Добро ми дошли књигољупци!

Ево прилике да упознате неког ко још увек жели да верује да је и данас могуће људе пелцовати љубављу према књизи! Ако и ви не верујете у то, зашто онда завирујете у мој блог?

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

15 коментара

Објављено под Чланци

Poezija u slici i reči

Jedna od čestih tema među nastavnicima koji predaju književnost u srednjim školama je čitanje ili preciznije , otpor novoh generacija prema čitanju beletristike. Govori se o tome kako učenici ništa ne čitaju, kako nemaju strpljenja da se bave umetničkim štivom  i kako čak, mnogi od njih, nisu u stanju ni da proniknu u smisao teksta koji obiluje prenesenim značenjima. Otpor prema čitanju dovodi do toga da se i poznavanje maternjeg jezika kroz generacije sužava i svodi na nedopustivo mali leksički fond, pa jezik gubi mnoge svoje moćne funkcije, koliko ekspresivne toliko i receptivne, jer mladi teško pronalaze reči  koje bi povezali sa svojim mislima, emocijama, težnjama…

Mnogo godina radila sam u srednjoj stručnoj školi i znam da je, mada nije ispočetka bilo tako, ova konstatacija s godinama postajala sve tačnija. U nastojanju da nešto promenim,  pribegavala sam različitim metodama ne bih li kod svojih đaka probudila osećaj za lepotu jezika i svest o njegovoj nesagledivoj moći. Imala sam sreću da radim u umetničko-zanatskoj školi u kojoj nije bilo toliko teško povezati ekspresivnost reči sa sklonošću mojih učenika da se lako i vešto likovno izražavaju, pa sam odlučila da to dvoje spojim u jednom malom eksperimentu. Čim sam na internetu otkrila blackout poeziju, nisam oklevala da zajedno sa svojim učenicima istražim ovu pesničku „tehniku“.  Nije nam bilo potrebno mnogo; dovoljno je bilo da na čas donesu stranice sa tekstom iz nekih novina, starih čitanki ili čega god, olovke i bojice i svoju radoznalost i kreativnost. Zašto nam je to bilo potrebno? Zato što blackout poezija nastaje izdvajanjem reči na već postojećem tekstu, njihovim smisaonim povezivanjem i isticanjem, tako da dobijaju posve novi smisao i značenje. To je kao neka vrsta „reciklaže“ tuđeg teksta. Iz nekog novinskog članka o dnevnim događajima može da nastane sasvim nova, originalna tvorevina, pesma, aforizam, kakva lepa sentenca… Dodatnu vrednost ovim radovima daje  crtež kojim se prekriva ostatak teksta, a u tu veštinu svojih đaka nisam sumnjala.

Budući da smo upravo proučavali modernizam u književnosti, odlučila sam da to bude kontekst u koji će učenici nastojati da uklope kako svoje pesničke, tako i likovne tvorevine. Imali su slobodu da rade samostalno ili u paru i zadatak da se pripreme da nakon završetka svojih radova obrazlože zašto su ih osmislili upravo tako.  Koliko god sam bila uzdržana u svojim očekivanjima, moram priznati da sam bila fascinirana rezultatima. Iako je među njima bilo i naivnih dečijih crteža i reči koje nisu zvučale baš kao poezija, većina radova je u potpunosti uspela. Posebno dragocena je bila analiza koja je usledila. Učenici su veoma kritički govorili o radovima svojih drugova, a nastojali su i da valjano obrazlože sopstvena ostvarenja. Osim otkrivanja mogućih značenja svojih pesničkih tvorevina, uočavali su i šta se u njima može dovesti u vezu sa poetikom avangardnog stvaralaštva, a šta odstupa od nje. Tako smo u dva školska časa spojili više stvari – učili smo kako nastaje poezija, istraživali mogućnosti jezika i obnovili znanje o avangardnoj umetnosti.

O tome koliko smo zaista uspeli u svom blackout poetry eskperimentu govore radovi mojih učenika.

