Аутор текста: Дамњан Антонијевић
Текст изворно објављен у часопису „Поља“ бр. 232/233, година XXIV, јун-јул 1978.
ДОРОТЕЈ, роман првенац Добрила Ненадића, заправо је, најкраће речено, романтична прича с трагичним крајеам о љубави младог монаха Доротеја и властелинке Јелене. Прича се догађа у жупи моравичкој, у време владавине краља Милутина, после његове женидбе Симонидом. То је сиже, али по њему никако не треба судити о квалитетима овог заиста успелог романа. Не само љубавна прича, нити само историја једног поводња и локалног рата, живота у манастиру и у властелинском дворцу, у себарским колибама и у скитовима — роман је, у ствари, постепено откривање лепоте људскости у једном човеку, његове моралне узвишености. Али, тако да у једној полифонијској изукрштаности гласова никад не чујемо главно лице романа — Доротеја — већ људе који га окружују, који га прихватају или не. Поступак који је применио Добрило Ненадић, доследно га спровевши до краја, могао је да уништи сваког недаровитог писца, почетника поготову. Али, у Ненадићевом роману овај поступак делује као врло пријатно изненађење. Млади агроном из Ариља (рођен 1940) написао је роман судбине и страсти, вишесложан и поетски, у најбољем значењу ове речи. То је апологија природног у људима, здравих животних сокова и виталитета (оног колабрењоновског), [„Colas Breugnon“ је историјски роман Ромена Ролана, смештен у Бургундији из 16. века, испричан у првом лицу; садржи епизоде и запажања о животу у Француској у то време.] људске мере, али и трагедије о немогућности човековој да оствари своје снове, роман с таквим присним, срођеним познавањем живота у природи, у пољу и шуми да је и то његова посебна вредност.
У Ненадићевом роману човек постоји у другма, одређује се њиима, расте или пада својом људскошћу, зависно од тога колико су други у њему, колико је и како испуњен другима. Ни пакао ни рај (сувише је то поједностављено!), други су могућност и начин нашег постојања у мери људскости којом учествујемо нашом комуникацијом, управо којом дајемо од свога срца и душе. Трагедија отуђења је можда, у томе да наше дарове нема ко да прими. Или, да су наши дарови душе и срца далеко изнад пријемчивости других. У суштини, односи међу људима у Ненадићевом роману грађени су на консеквенцама двехиљадугодишњег хришћанског морала, али с једнлм виталистичким паганским осећањем за природу и здраве животне сокове.
Гласови, визије, животи и судбине преплићу се у овом роману, ткајући причу о монаху Доротеју, који овде једини нема свој глас и чија се судбина остварује у визијама других и кроз њихово трајање. Доротеј живи у другима и кроз друге, а као монах, и за друге, што је и најбитније његово одређење, али не само због његова монаштва. Доротејев лик граде ликови оних људи који се налиазе око њега, по контрасту најчешће, својом мишљу, акцијом, говором, контактима с другим људима, судбином. То је оно што бисмо назвали фигуралним контрапунктом Ненадићевог романа.
Ако жрвот чине свакодневно трпљење, јад, мука, празан ход по истој стази или јаке стнасти, нагони, просудне идеје — онда у тој борби за живот (или са животом) губе скоро све личности Ненадићевог романескног круга, сем Доротеја, који је у средини свега тога, у жижи зивота, али није окренут себи већ другима, и то својим највећим људским вредностима. То му омогућава да се оствари као човек у немогућим ситуацијама, оним које поричу сваку људскост (у свеопштој зависти и мржњи, у тамници, у рату на супротној страни, у болу и јаду, а посебно у љубави).
Али, истовремено, унакрсна концентрација бројних људских путева, интересовањиа, опредељења и судбина у једну тачку, овде једно људско биће, монаха Доротеја, проузрокована можда зрачећом снагам људскости коју носи ова јака личност — ипак је изазов несрећи и судбини које ће се сручити на овог видара. Та концентрација је повод трагедији. Доротеј би, у супротном, могао да опстане само када би промениио себе (што је немогуће!) и када би на зло одговорио злим. Када би на зло адговорио злим, када би толико огрезао у људској свакодневици да више не би хио он, издигнут својом племенитошћу, добротом, топлином и љубављу.
