Архиве категорија: Чланци

Стандарди постигнућа за предмет Српски језик и књижевност

Из приручника „Општи стандарди постигнућа за крај општег средњег и средњег тручног образовања и васпитања у делу општеобразовних предмета“,
Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања (2015)

Текст је намењен информисању ученика и њихових родитеља.

 

Наставни програм предмета Српски језик и књижевност обухвата три традиционалне области: ЈезикКњижевност и Језичку културу, па су и искази стандарда постигнућа  (разврстани по нивоима), тематски груписани  на исти начин. Ове три области неопходно је сагледавати у њиховом међусобном прожимању.

Област Језик

Три нивоа знања

  1. На основном нивоу, ученик треба да овлада основним знањима и умењима из свих дисциплина граматике, као и да примени основна знања о лексици и историји српског књижевног језика – што представља основу језичке писмености на крају средњег образовања, неопходне за живот и рад. Битно је да су фундаментални позитивни ставови према језику дефинисани на основном нивоу.
  2. На средњем нивоу постигнућа очекујемо шира знања и сложеније видове језичке примене. У односу на циљеве и садржај досадашњег наставног програма, уочавамо разлике које се односе на анализу дискурса, у ширем смислу. Од ученика се у стандардима очекује да разуме прагматику српског књижевног језика (нпр. основне принципе вођења дијалога) и појам деиксе (која је битна не само за синтаксу глаголских облика, већ и у наратолошким тумачењима текста), варијетете српског језика и друга знања и вештине које (тренутно) важећи програм не обухвата.
  3. На напредном нивоу постигнућа, ученик треба дубље да промишља о језику (нпр. о вези између језика и мишљења), да разуме појам категоризације, текстуалне кохезије, да овлада сложенијим вештинама и знањима из граматичких дисциплина и сл. На пример, ученик разуме и анализира модел реченице са допунским предикативом и прилошким допунама. Очекујемо да ће стандарде са овог напредног нивоа у довољној мери (више од половине стандарда) испунити онај ученик који намерава да изучава филолошке науке на универзитетском нивоу образовања.

Наставите са читањем

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Позајмице, Чланци

О дефинисању и примени стандарда у образовању

Из приручника „Општи стандарди постигнућа за крај општег средњег и средњег стручног образовања и васпитања у делу општеобразовних предмета“, Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања (2015)

 

Овај текст намењен је информисању ученика и њихових родитеља.

О појму образовних стандарда

У нашем образовном систему је, према одредбама Закона о основама система образовања и васпитања (2009), предвиђено дефинисање неколико група стандарда, међу којима су и стандарди постигнућа ученика. Пошто су већ у примени општи стандарди постигнућа  за крај првог и другог циклуса основног образовања и крај првог и трећег циклуса основног образовања одраслих, усвајањем стандарда који се односе на средње образовање заокружен је процес стандардизације знања, вештина и компетенција које ученици треба да развију у доуниверзитетском образовању.

Шта се подразумева под појмом образовни стандарди? Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Позајмице, Чланци

ШТА СУ ТО ОПШТЕ И МЕЂУПРЕДМЕТНЕ КОМПЕТЕНЦИЈЕ ?

Будући да се у последње време у школама много говори о стандардима у образовању, о општим и међупредметним компетенцијама, о очекиваним исходима образовања, о унапређивању и осавремењавању наставе… а то је тема која се подједнако тиче и ученика и њихових родитеља, у неколико наредних текстова поделићу са њима изводе из документа који се на ту тему односи. Реч је о приручнику за наставнике који је израђен у оквиру пројекта   Министарства просвете, а чији је издавач Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања – „Општи стандарди постигнућа за крај општег средњег и средњег стручног образовања и васпитања у делу општеобразовних предмета“ (2015).

Једна од првих тема у овом документу односи се на развијање компетенција код ученика. Шта то заправо значи?

