Архиве категорија: Кутак за читање

Adam Mickijevič, Linuše mi suze

Na današnji dan 24.12.1798. rođen je Adam Mickijevič, jedan od najvećih pesnika u poljskoj romantičarskoj književnosti. 

LINUŠE MI SUZE

Linuše mi suze čiste, prečiste
na moje detinjstvo seosko, anđeosko,
na moju  mladost  bučnu i hučnu,
na moje godine zrele, nevesele –
linuše mi suze čiste prečiste.

 

 

 

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Добрица Ћосић о „Коренима“

Текст преузет из публикације: ИЗ КЊИЖЕВНОСТИ
ПОЕТИКА – КРИТИКА – ИСТОРИЈА
Зборник радова у част академика Предрага Палавестре
Уредио Миодраг Матицки
Институт за књижевност и уметност, Београд, 1997.

Ана Вукић КОРЕНИ
Поглавље у књизи Живот за роман
(разговори са Добрицом Ћосићем)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ana Vukic
THE ROOTS: An excerpt from manuscript Living for novel
Interviews with Dobrica Cosic
 Summary

The Roots is the foundation of Cosic’s cycle of novels about human destiny on Serbian soil in the 20th century. This novel contains geography of his future works – the Prerovo land – and here begins the story of two families: the Dacics and the Katics. Dobrica Cosic wrote The Roots wishing to make a radical break with the current domestic literary tradition and the concept of literature as conceived by the ruling party ideology.

Корени су твој други роман чији те је успех код публике и критике потврдио као писца. За њега си добио и своју прву НИН-ову награду 1954. године. Била је то књига која је показала изненађујуће брзо романсијерско зрење младог писца и карактеристичну особеност твог приповедачког поступка – амбициозност и храброст да се упустиш у тематске и формалне новине, да се крећеш новим романсијерским правцима. Са Коренима си напустио тему Народноослободилачке борбе, а и послератне стварности ондашњег социјалистичког друштва која је била опште опредељење читаве једне генерације писаца израсле у рату, којој си и ти припадао. Договарајући се о начину рада на нашој књизи коју смо назвали Живот за роман, определили смо се за хронолошки ред, за причу вођену редоследом излажења твојих романа, јер сам мислила да је то најпоузданији смер разоткривања, сагледавања и исказивања генезе слике света сваког писца. Наравно, знала сам да та генеза не мора и најчешће не бива праволинијска. Али -Корени између романа Далеко је сунце и Деобе – ипак су ме збуњивали. У твом књижевном расту Корени нису грана већ још један корен из кога ће израсти Време смрти, Време зла, Време власти. Из идејних корена романа Далеко је сунце, пак, израшће Деобе. Бајка још више компликује питање генезе твоје романескне слике света, али о томе је још увек рано да разговарамо. То ти спомињем зато што се колебам да ли да признам да је овај разговор о Коренима вођен тек после Бајке а пре Времена смрти. Корени су ми били замршени пре свега зато што сам пред том књигом била читалац који није био њен савременик (1954. година у којој су изашли Корени је година мог рођења), већ савременик романа чији су они били корен. Дакле, мени садашњем читаоцу било је тешко да будем ондашњи. У мени су се укрштале те две перспективе и на крају сам се определила за слободу постављања питања у којој ће преовлађавати тачка гледишта савременика романа који су настали после Корена. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за IV разред средње школе, Позајмице

Јустејн Гордер: Суштина нaшег постојања јесте помиреност са смрћу

Преузето из дневног листа Политика

Justejn-Gorder-2,-IMG_20181212_102840734

Фотографија: М. Вулићевић

Поводом 25 година постојања „Геопоетике” један од омиљених аутора ове издавачке куће Јустејн Гордер дошао је у Београд да увелича ову прославу. Овом приликом разговарамо о његовом новом роману „Баш како треба/ Мала прича о скоро свему”, који је са норвешког превео Радош Косовић. Популарни аутор „Софијиног света”, „Мистерије пасијанса”, „Замка у Пиринејима”, дела „Vita Brevis”, „Кћи директора циркуса”, „Луткара”…, у овој новој књизи кључне догађаје у животу једног човека посматра из перспективе универзума. Тачније, са становишта астронома или ренесансног мислиоца. Наиме, по бајци „Златокоса”, у којој је каша „баш како треба”, ни претопла, ни сувише хладна, астрономи су област око звезде где је температура одговарајућа да би се пронашла вода назвали „Златокосина зона”. Отуда овај необични наслов.

Живот је кратак, одјек је вашег романа „Vita Brevis”, који се понавља и у овој новој књизи. Да ли је управо та ограниченост живота разлог да га више ценимо?

Док сам писао књигу „Баш како треба/ Мала прича о скоро свему” моја је намера била да то буде кратак роман, више налик на приповетку, да могу да га читају људи свих доба, да поседује одређену тензију и да то буде дело топлих осећања. Размишљање о животу и смрти испуњава ме извесном топлином. То је и штиво које говори о животу, љубави, али и смрти. Врло често те ствари су испреплетене. Они који су га прочитали рекли су ми да су странице проходне, иако ту има филозофских рефлексија о положају човека у свету. „Vita Brevis” на латинском значи „живот је кратак”. Приповедач у роману „Баш како треба” више није млад, има 56 година, и помало је драматичан у прихватању упућене му животне поруке о крају његовог постојања. Можда и свако од нас покушава да заборави на коначност живота. За мене, смрт није материјална, она нема супстанцу, није ентитет по себи и представља само завршетак живота. Живот, пак, оно је што заиста постоји, што има суштину и опипљивост. Фантастичан је, предиван је и вредан, али такође је и рањив. И поред ратова и неправди, наша егзистенција је дивна и губитком живљења остајемо без свега тога. Међутим, мој јунак на крају је помирен са тим да ће се ускоро растати са овим светом. Суштина људског путовања и јесте то – помирење са смрћу, уместо могућег огорчења. Постоји нешто што се зове „уметност умирања”, што је очигледно у филозофији стоицизма, касније код Спинозе, или у будизму.

Усхићење због сопственог постојања плаћамо болом због тога што нећемо заувек бити ту. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Кутак за читање, Позајмице

Како су се мозгалице уселиле у књижевност

Преузето из дневног листа Политика

Аутор: Урош Петровић понедељак, 10.12.2018. у 21:30

Илустрација – Срђан Печеничић

У почетку сам, поред новосмишљених, прерађивао и старе загонетне приче и мозгалице, покушавајући да их приближим духу времена. Најзадовољнији сам био када их у целости сам осмислим

Иако се моје родно место неминовно претварало у град, још увек је било места на којима се могло нагомилати грање и запалити пристојна логорска ватра. Поседали бисмо тада око лелујавог пламена, и док нам је врелина зарила лица, причали о занимљивим темама. Једне од тих надахњујућих вечери, неко је испричао загонетну причу. Беше то кратка приповест о лешу човека пронађеном усред пустиње, без одеће и са танким штапићем у руци. Требало је одгонетнути како се несретник нашао стотинама километара од првог насеља, зашто је наг и у чему је тајна онога што му је остало у шаци.

Сенке од ватре играле су по лицу приповедача, чинило ми се, као никада пре тога. Пажљиво сам слушао нагађања осталих дечака, покушао да искористим све што чујем, мимику загонетача, нагласак, скривене делове приче… Упијао сам сваки детаљ, ту поред ватре, док се у мени разгоревао много већи пламен. Схватио сам на крају да је реч о путнику балона који је губио висину над пустињским беспућем, те извукао најкраћи штапић када се бирало ко ће да се жртвује за остале. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Кутак за читање, Позајмице

Dobriša Cesarić, Mrtva luka

Na današnji dan, 18.12. 1980.  umro Dobriša Cesarić, moj omiljeni hrvatski pesnik. Umeo je kao retko ko da slika rečima. Njegove pesme su poput prizora iz života koji su se u prolazu zadržali u našem oku, da bi nam se potom vraćali u sećanje da o njima razmišljamo, tražimo im uzroke, ugrađujemo ih u svoj pogled na svet… Svaki susret sa njegovom poezijom ostavlja jedan dubok i trajni utisak i malo ko zaboravi  stihove poput onih iz „Balade iz predgrađa“, „Oblaka“, „Pjesme mrtvog pjesnika“… U njegovim kratkim pesmama često se sliva  čitava lepeza različitih  lirskih vrsta i zato ih rado dajem svojim učenicima kao primer. Sa vama danas delim „Mrtvu luku“. Možda njen sadržaj nekoga trgne i opomene i podstakne da podigne jedro i zaplovi u susret životu. 

Mrtva luka

Znam: ima jedna mrtva luka,
i ko se u njoj nađe
čuti će ujutro pjevanje ćuka.
I vidjet će umorne lađe.

Brodovi u njoj vječno snivaju
kako se brodi,
al njihova sidra mirno počivaju
u plitkoj vodi.

I tako u snovima gledaju sreću,
a plovit se boje.
Na jarbole šarene zastave meću
i – stoje.

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Емили Дикинсон, Осетих погреб у свом уму

Из Антилогије модерне америчке поезије

Просвета, Београд, 1972.
Изабрао и приредио Иван В. Лалић
Превод Бранка Лалић и Иван Б. Лалић

Животни пут Емили Дикинсон толико је сиромашан догађајима, да представља прави изазов за биографе који воле микроанализу и смеле интерпретације нејасних или немаштовитих чињеница. Песникиња је рођена у Амхерсту, у Масачусетсу, где је у очинској кући и провела животне рачунајући једну школску годину у колеџу и кратке боравке у Вашингтону, Филаделфији и Бостону. Њена породица дубоко је укорењена у Нову Енглеску. Емили је до своје двадесет шесте године била позната као живахна, духовита и друштвена девојка. После тога се повлачи у кућу из које готово никада не излази; остатак живота проводи као усамљеник, са све више чудачких навика. Прави разлог овог преокрета у њеном животу није утврђен. Биографи се углавном слажу да је у питању нека велика и неузвраћена љубавали се разилазе у нагађањима у кога се песникиња била заљубила, и упуштају се у замршене и понекад сасвим необразложене претпоставке. Остаје чињеница да је Емили Дикинсон годинама упорно неговала своју самоћу, своје идиосинкразије и своје склоностина пример, да неуморно пише писма пријатељима или да суседима и деци суседа шаље колаче које је сама испекла, уз тајанствене поздраве и поруке на цедуљицама. На сличним цедуљицама исписивала је и своје песме; практично их и није објављивала, па је тако откриће њених хиљаду двеста песама, нађених после смрти песникиње по њеним фиокама и кутијама, било својеврсно изненађење. Заједничким напором песникињине сестре и њених пријатеља, ова заоштавтина је почела да излази пред свет, да у овом веку дефинитивно установи славу свог усамљеног творца.

Емили Дикинсон умрла је на данашњи дан, 10. децембра 1830. године.

Осетих погреб у свом уму
И жалобника корак да се
Врзма и ступа, ступа, све док
Не би ко свест да пробија се.

А када сви су поседали
Ко бубањ стаде обред неки
Да тутњи, тутњи, па помислих
Да ће ми памет обамрети.

А тада чух да дижу ковчег,
И кроз душу ми истих оних
Оловних чизми зачух шкрипу;
Тад простор започе да звони,

Ко сва небеса да су звоно,
А све је дедно ухо само,
А ја и тишина, чудна бића
Самотно насукана амо.

И тад у разуму пуче даска,
И ја све дубље падах, падах,
И по свет згодих сваким падом,
И знањем окончах тада.

 

 

 

I felt a funeral, in my brain,
And mourners to and fro
Kept treading, treading, till it seemed
That sense was breaking through –

And when they all were seated,
A service, like a drum
Kept beating, beating, till I thought
My mind was going numb.

And then I heard them lift a box
And creak across my soul
With those same boots of lead, again,
Then space began to toll,

As all the heavens were a bell,
And Being, but an ear,
And I, and silence, some strange race
Wrecked, solitary, here.

And then a plank in reason, broke,
And I dropped down, and down –
And hit a world, at every plunge,
And finished knowing – then –

Emily Dickinson

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Ivan Gundulić

Na današnji dan umro je slavni dubrovački vlastelin, a još slavniji pesnik, ne samo Dubrovačke republike, nego i svih južnoslovenskih naroda onoga i ovoga vremena, Ivan Dživo Gundulić. Stvarao je u sedamnaestom veku, u duhu baroka, ali poruke koje je kroz svoja dela odaslao u svet prevazilaze i vremena i prostore.  

Odlomak iz njegovog čuvenog epa „Osman“ i stihovi iz pastirske igre „Dubravka“, posvećeni slobodi, svedoče o snazi njegovog dara i dubini njegove misli.

Himna slobodi

„O lijepa, o draga, o slatka slobodo,
dar u kom sva blaga višnji nam bog je do.
Uzroče istini od naše sve slave,
uresu jedini od ove Dubrave,
sva srebra, sva zlata, svi ljudski životi
ne mogu bit plata tvoj čistoj ljepoti.“

The Anthem of Freedom

„Oh, beautiful, dear, sweet freedom,
you are a gift of God
with all the treasure given to us.
You are the essential cause
of our all glory,
the only precious jewel
of our dear Dubrava.
All silver, all gold,
all human lives too,
can not be the price
the pure beauty of you
!“

Odlomak iz epa „Osman“

„Ah, čijem si se zahvalila,
tašta ljudska oholаsti?
Sve što više stereš krila,
sve ćeš paka niže pasti!
Kolo od sreće uokoli
vrteći se ne pristaje:
tko bi gori, eto je doli,
a tko doli gori ustaje.“

A citation from the epic „Osman“

„Oh, why are you so proud,
you, vain human arrogance?
The more you spread your wings,
you will fall even lower!
A wheel of fortune all around
rotating will never stop –
who was above, now he is down,
and who was down, he’s on the top. „

 

Translated by Branijeta Kondžulović

 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за II разред средње школе

Мудрости Марка Тулија Цицерона

На данашњи дан, 43. године пре нове ере, умро је Марко Тулије Цицерон, римски беседник, књижевник и државник.

Cesare Maccari’s painting – Cicero Denounces Catiline: https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Maccari-Cicero.jpg

 

Соба без књига је
као тело без душе.

Правда је скупља од злата.

Корење науке је горко,
али су плодови слатки.

Није довољно знање стицати,
треба га и примењивати.     

Паметан човек је увек слободан,
а будала је увек роб.

Паметан се човек
не бави политиком.

Не верујемо лажљивцу
ни када истину говори.

Још се није нашао онај
коме је доста оно што има.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Чика Јова Змај

На данашњи дан рођен је човек са чијим књигама је започињало детињство многих генерација уназад, а чини ми се да, упркос великим променама у друштву и вредностима новога времена, оне још увек нису превазиђене. Уз песме из Чика Јовине  Ризницеоткривала сам мелодију матерњег језика, лепоту света око себе, правила лепог понашања… и прва књига коју сам увела у мисаони свет своје деце била је управо Ризница. Тада сам открила да постоји нешто заиста магијско у овој поезији – моја деца су је усвајала, волела и учила напамет са истим жаром као и ја много година раније. Јован Јовановић Змај је песник без којег би српска књижевност остала без крила којима се полеће у свет.

 

 

Пера као доктор

Фотографија позајмљена са: https://binki.rs/proizvod/lutka-za-vezbanje-motorike-maja-ns74/

 „Господине докторе,
Звала сам вас амо,
Лутка ми је болесна,
Гледајте је само.

Пипните јој образе,
Пипните јој чело,
Мени се бар чини,
Ужасно је врело!“

Доктор седи укочен
Са озбиљним миром,
Пипа било луткино,
Па дрма шеширом.

„Инфлуенца велика,
Ал умрети неће,
Немојте је љубити
Да на вас не пређе.

Лек ћу јој прописати,
Прашак сваког сата,
Уз то нек је протрља
Ваша баба Ната.

Лимунаду правите
У великим чашама,
Ако јој се не пије,
Попићу је с вама.“

1 коментар

Објављено под Кутак за читање

Aleksandar Dima

Na današnji dan, 5.12. 1870. umro je velikan francuske književnosti, autor čuvenih avanturističkih romana „Grof Monte Kristo“ i „Tri musketara“, Aleksandar Dima.

„Kako to da su mala deca tako inteligentna, a odrasli lјudi tako glupi? Mora da je obrazovanje u pitanju.”

„Comment se fait-il que les petits enfants sont si intelligents et les adultes si stupides? Ce doit être à cause de l’éducation.“

„How come small children are so intelligent, and adults are so stupid? It must be because of education.“

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање