Архиве категорија: Наставни материјали за IV разред средње школе

Школска лектира – звучне књиге

Недавно сам својим ђацима, средњошколцима, препричавала дело које нису прочитали. Моји нови прваци као да су имуни на слабе оцене, на прекоре, на разне трикове којима се служим да их мотивишем за читање… На реду је био већ трећи час када је, поново, требало заменити планирану наставну јединицу зато што ученици нису прочитали дело. Нисам била љута, ни збуњена, није то први пут… Било ми је само жао што нису свесни последица своје незаинтересованости. Али их нисам оставила на миру. Добро, рекла сам, нисте хтели  да читате, зато ћете сада да слушате. И почела сам да приповедам о бану Страхињићу. Мало су се мешкољили у почетку, двоје ученика је у пар наврата добацило неумесне коментаре које сам игнорисала, а онда су се сви умирили, гледали у мене и слушали. До последње речи. Коначно сам уловила погледе у којима је било неког ишчекивања и заинтересованости и моја прикривена нелагода што на овакав начин држим час књижевности је нестала.

Да је когод ушао у учионицу вероватно би се питао шта ја то радим. Претварам средњу школу у вртић! Подилазим нераду. Претварам ученике у пасивне слушаоце… А ја сам само тражила начин да реч  некако добацим до њихових ушију, најчешће запушених слушалицама. Имала сам утисак да је та реч допрла и мало дубље. Надам се да се не варам.

Но, то је била само једна епска песма. Шта ћемо када на ред дођу обимнија штива?!

Неко се томе досетио пре мене. На Јутјубу сам пронашла  библиотеку (аудиотеку) у којој се налазе дела увршћена у програм школске лектире. Ко неће (или нема времена, или не може…) да чита, може да слуша. Важно је да мисао која стрпљиво ћути и чека скривена у овим делима пронађе свој циљ.

Довољно је да кликнете на линк звучне књиге и отвориће се цела аудиотека.

З в у ч н е    к њ и г е

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за I разред средње школе, Наставни материјали за II разред средње школе, Наставни материјали за III разред средње школе, Наставни материјали за IV разред средње школе, Позајмице, Чланци

Провери знање о савременој светској књижевности

2016-02-24_111720Кликни на слику !

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за IV разред средње школе, Тестови за проверу знања

„Проклетa aвлијa“

ПРИПРЕМА ЗА ЧАС    

О причи и причању  у „Проклетој aвлији“ Иве Андрића

Час припремила и реализовала Бранијета Конџуловић

Подаци о часу:

Час је намењен извођењу у средњим стручним школама ( у којима  је ниво предзнања  и степен заинтересованости за литературу релативно низак ), као вид интелектуалне провокације ученика и подстицаја да прихвате улогу активнoг читаоца, уместо да пасивно извршавају своје ђачке обавезе.    (Наставна тема заступљена је у редовном школском програму за четврти разред.)

У реализацији наставне јединице коришћена је пауер поинт (Power Point) презентација у коју су уграђени аудио и видео материјали. У припреми наставних материјала учествовали су и ученици (у ППТ уграђени су ликовни радови ученика из претходних генерација). Ученицима са изразитим смислом за сликање и цртање, који су мање склони вербалном изражавању,  дата је могућност да током часа, инспирисани интерпретацијама својих другова, цртају крокије књижевних јунака.  Мотивација ученика за рад  постигнута је и специфичним драмским задатком  (ученици су осмислили и гласовно интерпретирали кратке драмске скице на почетку првог и на крају другог часа).

Обрада наставне јединице траје два школска часа.

ПРИКАЗ ЧАСА 

(документ се отвара кликом на линк)

Презентација:

2014-12-26_214513

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Иновације, Наставни материјали за IV разред средње школе

Један приступ песмама из збирке „Кора“, Васка Попе

2012-09-22_235006Као да слажеш слагалицу…

 

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за IV разред средње школе

ЛЕКТИРА ЗА ЧЕТВРТИ РАЗРЕД

У септембру

1. И.Секулић: О култури (из Читанке)

2. И. Андрић: Разговор с Гојом (одломак из Читанке)

3. В.Шекспир: Хамлет (цело дело)

У октобру

4. А.Ками: Странац (цело дело)

5. Х.Л.Борхес: Чекање (из Читанке)

6. С.Бекет: Чекајући Годоа (цело дело)

