Архиве категорија: Позајмице

Категоријом Позајмице, као што говори њен назив, обухваћени су текстови чији аутор није администратор Књигољубаца. Текстови су објављени по жељи читалаца. Све „позајмице“ садрже име аутора (ако је аутор познат) или адресу веб странице са које је текст преузет. У позајмице су увршћени текстови о примерима добре праксе у савременом образовању, које је превела и уредила Бранијета Конџуловић.
Када је то потребно, поштује се и писмо којим је текст изворно објављен.

О песми „Тамница”, Владислава Петковића Диса

Текст преузет из:

Миодраг Павловић – Сабрана дела, III књига
Есеји о српским песницима
„Вук Караџић“, Београд, 1981.

Одломак из есеја „Владислав Петковић-Dis

У једној од својих најлепших песама, у Тамници, Dis је дао своје мишљење и своју представу о човековом доласку на земљу, у живот. Могли бисмо је назвати малом Dis-овом космогонијом, која се бави само епизодом човека. Близак по томе осталим песницима патње које судбина нагони да смишљаjу митове о човековом пореклу, он овде налази свој најприближнији тандем у нашем језику у Његошевој Лучи. Разуме се да су разлике између спева и ове песме многобројне, огромне. Али међу њима нека пресудна сродност постоји. Dis-ова „космогонија” није плод ни великих размишљања, нити се ослања на велике доктрине: по свом оквиру она је лирска, али је то и по инспирацији: не само што надахнуће не излази из општих обележја његове поезије него их овом песмом још више истиче. Нешто се чини да је тековина модерне поезије: дизање лирских стања до митског значаја и размера, овде налази свој прототип. Успех је утолико већи што, упркос свим аналогијама које се нуде, Тамница нема религиозан подтекст, нити произлази из једног таквог расположења. Ова лирска космогонија је, како нам изгледа, чисто песничког порекла, и остаје у тим границама; дакле „лаичка” је, нетеолошка. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за III разред средње школе, Позајмице

Јован Скерлић, О Коштани

 

C’est l’extase langoureuse,
Cest lafatigue amoureuse…
Cette ame qui se lamente
En cette plainte dormante
C’est la notre, ri est-ce pas?
La mienne, dis, et la tienne,
Dont s’exhale l’humble antienne
ar ce tiede soir, tout bas
.

Paul Verlaine: Ariettes oubliees

 

 

Када се завеса подигла, појавио се буљук белих Врањанки. Шалваре су зашуштале, дукати зазвецкали, и запевало се Шано, душо Шано… Ја помислих да ћемо имати да гледамо нешто као Ђидо, Риђокоса, Потера, низ шарених „слика из народног живота”, са много песама и игара, и са обавезном свадбом на крају. Али, уколико се радња развијала, трагични карактер се све више испољавао: последњи чин, који се ипак свршава свадбом, мртвачки је тужан. За четири чина човеку остаје срце стегнуто, и није у стању да се насмеје. Да је Борисав Станковић следовао примеру добрих старих драматичара наших, он би свој комад, у живописном дијалекту своме, назвао Коштана или Жал за младост. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за III разред средње школе, Позајмице

КАКО ЈЕ РЕЧ „ВАМПИР” ИЗ СРБИЈЕ ОТИШЛА У СВЕТ

Ближи се Дан вештица, који се, као и сва друга помодарства која као поплава навиру са Запада, већ одомаћио у нашој урбаној култури. За разлику од градске деце, деца на селу, верујем, још увек знају да се тог дана, 31. октобра, по православном хришћанском календару, слави име светог апостола и јеванђелисте Светог Луке. Но, кад је већ тако како је, под претпоставком да ће се многи те ноћи маскирати у вештице и вампире, ево и једног стручног објашњења о пореклу речи „вампир“.

Текст преузет из публикације:

ИЗ КЊИЖЕВНОСТИ
ПОЕТИКА – КРИТИКА – ИСТОРИЈА
Зборник радова у част академика Предрага Палавестре
Уредио Миодраг Матицки
Институт за књижевност и уметност, Београд, 1997.

Аутор: Ана Радин

Ana Radin
HOW WORD VAMPIRE LEFT SERBIA AND ENTERED THE WORLD
How word vampire left Serbia and entered the world

Summary

Although the problem regarding the origin of the word vampire has not been resolved so far, and in spite of the fact that the greatest etymologists are quarreling over its pre-Slavonic, Turkish, Greek, even Hungarian origin, there is the unquestionable truth that at the beginning of the 18th century that word left Serbia, spreading over Europe in no time. First in the German, then French and English languages, where it prevailed over the indigenous expressions soon to erase them completely.

