Архиве категорија: Кутак за читање

Дистопија је последњи бедем здравља

Текст преузет из дневног листа Политика

Аутор: Марина Вулићевић  уторак, 02.07.2019.

Фотографија: Миомир Петровић и Горан Скробоња (Фото Лагуна)

Годинама је антиутопија један од главних трендова светске литературе,
али не и код нас.

Друштво које је у тој мери окорело у тоталитаризму, нечовечности, еколошкој катастрофи и свакој врсти једноумља да је застрашујуће и непожељно за живот, то је литерарна дистопија – безнадни поглед у будућност, као потпуна супротност утопији – идеалном друштвеном устројству о којем је у 16. веку писао Томас Мор. Данас, као и годинама уназад, писци превасходно енглеског говорног подручја дају израз антиутопијама. По речима књижевнице Ерике Вагнер, притисак живота 21. века овај тип наратива превео је у мејнстрим, са жанровских топ-листа фантастике и научне фантастике.

После култних књига ове уметничке форме, садржаја надзирања и потказивања из Орвелове „1984”, изопаченог класног устројства модификованих људи у Хакслијевом „Врлом новом свету” или спаљених књига у „Фаренхајту 451” Реја Бредберија, може се закључити да писци предвиђају будућност ужаснути правцима којима се човечанство креће, имајући и есхатолошке визије о крају света. Литерарне листе последњих година препуне су фикције која приказује будућност после нуклеарне и еколошке катастрофе, различитих вируса, свет у недостатку хране и струје, класних уређења где реч воде прворођена деца и лажни пророци. Ричард Метисон је још 1954. године у роману „Ја сам легенда” свог последњег човека Роберта Невила препустио борби са вампирима, а романи и серије попут „Соја” (The Strain) Гиљерма дел Тора и Чака Хогана и „The Living Dead” Џона Џозефа Адамса тематизују свет вампира и зомбија као својеврсну визију мутација човечности, отелотворење страха западне цивилизације.

Актуелна је и тема употребе човека у будућности, а мотив људи који се рађају и живе само као донори органа за богате био је заступљен у роману „Резерве” Мајкла Маршала Смита, као и нобеловца Казуа Ишигура у књизи „Не дај ми никада да одем”.

Посебно, су, међутим, привлачне политичке дистопије. Недавно је „Службени гласник” објавио роман Синклера Луиса „То је овде немогуће”, дистопијску визију, насталу 1935. године, о успостављању диктатуре у САД, по узору на Хитлеров тоталитаризам. Издавач је нагласио да је то роман који је „пре осамдесет година предвидео данашњу Америку”. Један од најупечатљивијих примера овог израза данас је „Слушкињина прича” Маргарет Атвуд, из 1985. године, која одсликава вековни женски бес против патријархата. Док гледамо трећу сезону истоимене серије, очекујемо наставак књиге назван „The Testaments”, најављен за 10. септембар. По речима Маргарет Атвуд, нови роман инспирисан је питањима о устројству тоталитарног Гилеада, али и светом који нас окружује. Барак Обама посебно је ценио књигу „The Power” Наоми Алдерман, у чијем фокусу је млада жена чије руке производе електрицитет и чија моћ мења политичку и религијску друштвену динамику.

Говорећи о дистопијама за наш лист, писац и преводилац Горан Скробоња указује на то да друштвеним мрежама већ дуже време кружи духовити „мим”, који је истовремено сасвим истинит и на једноставан начин коментарише тренутно стање људске цивилизације на планети.

– Тај „мим” се састоји од фотографије Џорџа Орвела и натписа са његовим наводним коментаром: „Ја сам 1984. написао као упозорење, а не као приручник!”. Дакле, данас је стварност заиста налик на оно што су пре толико деценија писали Замјатин, Хаксли и Орвел, и нимало не чуди што је – у односу на време када су настајали романи „Ми”, „Врли нови свет” и „1984” – дистопијских дела у светској књижевности све више. То је реакција на друштво које писци виде око себе, а пошто се дистопија обично дефинише као „замишљени свет у којем су до максимума доведене лоше стране данашње цивилизације”, чини се да сви некако, са дубоком нелагодом, осећамо да је човечанство заиста само на корак од тако замишљене суморне будућности – сматра Скробоња, додајући:

– Мени је посебно занимљива чињеница да је од ова три дистопијска класика које сам поменуо најдалековидији заправо био Хакслијев роман. Замишљен првобитно као пародирање Велсових утопијских књига „Модерна утопија” и „Људи као богови”које оптимистично приказују будућност човечанства, он говори о свету којим влада технологија усмерена на сузбијање слободе тако што људима нуди рекреативну дрогу (сома), промискуитет и лако доступне медијске садржаје, а ови све то драговољно прихватају, и то неодољиво подсећа на оно са чиме се суочавамо данас. Технолошка револуција одавно је, чини ми се, превазишла спори ход људске еволуције, и свако озбиљно промишљање о могућим последицама тог диспаритета доводи до заиста застрашујућих закључака. Стога не треба да чуди популарност дистопије, не само у књижевности, већ и на филму или у ТВ серијама. Конзументи ових садржаја, читаоци и гледаоци радо читају упозорења налик на оно Орвелово, а можда тако и долазе до зрнца утехе и помисли да све може ипак да буде још много горе него што је данас.

Када је реч о жанру дистопије у нашој литератури, Скробоња запажа да је проблем са њом у томе што је углавном невидљива за оно што је преостало од озбиљне књижевне критике, те самим тим и за већину медија и читалаца који се за том критиком поводе, да је сврстана под жанр научне фантастике који се већ читав век у српској књижевности сматра безвредним и петпарачким, упркос његовим изузетним идејним и књижевним дометима.

– И сам сам се бавио дистопијским мотивима, углавном у приповеткама које сам писао почетком деведесетих, као сведок распада бивше земље, система, света… Тада су настале моје приче о Савезу слободних српских срезова (СССС), као и новела „Игра” (објављена у првој мојој зборци кратке прозе, „Од шапата до вриска” 1995) која даје можда најпотпунију и најмрачнију слику наше будућности, под снажним утицајем свемоћних електронских медија. Миомир Петровић наглашава да се није превише као писац изражавао у форми дистопије, али да је повремено, у књигама „Архипелаг” (Геопоетика, 2003), „Бакарни бубњеви”, (Лагуна, 2009), „Black Light” (Лагуна, 2018) пожелео да извргне руглу хистерију прогреса и прогресивизма.

– Дистопију схватам као литерарни вапај на друштвена гибања 21. века, пројектована у будућност. Тај скептицизам, често веома апокалиптично засенчен, може се посматрати и као последњи бедем здравља, виталне човекове потребе за слободом, када је реч о еманацији измаштаног. Не бих га малограђански сматрао дефетистичким, „мрачним”, како то људи често воле да кажу. Дистопија је филозофско и литерарно упозорење – истиче Петровић.

То што дистопија код нас није тренд, он образлаже тиме да је књижевност или литература у вектору обрнуте утопије по природи ствари укорењена у срединама са дугом традицијом капитализма, демократије и вишедеценијским релативно високим животним стандардом.

– У таквим условима продуховљеном човеку је много очигледнија первертираност потрошачког друштва, декаденција демократије (која је прерасла у бирократију и технократију), омаловажавање образовања, недостатак духовне слободе у појединца, моделовање мишљења и манипулација путем медија. Савремени човек Запада с правом стрепи од тога да ће бити поништен и угушен, уколико то већ и није. Наша средина је у том смислу попут малолетног детета и наивно полаже наде у прогрес. Зато што код нас све касни па тако и зрелост друштва у промењеним, постсоцијалистичким односима. Погледајте наратив нашег политичког мејнстрима у правцу дигитализације, опомене да не смемо пропустити шансу некакве Четврте индустријске револуције. Ми. Овакви? То је разлог зашто нема толико дистопијске литературе из пера наших писаца. Овде се моделује мишљење да су одговори на локалне проблеме управо либерални капитализам, демократија, људска права… ти свакако лепи термини који у нашој средини готово да не постоје. Чим изађемо из инфантилних надања да ће нама помоћи исти они механизми који се на наше очи урушавају у самој ЕУ, почећемо да више пишемо и читамо дистопијске садржаје – закључује Петровић.

„Свет је отишао дођавола”, констатовао је Метисонов последњи човек који нам се обраћа из будућности. Или садашњости.

Advertisements

1 коментар

Објављено под Кутак за читање, Чланци

Омер Петојевић, Глава

Кратка прича

Боже мили, на шта ли сам ја личијо?!
Горе – главурда, а доле – скелет који је кожа држала да се не распадне, безмало! Ово за главу не претерујем. Велика глава, човече, па кад онај бачки ветар дуне низ шор – подигне ме од земље! И није то једаред бивало! Млада глава, па још увек празна и ондак… ваљда зато?!
Од Триглава па до Ђевђелије нема ‘де моји нису ишли и ‘де ме нису водали е-да-би нашли штогод да ми поправи и поврати апетит, не бих ли поч’о јести к’о сва нормална деца. Џаба. Е, а онда, којим чудом, пронађу неког човека, негде у Босни, на некој планинчини… и, као, он има неке траве… неке чајеве… и то се, као, пије мала ракијска чашица пре ручка и то као… Нарочито је важна та „ракијска“ чашица, она, као, опет нарочито, мушкој деци прави асоцијацију на оца, на деду… па, као, лакше се…
Еј, а то горко, гадно к’о сам ђаво, та то кад попијеш – повратиш и мајчино млеко а некмоли…
Чуј, отвара апетит! – ‘мти апетит и до апетита…
Кад нисам црко!
Ондак су, опет, изварали моју дивну сестру, те се она жртвовала за ме, па она, мученица, попије прва е-да-би, као, мене охрабрила!? А она, онако смрштена, искривљених уста, грднија од Баба Роге, мени ће: „Јо – о – оој, што – о – о је лее – ее – пооо…“ А сва дрхти! Па, сам’ д’умреш, ништа друго. На туђ’ дан!
Нема шта нису измишљали. Носали храну по комшилуку – не вреди, носили, досетили се, код кумова, јер ја мом Миљану, куму, нисам мог’о ништа одбити! Осим хране. Јеби га…
Мучни деда мој, Сава, говорио: „Остав’те дјете, о’шта сит, о’то и деб’о!“ Није вредело.
Најзад, одведе ме мајка у Сомбор, у болницу… а та болница тад била чудо! – ма, само рекнеш „сомборска болница“ и о’ма оздравиш! Била најбоља.
Ми тамо, уђосмо код доктора а он, к’о год бесни вук, заурла на моју мајку: „А шта би ви , госпојо, ‘тели?!! ‘Оћете џина испед себе, ‘оћете Стив Ривса?!! Шта би ‘тели?“ – па се окрене према мени и каже: „А, ти сине, кад год те понукају, а ти немој! Нек’ цркну од једа! Немој из ината!“…
И прејебе он мене!
Нисам мог’о поднести да тамо неки чилац подурлава на моју мајку. Никако!
Вратисмо се кући… и још нисмо ни ушли, а ја ћу мајци, онако с капије: „Дај ми нешто да једем.“ И спpеме ми они, тарапана по кући не мо’ш веровати, доносе… и једем ја оно, а оно једе мене. Ал’ једем. И тако је почело…

И сад, што сам ти ово прич’о?!! Јел’? Е, па видиш, данас, ево, једва ноге подижем за нов корак! Све и да ‘оћу поскочити – не могу! Ни толико. Пааа… ти сад види чиме ли су ми то све главуџу напунили?! Отежала, на једвите јаде је носам на раменима… и мним опет: „Боже мили, на шта ли ја личим?“…

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Čarls Dikens

Na današnji dan, 7. februara 1812. rođen je Čarls Dikens. Verujem da ne postoji čitalac koji nije pročitao neki od njegovih čuvenih romana poput „Olivera Tvista“, „Dejvida Koperfilda“, „Božićne priče“, „Velikih očekivanja“…

Korice njegovih knjiga, za mnoge od nas , bile su kao vrata kroz koja smo prvi put zavirili u naličje sveta i bar za jedan korak iskoračili iz naivnosti i nevinosti prezaštićenog detinjstva. Plačući ponekad nad sudbinom njegovih junaka ili gušeći u sebi bes zbog ružne strane sveta koju smo otkrivali, učili smo kako da postanemo bolji ljudi.

Čarls Dikens:

Postoji mudrost glave, i postoji mudrost srca.

 Nebo zna da se ne treba stideti svojih suza, jer one su kiša na zasleplјujućoj prašini zemlјe.

Postoje knjige kod kojih su poleđina i korice zaista najbolјi delovi.

Koliko god vam je vešt laskavac mio pratilac ako ga imate samo za sebe, toliko vam njegov ukus postaje veoma sumnjiv kada svoje komplimente upućuje drugima.

Niko nije beskoristan na ovom svetu ko je ma kome drugom teret učinio lakšim.

Da nema loših lјudi ne bi bilo dobrih advokata.

Zauzdajte svoje apetite, dragi moji, i pobedili ste lјudsku prirodu.

Dostojanstvo, pa čak i svetost, ponekad su više pitanja kaputa i prsluka nego što to neki lјudi zamišlјaju.

Sreća je dar, a mudrost je u tome da je ne očekujemo, već da joj se radujemo kada dođe.

 

 

 

 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Ljubomir Simović, Pitalica pod hrastovima

Preuzeto iz dnevnog lista Blic

 

Kad hrast ispuni svoju hrastovu meru,
šta biva kad izraste preko nje,
i prstima se dohvati
gornjeg sveta?
Da li on može da ostale hrastove
u nehrastove oblike i visine
preko te mere i granice povuče?
Ili ga ostali hrastovi izopšte, a neko ga iz tog gornjeg sveta
hrastovim lenjirom
po prstima
tuče?

Hrast (The oak) by Branijeta Kondžulović

A mystery below the oaks

 When the oak fills up its oak’s measure,
what happens when it grows up above it,
and touch with fingers
the upper world?
Could it pull with itself the other oak trees
in non-oak forms and heights
and raise them over this measure and the boundaries?
Or the other oaks isolate it, and someone from the upper world
with a ruler made of oak
beats it over the oak’s
fingers?

By Ljubomir Simović

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Harukiju Murakamiju, umesto čestitke za rođendan

Preuzeto iz kulturnog dodatka dnevnog lista Politika

Autor: Muharem Bazdulj

Tri su mi dana bila potrebna, tri snežna zimska dana, da pročitam osamstotinak stranica, to jest dva toma najnovijeg Murakamijevog romana. Malo je stvari u kojima je moguće toliko starovremenski uživati kao u uranjanju u magični svet ovog Japanca opsednutog zapadnom kulturom.

haruki-murakami

(Ilustracija Dragan Stojanović)

Kad sam sklopio drugi tom Murakamijevog romana Ubistvo Komtura (Geopoetika, 2018, s japanskog prevela Nataša Tomić), pogledao sam na sat. Bilo je šesnaest sati i jedanaest minuta. Bio je sedmi januar. Peti, šesti i sedmi januar sam proveo uglavnom čitajući nešto više od osam stotina stranica ovog romana, to jest njegova dva toma, od kojih svaki ima malo više od četiristo. Geopoetika je dva dela ovog velikog romana objavila sa razmakom od oko pola godine. Nije da sam svesno odgađao čitanje prvog dela, ali se potrefilo – za razliku od iskustva sa romanom 1Q84 – da prvi deo nisam pročitao pre nego je objavljen drugi, pa sam bio u prilici da ih čitam praktično u komadu, jedan iza drugog, bez pauze.

Nije danas neobično da se u jednom tomu objave romani od hiljadu, pa i više stranica. Nije, dakle, da je za Murakamija nužno da svoje velike romane „lomi” u tomove. Čak i neka prevedena izdanja – uključujući i englesko i američko – odbacuju Murakamijev „hir” i celo Ubistvo Komtura integrišu u jedan tom. Ipak, dobro je što Murakamijev srpski izdavač (kao i nemački ili holandski, recimo) poštuje autorovu intenciju. Formalni način „izlaganja” artefakta za Murakamija nipošto nije nevažan. U Ubistvo Komtura likovi imaju vrlo jasne preferencije u kontekstu načina na koji slušaju muziku…

3 коментара

Објављено под Кутак за читање

Омер Петојевић, Као у сну сусрет

Са обале Дунава

кроз шипраг

себе

на друму гледам

како у сусрет идем

свом деди

оцу свом

и себи

Like a meeting in a dream

 

From the riverside of Danube

through the thicket

I look myself walking along the road

I’m going to meet with

My grandfather

My father

And myself

 

 

 

                          

2 коментара

Објављено под Кутак за читање

Laza Lazarević, Švabica

Desetog januara 1891. umro je Laza Lazarević, pripovedač koji je učinio značajan iskorak u srpskoj realističkoj književnosti. Kao pisac zanimao se više za stanja duše svojih junaka, za skrivene tokove kojim putuju njihove neizrečene misli i prigušena osećanja, za dejstva podsvesti na njihove odluke i postupke, nego  za razvijanje dinamičnih i događajima bogatih fabula kakvima obiluje realistička proza. Bio je začetnik psihološke pripovetke u srpskoj književnosti. 

Pripovetku „Švabica“ Laza je godinama skrivao od očiju javnosti, a razlog za to je očigledno bio lične prirode – njen sadržaj bio je isuviše autobiografski, da bi ga dobrovoljno delio sa čitalačkom publikom. Tek nakon njegove smrti pronađena je u njegovoj zaostavštini.

Švabica

……………….
Nismo ništa govorili. Ja sam mislio na nju i ispredao svakojake snove. Zamislih sebi moje Valjevo, i nju u njemu, i svet koji priča o nama kad prođemo ulicom: »Gledaj ga, zavrtila mu pamet Švabica«, i moja mati, crvenih očiju, koja svoje sopstvene snahe ne razume, i deca mojih sestara i braće koja se libe doći meni otkako sam doveo nju u kuću, i njeno večno osećanje usamljenosti, jer je niko ne razume i ona nikoga ne razume … da se oprostim s njom, da je ostavim za svagda.
Ona ujedanput stade i gledaše oštro napred u pomrčinu.
—        Da se vratimo? — reče ona.
Ja je pogledah. Oko glave je imala crn svilen’ šal, bačen preko temena, krajevi ukršteni pod vratom pa zabačeni na leda. Iz toga šala provirivaše joj lice kao iz nekog crnog okvira. — Izgledaše mi neobično lepa.
—        Da se vratimo? — pitah ja. — A što?
Ona smaknu ramenima.
—        Vi se bojite ići dalje u pustu šumu?
Ona baci pogled na me. Pogled u kome je bilo nečega što ti ne umem kazati. Nekakvo pouzdanje, poverenje, sila. Taj se pogled razli preko svega mene. Učini mi se da sam piramida i da ona ne može da me pregleda.
—        Zar s vama kad idem da se bojim čega? — reče ona s nekakvom detinjskom ravnodušnošću. — Ta vi ste tako jaki!
—        I ne treba da se bojite — rekoh ja glasom koji je trebalo da izgleda silan i pouzdan, no ispade nekako promuklo i zagušljivo.
U taj par duhnu vetar pojače, i s jednog suvarka sroza se sneg i pade na rukav njene đude.
Ja izvadih maramu i počeh joj stresati sneg.
Ona gledaše sve to nekakvim ravnodušnim pogledom. Kad sam bio gotov, ona se lako pokloni:
—        Hvala!
—        Na malu.
Opet zaćutasmo. Ona okrete levokrug i pođe natrag, ne govoreći ništa.
—        Vama je hladno? — rekoh ja.
—        Ne!
—        Rđavo?
Ona sleže ramenima.
—        Da?
—        Da! — reče ona.
—        A šta vam je?
Ona opet sleže ramenima.
Ja se ne usudih pitati je još šta dalje.
……………………

KLIKNITE NA SLIKU kako biste preuzeli pripovetku.

 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за II разред средње школе

Dobriša Cesarić, Oblak

Desetog januara 1902. rođen je Dobriša Cesarić.

5 коментара

Објављено под Кутак за читање

Simon de Bovoar, Drugi pol

Na današnji dan, 9. januara 1908. rođena je Simon de Bovoar,  francuska književnica, politička aktivistkinja, feministkinja i filozofkinja čija dela su zasnovana na filozofiji egzistencijalizma. Bila je žena snažnog i prodornog intelekta, a njeno sveukupno delo simbol je emancipacije i afirmacije žene kao ravnopravnog bića u dominantno muškom svetu.  Pisala je romane, drame, memoare, eseje. Poznata je po romanima „Svi su lјudi smrtni“,„Gošća“,„Mandarini“… ali i po eseju „Drugi pol“ kojim osvešćuje važnost i ugroženost žene i utemeljuje osnove feminizma.   