У децембру

7. Ф.М.Достојевски: Злочин и казна (цело дело)

У јануару

8. И.Андрић: Проклета авлија (цело дело)

У фебруару

9. М.Селимовић: Дервиш и смрт (цело дело)

У марту

10. Д.Ћосић: Корени  (цело дело),

Време смрти (одломци из Читанке)

У априлу

11. Д.Киш: Енциклопедија мртвих (избор приповедака)

У мају

12. Д.Ковачевић: Балкански шпијун

Све остале текстове (лирику) читаћемо на часу, из Читанке за четврти разред

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за IV разред средње школе, Чланци

Поезија Васка Попе

На платформи Joomag  налази се публикација Слагалице Васка Попе. У овој  електронској књижици пронаћи ћеш   песме које се проучавају у четвром разреду средње школе, а уз њих  и нека, могућа, тумачења Попине поезије. Завири у Слагалицу, можда ће ти користити.slag

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за IV разред средње школе

„Разговор с Гојом“, Ива Андрића (анализа одломка)

Пре него што прочиташ Андрићев текст потребно је да се упознаш са одликама есеја као књижевнонаучне врсте. У уџбенику за четврти разред, у Читанци, али и на интернету, можеш пронаћи илустративне примере.

За почетак свог истраживања можеш користити сажетак који је пред тобом:

Есеј је књижевна врста која излази из оквира чисте научне врсте и приближава се уметничкој књижевности. Стручном познавању проблематике, о којој се  пише у есеју (и о којој писац брижљиво скупља податке у процесу истраживања)  придружују се  субјективни доживљаји и схватања писца.

У есеју се може расправљати о готово свим духовним и материјалним феноменима, а најчешће се пише о неком актуелном питању  из области културе, књижевном проблему, новим појавама у уметности или новим виђењима већ осведочених вредности.

Формална и садржинска структура есеја није ничим условљена, већ зависи од стила, креативности и инвентивности аутора. Предуслов за добар есеј ипак постоји: упућеност у проблематику, ерудиција писца, и његове перцептивне способности.

Као први писци есеја у Европи познати су француски писац и филозоф Мишел де Монтењ  – Есеји, 1580. (писао је угледајући се на Плутарха и Сенеку), потом  Френсис Бекон, Иполит Тен, Сент-Бев… У 20. веку есеј достиже савршенство под пером  уметника попут Томаса С. Елиота, Вирџиније Вулф, Андреа Жида, Томаса Мана, Стефана Цвајга…

Многи наши писци писали су есеје: Богдан Поповић, Јован Скерлић, Исидора Секулић, Милан Богдановић, Иво Андрић, Бoрислaв Пeкић, Милош Црњански…   Mирoслaв Крлeжa у Хрватској …

Како да што боље разумеш одломак из Андрићевог есеја „Разговор с Гојом“?

-Потруди се да успоставиш везу између овог дела Ива Андрића и дела која су ти већ позната. (У претходним разредима проучавали сте Андрићеву Беседу приликом доделе Нобелове награде и  лирско-медитативну прозу „Ex Ponto“. Читали сте и песму „Албатрос“, Ш. Бодлера и говорили о месту и улози уметника у свету. Пронађи подударности и прожимања између ових дела и повежи их са новим текстом.) 

Покушај да нађеш одговоре на питања:

-Какав  значај за човечанство имају ствараоци (уметници, научници, људи који мењају свет, весници нових вредности…)?

-Веома често, однос савременика према генијалним ствараоцима био је испуњен неразумевањем, неприхватањем, ниподаштавањем, па чак и спремношћу да им суде и пресуђују…Како то објашњаваш?

 -Упркос свему, уметник ствара, чак и када због свог дара пати и страда. Откуда човеку потреба за уметничким стварањем?

-Како разумеш везу између осећања стваралачког проклетства и величанствености стваралаштва у животу једног уметника?

-Има уметника који се готово целог живота баве истом темом или мотивом. Шта то покушавају,  а не успевају? Да ли је у стварности изводљиво то чему теже?

Пред тобом је одломак из  есеја „Разговор с Гојом“ Ива Андрића

За рад на часу неопходан је одломак, али ти препоручујем да прочиташ есеј у целини.

Док читаш обрати пажњу на значење неких важних исказа и мотива који су у обележеном тексту подвучени!

***

Ако вам се овај монолог и учини на први поглед изломљен и неповезан, знајте да се држи унутарњом везом којом га везује Гојин живот и његово сликарско дело.

