Још једна Верина прича, настала на задату тему о јунакињи Боре Станковића, али неочекивана, другачија од оних „састава“ какви се пишу да би се задовољила форма школског писменог задатка.
Аутор: Вера Вукмировић
Родих се са лепим кровом над главом. Родих се и са првим дахом добих и златни ланчић око врата. Родих се у породици нечисте крви, срцем оскудних богаташа. Име ми дадоше Надица, ефенди-Лазарева. Јединица у оца Лазара и мајке Милице.
У нашој кући се зна за ред. Ред је оно што отац каже. Отац каже, мајка ћути, ред. Плитки тањир златне ивице, у њему дубоки, лево виљушка, десно нож и кашика, ред. Надица фина, ред. Надица образована, ред. Надица у пристојној црвеној хаљини, ред. И све је у реду – како отац каже, а ја, Надица, плачем. У глави ми само једне очи плаве. Реда ниоткуда. Како, кад кажу – све под конац, а ја, Надица, волим једног књижара! Надица не сме да иде у књижару, ред. Надица не сме да напушта двориште, ред.
И сад, ево, седим у собици сама. Плачем. Ред? До мене огњиште старо, давно угашено, са пепелом сасвим заборављеним. Са друге стране, на полицама стоје књиге. О, књиге драге, ко ми вас даде? Паметне очи и осмех драги… Књиге ћуте.
А у мени се чује глас: „Чедо, рашири крила, живот је пред тобом мила, имаш прилику драга!“ Лепо га чујем, женски благи глас, глас љубави и воље, али и глас јада. Глас који ме бодри.
„Породични углед ти би да рушиш! Трудили се столећа цела за углед, за част, а ти, Надица јадна, све да нас одвучеш у пропаст!“, виче други, груби, стари глас човека, однекуд из давнине, што личи на мога оца.
О, Надице, Надице, срећних дана је било… Када ми цветак убере и иза увцета задене, када његов поглед сретне мој, а његов ме загрљај одведе у свет нови, где боје сјаје, за којим ова душа моја, нечиста ли је, вековима чезне. Ред! Где је моја срећа? Је ли зла моја судбина? А моја крв каква ли је? Неће у ред, нечиста.
„Нема реда, чедо моје. Песму певај, драга. Своју. Не поновљај пусту прошлост, давну, нашу, моју“, у души ми глас певуши.
Могу ли побећи од јада и тежине, од крви у венама, од сенки прабабе, баке, мајке своје? Са зида ме очи њихове тужне гледају. Могу ли побећи? Или сам окована у четири зида господске собе, закована за орман пун шарених хаљина и шкрињу са златом и ђинђувама. Ред. Да ли сам окована за ред? За углед породице што ме воли, што ми даде ову крв што се реду отима? Има ли излаза и где је?
Отац затвара врата. Свака запечати и закључа. Мајка ћути. Ја сама, са својим болом, са болом триста жена, закључана са клетвом крви. Ред.
„Мисли Надице, мисли дете, мењај, не постоје судбине проклете!“
„Млада девојка памети нема, оца има да слуша, за част је везана, за име његово, за његову реч! Такав је ред.“
А у мени плаче воља моја и крај мене мој дух добри што ме од рођења воли и грли. И бодри ме. „Сањај драга, и воли! Љубав твоја те чека, ево, пред прозором ти стоји!“
Врата су закључана. Ал’ прозор отварам. У мене гледа моја срећа.
Из давнине виче деда „Судбина не прашта онима који јој пркосе!“, ал’ благи дух мој се смешка и пева. Пева и пева. У мојој соби стари камин и четири зида. На њима прошлост. Гледам у прошлост, у бабу, у прабабу, у њене оживеле очи. Смеје се и певуши. „Будућност, а не судбина“, шапуће.
Отворен прозор ме чека. Излазим напоље. Соба остаје празна, слике на зиду, камин са пепелом што чува тајну и завештање. „Роди се девојка у породици крви нечисте, срцем сиромашних богаташа. Роди се девојка са небом у очима и анђелом што је вечно чува. Роди се праунука Софке, ефенди-Митине, да судбини преусмери пут.“
knjigoljupci 