Архиве категорија: Позајмице

Категоријом Позајмице, као што говори њен назив, обухваћени су текстови чији аутор није администратор Књигољубаца. Текстови су објављени по жељи читалаца. Све „позајмице“ садрже име аутора (ако је аутор познат) или адресу веб странице са које је текст преузет. У позајмице су увршћени текстови о примерима добре праксе у савременом образовању, које је превела и уредила Бранијета Конџуловић.
Када је то потребно, поштује се и писмо којим је текст изворно објављен.

Добрица Ћосић о „Коренима“

Текст преузет из публикације: ИЗ КЊИЖЕВНОСТИ
ПОЕТИКА – КРИТИКА – ИСТОРИЈА
Зборник радова у част академика Предрага Палавестре
Уредио Миодраг Матицки
Институт за књижевност и уметност, Београд, 1997.

Ана Вукић КОРЕНИ
Поглавље у књизи Живот за роман
(разговори са Добрицом Ћосићем)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ana Vukic
THE ROOTS: An excerpt from manuscript Living for novel
Interviews with Dobrica Cosic
 Summary

The Roots is the foundation of Cosic’s cycle of novels about human destiny on Serbian soil in the 20th century. This novel contains geography of his future works – the Prerovo land – and here begins the story of two families: the Dacics and the Katics. Dobrica Cosic wrote The Roots wishing to make a radical break with the current domestic literary tradition and the concept of literature as conceived by the ruling party ideology.

Корени су твој други роман чији те је успех код публике и критике потврдио као писца. За њега си добио и своју прву НИН-ову награду 1954. године. Била је то књига која је показала изненађујуће брзо романсијерско зрење младог писца и карактеристичну особеност твог приповедачког поступка – амбициозност и храброст да се упустиш у тематске и формалне новине, да се крећеш новим романсијерским правцима. Са Коренима си напустио тему Народноослободилачке борбе, а и послератне стварности ондашњег социјалистичког друштва која је била опште опредељење читаве једне генерације писаца израсле у рату, којој си и ти припадао. Договарајући се о начину рада на нашој књизи коју смо назвали Живот за роман, определили смо се за хронолошки ред, за причу вођену редоследом излажења твојих романа, јер сам мислила да је то најпоузданији смер разоткривања, сагледавања и исказивања генезе слике света сваког писца. Наравно, знала сам да та генеза не мора и најчешће не бива праволинијска. Али -Корени између романа Далеко је сунце и Деобе – ипак су ме збуњивали. У твом књижевном расту Корени нису грана већ још један корен из кога ће израсти Време смрти, Време зла, Време власти. Из идејних корена романа Далеко је сунце, пак, израшће Деобе. Бајка још више компликује питање генезе твоје романескне слике света, али о томе је још увек рано да разговарамо. То ти спомињем зато што се колебам да ли да признам да је овај разговор о Коренима вођен тек после Бајке а пре Времена смрти. Корени су ми били замршени пре свега зато што сам пред том књигом била читалац који није био њен савременик (1954. година у којој су изашли Корени је година мог рођења), већ савременик романа чији су они били корен. Дакле, мени садашњем читаоцу било је тешко да будем ондашњи. У мени су се укрштале те две перспективе и на крају сам се определила за слободу постављања питања у којој ће преовлађавати тачка гледишта савременика романа који су настали после Корена. Наставите са читањем

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за IV разред средње школе, Позајмице

Јустејн Гордер: Суштина нaшег постојања јесте помиреност са смрћу

Преузето из дневног листа Политика

Justejn-Gorder-2,-IMG_20181212_102840734

Фотографија: М. Вулићевић

Поводом 25 година постојања „Геопоетике” један од омиљених аутора ове издавачке куће Јустејн Гордер дошао је у Београд да увелича ову прославу. Овом приликом разговарамо о његовом новом роману „Баш како треба/ Мала прича о скоро свему”, који је са норвешког превео Радош Косовић. Популарни аутор „Софијиног света”, „Мистерије пасијанса”, „Замка у Пиринејима”, дела „Vita Brevis”, „Кћи директора циркуса”, „Луткара”…, у овој новој књизи кључне догађаје у животу једног човека посматра из перспективе универзума. Тачније, са становишта астронома или ренесансног мислиоца. Наиме, по бајци „Златокоса”, у којој је каша „баш како треба”, ни претопла, ни сувише хладна, астрономи су област око звезде где је температура одговарајућа да би се пронашла вода назвали „Златокосина зона”. Отуда овај необични наслов.