 

Iz knjige Simone de Beauvoir Drugi spol
 Prevod sa francuskog Mirna Šimat
Izdavač Naklada Ljevak, Zagreb, 2016.

Postoji jedan dobar princip koji je stvorio red,
svjetlost i muškarca,
i jedan loš princip koji je stvorio kaos, mrak i ženu.

Pitagora

U sve što su muškarci napisali o ženama
treba posumnjati,
jer su oni istodobno i sudac i stranka.

Poulain de la Barre

Simone de Beauvoir Drugi spol

Uvod
(odlomak)

Dugo sam oklijevala pisati knjigu o ženi. Tema razdražuje, pogotovo žene, a i nije nova. Već se mnogo pisalo o raspravi o feminizmu, danas je gotovo pa zaključena. Nemojmo više o tome… Ipak, o tome se još govori. I ne čini se baš kao da su opsežne gluposti izgovorene tijekom posljednjeg stoljeća rasvijetlile problem. Uostalom, postoji li tu problem? I kakav je on? Postoje li uopće žene? Dakako, teorija o vječnom ženskom još ima pobornika; oni šapću: »Čak i u Rusiji, one su i dalje žene«; no drugi dobro obaviješteni ljudi – a katkad su to ti isti, uzdišu: »Žena se gubi, žena je izgubljena.« Više ne znamo zasigurno postoje li još žene, hoće li ih svagda biti, treba li to željeti ili ne, koje mjesto zauzimaju na ovome svijetu, koje bi mjesto trebale zauzimati? »Gdje su žene?«, pitao se nedavno jedan neredoviti časopis.1 [1 Danas više ne postoji, zvao se Franchise.] No prije svega: što je to žena? Netko je jednom rekao: »Tota mulier in utero: to je maternica.« Govoreći pak o nekim ženama, znalci izjavljuju: »To nisu žene«, iako imaju maternicu kao i ostale. Svi se slažu da ljudska vrsta podrazumijeva i ženski spol. On danas, kao i nekoć, čini otprilike polovicu čovječanstva; a opet nam se govori da je »ženskost u opasnosti«. Bodre nas: »Budite žene, ostanite žene, postanite žene.« Svako ljudsko biće ženskog spola nije dakle nužno žena; u tu svrhu potrebno je biti dijelom tajanstvene i ugrožene stvarnosti – ženskosti. Izlučuju li jajnici ženskost? Je li ona utisnuta na Platonovu nebu ideja? Je li dovoljna šuštava suknja da siđe na Zemlju? Iako se neke žene silno trude utjeloviti je, model ženskosti nitko nikada nije patentirao. Rado ga opisujemo nejasnim i svjetlucavim pojmovima koji kao da su posuđeni iz rječnika proročica. U doba svetoga Tome bit ženskosti činila se jednako pouzdano određena kao uspavljujuće svojstvo maka. No konceptualizam je izgubio na snazi. Prirodne i društvene znanosti više ne vjeruju u postojanje nepromjenjivih entiteta koji bi definirali određene karaktere kao što su karakter žene, Židova ili crnca. One karakter smatraju sekundarnom reakcijom na neku situaciju. Ako danas više nema ženskosti, znači da je nikada nije ni bilo. Znači li to da riječ »žena« nema nikakva sadržaja? Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Доментијан, Реч о светлости

Свим православним хришћанима који Божић прослављају по јулијанском календару упућујем најлепше жеље!

Реч о светлости је песма коју је средином 13. века написао монах Доментијан, један од последњих ученика Светог Саве и настављач светосавског просветитељства. Овај хиландарски монах дао је неизмеран допринос вредности и лепоти српске средњовековне књижевности. 

 

Похитајте, браћо,

и с љубављу сачувајте заповести моје

да рајских радости истинити наследници будемо

и достојни славе небесне светлости

коју нам доликује у Господа молити.

Не оне светлости што на истоку исходи и на западу заходи,

што с временом окончава и што се наиласком ноћи одељује,

коју заједно са животињама видимо

Но молимо светлости

коју видети можемо с анђелима,

којој ни почетак не почиње

ни крај не ишчезава.

 Бадњак

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за I разред средње школе