Доротеј је видар, уметник у свом послу, усредсређен, окрнут видљивом злу, опседнут могућношћу да га сузбије. Његов посао искључује питање припадности, парташтва, идеолошке обојености, моралних недоумица и дилема: „И тако Доротеј уме да разликује рану од ране, убој од убоја, болест од болести. Он једино не уме да разликује људе. Ми умемо, али он не уме.« (стр. 151). И даље: »Доротеј, неук да разазнаје добро од злог, праведне од грешника, пожурио је тим обесним силницима, као својиим најближим. Он је то учинио. Ми не бисмо, али он јесте.« (стр. 152). Доротеј је видовит, а леп. Такви људи увек су изложени, увек страдају, пошто морају да учествују, али не опредељујући се ни за Гвелфе ни за Гибелине, јер их не разликује, јер их не примећује као такве, већ као људе од крви и бола, ходајући по магнетској снази своје звезде — а то су несрећа и трагедија за њих.
Роман Доротеј пита о смислу ангажмана: да ли нас и колико сам чин ангажовања за људе обавезно опредељује у моралном (и, потом, у било ком другом) смислу? У чему је суштина тог опредељивања? Шта тиме, и колико, губи видовити (видар) од своје видовитости? И да ли видовити могу бити целовити људи? Да ли они, усредсређени на своју визију, могу видети и целину живота?
С друге стране, једносмерни људи под окриљем „Матере Цркве“ или скутом „Оца Државе“ — како би писац казао — или су гротескни или трагични. Узалудни у сваком случају. У томе треба видети известан, приметан, иако имплицитан, антидогматизам Ненадићевог романа.
Написан као преплет солилоквија, гласова који се извијају, допуњују, мешају, комбинују — Доротеј није сценичан у смислу драматске густоће и оштрих конфронтација. Ненадић је рођени приповедач, не толико драматичар. Његови људи говоре загледани у себе, или у друге у себи, у одсјају других, својих ближњих, на чијим односима и везама граде свој свет, своје биће. То је, заправо, трагање за собом кроз друге. И то је вредност у овом роману, вредност која има суштинско значење, иако је видљива најпре као композицијска особеност.
Писац Доротеја савладао је неке, не тако незнатне вештине грађења романа, као на пример контрапункт, једну од тананијих. Психологија и карактеризација ликова, фино вођена лиња дешавања и лакоћа приповедања — такође говоре о ствараоцу који познаје свој занат. А већ о природности језика (или је боље рећи: језику природности) не треба ни говорити: нема ничег артифицијелног у њему. Језик овог романа доноси дах природе, дах поља, брдовити пејзаж Србије, чији сваки закутак рустикалног живљења писац уме да именује ненадмашно, као човек који је био у њеном крилу и окриљу, и духу и срцу. Језик једног писца се не измишља. То је његов начин постојања, живљења, дисања. Ненадић је својим првим романом посведочио да је стварао у материјалу који је дубоко, нераскидиво његов, који је одређивао писца и његово дело, не обрнуто. И зато нека нам је допуштено да, у име доследности, не само лексичке, приметимо да овде нема места речи „комоција“ (стр. 30, 58, 115, 123 и 153), „шмек“ (стр. 193) и „ћефалија“, а да су, насупрот томе, врло умесни сви грцизми.
У Доротеју препознајемо историјско време дешавања, препознајемо средњовековну сценерију немањићких времцна. Али, да ли је то најважније? Без сумње није! Јер, нема доброг историјског романа ако у њему не нађемо људе и дилеме њиховог времена, питања која и нас, данас, узнемирују и муче. Историјски роман је можда само временски оквир, реквизита, доследност и сагласност сценографије. Његова вредност почиње изнад свега тога, тамо где почиње прича о судбинама људи, конкретних људи, о њиховој егзистенцији, бићу, дакле — где по- чиње његова универзалност. Да у Ненадићевом делу не трчимо за ефектима историјске позорнице, већ да проналазимо и ово последње, зар не говори о томе да у овога писца можцмо имати поверења још на првом кораку?
Наводи у тексту потичу из издања:
ДОБРИЛО НЕНАДИЋ: „ДОРОТЕЈ“, „Рад“, „Народна књига“, БИГЗ, Београд 1977.
knjigoljupci 