Живот је кратак, одјек је вашег романа „Vita Brevis”, који се понавља и у овој новој књизи. Да ли је управо та ограниченост живота разлог да га више ценимо?

Док сам писао књигу „Баш како треба/ Мала прича о скоро свему” моја је намера била да то буде кратак роман, више налик на приповетку, да могу да га читају људи свих доба, да поседује одређену тензију и да то буде дело топлих осећања. Размишљање о животу и смрти испуњава ме извесном топлином. То је и штиво које говори о животу, љубави, али и смрти. Врло често те ствари су испреплетене. Они који су га прочитали рекли су ми да су странице проходне, иако ту има филозофских рефлексија о положају човека у свету. „Vita Brevis” на латинском значи „живот је кратак”. Приповедач у роману „Баш како треба” више није млад, има 56 година, и помало је драматичан у прихватању упућене му животне поруке о крају његовог постојања. Можда и свако од нас покушава да заборави на коначност живота. За мене, смрт није материјална, она нема супстанцу, није ентитет по себи и представља само завршетак живота. Живот, пак, оно је што заиста постоји, што има суштину и опипљивост. Фантастичан је, предиван је и вредан, али такође је и рањив. И поред ратова и неправди, наша егзистенција је дивна и губитком живљења остајемо без свега тога. Међутим, мој јунак на крају је помирен са тим да ће се ускоро растати са овим светом. Суштина људског путовања и јесте то – помирење са смрћу, уместо могућег огорчења. Постоји нешто што се зове „уметност умирања”, што је очигледно у филозофији стоицизма, касније код Спинозе, или у будизму.

Усхићење због сопственог постојања плаћамо болом због тога што нећемо заувек бити ту. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Кутак за читање, Позајмице

Како су се мозгалице уселиле у књижевност

Преузето из дневног листа Политика

Аутор: Урош Петровић понедељак, 10.12.2018. у 21:30

Илустрација – Срђан Печеничић

У почетку сам, поред новосмишљених, прерађивао и старе загонетне приче и мозгалице, покушавајући да их приближим духу времена. Најзадовољнији сам био када их у целости сам осмислим

Иако се моје родно место неминовно претварало у град, још увек је било места на којима се могло нагомилати грање и запалити пристојна логорска ватра. Поседали бисмо тада око лелујавог пламена, и док нам је врелина зарила лица, причали о занимљивим темама. Једне од тих надахњујућих вечери, неко је испричао загонетну причу. Беше то кратка приповест о лешу човека пронађеном усред пустиње, без одеће и са танким штапићем у руци. Требало је одгонетнути како се несретник нашао стотинама километара од првог насеља, зашто је наг и у чему је тајна онога што му је остало у шаци.

Сенке од ватре играле су по лицу приповедача, чинило ми се, као никада пре тога. Пажљиво сам слушао нагађања осталих дечака, покушао да искористим све што чујем, мимику загонетача, нагласак, скривене делове приче… Упијао сам сваки детаљ, ту поред ватре, док се у мени разгоревао много већи пламен. Схватио сам на крају да је реч о путнику балона који је губио висину над пустињским беспућем, те извукао најкраћи штапић када се бирало ко ће да се жртвује за остале. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Кутак за читање, Позајмице

О Раним јадима, Данила Киша

Форме приповедања као интеграциони чинилац
у збирци поетизоване прозе Рани јади Данила Киша

Аутор текста
Наташа Станковић-Шошо
Књижевност и језик, LII/3-4, Београд, 2005.