– Да, господине, просте и убоге средине су позорнице за чуда и велике ствари. Храмови и палате у свој својој величини и лепоти у ствари су само догоревање и доцветавање онога што је никло или плануло у простоти и сиротињи. У простоти је клица будућности, а у лепоти и сјају непреварљив знак опадања и смрти. Али, људима су подједнако потребни и сјај и једноставност. То су два лица живота. Немогућно је сагледати их оба у исти мах, него се увек гледајући једно мора изгубити друго из вида. И коме је било дано да види обоје, тешко му је, гледајући једно, заборавити друго.

Ја, лично, био сам срцем увек на страни једноставности, на страни слободног, дубоког живота оскудног сјајем и облицима. Ма шта говорили људи и ма шта да сам мислио и говорио и ја сам једно време, у бујности млађих година, то је тако. Такав сам ја, и такав је Арагон из којег сам поникао.

Док он говори, мени поглед паде на сто на коме је лежала, као нешто одвојено и живо за себе, његова десна рука. Страшна рука, као неки чаробни корен-амајлија, чворновата, сива, снажна а сува као пустињска хумка. Та рука живи, али невидљивим животом камена. У њој нема крви ни сока, него је то нека друга материја чије су нам особине непознате. То није рука за руковање ни за миловање, ни за узимање ни за давање. Гледајући је, човек се са страхом пита зар то може постати од људске руке?

Задуго нисам могао да отргнем поглед са те руке која је за време целог разговора стајала непомично на столу, као неки видљив доказ за истинитост онога што је старац говорио својим муклим гласом из груди, који се само на махове пео у грло, као пламен који се не да пригушити ни сакрити.

 

И тако је говорио све даље, о уметности, о људима, о себи, прелазећи с предмета на предмет лако и просто, после краћег ћутања које нисам прекидао друкчије сем немим питањем очију, стрепећи да старац не ишчили и нестане нагло и ћудљиво, као што нестају привиђења.

– Видите, уметник, то је „сумњиво лице“, маскиран човек у сумраку, путник са лажним пасошем. Лице под маском је дивно, његов ранг је много виши него што у пасошу пише, али шта то мари? Људи не воле ту неизвесност ни ту закукуљеност, и зато га зову сумњивим и дволичним. А сумња, кад се једном роди, не познаје граница. Све и кад би уметник могао некако да објави свету своју праву личност и своје позвање, ко би му веровао да је то његова последња реч? И кад би показао свој прави пасош, ко би веровао да нема у џепу сакривен неки трећи? И кад би скинуо маску у жељи да се искрено насмеје и право погледа, било би још увек људи који би га молили да буде потпуно искрен и поверљив и да збаци и ту последњу маску која толико личи на људско биће. Уметникова судбина је да у животу пада из једне неискрености у другу и да везује противречност за противречност. И они мирни и срећни код којих се то најмање види и осећа, и они се у себи стално колебају и састављају без престанка два краја која се никад саставити не дају.

Кад сам живео у Риму, један мој друг, сликар, наклоњен мистици, рекао ми је једном приликом:

– Између уметника и друштва постојји, у малом, исти јаз који постоји између Божанства и света. Први антагонизам само је симбол другог.

Видите то је био његов начин изражавања. На више се начина може казати истина, али истина је једна и древна. Овако је Паоло, служећи се једном фикцијом, казивао нашу заједничку мисао.

Понекад и ја сам себе питам: какав је ово позив? (А позив јесте, јер како би иначе могао испунити цео живот једног човека и донети му толика задовољства и толика страдања?) Каква је ово неодољива и незајежљива тежња да се из мрака непостојања или из тамнице коју представља ова повезаност свега са свиме у животу, да се из тога ништавила или из тих окова отима комадић по комадић живота и сна људског и да се уобличује и утврђује „заувек“, кртом кредом на пролазној хартији?

Шта је неколико хиљада наших руку, очију и мозгова према бескрајном цартству од којег у једном сталном, инстинктивном напору одбијамо ситну парчад? Па ипак, тај напор који већини људи, и с правом, изгледа безуман и сујетан има нечег од великог нагонског упорства којим мрави подижу мравињак на прометном месту, где је унапред осуђен да буде разрован или прегажен.

