максимовића у нас још подуго чекати на добре хумористе и сатиричаре. Утолико је значајнија појава ове његове књижице. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Позајмице

ЛИЛИ ЛАЛАУНА, Иво Андрић

Након Андрићеве смрти, у његовој књижевној заоставштини откривено је да је током целог живота, готово у потаји, писао поезију. У једној од његових многоројних свезака и фасцикли пронађена је и песма „Лили Лалауна“ уз коју је стајала напомена о томе како је настала. Било је то заправо име једне Гркиње. Поигравајући се слоговима њеног имена, Иво Андрић је начинио песму. 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Orhan Pamuk, Zovem se crveno – odlomak

Ja sam drvo

Ja sam jedno, jako usamljeno, drvo. Plačem svaki put kad pada kiša. Počujte, za ime Boga, sve ovo što ću da ispričam. Ispijte svoje kafe, rasanite se, otvorite oči, gledajte me oštroumno pa da vam pripovedam zbog čega sam toliko samo.

Vele da su me na brzinu nacrtali, na neobrađenom, grubom papiru, tek da bi iza medahovih leđa bila slika drveta. Tačno. Pokraj mene sada nema ni drugih krhkih stabala, ni sedmolistih stepskih travki, ni ustalasanog tamnog stenja što ponekad na đavola il’ čoveka zaliči, niti uvojastih kineskih oblaka. Samo zemlja, nebo, ja i horizont. Ali je moja priča zamršenija.

Nije uslov da ja, kao drvo, neizostavno budem deo neke knjige. Ali me onespokojava što ja, kao slika drveta, nisam stranica u nekoj knjizi, kakva god ona bila. Pada mi na pamet da bi se moglo desiti da, kad već ne predstavljam nešto u nekoj knjizi, moja slika bude okačena na zid pa da mi se neki klanjaju u obožavanju, kao što to idolopoklonci i bezbožnici čine. Da me ne čuju sledbenici Erzurumi-hodže, ponosim se time u potaji, a opet, jako se i stidim i bojim.

A što se pravog razloga moje usamljenosti tiče, to je što nikako ne mogu da znam koje sam priče deo. Trebalo je da budem deo jedne, ali ispadoh iz nje, kao što list opadne s drveta.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Савршен брак, Ефраим Кишон

Из збирке кратких прича „Нема нафте, Мојсије“

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Један од најдивнијих промашаја у цивилизованом свету јесте институција брака, од почетка планирана за добробит деце, уз потпуно занемаривање интереса родитеља. Отуда стална напетост између мужева и жена која пониње са: „Да, хоћу!” (Заштсо си то изговорио шапатом, идиоте!), а завршава подизањем наша за дуг и срећан развод. Неки људи мисле да је избегавање брака најбољи нанин да се одрже добри бранни односи. Томе је најближа варијанта:

 

САВРШЕН БРАК

Као на свим друштвеним скуповима интелектуалног садржаја, наше су се жене окупиле у једном углу дневне собе, формирајући затворену етничку групу и остављајући нас мушкарце да сами проведемо вече. Разгова- рали смо о разним стварима, од зачуђујуће висине нашег сина Рафија до несрећне афере Вотергејт, а од Вотергејта до изгледа на ско- рим изборима и евентуалног смањења поре- за на укупан приход, до новог Форда и Последњег танга у Паризу, сећате ли се? На тој теми смо се задржали нешто дуже, што због њене природе, што због чињенице да смо приближно истих година као Марлон Брандо, суперстар.

  • Тај ваш мушкарац средњих година не зна да игра – напоменуо је инжењер Глик. – А за то је крив лош брак.

Референдум спроведен на брзину у мушком друштву дао је следеће податке: 85% бракова спада у категорију грозних, 11% у категорију неподношљивих али све у свему добрих, 3% у категорију „боље да ти не причам” и 1% „не знам шта да кажем”. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање