Добро ми дошли књигољупци!

Ево прилике да упознате неког ко још увек жели да верује да је и данас могуће људе пелцовати љубављу према књизи! Ако и ви не верујете у то, зашто онда завирујете у мој блог?

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

14 коментара

Објављено под Чланци

Омер Петојевић, Глава

Кратка прича

Боже мили, на шта ли сам ја личијо?!
Горе – главурда, а доле – скелет који је кожа држала да се не распадне, безмало! Ово за главу не претерујем. Велика глава, човече, па кад онај бачки ветар дуне низ шор – подигне ме од земље! И није то једаред бивало! Млада глава, па још увек празна и ондак… ваљда зато?!
Од Триглава па до Ђевђелије нема ‘де моји нису ишли и де ме нису водали е-да-би нашли штогод да ми поправи и поврати апетит, не бих ли поч’о јести к’о сва нормална деца. Џаба. Е, а онда, којим чудом, пронађу неког човека, негде у Босни, на некој планинчини… и, као, он има неке траве… неке чајеве… и то се, као, пије мала ракијска чашица пре ручка и то као… Нарочито је важна та „ракијска“ чашица, она, као, опет нарочито, мушкој деци прави асоцијацију на оца, на деду… па, као, лакше се…
Еј, а то горко, гадно к’о сам ђаво, та то кад попијеш – повратиш и мајчино млеко а некмоли…
Чуј, отвара апетит! – ‘мти апетит и до апетита…
Кад нисам црко!
Ондак су, опет, изварали моју дивну сестру, те се она жртвовала за ме, па она, мученица, попије прва е-да-би, као, мене охрабрила!? А она, онако смрштена, искривљених уста, грднија од Баба Роге, мени ће: „Јо – о – оој, што – о – о је лее – ее – пооо…“ А сва дрхти! Па, сам’ д’умреш, ништа друго. На туђ’ дан!
Нема шта нису измишљали. Носали храну по комшилуку – не вреди, носили, досетили се, код кумова, јер ја мом Миљану, куму, нисам мог’о ништа одбити! Осим хране. Јеби га…
Мучни деда мој, Сава, говорио: „Остав’те дјете, о’шта сит, о’то и деб’о!“ Није вредело.
Најзад, одведе ме мајка у Сомбор, у болницу… а та болница тад била чудо! – ма, само рекнеш „сомборска болница“ и о’ма оздравиш! Била најбоља.
Ми тамо, уђосмо код доктора а он, к’о год бесни вук, заурла на моју мајку: „А шта би ви , госпојо, ‘тели?!! ‘Оћете џина испед себе, ‘оћете Стив Ривса?!! Шта би ‘тели?“ – па се окрене према мени и каже: „А, ти сине, кад год те понукају, а ти немој! Нек’ цркну од једа! Немој из ината!“…
И прејебе он мене!
Нисам мог’о поднести да тамо неки чилац подурлава на моју мајку. Никако!
Вратисмо се кући… и још нисмо ни ушли, а ја ћу мајци, онако с капије: „Дај ми нешто да једем.“ И спpеме ми они, тарапана по кући не мо’ш веровати, доносе… и једем ја оно, а оно једе мене. Ал’ једем. И тако је почело…

И сад, што сам ти ово прич’о?!! Јел’? Е, па видиш, данас, ево, једва ноге подижем за нов корак! Све и да ‘оћу поскочити – не могу! Ни толико. Пааа… ти сад види чиме ли су ми то све главуџу напунили?! Отежала, на једвите јаде је носам на раменима… и мним опет: „Боже мили, на шта ли ја личим?“…

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Десанка Максимовић, Сребрне плесачице

Пре неколико дана,  тачније 11. фебруара, било је тачно 120 година од рођења велике српске песникиње, Десанке Максимовић. Њене песме уткане су у многе личне приче и сећања на младост, у време када је поезија била најлепши начин да се изрази љубав. Ретко ко на нашем балканском простору не зна бар неки стих из њених песама као што су Срећа (Happiness), Стрепња (Apprehension), Предосећање (Premonition), Наша тајна (Our Secret), По растанку (After Parting)… 

Мој први сусрет са њеном поезијом десио се у детињству и никада нисам заборавила ту прву песму из ђачке читанке, која ми је открила да ту око нас постоји један магични свет у ком сва бића и појаве са којима се свакодневно срећемо могу имати и неки другачији, тајни живот, видљив само проницљивом оку уметника. Била је то песма Сребрне Плеачице. Тада нисам знала да се у њој суптилно скрива и песма о љубави.