This paper is devoted to a spectacular and ’’curious” story of a journey of the word vampire from Serbia to the rest of Europe, and to „vampire affairs” of 1725 and 1732 which took place in the villages of Kisiljevo and Medvedja. Since at the time Austria ruled over Serbian territory all the way to Stalac, owing to the proverbial pedantry of its administration, the sensational and mass phenomena of vampires in the mentioned villages were described in detail and sent as official documents do Vienna where they can still be found in the State archives.

 

КАКО ЈЕ РЕЧ „ВАМПИР” ИЗ СРБИЈЕ ОТИШЛА У СВЕТ

R. de Moraine – Book – Les tribunaux secrets – publ. 1864 „Le Vampire“, engraving.

Прича о спектакуларном путовању речи вампир из једне европске земље у другу и о тајанственим и невероватним „појавама” вампира у Србији почетком XVIII века давно је заборављена. У време кад су се ти догађаји збили, због неповољних историјских прилика, домаћа јавност једва да је о њима нешто сазнала. За разлику од ње, у великим европским центрима – најпре у Бечу а ускоро и у другим – најшира јавност дочекала је вест о необичним догађајима у Србији као велику сензацију. Тада је први пут сазнала и за саму реч вампир.

Из тих разлога у науци се држи да су појаве вампира у Србији „изашле на глас” тек онда када је њеним северним крајевима завладала Аустрија.  Мада изгледа невероватно, то је заиста тако. Наставите са читањем

4 коментара

Објављено под Кутак за читање, Позајмице, Чланци

Стандарди постигнућа за предмет Српски језик и књижевност

Из приручника „Општи стандарди постигнућа за крај општег средњег и средњег тручног образовања и васпитања у делу општеобразовних предмета“,
Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања (2015)

Текст је намењен информисању ученика и њихових родитеља.

 

Наставни програм предмета Српски језик и књижевност обухвата три традиционалне области: ЈезикКњижевност и Језичку културу, па су и искази стандарда постигнућа  (разврстани по нивоима), тематски груписани  на исти начин. Ове три области неопходно је сагледавати у њиховом међусобном прожимању.

Област Језик

Три нивоа знања

  1. На основном нивоу, ученик треба да овлада основним знањима и умењима из свих дисциплина граматике, као и да примени основна знања о лексици и историји српског књижевног језика – што представља основу језичке писмености на крају средњег образовања, неопходне за живот и рад. Битно је да су фундаментални позитивни ставови према језику дефинисани на основном нивоу.
  2. На средњем нивоу постигнућа очекујемо шира знања и сложеније видове језичке примене. У односу на циљеве и садржај досадашњег наставног програма, уочавамо разлике које се односе на анализу дискурса, у ширем смислу. Од ученика се у стандардима очекује да разуме прагматику српског књижевног језика (нпр. основне принципе вођења дијалога) и појам деиксе (која је битна не само за синтаксу глаголских облика, већ и у наратолошким тумачењима текста), варијетете српског језика и друга знања и вештине које (тренутно) важећи програм не обухвата.
  3. На напредном нивоу постигнућа, ученик треба дубље да промишља о језику (нпр. о вези између језика и мишљења), да разуме појам категоризације, текстуалне кохезије, да овлада сложенијим вештинама и знањима из граматичких дисциплина и сл. На пример, ученик разуме и анализира модел реченице са допунским предикативом и прилошким допунама. Очекујемо да ће стандарде са овог напредног нивоа у довољној мери (више од половине стандарда) испунити онај ученик који намерава да изучава филолошке науке на универзитетском нивоу образовања.

Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Планови, Позајмице, Чланци

О дефинисању и примени стандарда у образовању

Из приручника „Општи стандарди постигнућа за крај општег средњег и средњег стручног образовања и васпитања у делу општеобразовних предмета“, Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања (2015)

 

Овај текст намењен је информисању ученика и њихових родитеља.

О појму образовних стандарда

У нашем образовном систему је, према одредбама Закона о основама система образовања и васпитања (2009), предвиђено дефинисање неколико група стандарда, међу којима су и стандарди постигнућа ученика. Пошто су већ у примени општи стандарди постигнућа  за крај првог и другог циклуса основног образовања и крај првог и трећег циклуса основног образовања одраслих, усвајањем стандарда који се односе на средње образовање заокружен је процес стандардизације знања, вештина и компетенција које ученици треба да развију у доуниверзитетском образовању.

Шта се подразумева под појмом образовни стандарди? Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Планови, Позајмице, Чланци

ШТА СУ ТО ОПШТЕ И МЕЂУПРЕДМЕТНЕ КОМПЕТЕНЦИЈЕ ?

Будући да се у последње време у школама много говори о стандардима у образовању, о општим и међупредметним компетенцијама, о очекиваним исходима образовања, о унапређивању и осавремењавању наставе… а то је тема која се подједнако тиче и ученика и њихових родитеља, у неколико наредних текстова поделићу са њима изводе из документа који се на ту тему односи. Реч је о приручнику за наставнике који је израђен у оквиру пројекта   Министарства просвете, а чији је издавач Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања – „Општи стандарди постигнућа за крај општег средњег и средњег стручног образовања и васпитања у делу општеобразовних предмета“ (2015).

Једна од првих тема у овом документу односи се на развијање компетенција код ученика. Шта то заправо значи?

У досадашњим наставним програмима општеобразовних предмета у Србији, како у основним тако и у средњим школама, за сваки појединачни наставни предмет дефинисани су циљеви (а то значи одређивање и планирање намере учења – онога што наставник треба да учини са намером да ученицима пренесе одређено знање), али у средишту тих циљева нису биле компетенције  ученика које ће, као исход (или резултат), проистећи из образовног процеса, у којем је интегрисано, смисаоно и функционално повезано, знање из више различитих дисциплина (или наставних предмета). Наша образовна пракса познаје такозвану корелацију у настави (координисан и симултан рад два или више наставних предмета при обради исте теме), али то није довољно за стицање компетенција које подразумева савремено образовање по европским стандардима.

У документу „Општи стандарди постигнућа за крај општег средњег и средњег стручног образовања и васпитања у делу општеобразовних предмета“ дефинисане су нове области, важне за лични, професионални и социјални развој и функционисање ученика и након завршетка средњошколског образовања. Предвиђа се да се компетентност за успешно деловање у различитим подручјима живота стиче флексибилним и динамичним интегрисањем и применом знања из различитих предмета обухваћених школским програмима.

Укратко речено, компетентна особа располаже знањем и чињеницама, зна како треба да примени своје знање у пракси и вешто то чини, а притом има и свест о томе зашто је важно да то чини управо на одрђени начин. Циљ школе је, дакле, да исход њеног деловања буду управо такви, компетентни ученици.

Једанаест кључних компетенција које треба развијати код ученика

Компетенције које следе дефинисали су чланови предметних група за стандарде, тако што је за сваку компетенцију формирана привремена радна група коју су чинили представници предметних група. Они су дефинисали исходе за компетенције, водећи рачуна о томе како „њихов“ наставни предмет доприноси развоју одређене компетенције. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Планови, Позајмице, Чланци

О фриволности у песмама Бранка Радичевића

Текст преузет из Зборника радова
у част академика Предрага Палавестре –
ИЗ КЊИЖЕВНОСТИ (поетика – критика – историја)
Институт за књижевност и уметност, Београд, 1997.

ЛАЗА КОСТИЋ О ФРИВОЛНИМ ЕЛЕМЕНТИМА У ПЕСМАМА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

Аутор текста Драгиша Живковић

У историји књижевности познат је онај неповољан суд који је о Бранку Радичевићу и о његовој поезији дао Лаза Костић. [Лаза Костић, „Гете и његова народна свијест”, Црногорка, Цетиње, 1885, бр. 14-23; Зета, Цетиње, 1885, бр. 3-8.] Боравећи тих година на Цетињу, у Црној Гори (1884-1891), као уредник Гласа Црногорца, Костић је у овом своме подужем чланку (у књизи Сабраних дела, 1992, преко 102 странице), говорећи најпре о Гетеу и његовом слабом националном осећању (стр. 97-129), прешао на своје успомене из 1848. (стр. 130-146), да би у другој, већој половини свога чланка говорио о Бранку Радичевићу и његовим песмама. Чланак је остао незавршен, у бр. 8 часописа Зете прекинут је без наставка, али и у делу који је објављен било је већ доста неповољних елемената о Радичевићу: да није довољно или да није уопште учествовао лично у националном покрету у Војводини 1848. године; да су многе његове песме похотљиве и језички аљкаво изражене, најзад – да је све то последица његове тешке болести, туберколозе („сичије”), и да се то одразило и на његовој поезији („сичијава поезија”). Тај чланак је и у своје време и касније изазвао бурну реакцију: о њему су писали Лазар Томановић, Марко Цар, Јован Поповић Липовац, Јован Скерлић, Ђуза Радовић и други. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Позајмице

„Мали буквар за велику децу“ – прва наша хумористичка књига

О првој српској хумористичкој књизи коју је под називом „Мали буквар за велику децу“, написао и у Бечу објавио Михаило Максимович, 1792. године.

Ђуро Гавела
Из књиге „Огледи и критике“
Издање Српске књижевне задруге, 
Београд, 1979.

Пре сто и педесет година*, сва српска књижевност могла је да стане на обичну полицу: није било у њој више од сто и педесет књига. А и то што је било, сводило се добрим делом на требнике и псалтире,, осмогласнике и јектенија, на катихизисе, толкованија, календаре, букваре, на „поученија“ и „руководства“ сваке врсте. То је време детињства ерпске књижевности, време кад се она тек почињала јављати и усправљати, придржавајући се за скут цркве и полагано тапкајући зањом…

Али и у томе времену првих торжествених књи-жавних лекција јављају се већ књиге, под утицајем напредних идеја тога века, с којима почињу поједини родови праве, „грешне“, световне наше књижевности. С једном од таквих књига, слабо познатом и недовољно истакнутом, почиње наша хумористичка књижевност. То те Мали буквар за велику децу, „издат и сочињен Михаилем Максимовичем, при високославној дворној Илирическој канцеларији дејствителним дворним канцелистом“. Књига је изишла у Бечу 1792. године.

Дотле у нашот књижевности није било ооигинал-них хумористичких дела. Оно што је уопште хумора било, сводило се на неколико слабих комедија преведених са италијанског и немачког језика. Књижевници су били просветитељи, „мракоборци“, чувари националности, Серби Сербовићи. Публика је мислила о комедиама, како каже Емануел Јанковић, да су оне „не само младости но и старим људма шкодне, и само их за немецко измишљење држе, гди су ђаволи Швабе изислили како ћеду варати новце от људи“. Није било време за шалу. Али и да је било — хумор у литератури, као самостална књижевна врста, захтева већу културу и књижевну традицију него што смо је ми тада имали. Стога ће се после Максимовића у нас још подуго чекати на добре хумористе и сатиричаре. Утолико је значајнија појава ове његове књижице. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Позајмице

Само уметност може да изрази тескобу и очај човека

Пренето из Политике

Дело „Пре краја” духовни је тестамент Ернеста Сабата
Аутор: Марина Вулићевић недеља, 05.08.2018.

ERNESTO-SABATOЧини се да су најпоразније критике оне које свету упућују хуманисти, управо због тога што не говоре с позиције гнева, већ с позиције разочараности. То су људи који су веровали у идеју о узвишеном људском бићу, и онда, у стварности препуној патње невиних, осетили крах човечности. Такав је Ернесто Сабато (1911– 2011), један од највећих аргентинских писаца, такви су мислиоци попут Достојевског, Берђајева, Тороа, Оскара Вајлда, Камија, Кјеркегора, Сиорана…, о којима пише у својој аутобиографској књизи „Пре краја” (издање „Академске књиге”, у преводу са шпанског Бојане Ковачевић Петровић).

Када би људи који имају могућност да одлучују о судбинама других заиста разумели оно о чему Сабато говори, стварност би била потпуно другачија, због тога што он не критикује само светске ратове, диктатуре левице и деснице, национализам, злоупотребу деце која раде од најранијег детињства без икаквих права, превласт технологије и богаћење мањине на рачун већине, он пружа и наду, борећи се, при том, са самим собом.

Иако је дело „Пре краја”, пишчев својеврсни духовни тестамент, објављено 1999. године, оно је сада актуелније него икада, обраћајући се данашњем младом човеку какав је и сам некада био– оном који посрће и премишља о одустајању. Мислилац који ипак не пада под теретом поразних сазнања, такав је Сабато који пре смрти жели да каже: „Ја се колебам између очајања и наде, која увек превагне, јер да није тако, човечанство би нестало још на почетку, пошто је толико разлога да се у све сумња(…) Не знамо да ли на крају пута живот чека попут просјака који ће нам пружити руку”. У мајкама које живе у руралним, поплављеним, подручјима Латинске Америке, а ипак се радују новим животима које у бедним болницама доносе на свет, у малим чистачима ципела, у свим сиромашнима који у својим насеобинама испољавају солидарност, Сабато, попут Пазолинија, види светост живота.

