Добро ми дошли књигољупци!

Ево прилике да упознате неког ко још увек жели да верује да је и данас могуће људе пелцовати љубављу према књизи! Ако и ви не верујете у то, зашто онда завирујете у мој блог?

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Ово је страница посвећена онима који воле да читају, али и онима који то нерадо чине. Мојим марљивим ђацима, али и њиховим другарима који увек лакше пронађу изговор него текст који проучавамо у оквиру школске лектире. Овде је као у Тамном вилајету:  Неки радозналци  ће зажалити  што су уопште завиривали (јер их  може сачекати какав непланирани задатак), а други – што ову страницу нису открили раније.

Сајт je настао почетком марта 2011. године као резултат стручног усавршавања наставника на семинару Електронским учењем до креативне наставе. Целокупни садржај у њему разврстан је у категорије и поткатегорије, а текстови су повезани по сродности и у оквиру страна у заглављу,   како би ученици могли лакше да се сналазе у потрази за текстом који их занима.

Однедавно, сајт је отворен и за примере добре праксе у настави књижевности, па се аутори  који желе да њихова тумачења књижевних дела, или описи угледних часова, буду објављени на Књигољупцима могу обратити администратору.

Креатор и администратор блога и аутор (или преводилац) већине текстова,

Бранијета Конџуловић

2014-12-05_212122a

Advertisements

7 коментара

Објављено под Чланци

Шта је то есеј?

Реч есеј позајмљена је из француског језика и у преводу значи покушај или оглед. Као књижевна врста есеј се налази на граници између неколико области које се служе писаном речи – између књижевности, публицистике и науке. Пошто га је тешко одредити, обично се дефинише као књижевно-научна врста. Писци есеја, међутим, не користе, у дословном смислу, научне методе доказивања својих тврдњи, мада се служе и чињеницама и логиком на којима се наука заснива. Некада се више ослањају на своје импресије, лично искуство и ставове, како би са читаоцима поделили своја размишљања о теми којом се у есеју баве, а некада се позивају на податке и тврдње из литературе како би поткрепили своје ставове или их супротставили нечијим туђим схватањима. Зато нам есеј понекад  може личити на неки лирски текст у прози или на кратку причу, а понекад на научну расправу.

У есеју се може расправљати или размишљати о готово свему што окупира људску пажњу; о уметности, о друштвеним феноменима, о моралу, о општим питањима живота, о свим духовним и материјалним појавама које нас окружују. Област из које се најчешће црпе теме за нове есеје је култура.   Тема може бити неки актуелни проблем или појава из области културе, или ново уметничко дело или правац, али и нови, другачији поглед на уметничка остварења чију је вредност историја већ одавно потврдила. (О делима Шекспира или Достојевског, Микеланђела, Бетовена… написано је небројено много текстова, али то не значи да су ове теме исцрпљене и затворене за нека нова сагледавања.)

Структура есеја, било да је реч о форми или о садржају, није ничим условљена. Она зависи од стила, креативности, проницљивости и књижевног умећа аутора. Предуслов за добар есеј ипак постоји: добра упућеност у проблематику, ерудиција писца и његове перцептивне и  аналитичке способности.

Као први писац есеја у Европи помиње се познати су француски писац и филозоф Мишел де Монтењ. Он је заслужан и за именовање ове књижевне врсте.  У периоду од 1580.  до  1588. објавио је три књиге под називом  Есеји. (Како је сам говорио, писао је угледајући се на Плутарха и Сенеку, што значи да је есеј суштински много старији него што мислимо.)

Осим Монтења, есеје су кроз историју писали и Френсис Бекон, Иполит Тен, Сент-Бев и многи други филозофи и писци.  У 20. веку есеј достиже савршенство под пером  уметника као што су Томас С. Елиот, Вирџинија Вулф, Андре Жид, Томас Ман, Стефан Цвајг…

У српској есејистици посебан печат су оставили Богдан Поповић, Јован Скерлић, Исидора Секулић, Милан Богдановић,  Милош Црњански, Иво Андрић…

(Примери есеја у програму књижевности за средњошколце: О култури, Исидоре Секулић и Разговор с Гојом, Иве Андрића.)

Бранијета Конџуловић

 

Извор: Речник књижевних термина, Београд: Нолит, 1986.

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за IV разред средње школе

Обележја и представници савремене српске поезије

 

У периодизацији књижевности појам савремена књижевност није у свим европским земљама истоветно, јасно  и строго временски одређен, али у већини историја књижевности под овим  појмом подразумева се књижевно стваралаштво од краја Другог светског рата до данас.

Дешава се и да неко дело, настало у давној прошлости, сматрамо савременим, или још боље – свевременим, због свевремености тематике којом се бави, због непролазних питања и проблема са којима се суочавају његови јунаци, због уметничког мајсторства које превазилази књижевна обележја епохе у којој је дело настало…  Поједностављено – док год нека књижевна дела живо учествују у савременом културном животу, док их људи читају и проналазе повезаност са њиховим садржајем, карактерима и судбинама јунака, проблемима, идејама, мотивима… и док та дела утичу на стваралаштво писаца нових генерација или нам помажу да објаснимо неке појаве у књижевности нашег времена, можемо их сматрати савременим. Књижевност је (у дословном значењу) савремена у времену у којем је настала, али је једнако актуелна и у будућим временима у којима још увек траје интересовање и потреба за њом. Ипак, како би се избегле нејасноће у разумевању, потребно је поставити неку временску границу.

 У српској књижевности, под појмом савремена књижевност подразумевају се књижевна дела која су настајала од краја Другог светског рата до наших дана.  Ипак, при вредновању књижевног стваралаштва, успоставља се разлика између дела насталих током првих послератних година и књижевности која се развијала од педесетих година двадесетог века наовамо. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за IV разред средње школе, Стилске формације у књижевности

Тест о реализму за ученике другог разреда

Кликните на слику

1

Оставите коментар

21. маја 2017. · 13:30

Maestro i violina

Darinka Kovačević

Bio jednom jedan Maestro. Osećao se staro i usamljeno. Nije ostario od godina, ostario je od razočaranja i gorčine. Napustio je ljude. Nije im više verovao. A onda su i ljudi počeli da napuštaju njega. Među poslednjima su otišle Vera i Nada. A on nije ni primetio kada je postao namćor i kada je počeo sebi da govori: – Ako, šta će mi iko? Baš mi je dobro ovako. Nema ko da me nervira, da mi govori šta da radim, da me propitkuje, da stavlja primedbe na moje ponašanje. Ovako je najbolje.

Dane je provodio u polumraku, sedeći u svom ćošku, satima gledajući u kutiju koja je za sve imala spremne odgovore i  stvarala iluzije, koju god da poželi. I tako su se smenjivali dani, godišnja doba, godine. Maestro to kao da nije ni primećivao. Nakon što bi prošlo vreme ručku – jednoj od retkih radosti koje su mu još preostale – Maestro bi ubrusom obrisao masne usne, otkinuo još jedan list na kalendaru, počešao bradu (Nije se brijao. Što bi? Ionako ga niko ne vidi.), a zatim stavio ubrus na sto i vratio se svojoj kutiji. Život mu je bio jednoličan, bez ikakvih izgleda da se nešto promeni. A on je upravo zbog toga imao neki čudan osećaj zadoljovoljstva, osećaj da je gospodar svoje sudbine, koju ne može da uzdrma nikakav Zanos, Uzbuđenje ili Lažna Nada…

Morate znati da Maestro nije uvek bio takav. Iako tako ne izgleda, nekoć je i on bio mlad, imao planove, žive želje, nade i snove. Ponekad se sećao svojih slavnih dana, kada je koncertrirao nasred pozornice. U njega su bili upereni reflektori, a publika ga je slušala bez daha, nakon čega bi se prolomio gromoglasan aplauz. To su bili dani. Ali što veći uzleti, to bolniji i dublji padovi…

Tog jutra Maestro se probudio kao i obično (budio se uvek u isto vreme), umio se i seo da nešto pojede. Pogled mu je odsutno šetao polumračnim prostorom. I tada ju je ugledao. Jedva se videla od krša koji ju je zaklanjao i prašine kojom je bila prekrivena. Neodlučno se odgegao do nje, pitajući se usput: – Što mi to treba? Pa moj život je i ovako savršen. Nema iznenađenja. Nema uzbuđenja. Sve je pod kontrolom. Ali violina ga je privlačila kao magnet i kao da mu je šaputala: – Priđi. Uzmi me. Tebe sam čekala. Za tebe sam se čuvala. Kao hipnotisan, bez misli, sagnuo se, uzeo je i oduvao sa nje oblak prašine. Pažljivo ju je osmotrio. Ni ona više nije bila mlada, ali je iz nje izvirala nekakva nestašnost i vedrina, neka neodoljiva provokacija. Hitro poput dečaka otišao je do prozora, otvorio žaluzine i pustio dnevnu svetlost u prostoriju. Zatim je pronašao meku krpu, seo sa violinom u krilu i pažljivo je obrisao. A onda je palcem nežno dotakao strunu i oslušnuo. Zvuk violine mu je otoplio srce i razvukao osmeh. Proželo ga je slatko uzbuđenje, za koje je bio zaboravio da postoji. Potražio je gudalo. Obrisao ga. Naslonio je violinu i gudalo na stolicu pored svoje i gledao ih dugo, dugo. (Morate znati da kod Maestra vreme nikud ne žuri. Ono stoji i razvlači se. Ono traje.) Hoće. Neće. Ma samo malo. Prostoriju su ispunili tihi nežni zvuci. Sunčev zrak se poigravao česticama prašine. Sve je dobilo neku novu magiju. Maestro više nije bio onaj starac od maločas. Gotovo da je ličio na dečaka.

Te večeri legao je radostan i rešen da sebe svakog dana nagradi druženjem sa violinom. Ne mnogo. Jedan sat posle ručka. Ne treba preterivati. Možda se previše veže. Ne, ne. Zna on kako je to opasno, to vezivanje. Otvoriće četvore oči. Ako vidi da ne može bez nje, zaustaviće se na vreme.

Jedva je dočekao jutro. Širom je otvorio prozore. Umio se, obrijao i pažljivo očešljao. Pre nego što će sesti da doručkuje, stavio je violinu na stolicu pored svoje, da mu pravi društvo. Pogledavali su se i osmehivali jedno na drugo. Trudio se da održi rutinu, ali sve je izgledalo nekako drugačije. Jedva je dočekao ručak. A onda – posle ručka – je duboko uzdahnuo. Ukrstio je prste, okrenuo dlanove i zapucketao ukrštenim prstima. Uzeo ju je pažljivo i gotovo pobožno i zasvirao. Ona je bila tako milozvučna i podatna. Nežni zvuci ispunili su prostor. Umalo da se zanese. Ali ne. Vreme je da je odloži.

