Добро ми дошли књигољупци!

Ево прилике да упознате неког ко још увек жели да верује да је и данас могуће људе пелцовати љубављу према књизи! Ако и ви не верујете у то, зашто онда завирујете у мој блог?

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

8 коментара

Објављено под Чланци

Емили Дикинсон, Осетих погреб у свом уму

Из Антилогије модерне америчке поезије

Просвета, Београд, 1972.
Изабрао и приредио Иван В. Лалић
Превод Бранка Лалић и Иван Б. Лалић

Животни пут Емили Дикинсон толико је сиромашан догађајима, да представља прави изазов за биографе који воле микроанализу и смеле интерпретације нејасних или немаштовитих чињеница. Песникиња је рођена у Амхерсту, у Масачусетсу, где је у очинској кући и провела животне рачунајући једну школску годину у колеџу и кратке боравке у Вашингтону, Филаделфији и Бостону. Њена породица дубоко је укорењена у Нову Енглеску. Емили је до своје двадесет шесте године била позната као живахна, духовита и друштвена девојка. После тога се повлачи у кућу из које готово никада не излази; остатак живота проводи као усамљеник, са све више чудачких навика. Прави разлог овог преокрета у њеном животу није утврђен. Биографи се углавном слажу да је у питању нека велика и неузвраћена љубавали се разилазе у нагађањима у кога се песникиња била заљубила, и упуштају се у замршене и понекад сасвим необразложене претпоставке. Остаје чињеница да је Емили Дикинсон годинама упорно неговала своју самоћу, своје идиосинкразије и своје склоностина пример, да неуморно пише писма пријатељима или да суседима и деци суседа шаље колаче које је сама испекла, уз тајанствене поздраве и поруке на цедуљицама. На сличним цедуљицама исписивала је и своје песме; практично их и није објављивала, па је тако откриће њених хиљаду двеста песама, нађених после смрти песникиње по њеним фиокама и кутијама, било својеврсно изненађење. Заједничким напором песникињине сестре и њених пријатеља, ова заоштавтина је почела да излази пред свет, да у овом веку дефинитивно установи славу свог усамљеног творца.

Емили Дикинсон умрла је на данашњи дан, 10. децембра 1830. године.

Осетих погреб у свом уму
И жалобника корак да се
Врзма и ступа, ступа, све док
Не би ко свест да пробија се.

А када сви су поседали
Ко бубањ стаде обред неки
Да тутњи, тутњи, па помислих
Да ће ми памет обамрети.

А тада чух да дижу ковчег,
И кроз душу ми истих оних
Оловних чизми зачух шкрипу;
Тад простор започе да звони,

Ко сва небеса да су звоно,
А све је дедно ухо само,
А ја и тишина, чудна бића
Самотно насукана амо.

И тад у разуму пуче даска,
И ја све дубље падах, падах,
И по свет згодих сваким падом,
И знањем окончах тада.

 

 

 

I felt a funeral, in my brain,
And mourners to and fro
Kept treading, treading, till it seemed
That sense was breaking through –

And when they all were seated,
A service, like a drum
Kept beating, beating, till I thought
My mind was going numb.

And then I heard them lift a box
And creak across my soul
With those same boots of lead, again,
Then space began to toll,

As all the heavens were a bell,
And Being, but an ear,
And I, and silence, some strange race
Wrecked, solitary, here.

And then a plank in reason, broke,
And I dropped down, and down –
And hit a world, at every plunge,
And finished knowing – then –

Emily Dickinson

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Ivan Gundulić

Na današnji dan umro je slavni dubrovački vlastelin, a još slavniji pesnik, ne samo Dubrovačke republike, nego i svih južnoslovenskih naroda onoga i ovoga vremena, Ivan Dživo Gundulić. Stvarao je u sedamnaestom veku, u duhu baroka, ali poruke koje je kroz svoja dela odaslao u svet prevazilaze i vremena i prostore.  

Odlomak iz njegovog čuvenog epa „Osman“ i stihovi iz pastirske igre „Dubravka“, posvećeni slobodi, svedoče o snazi njegovog dara i dubini njegove misli.

Himna slobodi

„O lijepa, o draga, o slatka slobodo,
dar u kom sva blaga višnji nam bog je do.
Uzroče istini od naše sve slave,
uresu jedini od ove Dubrave,
sva srebra, sva zlata, svi ljudski životi
ne mogu bit plata tvoj čistoj ljepoti.“

The Anthem of Freedom

„Oh, beautiful, dear, sweet freedom,
you are a gift of God
with all the treasure given to us.
You are the essential cause
of our all glory,
the only precious jewel
of our dear Dubrava.
All silver, all gold,
all human lives too,
can not be the price
the pure beauty of you
!“

Odlomak iz epa „Osman“

„Ah, čijem si se zahvalila,
tašta ljudska oholаsti?
Sve što više stereš krila,
sve ćeš paka niže pasti!
Kolo od sreće uokoli
vrteći se ne pristaje:
tko bi gori, eto je doli,
a tko doli gori ustaje.“

A citation from the epic „Osman“

„Oh, why are you so proud,
you, vain human arrogance?
The more you spread your wings,
you will fall even lower!
A wheel of fortune all around
rotating will never stop –
who was above, now he is down,
and who was down, he’s on the top. „

 

Translated by Branijeta Kondžulović

 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за II разред средње школе

Мудрости Марка Тулија Цицерона

На данашњи дан, 43. године пре нове ере, умро је Марко Тулије Цицерон, римски беседник, књижевник и државник.

Cesare Maccari’s painting – Cicero Denounces Catiline: https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Maccari-Cicero.jpg

 

Соба без књига је
као тело без душе.