„Таква бића нам откривају Апсолутно у које толико пута посумњамо; у њима се отеловљује она Хелдерлинова замисао: тамо где је велика опасност, расте и лек за спасење”, пише Сабато.

У овом свом делу он искрено приповеда о преломним догађајима у свом животу, о занесености анархистичким идејама, али и о сумњи у комунистичке постулате онда када су изродили совјетску диктатуру. О одушевљењу за апстрактне светове математике и физике, али и о фасцинираности уметношћу, која једина може да појми човеков унутарњи пакао, и да га залечи.

Сабато, доктор физике Универзитета у Ла Плати, истраживач Лабораторије „Кири” у Паризу, човек који се дивио бестрасној савршености космоса, 1945. године дефинитивно је напустио науку да би се посветио писаној речи и сликарству. Написао је: „Истинска домовина човека није сам космос. Његова истинска домовина, она којој се увек враћа након својих путешествија, јесте онај предео између овоземаљских крајности у коме живимо, волимо и патимо. У време потпуне кризе, једино уметност може да изрази тескобу и очај човека, будући да, за разлику од свих осталих мисаоних чинова, она једина обухвата целокупност духа”.

Ангажовани антиперониста Сабато, који, како је говорио, „није могао да поднесе деспотизам и избацивање учитељица и професора зато што се нису подвргли директивама владе”, због политичких несугласица разишао се са Борхесом, због чега је жалио, јер су волели „исте ствари”. Мислећи стално о Аргентини, цитирао је Леополда Марећала: „Домовина је бол која још не зна своје име”.

Био је председник Националне комисије за нестале особе, која је септембра 1984. године предала извештај председнику Аргентине Раулу Алфонсину. Прохујале слике терора у Аргентини, када је гледао хапшења и ситних уличних трговаца, док су на слободи били они који су државу пљачкали „до последње паре”, Сабата су навеле да сумња у демократију. Њега су потресале патње људи у ратовима после распада Југославије, као и дивљање либералног капитализма у свету. Сматрао је да је заблуда залечити крах комунизма неолиберализмом, што би по његовом суду било као да у свету вукова и јагањаца кажу: „Слобода за све, и нека вуци поједу јагањце”. Резултати тога су 250 милиона израбљиване деце у свету, незапосленост, социјалне неправде, загађеност природе, криза смисла постојања. Упркос томе, Сабато у себи разговарајући са Сиораном, понавља његову мисао: „Све се може угушити у човеку, осим потребе за Апсолутним, која ће преживети уништење свих храмова, као и нестанак вере на земљи”.

 

1 коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Позајмице, Чланци

Zašto ste zaboravili sve što ste učili u školi i kako da pamtite nove stvari

Why You Forgot Everything You Learned At School (And How To Remember New Stuff)

BY JAMES LANE

Prevod  B. Kondžulović

Umorni ste od zaboravljanja celog tog rečnika stranog jezika koji učite, tek nakon što ste ga s mukom nabubali? Onda je neki trening za poboljšanje pamćenja verovatno dobra ideja. Evo nekih tehnika koje će vam pomoći da zaista pamtite ono što ste naučili.

Hajde da isprobamo mali misaoni eksperiment. Odvojte minut da se u mislima vratite na svoje časove iz oblasti prirodnih nauka koje ste pohađali tokom srednje škole, kako biste utvrdili koliko od toga danas možete da ponovite.

Možete li da objasnite elemente od kojih se sastoji atom, ili neke osnovne principe na kojima se zasniva biologija biljaka? Kako stoje stvari sa fizikom ili osnovnim znanjem iz oblasti hemije? Da li vam u sećanje naviru činjenice i procedure, ili se sećate lika svog profesora, ili pak mirisa prostorije nakon izvođenja eksperimenata?

Svako će imati različit set sećanja, a ona mogu imati vrlo malo veze sa onim što ste zapravo radili na času. Moguće je i da se baš ničega ne sećate. Začuđujuće je koliko brzo uspevamo da zaboravimo ono što smo marljivo prikupljali tokom svih tih dugih sati učenja. Algebra; deljenje velikih brojeva; glagoli, prilozi i odnosne rečenice; šta je uzrokovalo početak Prvog svetskog rata… Gde li je sve to otišlo, pitamo se godinama kasnije. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Позајмице, Чланци