Preuzeto sa: httpsi.ytimg.comviNS60nx-qtDgmaxresdefault.jpg2

Dani su odjednom počeli da prolaze brže. Njihovo zajedničko vreme više se nije držalo reda, letelo je i otimalo se, dolazilo u nevreme i nije želelo da se povuče. Maestro se trudio da održi kakvu takvu iluziju rutine, da makar prividno izgleda kao da je sve ostalo isto i kao da u njegovom životu nema pukotine kroz koju može da se provuče nekakav neočekivan i nekontrolisan događaj, koji bi mogao da ga uznemiri. Ponekad bi mu čak uspelo da poveruje u to. Ali strast je, gotovo neprimetno, ovladala njegovim bićem. Zvuci koje je proizvodio više nisu bili isključivo nežni, već su sve češće postajali zaneseni i neukrotivi, kao u ono vreme kad je vladao pozornicom. Više se nije znalo ko gospodari tim melodijama. Melodije su se otrgle i ni jedno ih više nije kontrolisalo. Kako je to bilo zanosno! Violina je uglavnom bila podatna i proizvodila željenu muziku. Ali dešavalo se i to, da Maestro ima na umu i u srcu jedne, a Violina druge note. Iz te igre nastajale su neverovatne pariture.

I, kao što je to Maestro oduvek znao – to je, mislio je, naprosto bilo neizbežno – jednog takvog dana kada njihove melodije nisu bile harmonične, kad se Maestro uzneo i izgubio kontrolu – a toga se, zapravo, oduvek plašio, toga nečeg tragičnog u svom karakteru – struna je pukla…

4 коментара

Објављено под Кутак за читање

Сазнали на семинару и применили у пракси 2016.

На наградни конкурс Сазнали на семинару и применили у пракси 2016. пристигло је 80  радова.

У Базу радова 2016. уврштено је шеснаест радова, од којих је шест предложено за награде.

За најбоље радове награђени су следећи аутори:

  • Прву награду освојио је наставник Михајло Коњух из Школе за основно и средње образовање са домом ученика „Милан Петровић“ из Новог Сада. Његов рад, из области средњег стручног образовања, носи назив Обрасци за праћење постигнућа на практичној настави ученика на ИОП-у у складу са Монтесори методом.
  • Друга награда, за рад из области друштвених наука, припала је Зорани Матићевић, наставнику социологије у Петнаестој београдској гимназији и  Трећој београдској гимназији. Рад носи назив Израда вики чланка из области социологије, Шта могу да урадим?
  • Трећу награду, у области предшколског васпитања и образовања, освојила је Душка Јакић, из Предшколске установе „Радост“ из Нових Бановаца, за рад Зеленкапин четвртак, примена Валдроф принципа у јаслицама.

Признање за успешно учешће на конкурсу добиле су:

  • Јелена Колунџија, Друга економска школа Београд, за рад Пројектна настава у социологији – Пет мунута феномена, област друштвене науке;
  • Јелена Кенић, ОШ „Танаско Рајић“, Чачак, за рад Дигитална математика, област математика;
  • Бранијета Конџуловић, Техничка школа за дизајн коже, Београд, за рад Укључи ме разумећу, област српски језик и књижевност.

Будући да је мој рад заслужио да се нађе међу шест изабраних, желим да своје признање посветим мојим драгим сарадницима и пријатељима из удружења БазаАрт, јер све ово дугујем њима. Хвала и Сузани Поњавић која ме je подстакла да се укључим у овај озбиљни и богати свет игре.

2017-01-18_182631

5 коментара

Објављено под Иновације

Наопака једночинка

Приближавају се новогодишњи празници и помало сам носталгична према времену када сам за децу својих колега, заједно са својим „шпотовцима“ припремала новогодишњу позоришну представу. Међу комадима које сам сачувала је и Наопака једночинка са којом смо дочекали 2007. годину.

Наопака једночинка

Инспирисана Ћопићевом Изокренутом причом 

Сценарио написала Бранијета Конџуловић  

 Ликови:  Деда, Баба, Унука, Чича, Ирвас (костимирано дете)

Прва сцена

 Приповедач седи са стране, на ивици позорнице и приповеда. Док се на сцени ређају ситуације он мирује и не привлачи пажњу публике на себе. У подлози приповедања је увек лагана божићна мелодија у којој се чују звончићи.

