Архиве категорија: Позајмице

Категоријом Позајмице, као што говори њен назив, обухваћени су текстови чији аутор није администратор Књигољубаца. Текстови су објављени по жељи читалаца. Све „позајмице“ садрже име аутора (ако је аутор познат) или адресу веб странице са које је текст преузет. У позајмице су увршћени текстови о примерима добре праксе у савременом образовању, које је превела и уредила Бранијета Конџуловић.
Када је то потребно, поштује се и писмо којим је текст изворно објављен.

Школска лектира – звучне књиге

Недавно сам својим ђацима, средњошколцима, препричавала дело које нису прочитали. Моји нови прваци као да су имуни на слабе оцене, на прекоре, на разне трикове којима се служим да их мотивишем за читање… На реду је био већ трећи час када је, поново, требало заменити планирану наставну јединицу зато што ученици нису прочитали дело. Нисам била љута, ни збуњена, није то први пут… Било ми је само жао што нису свесни последица своје незаинтересованости. Али их нисам оставила на миру. Добро, рекла сам, нисте хтели  да читате, зато ћете сада да слушате. И почела сам да приповедам о бану Страхињићу. Мало су се мешкољили у почетку, двоје ученика је у пар наврата добацило неумесне коментаре које сам игнорисала, а онда су се сви умирили, гледали у мене и слушали. До последње речи. Коначно сам уловила погледе у којима је било неког ишчекивања и заинтересованости и моја прикривена нелагода што на овакав начин држим час књижевности је нестала.

Да је когод ушао у учионицу вероватно би се питао шта ја то радим. Претварам средњу школу у вртић! Подилазим нераду. Претварам ученике у пасивне слушаоце… А ја сам само тражила начин да реч  некако добацим до њихових ушију, најчешће запушених слушалицама. Имала сам утисак да је та реч допрла и мало дубље. Надам се да се не варам.

Но, то је била само једна епска песма. Шта ћемо када на ред дођу обимнија штива?!

Неко се томе досетио пре мене. На Јутјубу сам пронашла  библиотеку (аудиотеку) у којој се налазе дела увршћена у програм школске лектире. Ко неће (или нема времена, или не може…) да чита, може да слуша. Важно је да мисао која стрпљиво ћути и чека скривена у овим делима пронађе свој циљ.

Довољно је да кликнете на линк звучне књиге и отвориће се цела аудиотека.

З в у ч н е    к њ и г е

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за I разред средње школе, Наставни материјали за II разред средње школе, Наставни материјали за III разред средње школе, Наставни материјали за IV разред средње школе, Позајмице, Чланци

Put do pesme kao put do sebe

Deca danas ne čitaju.  Mladi, naročito.  A odrasli?

Hteli to da priznamo ili ne, jezik većine danas sveden je na potrebe banalne komunikacije, a sposobnost kritičkog i kreativnog mišljenja sve je suženija. Oni koji još, koliko-toliko, umeju lepo da misle i govore, sve ćešće zastaju u nedoumici kada treba to i da zapišu. Štaviše, jezik se potiskuje, a za izražavanje osećanja, mišljenja, stavova, raspoloženja… sve više se koriste takozvani „emotikoni“ (u mejlovima, u komunikaciji na društvenim mrežama, u porukama koje jedni drugima šaljemo telefonom…). Ono što nas kao biološku vrstu čini posebnim (a mnogi vole da kažu i superiornim) polako atrofira.  Seća li se još kogod da „u početku beše reč“?   Lepa, mudra, istinita, stvaralačka, osvešćujuća, samospoznajna… reč ponovo će, izgleda, postati tajna skrivena u knjigama, a knjige – privilegija izabranih. To je retrogradna pojava i strašan paradoks civilizacije koja, zahvaljujući neobuzdanom tehnološkom razvoju, uobražava da još uvek ide uzlaznom linijom.   

U školama, srećom, još uvek postoji književnost, a ima i entuzijasta među nastavnicima koji tvrdoglavo odbijaju da marginalizovanje umetnosti i potiskivanje književnosti, a naročito poezije, sa liste potreba novih generacija, prihvate kao neminovnost protiv koje se ne mogu boriti. Neki među njima kroz svoju praksu dokazuju da poezija danas ipak ne mora biti samo relikt davno prošlih vremena. Postoje načini da mladim ljudima otvorimo put do pesme, koja je prečica na putu do knjige, a to može biti i put koji će ih vratiti njima samima i otkriti im ko su u stvari, čemu istinski teže i šta nipošto ne žele da budu.

U tekstu koji sledi  predstavljen je jedan zanimljiv pristup nastavnika književnosti  iz  Dojlstauna,  grada u američkoj saveznoj državi Pensilvaniji .

4 Reasons to Start Class With a Poem Each Day

by  Brett Vogelsinger

Četiri razloga da čas započnete pesmom

Prevod B. Kondžulović

Svakog dana u protekle tri godine, započinjao sam čas engleskog jezika u odeljenju učenika devetog razreda – pesmom. Kada sam se prvi put opredelio za ovaj postupak plašio sam se da neću imati dovoljno kondicije (ili dovoljno pesama kojima ću moći da privučem pažnju svojih đaka), da održim kontinuitet i ispunim svaki od 184 dana, koliko traje nastava. I nisam samo ja bio sumnjičav. Na početku svake školske godine, kada objašnjavam kako će izgledati naša dnevna rutina uvoda u časove engleskog jezika, sreću me pogledi iskosa i izvijene obrve.  Ali, nedugo zatim, učenici započinju časove engleskog jezika sa Bilijem Kolinsom, Meri Oliver i Robertom  Pinskim, Rumijem, Macuom Bašoom i Šekspirom. Ovi glasovi, savremni i klasični, pomogli su mi da definišem kulturu u svojoj učionici tako da me moji u čenici, u retkim prilikama kada odložim „pesmu dana“ za kasnije, sami pitaju zbog čega sam to učinio. Priznajem, to mi donese osmeh na lice.

Pa, ako i vas ovogodišnji Naconalni mesec poezije inspiriše da isprobate svakodnevno čitanje poezije na času, možda bar tokom jednog meseca, razmotrite ova četiri razloga zbog kojih bi svakodnevno čitanje poezije na početku časa moglo da protrese vaš svet. Tek, za svaki slučaj, uključio sam nekoliko sugestija u vezi sa izborom pesama.

Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Иновације, Позајмице, Чланци

Nemoj da „dramiš“ ili…

Istražujući mogućnosti  primene drame i dramskih metoda u nastavi, otkrila sam članak koji dramu kao termin sagledava sa aspekta emocionalnog, psihičkog i socijalnog razvoja adolescenata. Iako na prvi pogled ne izgleda tako, sve što u njemu stoji ide u prilog primeni drame, interkulturalnog učenja kroz dramu i kreativnih dramskih procesa u radu sa učenicima. Kad već moraju da „drame“, (prolazeći neminovno kroz razvojnu fazu u kojoj se, ne samo oni, već i mi koji ih vaspitavamo i obrazujemo – borimo sa vetrenjačama),  zašto to ne bismo činili zajedno, na konstruktivan i stručno vođen način? Ovo je pitanje za razmišljanje, a  članak koji sledi izgleda mi kao dobar podsticaj.

OMG, I Can’t Even: Drama, Social Skills, and the Teenage Brain

By Alex Shevrin

O, moj Bože, ne mogu čak ni da…!

Drama, socijalne veštine i mozak tinejdžera

Prevod  B. Kondžulović

Ako podučavate ili odgajate tinejdžere, rečenice poput ovih sigurno vam zvuče poznato:

-Da li si čula šta je ona rekla o…?

-Ne mogu da verujem da je on…!

-Ona je jedna takva…

-O, Bože, umreću ako…!

-Pogledaj samo ovaj chat/screenshot/Snapchat! Možeš li da veruješ?!