По проклетој муци и неупоредивој дражи овога посла ми осећамо јасно да од неког нешто отимамо, узимајући од једног тамног света за други неки који нам је непознат, преносећи из ничега у нешто што не знамо шта је. Зато је уметник „изван закона“, одметник у вишем смислу речи, осуђен да натчовечанским и безизгледним напорима допуњује неки виши невидљиви ред, реметећи овај нижи, видљив, у ком би требало да живи целином свога бића.

Ми стварамо облике, као нека друга природа, заустављамо младост, задржавамо поглед који се у „природи“ већ неколико минута доцније мења или гаси, хватамо и издвајамо муњевите покрете које никад нико не би видео и остављамо их, са свим њиховим тајанственим значењем, очима будућих нараштаја. И не само то. Ми сваки тај покрет и сваки поглед појачавамо једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји. То није ни претерано ни лажно и не мења, у основи, приказани феномен, него живи уз њега као неки неприметан али сталан печат и доказ да је овај предмет по други пут створен за један трајнији и значајнији живот, и да се то чудо десило у нама, лично. По том вишку који носи свако уметничко дело као неки траг тајанствене сарадње између природе и уметника, види се демонско порекло уметности. Постоји легенда да ће Антихрист, када се буде појавио на земљи, стварати све што је и бог створио, само са већом вештином и са више савршенства. Његове пчеле неће имати жаоке и његово цвеће неће тако брзо венути као што вене ово у нашој природи. Тиме ће он намамити лакоме и лаковерне. Можда је уметник претеча Антихриста. Можда се хиљаде и хиљаде нас „играмо Антихриста“, као што се деца, усред мира, играју рата.

Ако је Бог створио и учврстио облике, уметник је онај који их ствара за свој рачун и утврђује поново; фалсификатор, али незаинтересован фалсификатор по инстикту, и зато опасан. Уметник је тако творац нових, сличних али не једнаких појава и варљивих светова по којима људско око може да шета са уживањем и поносом, али кроз које се, при ближем додиру, пропада одмах у амбис ништавила.

Шта смо открили читајући одломак?

Каква је улога и где је место уметника? Он је предодређен да живи између  „светле и тамне стране“ света, са даром или проклетством да (за разлику од обичних смртника) види обоје истовремено. Он својим даром обухвата и видљиву и невидљиву и светлу и мрачну стварност интегрално да би нам их  обједињене и очуђене представио у свом делу. ( Сети се зашто је Балзак говорио да је роман „узвишена лаж“ истинита у својим појединостима…)

-Покретачка снага у уметности је тежња за лепотом, жудња за савршенством, потрага за смислом. Отуда, најснажнија остварења, непоновљива ремек-дела настају из ругобе света, из патње и оскудице. Та интервенција уметника подсећа на божанску креацију у којој лепота настаје из ништавила.

-Рука уметника (Гојина рука) представљена је као медијум озмеђу овоземаљског света и света идеја, између нама видљивог и оних унутрашњих, непојмљивих светова сликареве душе. А у тој души  живи пламен стварања, (можда и прометејски пламен који људима обзнањује лепоту и умеће спознавања света), који се не да обуздати.

-Уметник је у непрекидном неспоразуму са људима. Он је „сумњиво лице“, „путник са лажним пасошем“ (ову метафору можемо објаснити на примеру глумца  који цео свој стваралачки век проведе играјући нове улоге…), осуђен на неразумевање и нетрпељивост према њиховој „дволичности“. Та два света су непомирљива. „Између уметника и друштва постоји, у малом, исти јаз који постоји између Божанства и света.“ Уметницима је допуштено да завире у свет идеја и да, као Прометеј, краду пламичак по пламичак светлости да би га поделили са људима, међу којима су ретки они који разумеју сврху њихових напора.

Уметнички позив почива и на способности проницања у друге (и не само људске) животе, како би сви они били обујмљени уметничким делом у једну свеобухватну, универзалну истину, са свим противречностима које у себи носе.

-Уметник је и роб и господар свога позива, а уметност је позив задовољства и страдања  истовремено; она представља распетост између жудње за савршеним делом и људске ограничености и немоћи да се то оствари. Његова замисао је истинита само док борави у просторима идеја (маште, имагинације) и постаје обмана и копија у тренутку материјализације.