ПРИПОВЕДАЧ: Драга децо, данас ћемо вам испричати једну причу која је претрпела страшан земљотрес, па се у њој све испретурало.  Пажљиво гледајте и слушајте и покушајте да све вратите на своје место. У њој има свега и свачега, па се бојим  да се и Деда Мраз није збунио и поклоне однео у неки старчки дом, уместо да их донесе деци која нестрпљиво чекају. Хајде да заједно погледамо шта се у тој изврнутој причи све догодило.

На сцени су сто, две столице, кревет. У кревету лежи деда. Баба седи за столом и нешто сецка и ставља у шерпу. Повремено промеша. Спрема ручак. Онда устане, погледа негодујући у деду који хрче, па приђе прозору и повири напоље. Враћајући се да настави посао прича сама са собом.

БАБА: Уху, брдо је већ изашло иза сунца, а мој кревет још увек хрче у деди! Хеј кревете, стара ленчуго, устај из тог чиче, зар не видиш да је већ пало јутро!

(Деда гунђа и лењо устаје.) Спорије, спорије, шта се ту вучеш!

ДЕДА: Не могу спорије! Ево, само  да навучем ноге на ципеле и ставим главу на капу… (Пипа око себе и завирује испод кревета тражећи своју капу и ципеле.) А ти отвори ту кућу на вратима, да мало уђе у јутро чиста ваздушна соба. (Протеже се тромо, устаје држећи се за леђа као да га све боли, па и он, гегајући се, приђе прозору. Погледа кроз прозор и узвикне изненађено и нагло се усправи.)  Гле, гле, ноћас је, бога ми, земља добро нападала по снегу. (Радује се.) Мораћу да позовем санке да ме мало провозају на унуци. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Драмски текстови

Како се „цеди“ текст

Бранијета Конџуловић

Ако не предајете неки „опасан“ предмет или вам није у карактеру да оличавате „страх и трепет“ када уђете у учионицу, вероватно се често зажелите оне красне, благотворне тишине и атмосфере у којој не морате да се надгласавате са бучним тинејџерима. Уморни сте од непрекидних напора да задржите њихову пажњу и подстакнете их на мисаону размену из које ће, бар у траговима, остати понешто у њиховим главама када звоно огласи крај часа. Знате да међу вашим ђацима тек понеки заиста жели да чује шта ви то говорите и непрекидно сте забринути због оних „осталих“ који у школи немилице траће и своје и ваше време. Ипак, не одустајете и непрекидно трагате за „мађионичарским триковима“ који ће вас, са што више позитивних ефеката и што мање фрустрација, довести до очекиваних исхода. Одлично вас разумем јер сам и сама једна од таквих трагача. Зато и желим да са вама поделим један од модела активног учења са којим сам у неколико наврата постигла добре резултате. Осим што сам била задовољна постигнућима, уживала сам у тренуцима продуктивне тишине, посматрајући ученике како предано раде управо оно због чега школа постоји.

Овакав модел рада примењив је у готово свим наставним областима, па чак и у настави књижевности, када се пручавају различити књижевноисторијски или књижевнотеоријски садржаји. Пред вама је управо један такав пример.

Критичка рецепција и критичка продукција – „цеђење“ текста

img_20161202_164947_resized_20161206_114207514

            Изгледа пасивно, али први утисак вара

Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Иновације

Оне и они

Позоришни комад  Оне и они настао је 2010. године. Осим што је изведен на школској приредби, представљао је и својеврстан поклон женама општине Савски венац у чију част је изведен поводом 8. марта. 2016-04-25_225308

 

По тексту „Женски разговори“, Душка Радовића, приредила Бранијета Конџуловић 

Улоге:

Наратор

Младић (Напомена: Оваква подела улога прилагођена је школама које претежно похађају девојке. Ако постоји таква могућност, добро је да поезију говори више различитих младића, елегантно или лежерно костимираних тако да што уверљивије представљају одрасле момке. Док говоре стихове, они се могу кретати сценом, седети  на бини, седети негде у углу, проћи непосредно испред публике…)

Двадесет женских карактера

 2016-11-30_232410    

Сцена: Ако не постоји могућност брзе промене сценографије током представе (а тако је у већини школских простора) сцену треба уредити тако да одговара различитим ситуацијама.