У досадашњим наставним програмима општеобразовних предмета у Србији, како у основним тако и у средњим школама, за сваки појединачни наставни предмет дефинисани су циљеви (а то значи одређивање и планирање намере учења – онога што наставник треба да учини са намером да ученицима пренесе одређено знање), али у средишту тих циљева нису биле компетенције  ученика које ће, као исход (или резултат), проистећи из образовног процеса, у којем је интегрисано, смисаоно и функционално повезано, знање из више различитих дисциплина (или наставних предмета). Наша образовна пракса познаје такозвану корелацију у настави (координисан и симултан рад два или више наставних предмета при обради исте теме), али то није довољно за стицање компетенција које подразумева савремено образовање по европским стандардима.

У документу „Општи стандарди постигнућа за крај општег средњег и средњег стручног образовања и васпитања у делу општеобразовних предмета“ дефинисане су нове области, важне за лични, професионални и социјални развој и функционисање ученика и након завршетка средњошколског образовања. Предвиђа се да се компетентност за успешно деловање у различитим подручјима живота стиче флексибилним и динамичним интегрисањем и применом знања из различитих предмета обухваћених школским програмима.

Укратко речено, компетентна особа располаже знањем и чињеницама, зна како треба да примени своје знање у пракси и вешто то чини, а притом има и свест о томе зашто је важно да то чини управо на одрђени начин. Циљ школе је, дакле, да исход њеног деловања буду управо такви, компетентни ученици.

Једанаест кључних компетенција које треба развијати код ученика

Компетенције које следе дефинисали су чланови предметних група за стандарде, тако што је за сваку компетенцију формирана привремена радна група коју су чинили представници предметних група. Они су дефинисали исходе за компетенције, водећи рачуна о томе како „њихов“ наставни предмет доприноси развоју одређене компетенције. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Позајмице, Чланци

Само уметност може да изрази тескобу и очај човека

Пренето из Политике

Дело „Пре краја” духовни је тестамент Ернеста Сабата
Аутор: Марина Вулићевић недеља, 05.08.2018.

ERNESTO-SABATOЧини се да су најпоразније критике оне које свету упућују хуманисти, управо због тога што не говоре с позиције гнева, већ с позиције разочараности. То су људи који су веровали у идеју о узвишеном људском бићу, и онда, у стварности препуној патње невиних, осетили крах човечности. Такав је Ернесто Сабато (1911– 2011), један од највећих аргентинских писаца, такви су мислиоци попут Достојевског, Берђајева, Тороа, Оскара Вајлда, Камија, Кјеркегора, Сиорана…, о којима пише у својој аутобиографској књизи „Пре краја” (издање „Академске књиге”, у преводу са шпанског Бојане Ковачевић Петровић).

Када би људи који имају могућност да одлучују о судбинама других заиста разумели оно о чему Сабато говори, стварност би била потпуно другачија, због тога што он не критикује само светске ратове, диктатуре левице и деснице, национализам, злоупотребу деце која раде од најранијег детињства без икаквих права, превласт технологије и богаћење мањине на рачун већине, он пружа и наду, борећи се, при том, са самим собом.

Иако је дело „Пре краја”, пишчев својеврсни духовни тестамент, објављено 1999. године, оно је сада актуелније него икада, обраћајући се данашњем младом човеку какав је и сам некада био– оном који посрће и премишља о одустајању. Мислилац који ипак не пада под теретом поразних сазнања, такав је Сабато који пре смрти жели да каже: „Ја се колебам између очајања и наде, која увек превагне, јер да није тако, човечанство би нестало још на почетку, пошто је толико разлога да се у све сумња(…) Не знамо да ли на крају пута живот чека попут просјака који ће нам пружити руку”. У мајкама које живе у руралним, поплављеним, подручјима Латинске Америке, а ипак се радују новим животима које у бедним болницама доносе на свет, у малим чистачима ципела, у свим сиромашнима који у својим насеобинама испољавају солидарност, Сабато, попут Пазолинија, види светост живота.