-Уметник се непрекидно преиспитује. Сумња у постојање сврхе свога стварања. Пита се да ли је стварање „тежња да од мрака непостојања, или из тамнице коју представља ова повезаност свега са свиме у животу… отме комадић по комадић живота и сна људског и уобличи га и утврди „заувек“, кртом кредом по пролазној хартији.“ Је ли то можда жеља за продужетком трајања, страх од коначне смрти у забораву?… Жеља да се сачувају фрагменти наше стварности (која је променљива и пропадљива), за нека будућа поколења?…

Окружен неразумевањем, он и сам доводи у сумњу сврсисходност свог надљудског труда. Али,истовремено  зна да је тај стваралачки напор,ма колико другима изгледао безуман и сујетан, ипак неизбежан и снажан као нагон, као „упорство мрава да мравињак подижу на прометном месту“.

-Као што је немогуће дефинисати порекло уметности, тако се не може  дефинисати ни њена сврха, па ни уметност сама. Зато Гоја, у овом замишљеном разговору са Андрићем, покушава да схвати, да , уметнички пластично, објасни њихово заједничко стање и судбину свих  стваралаца. По проклетој муци и неупоредивој дражи овога посла ми осећамо јасно да од неког нешто отимамо, узимајући од једног тамног света за други неки који нам је непознат, преносећи из ничега у нешто што не знамо шта је. Зато је уметник „изван закона“, одметник у вишем смислу речи, осуђен да натчовечанским и безизгледним напорима допуњује неки виши невидљиви ред, реметећи овај нижи, видљив, у ком би требало да живи целином свога бића.“

-Можда,  кроз стваралачке подухвате уметника, човечанство води узалудну борбу против пролазности, пропадања и смрти. Свака слика, тренутак, забележена мисао или догађај, непоновљиви покрет уловљен оком камере или киста… отет је од пролазности и сачуван за вечност. И не само то. Тај делић живота, интервенцијом уметника, добија и нека нова значења, можда дубља и сложенија него што је у стварности имао, која се кроз време умножавају у уметничким доживљајима поштовалаца уметничког дела:

 „Ми стварамо облике, као нека друга природа, заустављамо младост, задржавамо поглед који се у „природи“ већ неколико минута доцније мења или гаси, хватамо и издвајамо муњевите покрете које никад нико не би видео и остављамо их, са свим њиховим тајанственим значењем, очима будућих нараштаја. И не само то. Ми сваки тај покрет и сваки поглед појачавамо једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји. То није ни претерано ни лажно и не мења, у основи, приказани феномен, него живи уз њега као неки неприметан али сталан печат и доказ да је овај предмет по други пут створен за један трајнији и значајнији живот, и да се то чудо десило у нама, лично. По том вишку који носи свако уметничко дело као неки траг тајанствене сарадње између природе и уметника, види се демонско порекло уметности.“

– У стваралачком пориву уметник види и нешто демонско, нешто помало опасно, као што је опасно свако осећање моћи када овлада несавршеним људским бићем. Моћ, било које врсте,  ствара привиде у којима човек заборавља своје ограничености и,  увек касно, увиђа да је њен слуга, а не господар. Да ли се исто тако може посматрати и моћ стварања?

Постоји легенда да ће Антихрист, када се буде појавио на земљи, стварати све што је и бог створио, само са већом вештином и са више савршенства. Његове пчеле неће имати жаоке и његово цвеће неће тако брзо венути као што вене ово у нашој природи. Тиме ће он намамити лакоме и лаковерне. Можда је уметник претеча Антихриста. Можда се хиљаде и хиљаде нас „играмо Антихриста“, као што се деца, усред мира, играју рата.

-Запоседнут чудом стварања, као човек коме је дато да се пита и тражи одговоре које не проналази, уметник је истовремено благословен и проклет. Он је као биће распето између човека и Бога. Човек (дакле, биће омеђено бројним ограничењима која кулминирају у смрти) који жуди за савршенством. Гоја (а то значи и Андрић) препознаје у себи то фаустовско проклетство и искушење за склапање савеза са Мефистом (Антихристом) и пита се да ли је то заиста жудња за савршенством, или можда нешто много приземније и овоземаљскије – уметничка сујета:

Ако је Бог створио и учврстио облике, уметник је онај који их ствара за свој рачун и утврђује поново; фалсификатор, али незаинтересован фалсификатор по инстикту, и зато опасан. Уметник је тако творац нових, сличних али не једнаких појава и варљивих светова по којима људско око може да шета са уживањем и поносом, али кроз које се, при ближем додиру, пропада одмах у амбис ништавила.“                                                   

                                                                                                                                                                 Б. Конџуловић

 

 

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за IV разред средње школе

„Научите пјесан“, Миодрага Павловића

Једно тумачење песме Миодрага Павловића

Научите пјесан

Кроз каква друштва треба још проћи,

кроз какве људске видике,

кроз злоходнике, пауке-војнике,

кроз шуме пошасника,

кроз уши доушника,

треба још ићи уз раме дволичника,

с напасником облачити самуре,

с цариником завлачити руке у мошње,

гледати пандуре како бију по кичми!