 Збирка Рани јади (1970) са романима Башта, пепео (1965) и Пешчапик (1968) чини део породичне трилогије. Писана је техником мозаика, при чему уводна прича С јесени кад почну ветрови има функцију пролога, а завршна Еолска харфа епилога. Садржи 19 прича неједнаке дужине. У збирци доминирају кратке приче, а има и неколико приповедака (Замак осветљен сунцем, Из баршунастог албума, Ливада, Дечак и пас). Програмом је предвиђено да ученици у основној школи науче да у књижевном тексту препознају, протумаче и примене различите форме приповедања (нарацију у првом, другом или трећем лицу), описивање (пејзаж, портрет, екстеријер, ентеријер), дијалог, монолог и унутрашњи монолог. Збирка Рани јади обрађује се у првом разреду гимназије и средње школе. У њој се налазе готово сви наведени облици казивања. Проучавањем форми приповедања могу се откривати и тумачити све друге уметничке вредности дела (тематика, мотиви, ликови, сижејни елементи, односи између појединих прича, идеје, стваралачки поступци). На примеру кратке приче Улица дивљих кестенова указаћемо на форме приповедања као интеграционо средиште које доприноси успешнијем тумачењу и сагледавању осталих вредности књижевног текста.

У збирци поетизоване прозе Рани јади главни лик Андреас Сам трага за својом прошлошћу и успоменама, е да би активирањем потиснутог препознао себе и вратио се идентитету који постоји још само у сећању. Не одричући се тог идентитета, него трагајући за собом као дететом, Кишов приповедач Андреас Сам у Раним јадима покушава да оживи превазиђену реалност дечијег „ја”, да пробуди себе као дете у ономе што је заборављено и више реално није присутно, али постоји уграђено у сећању њега као одраслог. Полазећи од схватања да је релативно шта је стварни, а шта фиктивни свет, јер оно што је прошло заувек је неповратно нестало, Киш се користи различитим приповедачким методама.

Уочљиво је да у породичном циклусу не постоји језгро приче, већ само импресионистички дати фрагменти сећања. Да би нагласио релативност сећања и импресије, Киш користи унутрашњу перспективу приповедача који је удвојени лик (дечак и одрасли „дечак”), стапајући прошло време у коме се радња дешавала и садашљи тренутак из којег се приповеда. У неким причама приповедање се организује као вид редуковане перспективе (крњи дијалог у коме постоји само један глас, а други се наговештава), користе се цитати, псеудодокумента (писма, дневник, фотографије) и сажима се искуствена грађа. Комбинујући документарност и фиктивност, наративност и лирски исказ, писац апострофира приповедну ситуацију и пародира је откривајући да протекло време нема моћ оживљавања, већ је доказ непоновљивости тренутка с чијом пролазношћу је нестао и део људског идентитета. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Кутак за читање, Наставни материјали за I разред средње школе, Позајмице

Elektronski dnevnik – paradigma navrat-nanos obrazovanja u Srbiji

KLOTFRKET blog • Ljubinka Boba Nedic • prosveta • obrazovanje • roditeljstvo • vaspitanje • gramatika engleskog jezika

Извор: Elektronski dnevnik – paradigma navrat-nanos obrazovanja u Srbiji

2018-11-15_164816

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Позајмице, Чланци

Mit o Sizifu, Alber Kami

Na današnji dan, 7. novembra 1913. rođen je Alber Kami, francuski pisac i filozof, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, čovek koji je svoje ukupno stvaralaštvo posvetio istraživanjima apsurda savremenog sveta u kojem postojanje čoveka gubi svaki smisao. Kroz svoja književna dela izražavao je svoje filozofske stavove o paradoksalnom dvojstvu duboko ukorenjenom u prirodi ljudskog bića i o uzaludnoj potrazi za smislom života koji je unapred osuđen na konačnost.  Jedan od najslikovitijih primera Kamijevog pogleda na stvarnost i mesto čoveka u njoj je njegov čuveni esej Mit o Sizifu, koji ću u ovom članku podeliti sa vama.

Iz knjige:

Albert Camus, Mit o Sizifu
Priredio Milivoj Solar
MATICA HRVATSKA, Zagreb 1998.

 Bogovi bijahu osudili Sizifa da bez prestanka kotrlja jednu stijenu do vrha neke planine, odakle se ona vraćala zbog svoje težine. Mislili su, donekle s pravom, da nema strašnije kazne od beskorisna i beznadna rada.