„Таква бића нам откривају Апсолутно у које толико пута посумњамо; у њима се отеловљује она Хелдерлинова замисао: тамо где је велика опасност, расте и лек за спасење”, пише Сабато.

У овом свом делу он искрено приповеда о преломним догађајима у свом животу, о занесености анархистичким идејама, али и о сумњи у комунистичке постулате онда када су изродили совјетску диктатуру. О одушевљењу за апстрактне светове математике и физике, али и о фасцинираности уметношћу, која једина може да појми човеков унутарњи пакао, и да га залечи.

Сабато, доктор физике Универзитета у Ла Плати, истраживач Лабораторије „Кири” у Паризу, човек који се дивио бестрасној савршености космоса, 1945. године дефинитивно је напустио науку да би се посветио писаној речи и сликарству. Написао је: „Истинска домовина човека није сам космос. Његова истинска домовина, она којој се увек враћа након својих путешествија, јесте онај предео између овоземаљских крајности у коме живимо, волимо и патимо. У време потпуне кризе, једино уметност може да изрази тескобу и очај човека, будући да, за разлику од свих осталих мисаоних чинова, она једина обухвата целокупност духа”.

Ангажовани антиперониста Сабато, који, како је говорио, „није могао да поднесе деспотизам и избацивање учитељица и професора зато што се нису подвргли директивама владе”, због политичких несугласица разишао се са Борхесом, због чега је жалио, јер су волели „исте ствари”. Мислећи стално о Аргентини, цитирао је Леополда Марећала: „Домовина је бол која још не зна своје име”.

Био је председник Националне комисије за нестале особе, која је септембра 1984. године предала извештај председнику Аргентине Раулу Алфонсину. Прохујале слике терора у Аргентини, када је гледао хапшења и ситних уличних трговаца, док су на слободи били они који су државу пљачкали „до последње паре”, Сабата су навеле да сумња у демократију. Њега су потресале патње људи у ратовима после распада Југославије, као и дивљање либералног капитализма у свету. Сматрао је да је заблуда залечити крах комунизма неолиберализмом, што би по његовом суду било као да у свету вукова и јагањаца кажу: „Слобода за све, и нека вуци поједу јагањце”. Резултати тога су 250 милиона израбљиване деце у свету, незапосленост, социјалне неправде, загађеност природе, криза смисла постојања. Упркос томе, Сабато у себи разговарајући са Сиораном, понавља његову мисао: „Све се може угушити у човеку, осим потребе за Апсолутним, која ће преживети уништење свих храмова, као и нестанак вере на земљи”.

 

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Позајмице, Чланци

Da li su samo nastavnici krivi što je škola dosadna?

Često prelistavam blogove i sajtove o obrazovanju koje uređuju nastavnici u različitim delovima sveta. Tražim sličnosti i razlike  između „nas“ i „njih“, tragam za pametnijim razrešenjima raznih dilema sa kojima se kao nastavnik svakodnevno suočavam, i nadam se da ću negde otkriti odgovor na pitanje kako da doskočim ovim nadolazećim generacijama koje više nije lako „ni povesti ni poterati“ što bi rekli naši stari… Hoću da pronađem način da privolim knjizi decu  koja se više ne daju „upecati“ na priču o radosti učenja, dok ja sama stalno nešto novo učim ne bih li shvatila u čemu je štos, u čemu to grešim i zašto mi je sve teže da doprem do njih. A onda sam naletela na tekst koji je pre tri godine napisala  Pernil Rip i gotovo da sam se nasmejala. Imala sam utisak da sam ga sama napisala, a znam pouzdano da bi ga mogle potpisati i mnoge moje kolege. Dakle, između „njih“ i „nas“ i nema baš neke razlike.

ARE JUST TEACHERS TO BLAME FOR BORING SCHOOL?