Socijalna drama među tinejdžerima je oduvek sveprisutna, neodoljiva i neće se nikada povući sa scene.  Ali ako se potrudimo da bolje razumemo potrebe koje tinejdžeri izražavaju kroz dramu, možemo im pružiti podršku u razvijanju zdravih veština koje će im koristiti tokom života.

Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Иновације, Позајмице, Чланци

Poljska poezija ponedeljkom: Vislava Šimborska

A . A . A

Muzej

Postoje tanjiri, ali nema apetita.
Postoje prsteni, ali nema uzajamnosti
već najmanje trista godina.

Postoji lepeza – gde je rumenilo?
Postoje mačevi – gde je gnev?
I lutnja ni da zvekne u sivom času.

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta.
Ubuđali čuvar slatko drema
obesivši brke nad vitrinom.

Metali, glina, ptičje pero
tiho trijumfuju u vremenu.
Kikoće se samo igla preostala od smešljivice iz Egipta.

Kruna je natčekala glavu.
Ruka je izgubila s rukavicom.
Desna cipela pobedila je nogu.

Što se mene tiče, živim, molim da mi se veruje.
Moja trka sa haljinom još uvek traje.
A kako je ona uporna!
A kako bi htela da me nadživi!

.

Reči

La Pologne! La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne? – upitala me je i odahnula sa olakšanjem. Jer nakupilo se tih zemalja toliko da je u razgovoru još najpozudanija klima.

– O, gospođo, –…

View original post 490 more words

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Позајмице

Достојевски и Ниче

Из књиге ДОСТОЈЕВСКИ У СВЕТЛУ РУСКЕ КРИТИКЕ

Избор и превод, Петар Митропан

Слово љубве, Београд, 1981.

 

ДОСТОЈЕВСКИ И Ф. НИЧЕ

Г. М. Фридлендер

Једни западни историчари књижевности тврде да је Достојевски »антиципирао« основне Ничеове идеје; други — да је Ниче био »ученик« руског романописца; трећи се ограничавају на признање унутрашње блискости идеја Ничеа и Достојевског не марећи за питање о пореклу Ничеових идеја и за то како се он сам односио према Достојевском и у којој је мери сматрао Достојевског својим учитељем и претходником.

Dostojevski2

standard_634428985874726942

У последње време страна научна литература се обогатила драгоценим материјалом који допушта да се питање узајамног односа погледа Достојевског и Ничеа осветли с нових страна, помажући да се коначно одбаци легенда о њиховој тобожњој »духовној блискости«. То су Ничеове белешке о Злим дусима Достојевског. Као што показује тај конспект, Ниче је помно проучио тај роман 1887—1888. године мало пре своје болести. При чему — рећи ћу то одмах — у расуђивањима јунака романа Ниче није нашао ништа што би изражавало идеје блиске његовим властитим погледима. У својим примедбама и изводама (ма како то парадоксално изгледало читаоцу) аутор књиге Тако је говорио Заратустра убрајао је роман Достојевског у књижевне појаве које сликају његовој филозофији »јаке« личности непријатељску психологију »декадансе« — сведочанство о болести њима обојици савременог друштва.

Изводи из Злих духова које је направио Ниче, можда су најважнији од материјала који су до нас дошли, о односу толико омиљеног и утицајног у западним буржоаским земљама немачког филозофа према Достојевском. Међутим, од времена њиховог објављивања (1970), колико нам је познато, о тим изводима није написана ниједна расправа. Није учињен на Западу ни покушај да се они прокоментаришу. И то је сасвим разумљиво, јер Ничеови изводи подривају једну традиционалну основу малтене целе савремене буржоаске литературе о Достојевском. Ето зашто смо себи ставили у задатак да у овом чланку упознама читаоце с тим изводима претходно давши неколико неопходних напомена које укратко осветљавају проблем о пореклу Ничеових идеја и о његовом упознавању Достојевског — питање врло замршено у већини специјалних радова западноевропских научника на ту тему.

Наставите са читањем

1 коментар

Објављено под Позајмице

Достојевски као човек

Из књиге ДОСТОЈЕВСКИ У СВЕТЛУ РУСКЕ КРИТИКЕ

Избор и превод, Петар Митропан

Слово љубве, Београд, 1981.

 

ДОСТОЈЕВСКИ КАО ЧОВЕК

Д. В. Гришин

Нико не оспорава величину и генијалност Достојевског. То је јасно и општепознато, али ни до сада није јасно какав је човек био Достојевски, какав је био његов унутрашњд свет. Ми знамо каквим се идејама клањао Достојевски, али не знамо да ли је у њих веровао. И што је главно, штитећи понижене и увређене — да ли је поштовао човека, да ли је у њега веровао?dostoevsky_75

Тешко је одговорити на та питања. Достојевски, као што знамо, није водио дневнике. Постоје записи његове жене, али се Достојевски у њима приказује врло једнострано. Сећања пријатеља су непотпуна и противречна. Добија се утисак да су пријатељи лоше познавали Достојевског. Можда је томе он сам крив јер је био затворен д недружељубив.

Он је био свестан тога чиме се разликовао од других, мада је, дзгледа, у свему био њима сличан. Разлика није била само у огромној способности за рефлексију, самоанализу и »двојно поимање ствари«, већ и у способности да живи у будућности, тачније — да види будућност иза, за Достојевског прозрачних, зидова данашњице. Достојевски је себе сматрао пророком. Покушавао је да предскаже каква судбина очекује свет. Његовим предсказањима нису веровали за пишчева живота. Њима су се подсмевали после његове смрти. Узалуд су се подсмевали. Достојевски је грешио у појединостима, али је у основи био у праву кад је проницао страшне катастрофе које очекују човечанство. Достојевски је осећао своју »особеност«, бојао се, знао да га други неће моћи разумети и никад се ником није откривао докраја.

Достојевски није пуштао у свој унутрашњи свет чак ни блиске. Показивао им је само оно што су били способни да разумеју. Тако је Ана Григорјевна, која је с њим цео живот проживела, сазнала само то да ју је волео, да је био добар отац и добар човек. Унутрашњи немири и тешке сумње који су мучили Достојевског, остали су јој далеки и несхватљиви. Једва да их је и насућивала. Истина, остала су писма, но ни у писмима Достојевски није откривао своју душу. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Функција авантуристичког сижеа у делима Достојевског

Из књиге ДОСТОЈЕВСКИ У СВЕТЛУ РУСКЕ КРИТИКЕ

Избор и превод, Петар Митропан

Слово љубве, Београд, 1981.

 

ФУНКЦИЈА АВАНТУРИСТИЧКОГ СИЖЕА У ДЕЛИМА ДОСТОЈЕВСКОГ

HE1_1056

Михаил Бахтин

Михаил М. Бахтин

Сиже је код Достојевског апсолутно лишен било каквих завршних функција. Његов је циљ да стави човека у различите ситуације које га откривају и провоцирају, да међусобно спаја и сукобљава људе, али тако да они не остају у оквирима тог сижејног додира, већ излазе ван њега. Праве везе почињу тамо где се уобичајени сиже завршава, испунивши своју службену функцију.

Пред почетак њиховог срдачног разговора, Шатов говори Ставрогину: »Ми смо два бића која су се састала у бескрају… последњи пут на свету. Маните се вашег тона и узмите људски! Проговорите бар једном људским гласом.«

У суштини, сви хероји Достојевског се сусрећу ван времена и простора, као два бића у бескрају. Укрштају се њихове свести са њиховим световима, укрштају се њихови видокрузи. У тачки укрштања њихових видокруга налазе се кулминацијски пунктови романа. У тим пунктовима управо и леже спојнице романескне целине. Оне су ван сижеа и не поклапају се ни са једном схемом градње европског романа. Какве су оне? На ово основно питање овде нећемо одговорити. Принципи слагања (мешања) гласова могу се открити тек после исцрпне анализе речи код Достојевског. Овде је реч о слагању пунозначних исказа јунака о себи и о свету, исказа који су испровоцирани сижеом, али  којих у сижеу нема. Следећи део нашег рада посвећен је управо анализи исказа.