Свуда се дигли борци против откровења

и јашу велике коње, вребају крв,

заседају праведнике и сваког ко се јави

између човека и бога, на брвну.

Куда ће они што се клоне звери?

Браните се! Научите песму!

Уђите кроз гусле у мраморно око,

певајте, орите се, појте

и стојте мирно кад се зачује питање

ко ће међу вама да затвори врата,

славословите док се храму не пробије теме,

стаклени прозор нек се обрати мору

док не проклија сиње срце,

жаморите, жуборите, роморите,

нека вас нађе светло као срп своје снопље,

као што мученичка крв нађе своје копље,

ускликните, утројте, узхвалите,

док се и лобањи не отвори горњи вид

и песма не покуља на слеме,

попевајте, коледајте,

усред овог рата који сећање брише

научите пјесан, то је избављење!

Непознате речи:

пошаст – помор, глад, зло

утројити – утростручити

слеме – врх крова

коледа – обредна народна пе сма коју су момци идући од куће

до куће певали уочи Божића; овде: коледати

(фигуративно значење – чувајте своју традицију)

Лирска песма  „Научите пјесан“ објављена је у песничкој збирци Миодрага Павловића  „Светли и тамни празници“. Испевана је у облику директног обраћања могућим читаоцима  које лирски субјект доживљава као сапатнике. Његови тихи слушаоци су се покорили  стихији и ућутали  се у егзистенцијалном страху, несвесни да тако доприносе ономе од чега настоје да се заштите ћутањем – сопственом нестанку.  Песникова одговорност се не мири са тим пасивним  и фаталистичким односом према животу. Зато он настоји да пробуди своје слушаоце и подстакне их да у сопственом односу према стварности пронађу узроке стања у коме су се задесили.

 Песма је  испуњена  згуснутим, принудно тихим бунтом незадовољног, изневереног, огорченог лирског субјекта (читај човека), ситог празних обећања, ниподаштавања, страхова, срамоте  и гладног слободе да буде то што јесте и што жели да буде.  У сваком стиху ишчитавамо осујећеност  и немоћ малог појединца, одвећ слабог да се супротстави  моћи  и осионости  власти. Време пролази и режими се мењају, али сви одреда  њиме манипулишу и злоупотребљавају га кроз историју.  Човек је уморан од  цикличног понављања наметнутог животног обрасца којим се обесмишљава све што је њему суштински вредно.   Дошао је до границе свог трпљења која је истовремено и тачка  просветљења.  Храбро ће именовати узрочнике свога страдања не одричући се ни сопствене одговорности и саучесништва у томе.

 Кроз каква друштва треба још проћи,

кроз какве људске видике,

кроз злоходнике, пауке-војнике,

кроз шуме пошасника,

кроз уши доушника,

треба још ићи уз раме дволичника,

с напасником облачити самуре,

с цариником завлачити руке у мошње,

гледати пандуре како бију по кичми!

 У осуди злостављача садржан је и грех оних који ћутке подносе жртву, своју и туђу, који се одричу људског достојанства, поштења и самопоштовања у замену за неко пролазно добро, тренутни мир, или у стаху за голи живот. И нечињење је грех, ако подразумева пристајање на зло.

 Колико год да су страшни утемељивљчи нових идеологија и режима заснованих на њима, још су неподношљивије  њихове  слуге и полтрони, који добровољно постају инструмент власти, одричући се дојучерашњег идентитета зарад привида моћи која им је привремено дата.  

Свуда се дигли борци против откровења

и јашу велике коње, вребају крв,

заседају праведнике и сваког ко се јави

између човека и бога, на брвну.

 Њихова појава асоцира на  јахаче Апокалипсе пред којима нема заклона. Отуда се, као једини  природан одговор на питање : Куда ће они што се клоне звери?, намеће – отпор.