Pernille Ripp

Pokušala sam da promenim nešto u pristupu obrazovanju. Pokušala sam da kod dece sa kojom radim rasplamsam zaboravljenu radoznalost. Pokušala sam da širim radost dok predajem, dok moji učenici uče, dok zajedno prolazimo kroz iskustvo poznato kao škola. Za poslednjih pet godina ovo je bila moja misija. Pitam učenike. Izgrađujem zajednicu. Nastojim da to činim na autentičan način, smisleno, lično, sa strašću, i uz ko zna kakve još obrazovne dosetke… Pa ipak, danas me je jedan od mojih učenika pitao zašto nijedan nastavnik, nikada, ne čini ništa da bi školu učinio važnom. I zašto je škola tako dosadna. I moja ramena su klonula zajedno sa mojim duhom; ali samo na trenutak.

Dok sam vozila na povratku kući, stalno sam se vraćala na to pitanje koje mi je učenik uputio, uviđajući koliko je ono važno. Ali, istovremeno sam znala da nije baš istina da ništa nismo pokušavali, kao što učenici govore. Znam da nisam jedina koja svakodnevno ulaže sate truda pokušavajući upravo to – da unese promene u obrazovanje. Nisam jedina koja oseća da se može raditi bolje i  koja nastoji da uvek pruži više nego što se od nje očekuje. Nisam jedina koja je pokušavala da nastavu učini važnom, smislenom i vrednom pažnje i vremena naših učenika. Viđam to svakodnevno u učionicama mojih kolega i drugih nastavnika koji dele slična iskustva. Pa ipak, učenici i dalje nastavljaju da pričaju kako ništa nije… i kako ništa nismo…

I nisam baš sva svoja tih dana, ali sam sve bliže, korak po korak, objašnjenje po objašnjenje.

Zato pitam, koji je to trenutak kada treba zaustaviti taj osećaj da je sve samo naša krivica? U kom trenutku ćemo shvatiti, ne samo kao društvo, već i kao pojedinci, da školu ne čine samo nastavnici već i svi drugi učesnici u tom sistemu; uključujući i učenike! Možda nije samo naša krivica kada je škola dosadna, iako izgleda da svi misle da je upravo tako. Već po navici, ja uvek preuzimam ličnu odgovornost kada moji učenici nisu angažovani, ali možda to treba da prestane. Može li bar deo te krivica da se prelije i na ostale? Ili baš moramo sami da nosimo to breme?

Možda je moje pitanje nevažno; koga je briga za naš osećaj krivice kada su nam učenici neaktivni! Ali nije lako nositi se svakodnevno sa osećajem krivice i odgovornosti; sve to je ponekad iscrpljujuće. Kada nešto krene naopako, po nekom automatizmu, ja krivim samo sebe, jer mi se čini da bi bilo šta drugo izgledalo kao svetogrđe. Ipak, kako god da to posmatramo, ne može uvek za sve biti odgovoran samo nastavnik, zar ne?

Tekst prevela Branijeta Kondžulović

5 коментара

Објављено под Чланци

STUDIRANJE ISTORIJE I KNJIŽEVNOSTI UOPŠTE NIJE UZALUDNO

Kreativno mišljenje  biće KLJUČNA VEŠTINA da biste za deset godina uopšte imali posao! 

Eto odgovora školarcima  koji nastavnicima književnosti često upućuju omiljno pitanje:“Za kad meni ovo treba?!“

Preneto iz Blica

Istraživanja su pokazala da će oko milion radnih mesta u Sjedinjenim Državama nestati do 2026. godine,  a da će trećina američkih radnika ostati bez posla do 2030. usled automatizacije.

-A radnici su loše pripremljeni za ovaj predstojeći pomak – kaže Mark Kjuban, milijarder, investitor i vlasnik  “Dalas Maveriksa”.

On je upozorio da bi poslovi koji se danas smatraju sigurnim mogli nestati za nekoliko godina. Kjuban je radnicima, kako bi ostali kompetitivni na tržištu, savetovao da se obuče u jednoj ključnoj veštini – sposobnosti da misle kreativno.