Један од могућих начина уређења сцене: У позадини је велико бело платно на којем су исцртане или прикачене црне силуете парова у природној величини. У једном крају сцене налази се клуб сточић и неколико столица. Ту  је и велико стојеће стилско огледало. У другом крају је параван који представља зид друге просторије, а испред њега је мали трпезаријски сто прекривен лепим столњаком.

Сасвим испред сцене, у левом углу, близу публици, мала ниска фотеља (пожељно је да може да се врти око своје осе) у почетку леђима окренута према публици. (Пре него што представа почне, полако, не скрећући пажњу на себе, улази младић и седа у фотељу.)

Почиње музика. Пред публику, лаганим кораком, излази наратор (може бити младић или девојка, свеједно). Излази са оне стране на којој, у фотељи, окренут леђима, седи младић, и већ од тренутка када је свима видљив  почиње да приповеда, обраћајући се непосредно публици. Прича шетајући се лагано с једног према другом крају. Ритам прилагођава ширини простора и по потреби застајкује, тако да своју причу заврши када стигне до другог краја гледалишта.  

У подлози музика: Without You – Sax Instrumental by Freddy Just: https://youtu.be/cp9B6KjjDCQ

Наратор: По некој древној легенди која је завирила у све делове света, богови су, стврајући свет, створили у њему савршено биће. Оно је имало мудрост и нежност, снагу  и лепоту, племенитост и моћ… и тако редом, све особине које савршенство у себи обједињује.   Имало је сав  свет који га је окруживао и имало је – себе. Е, сад, да ли зато што су се богови покајали што су га толико саобразили себи или зато што је том савршеном људском бићу досадило да тако само господари у рајском миру и благостању (ту се легенда различито тумачи од краја до краја и од прилике до прилике), једнога дана све се заувек променило: савршено биће коме je било досадно, богови су поделили на два несавршена, а да би им живот био узбудљивији умножио их је, измешао и разаслао на безброј страна. Од тада, па до данашњег дана те половине се траже у чежњи за савршенством које су изгубиле. А шта бива када се пронађу… или када поверују да су се пронашле,  е, то у легенди не пише; ту где легенда престаје, почиње живот.  (Б.К.) Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Драмски текстови

Кобајаги школа

Позоришни комад Кобајаги школа  настао је на предлог мојих ученика који су на интернету пронашли вицеве о томе како београдска деца препричавају лектиру. Прикупљени материјал обогатила сам личним искуствима и тако је настала позоришна представа којом смо, на Позоришним играма деце и младих 2011. године, освојили прво место на општинском и друго место на градском такмичењу. 

Аутор текста:  Бранијета Конџуловић

 Улоге:

Професорка књижевностиimg_2472

Просветна саветница

Професор физике

Професор  историје

Девојчице:

Јована

Теодора

Александра

Ана

МилицаIMG_2442.jpg

Катарина

Андреа

Дечаци:

Пантић

Јанковић

Јарић

Ћулибрк

Вучић

Шкорић

Марковић

Прва сцена

 Са разгласа се чује музика: „Још једна цигла у зиду“, Пинк Флојд. Са разних страна из гледалишта скупљају се ученици, појединачно, у паровима, у групицама, шегаче се, ћушкају, трчкају и сви певају песму правећи буку. На сцени је укосо постављен ред клупа (тако да сви глумци буду видљиви  из публике) и како ко пристиже, нехајно се распоређују; Ћулибрк се намешта да спава, Шкорић и Ана се отимају око места, Андреа ритуално намешта слушалице  и изваљује се у столици спремна да „искулира“ час…