У својој књизи бележака Достојевски даје изванредну дефиницију особености свог уметничког стваралаштва: »У пуном реализму наћи човека у човеку… Мене називају психологом: није истина, ја сам само реалист у вишем смислу, то јест, описујем све дубине људске душе.«

»Дубине људске душе«, или оно што су идеалисти-романтичари, за разлику од душе, означавали као »дух«, у стваралаштву Достојевског постаје предмет објективно-реалистичког, разумског, прозног приказивања. Дубине људске душе у смислу свеукупности виших идеолошких чинова — сазнајних, етичких и религиозних — у уметничком стваралаштву биле су само предмет непосредног патетичног израза, или су одређивале то стваралаштво као његова начела. Дух је био дат или као дух самог аутора, објективиран у целини његовог уметничког дела, или као ауторова лирика, као његово непосредно исповедање у категоријама његовог властитог сазнања. И у првом и у другом случају он је био »наиван«, и сама романтичка иронија није могла да уништи ту наивност, јер је остала у границама истог духа.

Достојевски је органски и дубоко повезан са европским романтизмом, али ономе чему је романтичар прилазио изнутра, у категоријама свога »ја«, чиме је био опседнут, Достојевски је прилазио споља, али тако да тај објективни приступ ни за јоту није умањио духовну проблематику романтизма, нити је претворио у психологију. Објективизујући мисао, идеју, доживљај, Достојевски никада не залази иза леђа, не напада одпозади. Од прве до последње странице свог уметничког дела он се руководио начелом: за опредмећење и уобличавање туђе свести не користити се ничим што би било недоступно самој тој свести, што би било ван њеног видокруга. Чак и у памфлетима, за изобличавање јунака он се никада не користи оним што јунак не види и не зна (можда са врло ретким изузецима); човековим леђима он не изобличава његово лице. У делима Достојевског буквално нема ниједне битне речи о јунаку коју јунак сам о себи не би могао да каже (са становишта садржине, а не тона), Достојевски није психолог. Али Достојевски је истовремено објективан и с пуним правом може да се назове реалистом.

С друге стране, и сву ту ауторску стваралачку субјективност, која снажно боји свет приказан у монолошком роману, Достојевски такоде објективизира, претварајући у предмет перцепције оно што је била форма перцепције. Зато сопствену форму (и у њој иманентну ауторску субјективност) он одмиче дубље и даље, толико далеко да она више не може да нађе свој израз у стилу и тону. Његов јунак је идеолог. Свест идеолога, са свом његовом озбиљношћу и свим његовим пропустима, са свом његовом принципијелношћу и дубином и свом његовом одвојеношћу од бића, толико суштински прожима садржај његовог романа, да тај прави и непосредни монолошки идеологизам не може више да одређује његову уметничку форму. После Достојевског монолошки идеологизам постаје »достојевштина«. Зато властита монолошка позиција Достојевског и његова идеолошка оцена нису помутили објективизам његовог уметничког виђења. Његови уметнички методи сликања унутрашњег човека, »човека у човеку«, по својој објективности остају као узор свим епохама и свим идеологијама.

* * *

Одломак из књиге Михаила М. Бахтина узет је из зборника Естетика словесног стварања, М. 1979. године. Прештампан је из раније Бахтинове књиге и није ушао у друго знатно прерађено издање под насловом Проблеми естетике Достојевског, М. 1963, године.

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Достојевски о човеку, Н. Берђајев

Из књиге  ДОСТОЈЕВСКИ У СВЕТЛУ РУСКЕ КРИТИКЕ

Избор и превод, Петар Митропан

Слово љубве, Београд, 1981.