Branijeta Kondžulović

S jeseni, Ivana Rajkovića

Autor: Ivan Rajković

S jeseni,
divlji kesten pada
-vrtoglavo.
Trebalo bi dati anđelu plod
kada sunce crta
zvezdice od zlata.

Наставите са читањем

Advertisements

4 коментара

Објављено под Иновације, Учење и пројекти, Чланци

„Кобајаги школа“ путује од школе до школе

Дуго већ не стижем да на Књигољупцима објавим нешто ново, иако идеја има напретек. Недостатак слободног времена… Но, ову лепу вест морам да поделим.

Моја колегиница, професорка књижевности Сандра Симикић из Угљевика код Бијељине, поделила је са мном своју радост и радост својих ученика због успеха који су постигли изведбом позоришног комада Кобајаги школа на Фестивалу средњошколских представа „Удахни културу“, одржаном од 15. до 18. априла ове године.

Кобајаги школа

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Остала сам дужна и коју реч хвале за колегиницу Гордану Драгићевић Јовановић која је боје своје школе – ОШ „Милорад Лабудовић Лабуд“ бранила извођењем комада Новогодишње варијације и Годеса хоће да ваја, на Школском позоришном фестивалу у Вреоцима.

Новогодишње варијације

Новогодишње варијације

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Лепо је знати да те мале позоришне представе које сам писала за своје ђаке подједнако значе и ђацима у нашем региону.

Годеса хоће да ваја!

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Оставите коментар

Објављено под Драмски текстови

Омер Петојевић, Глава

Кратка прича

Боже мили, на шта ли сам ја личијо?!
Горе – главурда, а доле – скелет који је кожа држала да се не распадне, безмало! Ово за главу не претерујем. Велика глава, човече, па кад онај бачки ветар дуне низ шор – подигне ме од земље! И није то једаред бивало! Млада глава, па још увек празна и ондак… ваљда зато?!
Од Триглава па до Ђевђелије нема ‘де моји нису ишли и ‘де ме нису водали е-да-би нашли штогод да ми поправи и поврати апетит, не бих ли поч’о јести к’о сва нормална деца. Џаба. Е, а онда, којим чудом, пронађу неког човека, негде у Босни, на некој планинчини… и, као, он има неке траве… неке чајеве… и то се, као, пије мала ракијска чашица пре ручка и то као… Нарочито је важна та „ракијска“ чашица, она, као, опет нарочито, мушкој деци прави асоцијацију на оца, на деду… па, као, лакше се…
Еј, а то горко, гадно к’о сам ђаво, та то кад попијеш – повратиш и мајчино млеко а некмоли…
Чуј, отвара апетит! – ‘мти апетит и до апетита…
Кад нисам црко!
Ондак су, опет, изварали моју дивну сестру, те се она жртвовала за ме, па она, мученица, попије прва е-да-би, као, мене охрабрила!? А она, онако смрштена, искривљених уста, грднија од Баба Роге, мени ће: „Јо – о – оој, што – о – о је лее – ее – пооо…“ А сва дрхти! Па, сам’ д’умреш, ништа друго. На туђ’ дан!
Нема шта нису измишљали. Носали храну по комшилуку – не вреди, носили, досетили се, код кумова, јер ја мом Миљану, куму, нисам мог’о ништа одбити! Осим хране. Јеби га…
Мучни деда мој, Сава, говорио: „Остав’те дјете, о’шта сит, о’то и деб’о!“ Није вредело.
Најзад, одведе ме мајка у Сомбор, у болницу… а та болница тад била чудо! – ма, само рекнеш „сомборска болница“ и о’ма оздравиш! Била најбоља.
Ми тамо, уђосмо код доктора а он, к’о год бесни вук, заурла на моју мајку: „А шта би ви , госпојо, ‘тели?!! ‘Оћете џина испед себе, ‘оћете Стив Ривса?!! Шта би ‘тели?“ – па се окрене према мени и каже: „А, ти сине, кад год те понукају, а ти немој! Нек’ цркну од једа! Немој из ината!“…
И прејебе он мене!
Нисам мог’о поднести да тамо неки чилац подурлава на моју мајку. Никако!
Вратисмо се кући… и још нисмо ни ушли, а ја ћу мајци, онако с капије: „Дај ми нешто да једем.“ И спpеме ми они, тарапана по кући не мо’ш веровати, доносе… и једем ја оно, а оно једе мене. Ал’ једем. И тако је почело…