Ako je vjerovati Homeru, Sizif bijaše najmudriji i najraz-boritiji među smrtnicima. Prema nekom drugom predanju, međutim, on naginjaše razbojništvu. Ja tu ne vidim proturječnosti. Razlikuju se mišljenja o motivima koji su mu priskrbili da bude beskoristan radnik pakla. Spočitava mu se, prije svega, neka nesmotrenost prema bogovima. Odavao je njihove tajne. Eginu, Azopovu kćer, ugrabio je Jupiter. Otac se začudi s njezina nestanka i izjada se Sizifu. On, koji je znao za otmicu, ponudi Azopu da ga o tome uputi, pod uvjetom da on dade vodu korintskoj utvrdi. Nebeskim munjama pretpostavio je blagoslov vode. Stoga je bio osuđen u paklu. Homer nam također kazuje da Sizif bijaše okovao Smrt. Pluton nije mogao podnijeti da njegovo carstvo ostane pustim i gluhim. On uputi boga rata da izbavi Smrt iz ruku njezina pobjednika. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за IV разред средње школе, Позајмице

„Светковина” Симе Пандуровића, Миодраг Павловић

Миодраг Павловић – Сабрана дела, III књига
Есеји о српским песницима
„Вук Караџић“, Београд, 1981.


Есеј „Светковина” Симе Пандуровића

 

 1.

Данас мислим да је Светковина Симе Пандуровића једна генијална песма. Ако могу да се довољно тачно сетим својих младалачких читања ове песме, она су увек рађала утисак да песма одлично функционише, да у њој постоји нешто ново, један пун погодак, али и резерва – осећање неке диспропорције, претераности, намерне изузетности. Данас кад је читам, немам више тај пратећи утисак бизарности, која би сувише откривала глад песника за новим и снажним ефектима. Осећам је као текст изванредне искрености, саопштен скромним такорећи „природним,, песничким изражајним средствима.

Врлине и значај ове песме могу се исказати на више начина. Писао сам већ о њој једном кад сам уочавао развој теме умоболности у српској поезији, поводом Змаја, у луку који почиње од Стерије и стиже до Пандуровића. Песма има и тон химне, у којој се обрћу индекси вредности, дакле има карактер антихимне исто тако. Гледана у целини, даје утисак баладе. Не случајно помишљамо на познатог и популарног немачког баладичара из времена непосредно пред појаву романтизма, Биргера. Али асоцијације могу да иду и у нову, модерну литературу, која је написана после Светковине: ако се сетимо Брехтових балада, наћи ћемо вероватно најближе жанровске сроднике Пандуровићевој Светковини. Брехт је брижљиво изграђивао жанр пародичне баладе, да је тако назовемо, на основу народних, популистичких социјално-критичких традиција у немачком фолклору. Пандуровићева Светковина, уколико је балада, двосмислена је до пародије: она се састоји од два паралелна тока који се узајамно оспоравају. Један ток су душтво и свет здравог разума, с оне стране болничког зида, свет који је нормалан, али ван среће и дубине сазнања, и други: пар заљубљених у болници за умоболне, који зна где је, али то доживљава као откровење среће, насупрот животу који су водили пре тога. Однос узајамног неразумевања, пародирања и најзад сажаљења, сложен је и захтева пажљиву анализу. Облик ове баладе са двоструком пародијом је изванредно нађен, и као да је са неба пао: сличног облика и сличне интонације нема у осталим Пандуровићевим песмама. Један случај нејасне генезе форме као што је и до данас случај, мада делимично осветљен, са песмом Ембриону Јована Суботића. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за III разред средње школе, Позајмице

О роману „На Дрини ћуприја“, Јован Деретић

Јован Деретић: Српски роман од 1800. до 1950.
Нолит, Београд, 1981.
Одломци из текста „На Дрини ћуприја”