Музика престаје и професорка улази носећи у наручју дневник, пар књига и свежањ папира; сва сломљена, спушта ћутке све на катедру и започиње патетично своју ко зна колико пута понављану придику. Ђаци не галаме, али свако гледа своја посла. Катарина телефонира погнута према столу, док јој Јарић нешто шапуће на друго уво, а она га ћушка од себе, Теодора се шминка, неки седе дисциплиновано и слушају, Андреа  клима главом затворених очију са слушалицама у ушима, Пантић и  Јанковић играју „икс-окс“…

Професорка:  Душа ме боли кад помислим колико сте мало научили… Ништа не читате, ништа не слушате… Очај живи. Овако никад није било… (Шетка, цокће, гледа негде преко деце и ћути, а на лицу јој се очитава осећај немоћи и незадовољства). А све сам покушала… (Сама се себи чуди и подругује.) Где то има да професор препричааава ромааане? Достојевског?! И опет ништа. Задаци су вам благи ужас! Душа ме боли…

Пантић: Лек за душу – Лаза Лазаревић! (Јарић пригушује смех.)

Професорка: (Са благом иронијом у гласу.) Е, хвала Богу да сте бар неко име запамтили! Шта се ти смејеш Јарићу? Тачно је. И Пантић, изгледа, зна понешто; Лазаревић се бавио људском душом; (занесено) наш чувени писац психолошких приповедака…

Јанковић: Ма, неее, професорка, то је само коинциденција…ви и Панта не мислите на исто…

Професорка:  Како не мислимо?… Па шта је онда…? (Гледа их збуњено док сви праве загонетан израз лица и гледају у плафон, у страну, пригушују смехПрофесорки пукне пред очима, схвати да збијају неслане шале са њом, увређена је и разочарана.) А то значи! Ти би мене на клинику…! Пантићу, срам те било! Срамота! (Више за себе него за њих, као успут, прокоментарише целу ову ситуацију у намери да настави даље са часом.) Е, Боже, Боже, да имена великана не дају школама и болницама не бисте ни знали за њих! Наставите са читањем

2 коментара

Објављено под Драмски текстови

Новогодишње варијације

Аутор:

Бранијета Конџуловић

(Школу у којој радим претежно похађају девојчице, па су зато и ликови у овој представи девојчице различитих карактера. Позоришни комад изведен је 2010. приликом доделе новогодишњих пакетића за неке, сада већ велике, малишане.  Правописну грешку на табли, исписану ђачким краснописом, нисмо имали времена да исправимо, али нам нису много замерили.)

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

ВЕСЕЛА ДЕВОЈЧИЦА

Долази  Деда Мрааз, долази Деда Мрааз…Како сам срећнаа! Ја сам му написала писмо! Јесте ли му ви написали писмо? Ма јесте, знам, а и ако нисте  – неема везе, зна Деда Мраз и сам коме треба да донесе поклоне! А зна и коме не треба… А ни то нема везе; нама ће да донесе, јер смо били добри, и слушали смо маму и тату и баку и …све  смо слушали…

Јооој што ја волим поклоне! Па кад их завије у онај лепи шарени, шашкасти,  шушкави  папир са маашницом одгоре! А ти отвараш, отвараш и све ти се загужва, а никако поклон да пронађеш! А онда нађеш веелику лутку и кућицу за лутку и луткино оделце и књижицу једну и бојице, и оне ципелице што су ти се мноого допале кад си шетала са мамом…И свашта нађеш.

Једва чекам! Мама сад каже да  треба да будем стрпљива. Јесам, стрпљива сам, само ме нешто овде голица и тера да се смејем. Све ми  је нешто смешкасто кад треба да будем стрпљива.

А знате шта ми је најсмешније: Мој брат је тражио да му окачим чарапу на прозор, једну шарену лепу, на ромбиће, да му Деда Мраз остави поклон. Једва чекам то да видим! Како ће Деда Мраз да угура бицикл у чарапу?! Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Драмски текстови