2019-02-15_170840

Пољана сребрна, бела.
Трепери кроз снег, трепери
ред плесачица јела
на стопалу од леда.
Борова шума цела,
шума ћути и гледа.

На челу сребрна круна
трепери, кроз снег трепери.
Наручја велова пуна;
сребро блешти на недрима.
Лепршају зелени скутови
сребром везани у бедрима.

Једноноге плесачице јеле
смеју се, њишу, смеју,
ломе у танким крстима.
Снежне велове беле
лудо око себе веју.
Трче на сребрним прстима.

У вечер беле скуте
свију као птице крила
и тихо се ућуте,
у сан незнани тону.
Борови мали, сребрни,
борови стражаре у сутону.

A photo of fir trees, by Branijeta Kondžulović

The silver dancers

By Desanka Maksimović

The meadow, silver and white,
glitters and blinks in the snow,
An array of fir tree dancers,
is ready for the show.
In silence, a whole forest of pine
is watching a wonderful line.

Silver tiaras in hairs
glitter through the snow.
The armfuls full of veils;
a silver sparkles below.
Green flyaway capes on chests
are wrapped with silver belts.

The one-legged fir tree dancers
twinkle, and swing, and laugh,
sway by their tiny hips.
With snowy veils of white,
on silver toes with frozen tips,
they run with endless delight.

In the eve, they gather white skirts tight
like birds their wings in nests,
and silently sink in night;
in a dream unknown they dive.
Pines small, silver, bright,
stand guard till dance revive.

Translated by Branijeta Kondžulović

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима

Средњовековна књижевност

Средњовековна или феудална књижевност, како је још називају, настајала је у Европи након пада Западног римског царства и трајала све до краја 14. и почетка 15. века, када су се огласили први хуманисти, ширећи нове погледе на свет и место човека у њему.

На њен развој пресудан утицај имала је црква. Будући да је настајала у окриљу цркве и црквених институција које су биле центар образовања, писмености и културе, природно је што је имала првенствено духовни (религијски) карактер и што је  управо хришћанска идеологија представљала главни извор тема и инспирације. У складу с тим, стил ових дела био је узвишен, свечан, богоугодан, а садржај супротстављен свему што је овоземаљско, материјално и пролазно и испуњен љубављу према Богу и надом у вечни живот након смрти. Њена основна намена била је да васпитава читаоце у духу хришћанских вредности и врлина, да их учи скромности, смерности, спремности на одрицање, покорности пред Богом, непоколебљивости у вери, духовној чистоти… Уобичајено је да су и књижевни јунаци и аутори дела били дубоко одани хришћанству. Најчешће су то монаси, искушеници, преобраћени угледни пагани, а неретко и страдалници за веру и Христа.

Лекција о средњовековној књижевности у целини налази се на сајту Виблионица на којем објављујем наставне материјале за своје ученике. Да бисте наставили са читањем кликните на линк или на једну од фотографија.

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за I разред средње школе

Čarls Dikens

Na današnji dan, 7. februara 1812. rođen je Čarls Dikens. Verujem da ne postoji čitalac koji nije pročitao neki od njegovih čuvenih romana poput „Olivera Tvista“, „Dejvida Koperfilda“, „Božićne priče“, „Velikih očekivanja“…

Korice njegovih knjiga, za mnoge od nas , bile su kao vrata kroz koja smo prvi put zavirili u naličje sveta i bar za jedan korak iskoračili iz naivnosti i nevinosti prezaštićenog detinjstva. Plačući ponekad nad sudbinom njegovih junaka ili gušeći u sebi bes zbog ružne strane sveta koju smo otkrivali, učili smo kako da postanemo bolji ljudi.

Čarls Dikens:

Postoji mudrost glave, i postoji mudrost srca.

 Nebo zna da se ne treba stideti svojih suza, jer one su kiša na zasleplјujućoj prašini zemlјe.

Postoje knjige kod kojih su poleđina i korice zaista najbolјi delovi.

Koliko god vam je vešt laskavac mio pratilac ako ga imate samo za sebe, toliko vam njegov ukus postaje veoma sumnjiv kada svoje komplimente upućuje drugima.

Niko nije beskoristan na ovom svetu ko je ma kome drugom teret učinio lakšim.

Da nema loših lјudi ne bi bilo dobrih advokata.

Zauzdajte svoje apetite, dragi moji, i pobedili ste lјudsku prirodu.

Dostojanstvo, pa čak i svetost, ponekad su više pitanja kaputa i prsluka nego što to neki lјudi zamišlјaju.

Sreća je dar, a mudrost je u tome da je ne očekujemo, već da joj se radujemo kada dođe.

 

 

 

 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Хајде да најпре направимо селфи!