Тип романа-хронике најдоследније је остварен у најпознатијем делу Ива Андрића На Дрини ћуприја. Њен историјски оквир је огроман, необичан за роман а природан за хронику, она обухвата време од скоро четири века: прва година о којој се говори у роману је 1516, када је будуђи градитељ моста Мехмед Соколовић као дечак пренесен преко Дрине, на месту где ће касније саградити ћуприју, и одведен у Цариград, а последња 1914, када је мост, за време рата између Аустрије и Србије, делимично срушен. У огромном распону између те две временске тачке, у разним интервалима и са различитим ликовима, нижу се догађаји о којима прича ова хроника. После уводног поглавља у коме је дат опис моста и касабе и другог поглавља где се говори о судбини градитеља моста, долазе два поглавља посвећена градњи моста са ликовима два надзорника, суровог Абид-аге и ревносног али правичног Арифбега, и ликом бунтовника Радисава са Уништа, који се издвајају. Даље следе четири поглавља у којима се говори о разним „насртајима на мост” као што су: поплаве, ратови и побуне, епидемије и људске несреће, у времену од три века, од настанка моста до краја турске управе. У њима су дате приче о великом броју личности из разних времена, најлепша од њих је прича о трагичној лепотици Фати Авдагиној (осмо поглавље) која блиста неугасивом лепотом древних легенди. Од деветог до последњег, двадесет четвртог поглавља, говори се о аустријском добу, од 1878. до 1914. године: догађаји су ту повезанији, интервали између њих мањи, поједине личности, као што су Алихоџа, Ћоркан, Лотика и друге, појављују се у више глава, али при свему томе ни овде као ни у осталим деловима књиге не нарушава се у бити хронолошки начин низања догађаја, нити се јавља тежња да се збивања групишу и повежу како би се створила одређена конфликтна жаришта акције. Роман се завршава као што је и почео, као објективна хроника о временима и догађајима, испричана тоном непристрасног историчара. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за III разред средње школе, Позајмице

О песми „Тамница”, Владислава Петковића Диса

Текст преузет из:

Миодраг Павловић – Сабрана дела, III књига
Есеји о српским песницима
„Вук Караџић“, Београд, 1981.

Одломак из есеја „Владислав Петковић-Dis

У једној од својих најлепших песама, у Тамници, Dis је дао своје мишљење и своју представу о човековом доласку на земљу, у живот. Могли бисмо је назвати малом Dis-овом космогонијом, која се бави само епизодом човека. Близак по томе осталим песницима патње које судбина нагони да смишљаjу митове о човековом пореклу, он овде налази свој најприближнији тандем у нашем језику у Његошевој Лучи. Разуме се да су разлике између спева и ове песме многобројне, огромне. Али међу њима нека пресудна сродност постоји. Dis-ова „космогонија” није плод ни великих размишљања, нити се ослања на велике доктрине: по свом оквиру она је лирска, али је то и по инспирацији: не само што надахнуће не излази из општих обележја његове поезије него их овом песмом још више истиче. Нешто се чини да је тековина модерне поезије: дизање лирских стања до митског значаја и размера, овде налази свој прототип. Успех је утолико већи што, упркос свим аналогијама које се нуде, Тамница нема религиозан подтекст, нити произлази из једног таквог расположења. Ова лирска космогонија је, како нам изгледа, чисто песничког порекла, и остаје у тим границама; дакле „лаичка” је, нетеолошка. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за III разред средње школе, Позајмице

Јован Скерлић, О Коштани

 

C’est l’extase langoureuse,
Cest lafatigue amoureuse…
Cette ame qui se lamente
En cette plainte dormante
C’est la notre, ri est-ce pas?
La mienne, dis, et la tienne,
Dont s’exhale l’humble antienne
ar ce tiede soir, tout bas
.

Paul Verlaine: Ariettes oubliees

 

 

Када се завеса подигла, појавио се буљук белих Врањанки. Шалваре су зашуштале, дукати зазвецкали, и запевало се Шано, душо Шано… Ја помислих да ћемо имати да гледамо нешто као Ђидо, Риђокоса, Потера, низ шарених „слика из народног живота”, са много песама и игара, и са обавезном свадбом на крају. Али, уколико се радња развијала, трагични карактер се све више испољавао: последњи чин, који се ипак свршава свадбом, мртвачки је тужан. За четири чина човеку остаје срце стегнуто, и није у стању да се насмеје. Да је Борисав Станковић следовао примеру добрих старих драматичара наших, он би свој комад, у живописном дијалекту своме, назвао Коштана или Жал за младост. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за III разред средње школе, Позајмице