Архиве категорија: Наставни материјали за II разред средње школе

Грађење ликова у приповедачкој прози Илије Вукићевића

Илија Вукићевић је, данас готово заборављени, српски писац с краја деветнаестог века, о којем шира читалачка публика зна мало или ништa, па и не слути да се иза његове анонимности крије прави бисер наше литературе тога доба, без којег епоха српског реализма губи веома битну карику у прелазу ка модернијем књижевном стваралаштву. Превидом или неком необјашњивом намером, која излази из оквира литерарних и уметничких критеријума, изопштен је из ,,Историје нове српске књижевностш”, Јована Скерлића, па је тако остао доступан само књижевним трагаоцима и поштоваоцима књижевности, који се у свом читалачком избору не руководе препорукама ауторитета.

2015-03-19_000932

 

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за II разред средње школе, Чланци

Прича о мосту без имена и знака

Одгонетање смисла Андрићеве приповетке  „Мост на Жепи

 Мада је уобичајено да књижевним текстовима приступамо следећи нит приповедања у њима, одгонетање значења ове Андрићеве приче започећемо „обрнутим редоследом“. Уместо да пратимо ток нарације и одмах  на почетку се посветимо Јусуфу везиру и преломном тренутку у његовом животу, усмерићемо пажњу на крај приче. Позабавићемо се пишчевим  освртом на околности под којима је настала приповетка  „Мост на Жепи“, сусретом наратора са мостом и утисцима које та, двоструко неочекивана, грађевина  изазива код уморног путника.

Примећујемо да је писац  једнако импресиониран  нестварном  лепотом  тог  архитектонског здања, колико  и нескладом између његове префињености и кршевитог,  дивљег окружења  у којем га је затекао. 

„Гледан са стране, његов бео и смело извијен лук је изгледао увек издвојен и сам и изненађивао путника као необична мисао, залутала и ухваћена у кршу и дивљини.“  

Са том  „залуталом мисли“ утиснутом у топлом камену  писац се „одмах споразумео“ и одлучио да мосту напише историју.  За наше потпуно разумевање те „историје“, али и самог поступка њеног стварања,  важан је још један податак  –  на овом мосту нема натписа, нити икаквих трагова о градитељу и дародавцу. Све што ћемо сазнати дугујемо снажном утиску који је на писца оставио мост  и његовом  нарочитом умећу  да оскудност чињеница и историјских података надомести  измаштаним,  али сасвим  могућим  и стварном животу блиским,  људским карактерима и околностима.

b_1211180034

Да бисмо пронашли одговор на питање откуда таква отмена и складна грађевина у дивљем и негостољубивом кршу „пуном кукриковине и павите“, враћамо се на почетак приче. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за II разред средње школе

Реализам – значење појма

РАЕЛИЗАМ _ ЗНАЧЕЊЕ ПОЈМА

balzak

1 коментар

Објављено под Наставни материјали за II разред средње школе, Стилске формације у књижевности, Чланци

Шта је условило појаву реализма у уметности?

ДРУШТВЕНИ ПРЕДУСЛОВИ ЗА ПОЈАВУ РЕАЛИЗМА У КЊИЖЕВНОСТИ

1848

1 коментар

Објављено под Наставни материјали за II разред средње школе, Стилске формације у књижевности, Чланци

Реализам – стилска обележја

Основна стилска обележја и развојне фазе реализма

120800

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за II разред средње школе, Стилске формације у књижевности, Чланци

Предговор Људској комедији

Предговор Људској комедији

Onore-de-Balzak-komplet-knjiga_slika_O_6568353

1 коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за II разред средње школе, Стилске формације у књижевности, Чланци

Реализам у српској књижевности

Реализам у српској књижевности2014-01-04_113941

1 коментар

Објављено под Наставни материјали за II разред средње школе, Стилске формације у књижевности, Чланци

„На Липару“ – тужни двопев Ђуре Јакшића

Aнализа  песме „Вече“

Прва песма у лирском триптиху Ђуре Јакшића (Вече, Поноћ, Зора), обједињеном збирним називом На Липару,  представља  једну, по форми необичну, исповест човека скрханог људском злобом. Неразумевање, пакост и прогон у њему су усадили осећање уклетости и уверење да за њега нема места међу људима. Недостатак  комуникације са људима он надокнађује блискошћу са птицама и тиме показује колико му је потребан неко да га саслуша и разуме. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за II разред средње школе

„Лорелај“ – Хајнеова жудња за лепотом

“Лорелај”  је лирска песма са елементима дескрипције и нарације, али имплицитно у себи носи прикривени мисаони (рефлексивни) садржај.  У песми је уочљив мотив светског бола (weltshmerz), чежња за лепотом, носталгија за прошлим временима и страдалничка судбина занесењака наклоњених потрази за савршенством, а све су то елементи карактеристични за романтичарско стваралаштво.

ЛОРЕЛАЈ – је по старој германској легенди чаробница  која је својом песмом мамила морнаре и водила их у смрт; такође, Лорелај је назив за  стену на десној обали Рајне; Лорелај је и германски пандан сиренама,девојкама  заносне лепоте и још лепшег гласа ( по грчкој митологији то су птице-девојке,  а захваљујући Андерсеновој „Малој сирени“  одомаћила се представа о сирени као риби-девојци)  – оне заводе морнаре својом песмом и лепотом, запоседајући њихова чула усхићењем, а последице те опчињености су бродоломи.

-Мотив  водене виле  потиче из различитих народних предања (у словенској митологији „русалке“ или виле бродарице, код старих Грка „сирене“…), а  „позајмице” ове врсте такође су карактеристичне  за поезију романтизма.

Цела песма је прожета  мотивом  тихе туге (меланхолије),  која не потиче само из личних разлога  лирског субјекта, већ поприма облике општег бола (саосећања са страдалницима, светски бол).

Уочавамо и веома важан „лутајући мотив“ који је у песму унет у виду  алузије на  судбинску повезаност морнара из ове песме и Одисеја.

Описи заласка Сунца, реке Рајне  и  вечерње тишине, имају функцију дочаравања атмосфере и успостављања паралеле између амбијента и емоционалног стања лирског субјекта.  Вода је мирна, хладна, злослутна, асоцира на пролазност и смрт. У њеном моћном загрљају лађар и чун делују малено  и немоћно. (Уочавамо  функционалну  употреба пејзажа – још једну карактеристику  романтичарске  лирике.)

*На самом почетку песме уочавамо присуство лирског  субјекта  и приповедни тон у првом  лицу. Сазнајемо узрок његове туге – опсесију  познатом старом  легендом  о морнарима и воденим вилама. У средишту песме је мотив  девојке која представља инкарнацију  лепоте, али јасно нам је да поента песме није на површини приче која нам се нуди, већ у страсти која  из тог мотива проистиче. Мотиви  злата, златне косе, златног чешља  (карактеристични за народну књижевност) указују нам на неизмерну и непролазну вредност објекта који је опчинио посматрача. То је лепота у свим њеним видовима, савршенство отеловљено у чудовишни призор од којег застаје дах, од којег се пада у самозаборав у жељу за потпуним сједињавањем и трајањем у вечности. Али, њена магија је управо у томе што је необухватљива, недостижна, незадржива, самосвојна, што се не може поседовати. Можда је управо зато  лепота (схваћена као тежња ка савршенству) вечни предмет људске жудње, а самим тим и извор бола, јер та жудња никада не може бити задовољена.                                           

У Хајнеовој примедби  на крају песме, да већ унапред зна исход  замишљеног призора (трагични крај занесеног  лађара  као данак лепоти), уз тугу и саосећање,  наговештено је и препознавање сопствене судбине у судбини лађара. Јер, шта је друго песнички позив ако није настојање да досегне лепоту и утоли људску чежњу за савршенством?

Бранијета Конџуловић 

3 коментара

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за II разред средње школе

Приповетка „Ветар“, Лазе Лазаревића

Мала помоћ ученицима другог разреда за разумевање и тумачење приповетке

Основна тема приповетке „Ветар“ Лазе Лазаревића је скривана, неостварена, и потиснута љубав јунака Јанка. Радња приповетке саопштена је из двоструке перспективе: Нарација тече из перспективе јунака, а писац има улогу сведока и преносиоца Јанкове исповести. (Приповедање почиње речима: „Био је ред на њега, на Јанка. Он је овако причао…“)

Фабула:

У уводном делу приповетке јунак Јанко, у улози наратора, представља нам своју малу породицу. Сазнајемо да он  живи са мајком и неожењен је упркос озбиљним годинама и лепој служби у министарству. Мајка му је патријархална, побожна и упркос демонстрираној благости и душебрижју, врло доминантна жена, која контролише понашање свог сина. У разговору са сином често га прекорева што се не жени, али га исто толико често прекорева и што мало времена проводи са њом. Према њему се опходи са нежношћу примереном детету и показује носталгију према времену када је био дете.

Јанко  води монотон живот одлазећи на посао, дружећи се са доктором Јоцом, и проводећи вечери у разговору или (чешће) у ћутању с мајком.  Динамику у приповедање уноси сусрет са (Јанку однекуд познатим) лицем слепог човека у Јоциној болници. У разјашњењу порекла необичног човека Јанку помаже сан и разговор са мајком који следи иза тога (реч је о некадашњем породичном пријатељуЂорђу који је породици помагао у невољи након смрти Јанковог оца). У сну, младић се гуши у води црној као мастило. Хтео је о нечему да разговара са мајком, али га је било стид. То „нешто“ га притиска и спутава, тим више што  у сусрету са слепим човеком предосећа нешто  судбинско.

Заплет почиње када се Јанко сретне са Ђорђевом кћерком и неочекивано доживи манифестације љубави на први поглед (некакав ветар из њених дубоких црних очију испуни сву просторију и његову утробу). У Јанкову подсвесну жељу да освоји девојку уплиће се други подсвесни ток који га онемогућава да ту жељу оствари. Подсвест опет проговара кроз сан: Јанко сања Јоцу у загрљају са девојком, и свом пријатељу даје улогу моралне препреке у остварењу те љубави. Опорављајући се од сна присећа се својих бивших љубави. Сазнајемо да је све те девојке много волео, али не и зашто се ниједном није оженио.  Сазнајемо и да емоције које га тренутно испуњавају превазилазе сва пређашња искуства. Зашто онда нема одлучности у настојању да ту љубав оствари и сачува?

Развој радње, а самим тим и доношење одлуке главног јунака, Лазаревић непрекидно одлаже и тиме појачава унутрашњу психолошку напетост, скраћујући рок у којем јунак може да делује како би остварио своју скривену жељу.

Ишчекујући позитиван сигнал од своје мајке (која декларативно заговара сасвим супротне ставове од оних које испољава поступцима) одважиће се на делање тек када буде касно. Када се врата за гостима (старим Ђорђем и његовом кћерком) затворе Јанко у паници признаје мајци да воли девојку очекујући њен подстрек и благослов. Уместо ње, рефлексно одговара њена подсвест. Пре него што ће ишта изговорити она ће покретом руке зауставити сина у намери да потрчи за девојком. Све што ће потом рећи у виду недефинисане мешавине наговарања да крене, извињавања што девојци „баца грану на пут“и прекора генералозованог на „данашњу младеж“, неће имати такву снагу и ефекат као тај гест.

Колебање између две узајамно искључиве тежње представља доминантну црту и мајке и сина, а узрок томе у оба случаја је емотивне природе. У мајци се сукобе страх да ће остати сама, да ће бити истиснута из живота свог јединца који представља једину сврху и циљ у њеном животу, и грижа савести што га осујећује у остварењу личне среће. У сину се, потреби и жељи да се лично оствари и живот испуни љубављу, супротставља осећање дужности, страх да ће повредити мајку и недостатак храбрости да преокрене устаљени модел понашања. Мајка му инсинуира милосрђе као разлог што је пожелео да се ожени Ђорђевом кћерком (да би се реванширао за доброчинство у детињству) уместо да у његовом понашању препозна заљубљеност. На тај начин она подсвесно умирује себе и ослобађа се осећања кривице што условљава и усмерава судбину свог сина.

Интересантно је да Јанко препознаје извесну сличност између Ђорђа и своје мајке, што указује на поистовећивање судбине девојке са његовом судбином. (Обоје осећају везаност за родитеље, а осећање  дужности и љубави онемогућује их да располажу  сопственим животом). Разрешавајући проблем он прибегава раније већ опробаном моделу: одриче се сопствене среће зарад мајчиног мира, правећи замену теза, како би губитак или самоускраћивање лакше поднео. Уместо да криви себе или мајку за своју неуспешност, неиспуњеност и самоћу, он прибегава „вишим разлозима“ на које не може имати утицаја: Њему се „учини“ да на крају улице види Јоцу који чека девојку.

Најчешћи мотиви у овој приповеци су поглед, сан, ћутање, ветар и плач.

-Погледом се разоткривају скривене мисли и прећутана осећања,  упућују поруке, отвара душа. Погледом се заповеда, извињава, прекорева. Поглед има већу снагу од речи и тиме се руководи и Јанко доносећи одлуку да одустане: Мајка га је речима подстицала да пође за девојком  „али у њеним очима стајала је друкчија пресуда.“

-Сан је говор подсвести.Он нам открива оно што желимо да сакријемо од себе, оно што прижељкујемом а не смемо да кажемо, он је слика наше савести, израз потиснутог незадовољства или страхова.

-Ћутањем се стварају драмске паузе и разоткрива постојање унутрашњег, скривеног мисаоног тока који је у супротности са изговореним речимаили предочава јаз међу људима. У ћутању се скривају жеље и страхови, потискују увреде и прекори; ћутањем јунаци штите и себе и друге. Ћутање указује  на ишчекивање, али и на страх од могућих дешавања.

-Плачем се исказује доброта и самилост, али можда и дубоко скривена туга и меланхолија, жал за сопственим животом.

-Ветар је метафора немира, наговештај промене, узбурканост осећања, манифестација предосећања, метафора животне стихије која иненада доноси и односи појаве људе и ствари.

Приповетка „Ветар“ је психолошка приповетка у којој фабула нема тако важну улогу, па зато и није развијена у мноштво догађаја и поступака. Лазаревића занимају унутрашња стања јунака, подсвесни мехнизми и путеви којима подсвест излази на површину манифестујући  се кроз неконтролисане гестове, погледе, речи или снове. Све што се јунацима дешава у тесној је вези са стањима у њиховој души, скривеним или потиснутим осећањима и неизреченим мислима.

Прочитавши приповетку размишљајте и спремите се за разговор на часу:

Размислите  о различитим аспектима родитељске љубави и покровитељства, о улози родитеља у вашем сазревању и одрастању и објасните своје ставове на примерима из стварности поредећи их са примерима из приповетке.

Размислите о сопственом односу према онима које волите. Да ли више очекујете или пружате?

Понекад се љубав изједначава са посесивношћу и тако ограничава, спутава и осујећује онога кога волимо. Имамо ли право да оног кога волимо желимо само за себе?

Шта се догађа када се родитељска љубав претвори у покровитељство, бригу или посесивност?

Б. Конџуловић

12 коментара

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за II разред средње школе