-Lično mislim da će za deset godina veća potražnja biti na polju takozvanih slobodnih veština, nego za programiranjem – rekao je Kjuban.

U savremenom obrazovanju, u slobodne veštine spadaju književnost, strani jezici, filozofija, istorija, matematika i nauka. Kad su mesta već popunjena u područjima poput finansija ili tehnologije, kompanije će želeti radnike koji su “slobodni mislioci” i koji mogu uneti različite perspektive.

Kjuban je primetio da njegova upozorenja mogu zvučati “fatalistički”.

-Ali, vidimo pravac u kojem sve ide i koliko brzo ide – rekao je on.

Kjuban je zaključio da je suštinski došlo vreme da ljudi počnu gledati na kreativnost i fleksibilno razmišljanje kao na vrednu veštinu.

MASK: KREATIVNOST KAO PRIORITET

I izvršni direktor firmi “Tesla” i “SpejsX”, Ilon Mask, slaže se sa Kjubanom. Kad traži inovativna i kreativna rešenja za probleme velikih razmera, Mask traži od svojih radnika da koriste metod prvog prioriteta, u kojem se informacija svede na bazičnu ideju i odatle se dalje promišlja.

-Ovaj kreativni okvir razmišljanja zahteva značajnu količinu mentalne energije – rekao je Mask ranije.

Ali, omogućava radnicima da unose revolucionarne inovacije, umesto da čine mala poboljšanja prethodnih ideja. Mask ističe da je korišćenje ove kreativne forme razmišljanja bilo ključno u izgradnji njegove kompanije.

Оставите коментар

Објављено под Чланци

Чему филозофија у образовном систему?

О тихом убијању хуманистике у образовању. Пренето из „Политике“:

Уместо предлога да се у стручне средње школе уведе двоглаво чудовиште које би се звало „логикоетика“ (или тако некако) – што је попут калемљења главе пса на тело камиле – било би много делотворније размислити о филозофским дисциплинама које би биле саобразне струкама, па бисмо у техничким школама добили филозофију технике, у математичким филозофију математике.

KD---Filozofi

(Драган Стојановић)

Није данас превелик проблем уклонити филозофију из средњошколског образовања, нарочито ако се њен леш раствори у киселини неког слабоумног оправдања типа: филозофија ничему не служи, она само додатно оптерећује ионако преоптерећене ученике (преоптерећене чиме?), те је одржавање филозофије у образовном систему, напросто, бацање парa. Такво убиство је готово савршен злочин: слабашни гласови филозофа (као гласови сиромашне и неутицајне родбине) ионако се не би пробили до јавности, нема пуно крви, а и то мало просуте текућине лако се спере с плочника глупости, па онда глупост блиста у свој својој раскоши. Отарасити се филозофије налик је убиству бескућника или избеглице: кога брига? Уосталом, хуманистичке дисциплине, рачунајући и филозофију, никада нису биле у тежем положају у последњих двестотинак година: катедре за хуманистичке науке се, чак и у богатим земљама, гасе, а средњошколски програми редукују на „корисне дисциплине“ припремајући на тај начин произвођење „корисних идиота“, стручњака који се разумеју само у своју струку и ни у шта друго. Последице таквог погледа на свет колосалне су и не воде ничему добром. Прагматички обрт у образовању најдиректније засеца у ткиво заједнице која не производи самосвесне и слободне грађане већ шрафове једне друштвене машинерије која ради без сврхе, идеје и, наравно, слободе (машина се и дефинише својом аутоматичношћу, дакле неслободом).

Друштво које би се лишило „филозофске непотребности“ после извесног времена заличило би на лепи леш: споља је све у реду, једино што је особа преминула услед обилног унутрашњег крварења изазваног некомпетентном хируршком интервенцијом. Друштво стручњака (експерата) који не знају ништа друго до оно за шта су обучени постаје друштво идиота – оних који не учествују у јавном животу јер нису у стању да мисле, него само да раде. Стручњак се дефинише тиме што не мисли, него дела.