 Песник позива на  буђење, побуну, непристајање на поништење  и призива инаџијски порив да се одоли, преживи и траје. Он нас суочава са погубним последицама колективног заборава, подсећајући нас на векове кроз које смо се очували негујући усмено предање, бранећи свој идентитет и преносећи истину о себи с поколења на поколење. Отуда толико архаичних речи што призивају сећања на порекло које сеже у дубоку прошлост.  А међу њима, као кључ и талисман против запорава  – пјесан (песма) у којој су згуснута сва значења која у нашој традицији песма има. У нашем дугом и богатом усменом предању песма је била исто што и књига. Њоме се бележила историја, чувало знање, опевали се подвизи, описивала времена, места и људи. Њоме су се преносиле поруке и делила осећања.  Песмом се туговало, али и пркосило и позивало на отпор. Песмом се памтило.

Човек се може сачувати тек ако се врати  суштини свога бића.   Зато га песник охрабрује:  

нека вас нађе светло као срп своје снопље,

као што мученичка крв нађе своје копље…

Човек  је створен као мислеће и слободно биће, чија је мисија на Земљи да одваја светло од мрака у потрази за истином.  Чему онда води покоравање лажи која га је окружила и поробила?

Ако се тога одрекне у страху од жртве коју мора да поднесе, човек ће порећи и смисао свога постојања.

 Позивајући своје успаване слушаоце да науче песму  (коју су њихови преци знали и преносили) песник им показује начин како да се супротставе духовном  мртвилу и самоуништењу  којем  иду у сусрет усред овог рата који сећање брише. Њихови  највећинепријатељи нису бројне апокалиптичне људске приказе с почетка песме, ма колико уливале осећање страха и немоћи; највећу  опасносту за њихов опстанак представљају  незнање и заборав којима се препуштају без отпора.  Зато тако судбински звуче последњи стихови:

Научите пјесан, то је избављење!

 

 Бранијета Конџуловић

1 коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за IV разред средње школе

ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА

1.Смисао и задаци проучавања књижевности
Прва наставна тема

Још у старој Грчкој и Риму, филозофи, реторичари, песници, поред тога што су били ствараоци, бавили су се проучавањем књижевности и покушавали, свако са свог становишта,  да је вреднују.

Аристотел – Поетика

Платон – Симпозион (Гозба)

Хорације – Посланица Пизонима

Са аспекта наука сагледава се:

-дело, личност, схватање  и живот писца,

-слика друштва у књижевности,

-узајамни утицај друштва и књижевности.

Данас постоји неколико дисциплина које се, са научног аспекта, баве проучавањем књижевности:

1. Историја књижевности  (вредновање старије књижевности)

2. Књижевна критика (праћење текуће / актуелне књижевности)

3.Теорија књижевности / поетика  (проучава структуру дела, специфичност књижевних родова и врста, језик, стил…)

Ма колико га проучавали, књижевно дело увек остаје отворено за нова истраживања, јер свако ново читање открива нам у њему нове слојеве и значења (у зависности од тога на који начин и са колико знања му приступамо). Зато постоје бројни  приступи/методи  проучавања  књижевности:

биографски, историјски, психолошки, социолошки, филозофски, филолошки, позитивистички, лингвистички…

Напомена: Наука о књижевности нема своје посебне методе, али успешно користи друге научне дисциплине (које смо управо набројали) у свом проучавању.

По мишљењу теоретичара, постоје три основна циља проучавања књижевности:

-објашњење (зашто је нешто написано управо на такав начин),

-разумевање (шта представљају употребљени уметнички знаци, језичке слике, изрази… у одређеном књижевном садржају),

-схватање / поимање (схватање значења, смисла, порука једног књижевног дела у различитим контекстима: историјском, социјалном, психолошком, етичком, филозофском… ).

 Основни задаци проучавања књижевности:

1-Откривање стваралачког процеса при настанку једног дела: извори (подаци о настанку дела), везе са другим делима, утицаји на развој пишчевог стила, начина размишљања…;

2-Откривање порекла књижевне грађе (података, идеја, мотива које је писац  користио) и степена њене уметничке трансформације;

3-Сагледавање дела у културном и књижевном контексту (у времену настанка и у актуелном времену);

4-Утврђивање начина на који књижевност делује на читаоце (естетски, морално, идејно, сазнајно…)

5-Уочавање законитости историјског развоја књижевности, изграђивања и усавршавања књижевног израза, садржина, техника и форми књижевног дела кроз историју.