И сад, што сам ти ово прич’о?!! Јел’? Е, па видиш, данас, ево, једва ноге подижем за нов корак! Све и да ‘оћу поскочити – не могу! Ни толико. Пааа… ти сад види чиме ли су ми то све главуџу напунили?! Отежала, на једвите јаде је носам на раменима… и мним опет: „Боже мили, на шта ли ја личим?“…

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Десанка Максимовић, Сребрне плесачице

Пре неколико дана,  тачније 11. фебруара, било је тачно 120 година од рођења велике српске песникиње, Десанке Максимовић. Њене песме уткане су у многе личне приче и сећања на младост, у време када је поезија била најлепши начин да се изрази љубав. Ретко ко на нашем балканском простору не зна бар неки стих из њених песама као што су Срећа (Happiness), Стрепња (Apprehension), Предосећање (Premonition), Наша тајна (Our Secret), По растанку (After Parting)… 

Мој први сусрет са њеном поезијом десио се у детињству и никада нисам заборавила ту прву песму из ђачке читанке, која ми је открила да ту око нас постоји један магични свет у ком сва бића и појаве са којима се свакодневно срећемо могу имати и неки другачији, тајни живот, видљив само проницљивом оку уметника. Била је то песма Сребрне Плеачице. Тада нисам знала да се у њој суптилно скрива и песма о љубави.

2019-02-15_170840

Пољана сребрна, бела.
Трепери кроз снег, трепери
ред плесачица јела
на стопалу од леда.
Борова шума цела,
шума ћути и гледа.

На челу сребрна круна
трепери, кроз снег трепери.
Наручја велова пуна;
сребро блешти на недрима.
Лепршају зелени скутови
сребром везани у бедрима.

Једноноге плесачице јеле
смеју се, њишу, смеју,
ломе у танким крстима.
Снежне велове беле
лудо око себе веју.
Трче на сребрним прстима.

У вечер беле скуте
свију као птице крила
и тихо се ућуте,
у сан незнани тону.
Борови мали, сребрни,
борови стражаре у сутону.

A photo of fir trees, by Branijeta Kondžulović

The silver dancers

By Desanka Maksimović

The meadow, silver and white,
glitters and blinks in the snow,
An array of fir tree dancers,
is ready for the show.
In silence, a whole forest of pine
is watching a wonderful line.

Silver tiaras in hairs
glitter through the snow.
The armfuls full of veils;
a silver sparkles below.
Green flyaway capes on chests
are wrapped with silver belts.

The one-legged fir tree dancers
twinkle, and swing, and laugh,
sway by their tiny hips.
With snowy veils of white,
on silver toes with frozen tips,
they run with endless delight.

In the eve, they gather white skirts tight
like birds their wings in nests,
and silently sink in night;
in a dream unknown they dive.
Pines small, silver, bright,
stand guard till dance revive.

Translated by Branijeta Kondžulović

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима

Средњовековна књижевност

Средњовековна или феудална књижевност, како је још називају, настајала је у Европи након пада Западног римског царства и трајала све до краја 14. и почетка 15. века, када су се огласили први хуманисти, ширећи нове погледе на свет и место човека у њему. Историјски прецизније, обично се наводе две године које границу мало померају у прошлост – од 313. године, када је хришћанство постало државна религија Римског царства, до 1453. године, када је Цариград као источно седиште царевине пао у власт нове, Отоманске империје.