Иван Миленковић

 

3 коментара

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Чланци

Zašto ste zaboravili sve što ste učili u školi i kako da pamtite nove stvari

Why You Forgot Everything You Learned At School (And How To Remember New Stuff)

BY JAMES LANE

Prevod  B. Kondžulović

Umorni ste od zaboravljanja celog tog rečnika stranog jezika koji učite, tek nakon što ste ga s mukom nabubali? Onda je neki trening za poboljšanje pamćenja verovatno dobra ideja. Evo nekih tehnika koje će vam pomoći da zaista pamtite ono što ste naučili.

Hajde da isprobamo mali misaoni eksperiment. Odvojte minut da se u mislima vratite na svoje časove iz oblasti prirodnih nauka koje ste pohađali tokom srednje škole, kako biste utvrdili koliko od toga danas možete da ponovite.

Možete li da objasnite elemente od kojih se sastoji atom, ili neke osnovne principe na kojima se zasniva biologija biljaka? Kako stoje stvari sa fizikom ili osnovnim znanjem iz oblasti hemije? Da li vam u sećanje naviru činjenice i procedure, ili se sećate lika svog profesora, ili pak mirisa prostorije nakon izvođenja eksperimenata?

Svako će imati različit set sećanja, a ona mogu imati vrlo malo veze sa onim što ste zapravo radili na času. Moguće je i da se baš ničega ne sećate. Začuđujuće je koliko brzo uspevamo da zaboravimo ono što smo marljivo prikupljali tokom svih tih dugih sati učenja. Algebra; deljenje velikih brojeva; glagoli, prilozi i odnosne rečenice; šta je uzrokovalo početak Prvog svetskog rata… Gde li je sve to otišlo, pitamo se godinama kasnije. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Позајмице, Чланци

Школска лектира – звучне књиге

Недавно сам својим ђацима, средњошколцима, препричавала дело које нису прочитали. Моји нови прваци као да су имуни на слабе оцене, на прекоре, на разне трикове којима се служим да их мотивишем за читање… На реду је био већ трећи час када је, поново, требало заменити планирану наставну јединицу зато што ученици нису прочитали дело. Нисам била љута, ни збуњена, није то први пут… Било ми је само жао што нису свесни последица своје незаинтересованости. Али их нисам оставила на миру. Добро, рекла сам, нисте хтели  да читате, зато ћете сада да слушате. И почела сам да приповедам о бану Страхињићу. Мало су се мешкољили у почетку, двоје ученика је у пар наврата добацило неумесне коментаре које сам игнорисала, а онда су се сви умирили, гледали у мене и слушали. До последње речи. Коначно сам уловила погледе у којима је било неког ишчекивања и заинтересованости и моја прикривена нелагода што на овакав начин држим час књижевности је нестала.

Да је когод ушао у учионицу вероватно би се питао шта ја то радим. Претварам средњу школу у вртић! Подилазим нераду. Претварам ученике у пасивне слушаоце… А ја сам само тражила начин да реч  некако добацим до њихових ушију, најчешће запушених слушалицама. Имала сам утисак да је та реч допрла и мало дубље. Надам се да се не варам.

Но, то је била само једна епска песма. Шта ћемо када на ред дођу обимнија штива?!

Неко се томе досетио пре мене. На Јутјубу сам пронашла  библиотеку (аудиотеку) у којој се налазе дела увршћена у програм школске лектире. Ко неће (или нема времена, или не може…) да чита, може да слуша. Важно је да мисао која стрпљиво ћути и чека скривена у овим делима пронађе свој циљ.

Довољно је да кликнете на линк звучне књиге и отвориће се цела аудиотека.

З в у ч н е    к њ и г е

2018-03-15_201602

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за I разред средње школе, Наставни материјали за II разред средње школе, Наставни материјали за III разред средње школе, Наставни материјали за IV разред средње школе, Позајмице, Чланци

Put do pesme kao put do sebe

Deca danas ne čitaju.  Mladi, naročito.  A odrasli?