Задатак за ученике: Прочитати песму Миодрага Павловића: „Научите пјесан“ (Читанка)

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за IV разред средње школе

ПРОГРАМ РАДА У ЧЕТВРТОМ РАЗРЕДУ

  • На часовима српског језика и књижевности ученици четвртог разреда обрађиваће књижевна дела наведена у приложеном списку. У договору са наставником  читаће их и припремати се за рад на часу.

    Литература коју ће користити као помоћ у обради књижевних дела:

    *  Љ. Николић и Б.Милић: Читанка са књижевнотеоријским појмовима четврти разред

    * П. Пијановић: Књижевност и српски језик за четврти разред

    * Ч.Ђорђевић и П.Лучић:Књижевност и српски језик за  четврти разред

    * Д.Живковић:Теорија књижевности са теоријом писмености

    * Лексикони,енциклопедије,интернет.

     САДРЖАЈ ПРОГРАМА

    I     Проучавање књижевног дела

    Дела за обраду:

    -М.Павловић: Научите пјесан  (из Читанке)

    -Д.Максимовић: Шта ли те спречи  (из Читанке)

    -В.Попа: Каленић,Манасија, Очију твојих да није(из Читанке)

    -И.Секулић: О култури(из Читанке)

    -И. Андрић: Разговор с Гојом (одломакиз Читанке)

    -Б.Миљковбић: Поезију ће сви писати  (из Читанке)

    -Б.Ћопић: Башта сљезове боје (цело дело)

    -В.Десница: Прољећа Ивана Галеба (одломакиз Читанке)

     II   Савремена књижевност

    Дела за обраду:

    -Д.Максимовић: Тражим помиловање  (из Читанке)

    -В.Попа: Кора  (из Читанке)

    -А.Ками: Странац  (цело дело)

    -Х.Л.Борхес: Чекање  (из Читанке)

    -С.Бекет: Чекајући Годоа  (цело дело)

    -С.Раичковић: Камена успаванка  (из Читанке)

    -М. Павловић: Реквијем  (из Читанке)

    -И.Андрић:  Проклета авлија  (цело дело)

    -М.Селимовић: Дервиш и смрт  (цело дело)

    -Д.Ћосић: Корени, Време смрти (одломци  из Читанке))

    -Д.Киш: Енциклопедија мртвих (избор приповедака)

    -Д.Ковачевић: Балкански шпијун(цело дело)

    III Лектира

    -В.Шекспир: Хамлет  (цело дело)

    -Ф.М.Достојевски: Злочин и казна  (цело дело)

    -М.Павић: Хазарски речник (није обавезно)

    -Избор из светске лирике 20.века (Одн, Сезар, Превер, Пастернак, Цветајева, Ахматова,Бродски, Сенгор, Сајферт) – за дизајнере

    -Избор и савремене српске књижевности (В.Пиштало: Приче из целог света) – за дизајнере

    Иван.В.Лалић  (избор из поезије ) – за дизајнере

    Књижевна критика (П.Џаџич  о Иву Андрићу)

     Редослед читања:

    У септембру

    1.       И.Секулић: О култури (из Читанке)

    2.       И. Андрић: Разговор с Гојом (одломак из Читанке)

    3.       В.Шекспир: Хамлет  (цело дело) 

    У октобру

    4.       А.Ками: Странац  (цело дело)

    5.       Х.Л.Борхес: Чекање  (из Читанке)

    6.       С.Бекет: Чекајући Годоа  (цело дело)

    У децембру

    7.       Ф.М.Достојевски: Злочин и казна  (цело дело)

    У јануару

    8.       И.Андрић:  Проклета авлија  (цело дело)

    У фебруару

    9.       М.Селимовић: Дервиш и смрт  (цело дело)

    У марту

    10.   Д.Ћосић: Корени, Време смрти (одломци  из Читанке)

    У априлу

    11.   Д.Киш: Енциклопедија мртвих (избор приповедака)

    У мају

    12.   Д.Ковачевић: Балкански шпијун 

    Све остале текстове (лирику) читаћемо на часу, из Читанке за четврти разред

    Препоручени уџбеник из области граматике:

    *             Ж.Станојчић и Љ.Поповић:Граматика српског језика

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за IV разред средње школе, Планови