Преузето из дневног листа Политика

Аутор Марија Ђурђевић

Несигурност, рањивост, зебња, усамљеност, унутрашња празнина, страх од разочарања, немогућност да се испуне своја или туђа очекивања и жаљење због тога, само су неки од аспеката живота модерног човека о којима се на друштвеним мрежама не говори. Фаворизују се успех, лепота, хедонизам, радост, повезаност са другима. Укратко, фаворизује се привид

(Илустрација Драган Стојановић)

Када се друштвена мрежа Инстаграм као платформа за дељење фотографија и видео-снимака појавила 6. октобра 2010, мало ко је могао наслутити популарност коју ће врло брзо стећи (званични сајт ове друштвене мреже бележи милион регистрованих корисника током прва два месеца, број који је до септембра прошле године порастао на 800 милиона). Према статистичким подацима из априла 2018. највећи број корисника Инстаграма припада популацији млађој од 35 година (60,5 одсто корисника је старости између 18 и 34 године), при чему су оба пола скоро подједнако заступљена.

Попут осталих друштвених мрежа и Инстаграм почива на потреби својих корисника да живот поделе са Другим.

Још је 1979. Кристофер Лаш прогласио америчку културу нарцисистичком, а имајући у виду процес глобализације, појаву интернета и друштвених мрежа, може се са правом рећи да је савремена култура прерасла свој изворни нарцисизам и постала хипернарцисистичка. У њој се слободни, атомизовани појединци, неспособни „да покажу занимање за било шта осим за себе“, такмиче за моћ и богатство који су изједначени са срећом, а просечност и неуспех се не праштају.

Појам нарцисизма и нарцисоидне личности увео је на велика врата у 20. веку Сигмунд Фројд. У есеју О нарцисизму из 1914. године он прави разлику између примарног и секундарног нарцисизма, при чему је примарни нарцисизам уобичајена појава у раној животној фази свих људи у којој долази до формирања Ега, док се секундарни нарцисизам односи на преусмерење либидиналне енергије у каснијем животном периоду са објеката у спољном свету на Его, што резултира смањењем интересовања за спољни свет и заблудама о сопственој вредности и величини.

 

3 коментара

Објављено под Чланци

Ljubomir Simović, Pitalica pod hrastovima

Preuzeto iz dnevnog lista Blic

 

Kad hrast ispuni svoju hrastovu meru,
šta biva kad izraste preko nje,
i prstima se dohvati
gornjeg sveta?
Da li on može da ostale hrastove
u nehrastove oblike i visine
preko te mere i granice povuče?
Ili ga ostali hrastovi izopšte, a neko ga iz tog gornjeg sveta
hrastovim lenjirom
po prstima
tuče?

Hrast (The oak) by Branijeta Kondžulović

A mystery below the oaks

 When the oak fills up its oak’s measure,
what happens when it grows up above it,
and touch with fingers
the upper world?
Could it pull with itself the other oak trees
in non-oak forms and heights
and raise them over this measure and the boundaries?
Or the other oaks isolate it, and someone from the upper world
with a ruler made of oak
beats it over the oak’s
fingers?

By Ljubomir Simović

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Harukiju Murakamiju, umesto čestitke za rođendan

Preuzeto iz kulturnog dodatka dnevnog lista Politika

Autor: Muharem Bazdulj

Tri su mi dana bila potrebna, tri snežna zimska dana, da pročitam osamstotinak stranica, to jest dva toma najnovijeg Murakamijevog romana. Malo je stvari u kojima je moguće toliko starovremenski uživati kao u uranjanju u magični svet ovog Japanca opsednutog zapadnom kulturom.

haruki-murakami

(Ilustracija Dragan Stojanović)

Kad sam sklopio drugi tom Murakamijevog romana Ubistvo Komtura (Geopoetika, 2018, s japanskog prevela Nataša Tomić), pogledao sam na sat. Bilo je šesnaest sati i jedanaest minuta. Bio je sedmi januar. Peti, šesti i sedmi januar sam proveo uglavnom čitajući nešto više od osam stotina stranica ovog romana, to jest njegova dva toma, od kojih svaki ima malo više od četiristo. Geopoetika je dva dela ovog velikog romana objavila sa razmakom od oko pola godine. Nije da sam svesno odgađao čitanje prvog dela, ali se potrefilo – za razliku od iskustva sa romanom 1Q84 – da prvi deo nisam pročitao pre nego je objavljen drugi, pa sam bio u prilici da ih čitam praktično u komadu, jedan iza drugog, bez pauze.