На њен развој пресудан утицај имала је црква. Будући да је настајала у окриљу цркве и црквених институција које су биле центар образовања, писмености и културе, природно је што је имала првенствено духовни (религијски) карактер и што је  управо хришћанска идеологија представљала главни извор тема и инспирације. У складу с тим, стил ових дела био је узвишен, свечан, богоугодан, а садржај супротстављен свему што је овоземаљско, материјално и пролазно и испуњен љубављу према Богу и надом у вечни живот након смрти. Њена основна намена била је да васпитава читаоце у духу хришћанских вредности и врлина, да их учи скромности, смерности, спремности на одрицање, покорности пред Богом, непоколебљивости у вери, духовној чистоти… Уобичајено је да су и књижевни јунаци и аутори дела били дубоко одани хришћанству. Најчешће су то монаси, искушеници, преобраћени угледни пагани, а неретко и страдалници за веру и Христа.

Лекција о средњовековној књижевности у целини налази се на сајту Виблионица на којем објављујем наставне материјале за своје ученике. Да бисте наставили са читањем кликните на линк или на једну од фотографија.

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за I разред средње школе

Čarls Dikens

Na današnji dan, 7. februara 1812. rođen je Čarls Dikens. Verujem da ne postoji čitalac koji nije pročitao neki od njegovih čuvenih romana poput „Olivera Tvista“, „Dejvida Koperfilda“, „Božićne priče“, „Velikih očekivanja“…

Korice njegovih knjiga, za mnoge od nas , bile su kao vrata kroz koja smo prvi put zavirili u naličje sveta i bar za jedan korak iskoračili iz naivnosti i nevinosti prezaštićenog detinjstva. Plačući ponekad nad sudbinom njegovih junaka ili gušeći u sebi bes zbog ružne strane sveta koju smo otkrivali, učili smo kako da postanemo bolji ljudi.

Čarls Dikens:

Postoji mudrost glave, i postoji mudrost srca.

 Nebo zna da se ne treba stideti svojih suza, jer one su kiša na zasleplјujućoj prašini zemlјe.

Postoje knjige kod kojih su poleđina i korice zaista najbolјi delovi.

Koliko god vam je vešt laskavac mio pratilac ako ga imate samo za sebe, toliko vam njegov ukus postaje veoma sumnjiv kada svoje komplimente upućuje drugima.

Niko nije beskoristan na ovom svetu ko je ma kome drugom teret učinio lakšim.

Da nema loših lјudi ne bi bilo dobrih advokata.

Zauzdajte svoje apetite, dragi moji, i pobedili ste lјudsku prirodu.

Dostojanstvo, pa čak i svetost, ponekad su više pitanja kaputa i prsluka nego što to neki lјudi zamišlјaju.

Sreća je dar, a mudrost je u tome da je ne očekujemo, već da joj se radujemo kada dođe.

 

 

 

 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Хајде да најпре направимо селфи!

Преузето из дневног листа Политика

Аутор Марија Ђурђевић

Несигурност, рањивост, зебња, усамљеност, унутрашња празнина, страх од разочарања, немогућност да се испуне своја или туђа очекивања и жаљење због тога, само су неки од аспеката живота модерног човека о којима се на друштвеним мрежама не говори. Фаворизују се успех, лепота, хедонизам, радост, повезаност са другима. Укратко, фаворизује се привид

(Илустрација Драган Стојановић)

Када се друштвена мрежа Инстаграм као платформа за дељење фотографија и видео-снимака појавила 6. октобра 2010, мало ко је могао наслутити популарност коју ће врло брзо стећи (званични сајт ове друштвене мреже бележи милион регистрованих корисника током прва два месеца, број који је до септембра прошле године порастао на 800 милиона). Према статистичким подацима из априла 2018. највећи број корисника Инстаграма припада популацији млађој од 35 година (60,5 одсто корисника је старости између 18 и 34 године), при чему су оба пола скоро подједнако заступљена.

Попут осталих друштвених мрежа и Инстаграм почива на потреби својих корисника да живот поделе са Другим.

Још је 1979. Кристофер Лаш прогласио америчку културу нарцисистичком, а имајући у виду процес глобализације, појаву интернета и друштвених мрежа, може се са правом рећи да је савремена култура прерасла свој изворни нарцисизам и постала хипернарцисистичка. У њој се слободни, атомизовани појединци, неспособни „да покажу занимање за било шта осим за себе“, такмиче за моћ и богатство који су изједначени са срећом, а просечност и неуспех се не праштају.