 

 

ДОСТОЈЕВСКИ О ЧОВЕКУ

Николај Берђајев

nikolaj_berdjajev

Николај Берђајев

Достојевски је изнад свега велики антрополог, експериментатор човекове природе. Он открива нову науку о човеку и примењује у њој нови, до сада непознат метод. Уметничка наука или научна уметност. Људску природу Достојевски истражује у дубини без дна и у пределу без краја, отварајући неке последње подземне слојеве. Он подвргава човека духовном експерименту, ставља га у изузетне услове, скида све спољашње наслаге одвајајући га од свих свакидашњих норми и правила. Своја антрополошка истраживања он обавља методом дионизијске уметности продирући у тајанствену дубину људске природе; у ту дубину увлачи екстатички помаман вихор. Цело стваралаштво Достојевског је вртложаста антропологија. У њој се све открива у екстатички огњеној атмосфери, само они који су увучени у тај вихор имају приступ ка познавању Достојевског. У антропологији Достојевског нема ничега статичког; ничега укоченог, скамењеног, све је у њој динимачно, све у покрету, све је поток усијане лаве. Достојевски примамљује у тамни бездан који се разјапљује унутар човека. Но и у том мраку мора да засија светлост. Он хоће да добије светлост у тами. Достојевски узима човека који је пуштен на слободу, за кога не важи закон, који је испао из космичког поретка – и испитује његову судбину на слободи, открива неминовне резултате путева слободе. Достојевског пре свега интересује човекова судбина у слободи која прелази у самовољу. Ето, ту се испољава човекова природа. Човеков опстанак у кругу закона на чврстом земаљском тлу не открива тајне човекове природе. Достојевског нарочито занима човекова судбина у оном часу кад он устаје против објективног васионског реда, кад се откида од природе, од органских корена и проглашава самовољу, Достојевски доводи отпадника од природног органског живота у чистилиште и пакао града где тај пролази свој пут патњи и искупљује своју кривицу.

481px-Dostoevskij_1872Веома је поучно упоредити однос према човеку код Дантеа, Шекспира и Достојевског. Код Дантеа је човек органски део објективног васионског уређења, божанског космоса. Он је члан хијерархијског поретка који је човеку дат споља. Кругови пакла са својим ужасним мукама само потврђују постојање таквог објективног божанског васионског уређења. Бог и ђаво, небо и пакао се не отварају у дубинама људског духа нити у безђану духовног искуства већ се дају човеку, имају реалност сличну реалностима предметног материјалног света. Такав средњовековни поглед на свет још је тесно повезан с погледом на свет античког човека. Човек је осећао над собом небо с небеском хијерархијом, а под собом царство мрака. Данте је био генијални тумач начина на који је средњовековни човек доживљавао свет. Космос као хијерархијски организам још није био поколебан, човек је у њему још чврсто пребивао.

Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Previše tehnologije a nedovolјno učenja?

Mada sam pobornik praćenja savremenih tehnologija, kao i njihove svrsishodne primene u obrazovanju,  ponekad uhvatim sebe kako razmišljam kao Ben Džonson, čiji tekst želim da podelim sa vama. Mada je većina mojih učenika na internet priključena kao na infuziju, sa teškom mukom uspevam da, bar u tragovima, izvučem iz svega toga nekakvu korist za njih. Umesto da tehnologije koristimo kao brži i lakši način za pretraživanje i skupljanje korisnih informacija i sticanje znanja, one češće učestvuju kao ometači umesto umesto kao podstrekači u procesu učenja.  Moje đake najčešće „smara“ ta takozvana „korisna“ upotreba interneta. Zamislite šta se sve može propustiti na Fejsbuku, Instagramu, Tviteru, dok oni gube svoje dragoceno vreme radeći neko istraživanje ili nastavni projekat za profesora!

Naravno, ne želim da se vratim tabli, kredi i grafoskopu, kao što pomenu Ben Džonson (a sumnjam da to i on sam želi), samo se pitam šta to nije u redu sa školom danas… Možda neko od vas ima odgovor.

edu-social-media-con-460x345

Too Much Technology and Not Enough Learning?

By Ben Johnson

Čitao sam knjigu Najpametnija deca na svetu, Amande Ripli i nisam mogao da se ne zapitam kako bi naše škole izgledale danas, da smo bili prinuđeni da predajemo bez tehnologije (uključujući i aparate za kopiranje). Ona opisuje tri školska sistema, u Južnoj Koreji, Finskoj i Poljskoj, lišena tehnologije koju mi, nastavnici  u SAD, shvatamo zdravo za gotovo, i istražuje kako to da, posebno u oblasti matematike i nauka, njihovi najbolji učenici, sa ogromnom razlikom, nadmašuju naše najbolje učenike. Slažem se sa premisama njene knjige: razliku čine dobra nastava i visoka očekivanja, a tehnologija je šlag na torti. Bojim se da smo došli do tačke kada naši učenici provode više vremena koristeći tehnologiju i manje vremena posvećuju stvarnom učenju.

 Možda ne postoji aplikacija za to…

Da, znam, postoje i drugi faktori koji doprinose  bolјim rezultatima na PISA testovima (Program for International Student Assessment/Program za internacionalnu procenu znanja učenika) u tim zemljama – duži školski dan; napredni programi u nastavi nauka i matematike u tim zemlјama počinju ranije, već u osnovnoj školi, a ne srednjoj kao u SAD; imućniji roditelјi u Koreji za svoju decu plaćaju i  dodatno podučavanje, hagwon, na privatnim časovima, koji traju do deset časova uveče, pa i duže, što znači da radni dan korejskih učenika traje čak i do 14 sati (prim. prev.); tamo ima manje aktivnosti u kojima nema suštinskog učenja, kao što je sport, elektronska komunikacija od kuće ili aplikacije za kurseve posredstvom računara; manje je učenja zasnovanog na usko usmerenim planovima i programima…

I pored toga što se sve te stvari  u pomenutim državama kontrolišu, njihovi najbolji i najpametniji  učenici nadmašuju naše. Da, znam, neki bi mogli pitati: „A po koju cenu?“ Ali to je još jedna tema o kojoj možemo razgovarati kasnije. Ono na šta ja cilјam je da je učenje naših učenika  tako razvodnjeno obilnim izvorima informacija i pristupom svim vrstama znanja i učenja, da oni više i nisu baš impresionirani učenjem. Jedini izazov koji se stavlјa pred njih u SAD  su matura  i pozdravni govor nakon toga, pa čak i onda prilično teško dolazimo do  najvažnijih stvari.

Na primer, mi smo svi iskusili „app“ maniju  i muka nam je od pitanja kao što su: „Da li postoji aplikacija za to?“ A evo, pred nas se stavlјaju i novi načini za odvlačenje pažnje: Zašto ne ohrabrujemo učenike da koriste svoje dragoceno vreme za „učenje“ putem društvenih medija?! Uostalom, oni već i sami troše sate svog vremena na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i bezbrojnim drugim društvenim mrežama.

Da odgovorim na to pitanje, ja se osećam kao Harrison Ford koji je igrao pukovnika Grafa u Enderovoj igri, kada Ender pita zašto mail nije poslat. Graf je izjavio da su kadeti imali slobodu, što se njih lično tiče, da budu zabrinuti, ali on ne bi dozvolio „nefiltriranu komunikaciju“ koju porodica (i ostali) ne bi mogli razumeti i koja bi ometala kadete u obavlјanju svoje primarne misije.

 Samo obično učenje!

Moram da vam kažem da mi je dovolјno što provodim poprilično vremena u filtriranju komunikacije koja potiče iz usta učenika u razredu, a kamoli  još i da kontrolišem šta su poručivali ili pisali svojim drugarima izvan učionice. Mada Fejsbuk ima stvarno „kul“ način da pomagne ljudima da ostanu u kontaktu jedni sa drugima i njihovim životima, potrebno je izdvojiti značajno vreme, ne samo da se učestvuje, nego i da se pregleda šta svi ti drugi ljudi rade. Da bi se izdvojilo ono što je korisno iz svih besmislenih blebetanja na koje se tamo može naići, potrebno mnogo vremena. Doduše, ako je ta komunikacija vezana za neki projekat, poput saradnje preko internet servisa  Evernote, Assemblee ili FieldNotes, onda i ja mogu da vidim svrhu i razlog da jedni sa drugima podelimo svoja razmišlјanja putem interneta, ali to može da se uradi isto tako lako licem u lice – što je još uvek daleko moćniji način. Naravno, ako geografski razdvojene grupe učenika treba da sarađuju, tu tehnologija svakako može pomoći, ali čak ni tada ništa ne može u potpunosti zameniti susret  licem u lice.

Dakle, ako želimo da naši učenici rade bolje, mislim da možemo naučiti nešto od zemalјa koje su nas, prilično lako, potukle do nogu na  PISA testu, koji je osmišlјen da testira sposobnost razmišljanja. Ponekad poželim da mogu da se vratim u dane školskih tabli i krede,  folije za grafoskop; ne samo da bih pojednostavio nastavu i učenje, nego, pre svega, da bih umanjio brojne smetnje koje učenike ometaju da se fokusiraju na ono što je zaista važno – na obično  učenje. Imate li ideju o tome kako da to uradite? Voleo bih da čujem nešto o vašim uspesima u povratku na osnovu učenja kao takvog.

Prevod B. Kondžulović

1 коментар

Објављено под Позајмице, Чланци

Тиха чајанка: Припрема за читање изазовних текстова

A silent tea party: Pre-reading for challenging texts, by Mary Elizabeth Fulco

У шестоминутном видео запису, Мери Елизабет Фулко, наставница енглеског језика у једној америчкој средњој школи, представила је своју идеју о томе како се књижевни текстови могу приближити ученицима, како се рад на тексту може учинити лакшим и на први поглед лежерним, а да заправо постиже врло озбиљне наставне циљеве. Свој приступ је назвала „Тиха чајанка“.

2015-02-15_225901

                                    A silent tea party 

Пред вама је слободан превод садржаја овог занимљивог снимка са једног часа Мери Елизабет Фулко (намењен оним колегама који не говоре енглески језик, или га познају слабије од мене).

Мери Елизабет Фулко: Тиху чајанку почињем већ на вратима учионице, дајући ученицима папир са листом питања и цитат преузет из првог поглавља.

Овакав приступ тексту има посебан значај у стварању слике о ликовима, околностима или заплету приче.

Обраћање ученицима:

-Како бисмо започели обраду ове изазовне књиге, ставићу вас у ситуацију да се суочите са неким цитатима из првог поглавља, да бисте се зближили са овим, веома сложеним, књижевним  ликом. Схватите то као изазов – потрудите се да заиста одгонетнете какав је он у ствари.

Мери Елизабет Фулко: Волим да користим овакав приступ, као начин да код ученика подстакнем узбуђење у сусрету са текстом и као увод у читање нове књиге. То је нека врста предрадње, упознавања или зближавања са књигом и њеним јунаком. Ученици још увек не знају ништа о причи, нити ишта знају о њеном главном јунаку; за њих је све то мистерија.

Обраћање ученицима:

Шта је заправо активност коју сам назвала „тиха чајанка“? Она за вас представља  прикупљање и обједињавање мноштва цитата које ћете користити у циљу интерпретације, анализе и проналажење одговора  на питања која су пред вама.

Мери Елизабет Фулко: Цитати које сам им дала заправо су у вези са листом питања коју су такође добили. Свако има листу са седам питања. Ученици треба да открију, на пример, како се осећа јунак ове приче, где се налази у тренутку док говори о себи, да ли је прича  смештена у садашњости или у прошлости… Ученик је, такође, дужан да нам објасни на основу чега је доносио закључке. Да би одговорили на сва та питања ученици се служе цитатима из текста. Наставите са читањем

1 коментар

Објављено под Иновације, Позајмице, Чланци