Hteli to da priznamo ili ne, jezik većine danas sveden je na potrebe banalne komunikacije, a sposobnost kritičkog i kreativnog mišljenja sve je suženija. Oni koji još, koliko-toliko, umeju lepo da misle i govore, sve ćešće zastaju u nedoumici kada treba to i da zapišu. Štaviše, jezik se potiskuje, a za izražavanje osećanja, mišljenja, stavova, raspoloženja… sve više se koriste takozvani „emotikoni“ (u mejlovima, u komunikaciji na društvenim mrežama, u porukama koje jedni drugima šaljemo telefonom…). Ono što nas kao biološku vrstu čini posebnim (a mnogi vole da kažu i superiornim) polako atrofira.  Seća li se još kogod da „u početku beše reč“?   Lepa, mudra, istinita, stvaralačka, osvešćujuća, samospoznajna… reč ponovo će, izgleda, postati tajna skrivena u knjigama, a knjige – privilegija izabranih. To je retrogradna pojava i strašan paradoks civilizacije koja, zahvaljujući neobuzdanom tehnološkom razvoju, uobražava da još uvek ide uzlaznom linijom.   

U školama, srećom, još uvek postoji književnost, a ima i entuzijasta među nastavnicima koji tvrdoglavo odbijaju da marginalizovanje umetnosti i potiskivanje književnosti, a naročito poezije, sa liste potreba novih generacija, prihvate kao neminovnost protiv koje se ne mogu boriti. Neki među njima kroz svoju praksu dokazuju da poezija danas ipak ne mora biti samo relikt davno prošlih vremena. Postoje načini da mladim ljudima otvorimo put do pesme, koja je prečica na putu do knjige, a to može biti i put koji će ih vratiti njima samima i otkriti im ko su u stvari, čemu istinski teže i šta nipošto ne žele da budu.

U tekstu koji sledi  predstavljen je jedan zanimljiv pristup nastavnika književnosti  iz  Dojlstauna,  grada u američkoj saveznoj državi Pensilvaniji .

4 Reasons to Start Class With a Poem Each Day

by  Brett Vogelsinger

Četiri razloga da čas započnete pesmom

Prevod B. Kondžulović

Svakog dana u protekle tri godine, započinjao sam čas engleskog jezika u odeljenju učenika devetog razreda – pesmom. Kada sam se prvi put opredelio za ovaj postupak plašio sam se da neću imati dovoljno kondicije (ili dovoljno pesama kojima ću moći da privučem pažnju svojih đaka), da održim kontinuitet i ispunim svaki od 184 dana, koliko traje nastava. I nisam samo ja bio sumnjičav. Na početku svake školske godine, kada objašnjavam kako će izgledati naša dnevna rutina uvoda u časove engleskog jezika, sreću me pogledi iskosa i izvijene obrve.  Ali, nedugo zatim, učenici započinju časove engleskog jezika sa Bilijem Kolinsom, Meri Oliver i Robertom  Pinskim, Rumijem, Macuom Bašoom i Šekspirom. Ovi glasovi, savremni i klasični, pomogli su mi da definišem kulturu u svojoj učionici tako da me moji u čenici, u retkim prilikama kada odložim „pesmu dana“ za kasnije, sami pitaju zbog čega sam to učinio. Priznajem, to mi donese osmeh na lice.

Pa, ako i vas ovogodišnji Naconalni mesec poezije inspiriše da isprobate svakodnevno čitanje poezije na času, možda bar tokom jednog meseca, razmotrite ova četiri razloga zbog kojih bi svakodnevno čitanje poezije na početku časa moglo da protrese vaš svet. Tek, za svaki slučaj, uključio sam nekoliko sugestija u vezi sa izborom pesama.

Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Иновације, Позајмице, Чланци