Nije danas neobično da se u jednom tomu objave romani od hiljadu, pa i više stranica. Nije, dakle, da je za Murakamija nužno da svoje velike romane „lomi” u tomove. Čak i neka prevedena izdanja – uključujući i englesko i američko – odbacuju Murakamijev „hir” i celo Ubistvo Komtura integrišu u jedan tom. Ipak, dobro je što Murakamijev srpski izdavač (kao i nemački ili holandski, recimo) poštuje autorovu intenciju. Formalni način „izlaganja” artefakta za Murakamija nipošto nije nevažan. U Ubistvo Komtura likovi imaju vrlo jasne preferencije u kontekstu načina na koji slušaju muziku…

3 коментара

Објављено под Кутак за читање

Омер Петојевић, Као у сну сусрет

Са обале Дунава

кроз шипраг

себе

на друму гледам

како у сусрет идем

свом деди

оцу свом

и себи

Like a meeting in a dream

 

From the riverside of Danube

through the thicket

I look myself walking along the road

I’m going to meet with

My grandfather

My father

And myself

 

 

 

                          

2 коментара

Објављено под Кутак за читање

Laza Lazarević, Švabica

Desetog januara 1891. umro je Laza Lazarević, pripovedač koji je učinio značajan iskorak u srpskoj realističkoj književnosti. Kao pisac zanimao se više za stanja duše svojih junaka, za skrivene tokove kojim putuju njihove neizrečene misli i prigušena osećanja, za dejstva podsvesti na njihove odluke i postupke, nego  za razvijanje dinamičnih i događajima bogatih fabula kakvima obiluje realistička proza. Bio je začetnik psihološke pripovetke u srpskoj književnosti. 

Pripovetku „Švabica“ Laza je godinama skrivao od očiju javnosti, a razlog za to je očigledno bio lične prirode – njen sadržaj bio je isuviše autobiografski, da bi ga dobrovoljno delio sa čitalačkom publikom. Tek nakon njegove smrti pronađena je u njegovoj zaostavštini.

Švabica

……………….
Nismo ništa govorili. Ja sam mislio na nju i ispredao svakojake snove. Zamislih sebi moje Valjevo, i nju u njemu, i svet koji priča o nama kad prođemo ulicom: »Gledaj ga, zavrtila mu pamet Švabica«, i moja mati, crvenih očiju, koja svoje sopstvene snahe ne razume, i deca mojih sestara i braće koja se libe doći meni otkako sam doveo nju u kuću, i njeno večno osećanje usamljenosti, jer je niko ne razume i ona nikoga ne razume … da se oprostim s njom, da je ostavim za svagda.
Ona ujedanput stade i gledaše oštro napred u pomrčinu.
—        Da se vratimo? — reče ona.
Ja je pogledah. Oko glave je imala crn svilen’ šal, bačen preko temena, krajevi ukršteni pod vratom pa zabačeni na leda. Iz toga šala provirivaše joj lice kao iz nekog crnog okvira. — Izgledaše mi neobično lepa.
—        Da se vratimo? — pitah ja. — A što?
Ona smaknu ramenima.
—        Vi se bojite ići dalje u pustu šumu?
Ona baci pogled na me. Pogled u kome je bilo nečega što ti ne umem kazati. Nekakvo pouzdanje, poverenje, sila. Taj se pogled razli preko svega mene. Učini mi se da sam piramida i da ona ne može da me pregleda.
—        Zar s vama kad idem da se bojim čega? — reče ona s nekakvom detinjskom ravnodušnošću. — Ta vi ste tako jaki!
—        I ne treba da se bojite — rekoh ja glasom koji je trebalo da izgleda silan i pouzdan, no ispade nekako promuklo i zagušljivo.
U taj par duhnu vetar pojače, i s jednog suvarka sroza se sneg i pade na rukav njene đude.
Ja izvadih maramu i počeh joj stresati sneg.
Ona gledaše sve to nekakvim ravnodušnim pogledom. Kad sam bio gotov, ona se lako pokloni:
—        Hvala!
—        Na malu.
Opet zaćutasmo. Ona okrete levokrug i pođe natrag, ne govoreći ništa.
—        Vama je hladno? — rekoh ja.
—        Ne!
—        Rđavo?
Ona sleže ramenima.
—        Da?
—        Da! — reče ona.
—        A šta vam je?
Ona opet sleže ramenima.
Ja se ne usudih pitati je još šta dalje.
……………………

KLIKNITE NA SLIKU kako biste preuzeli pripovetku.

 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за II разред средње школе

Dobriša Cesarić, Oblak

Desetog januara 1902. rođen je Dobriša Cesarić.

5 коментара

Објављено под Кутак за читање