Појам нарцисизма и нарцисоидне личности увео је на велика врата у 20. веку Сигмунд Фројд. У есеју О нарцисизму из 1914. године он прави разлику између примарног и секундарног нарцисизма, при чему је примарни нарцисизам уобичајена појава у раној животној фази свих људи у којој долази до формирања Ега, док се секундарни нарцисизам односи на преусмерење либидиналне енергије у каснијем животном периоду са објеката у спољном свету на Его, што резултира смањењем интересовања за спољни свет и заблудама о сопственој вредности и величини.

 

3 коментара

Објављено под Чланци

Ljubomir Simović, Pitalica pod hrastovima

Preuzeto iz dnevnog lista Blic

 

Kad hrast ispuni svoju hrastovu meru,
šta biva kad izraste preko nje,
i prstima se dohvati
gornjeg sveta?
Da li on može da ostale hrastove
u nehrastove oblike i visine
preko te mere i granice povuče?
Ili ga ostali hrastovi izopšte, a neko ga iz tog gornjeg sveta
hrastovim lenjirom
po prstima
tuče?

Hrast (The oak) by Branijeta Kondžulović

A mystery below the oaks

 When the oak fills up its oak’s measure,
what happens when it grows up above it,
and touch with fingers
the upper world?
Could it pull with itself the other oak trees
in non-oak forms and heights
and raise them over this measure and the boundaries?
Or the other oaks isolate it, and someone from the upper world
with a ruler made of oak
beats it over the oak’s
fingers?

By Ljubomir Simović

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Harukiju Murakamiju, umesto čestitke za rođendan

Preuzeto iz kulturnog dodatka dnevnog lista Politika

Autor: Muharem Bazdulj

Tri su mi dana bila potrebna, tri snežna zimska dana, da pročitam osamstotinak stranica, to jest dva toma najnovijeg Murakamijevog romana. Malo je stvari u kojima je moguće toliko starovremenski uživati kao u uranjanju u magični svet ovog Japanca opsednutog zapadnom kulturom.

haruki-murakami

(Ilustracija Dragan Stojanović)

Kad sam sklopio drugi tom Murakamijevog romana Ubistvo Komtura (Geopoetika, 2018, s japanskog prevela Nataša Tomić), pogledao sam na sat. Bilo je šesnaest sati i jedanaest minuta. Bio je sedmi januar. Peti, šesti i sedmi januar sam proveo uglavnom čitajući nešto više od osam stotina stranica ovog romana, to jest njegova dva toma, od kojih svaki ima malo više od četiristo. Geopoetika je dva dela ovog velikog romana objavila sa razmakom od oko pola godine. Nije da sam svesno odgađao čitanje prvog dela, ali se potrefilo – za razliku od iskustva sa romanom 1Q84 – da prvi deo nisam pročitao pre nego je objavljen drugi, pa sam bio u prilici da ih čitam praktično u komadu, jedan iza drugog, bez pauze.

Nije danas neobično da se u jednom tomu objave romani od hiljadu, pa i više stranica. Nije, dakle, da je za Murakamija nužno da svoje velike romane „lomi” u tomove. Čak i neka prevedena izdanja – uključujući i englesko i američko – odbacuju Murakamijev „hir” i celo Ubistvo Komtura integrišu u jedan tom. Ipak, dobro je što Murakamijev srpski izdavač (kao i nemački ili holandski, recimo) poštuje autorovu intenciju. Formalni način „izlaganja” artefakta za Murakamija nipošto nije nevažan. U Ubistvo Komtura likovi imaju vrlo jasne preferencije u kontekstu načina na koji slušaju muziku…

3 коментара

Објављено под Кутак за читање

Омер Петојевић, Као у сну сусрет

Са обале Дунава

кроз шипраг

себе

на друму гледам

како у сусрет идем

свом деди

оцу свом

и себи

Like a meeting in a dream

 

From the riverside of Danube

through the thicket

I look myself walking along the road

I’m going to meet with

My grandfather

My father

And myself

 

 

 

                          

2 коментара

Објављено под Кутак за читање