Правда је скупља од злата.

Корење науке је горко,
али су плодови слатки.

Није довољно знање стицати,
треба га и примењивати.     

Паметан човек је увек слободан,
а будала је увек роб.

Паметан се човек
не бави политиком.

Не верујемо лажљивцу
ни када истину говори.

Још се није нашао онај
коме је доста оно што има.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Чика Јова Змај

На данашњи дан рођен је човек са чијим књигама је започињало детињство многих генерација уназад, а чини ми се да, упркос великим променама у друштву и вредностима новога времена, оне још увек нису превазиђене. Уз песме из Чика Јовине  Ризницеоткривала сам мелодију матерњег језика, лепоту света око себе, правила лепог понашања… и прва књига коју сам увела у мисаони свет своје деце била је управо Ризница. Тада сам открила да постоји нешто заиста магијско у овој поезији – моја деца су је усвајала, волела и учила напамет са истим жаром као и ја много година раније. Јован Јовановић Змај је песник без којег би српска књижевност остала без крила којима се полеће у свет.

 

 

Пера као доктор

Фотографија позајмљена са: https://binki.rs/proizvod/lutka-za-vezbanje-motorike-maja-ns74/

 „Господине докторе,
Звала сам вас амо,
Лутка ми је болесна,
Гледајте је само.

Пипните јој образе,
Пипните јој чело,
Мени се бар чини,
Ужасно је врело!“

Доктор седи укочен
Са озбиљним миром,
Пипа било луткино,
Па дрма шеширом.

„Инфлуенца велика,
Ал умрети неће,
Немојте је љубити
Да на вас не пређе.

Лек ћу јој прописати,
Прашак сваког сата,
Уз то нек је протрља
Ваша баба Ната.

Лимунаду правите
У великим чашама,
Ако јој се не пије,
Попићу је с вама.“

1 коментар

Објављено под Кутак за читање

Aleksandar Dima

Na današnji dan, 5.12. 1870. umro je velikan francuske književnosti, autor čuvenih avanturističkih romana „Grof Monte Kristo“ i „Tri musketara“, Aleksandar Dima.

„Kako to da su mala deca tako inteligentna, a odrasli lјudi tako glupi? Mora da je obrazovanje u pitanju.”

„Comment se fait-il que les petits enfants sont si intelligents et les adultes si stupides? Ce doit être à cause de l’éducation.“

„How come small children are so intelligent, and adults are so stupid? It must be because of education.“

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Rajne Marija Rilke, Jesen

Na današnji dan, 4. decembra 1875. rođen je Rajner Marija Rilke, pesnik nežne duše, tragalac za suštinom u mračnom svetu koji ga je, po njegovom dubokom utisku, okruživao gde god da je živeo. Dao je izvanredan doprinos književnosti na nemačkom jeziku, ali i svetskoj književnosti u celini.

Jesen

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Opada lišće, kao da iz daljina
pada, uz opor i odrečan let,
kao da venu sred nebeskih tmina
daleke bašte.

I teška zemlja noću
pada iz roja zvezda u samoću.

Svi mi padamo. Pada ruka. Pad
u svakom od nas živi neizbežno.

Pa ipak Neko beskonačno nežno
padanju ovom daje smer i sklad.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Naš lepi Beograd

Već dugo priželjkujem da ovu prelepu fotografiju Tanje Bažalac (nadam se da nisam pogrešno razumela da je ona autor ove jedinstvene panorame Beograda)  dopunim nekom jednako vrednom pesmom o našem voljenom gradu. Zaključila sam da niko kao Miloš Crnjanski nije tako moćno pretočio u reči Beograd koji je nosio u duši.   

Jedan pogled na Beograd i nekoliko odlomaka iz poeme
„Lament nad Beogradom“, Miloša Crnjanskog

Ti, međutim, rasteš, uz zornjaču jasnu,
sa Avalom plavom, u dalјini, kao breg.
Ti treperiš, i kad ovde zvezde gasnu,
i topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.
U Tebi nema besmisla, ni smrti.
Ti sjajiš kao iskopan stari mač.
U Tebi sve vaskrsne, i zaigra, pa se vrti,
i ponavlјa, kao dan i detinji plač.
A kad mi se glas, i oči, i dah, upokoje,
Ti ćeš me, znam, uzeti na krilo svoje.


Ti, međutim, širiš, kao labud krila,
zaborav, na Dunav i Savu, dok spavaju.
Ti budiš veselost, što je nekad bila,
kikot, tu, i u mom kriku, vrisku, i vapaju.
U Tebi nema crva, ni sa groba.
Ti blistaš, kao kroz suze lјudski smeh.
U Tebi jedan orač peva, i u zimsko doba,
prelivši krv, kao vino, u novi meh.
A kad mi klone glava i budu stali sati,
Ti ćeš me, znam, polјubiti kao mati.


Ti, međutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmlјavom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje lјudske tuge.
Ti imaš strelјača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagem pasti na me kao kiša.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

France Prešern, Oproštaj s mladošću

Na današnji dan rođen je France Prešern, jedan od najznačajnijih pesnika slovenačke književnosti, romantični melanholik, pesnik dveju velikih ljubavi – prema dragoj i prema otadžbini. Mnogima je ostao u sećanju po nežnoj ljubavi prema Juliji Primicovoj koju je opevao u „Sonetnom vencu“.

Oproštaj s mladošću

Života moga prođe lepši deo,
rano me mlada ostaviše leta!
Moj cvet je još pre svog procvata sveo,
a osuši se i koji procveta!

I sunce nade ja sam retko sreo,
a hladni vihor mene svuda sreta!
Mladosti, ipak ja te tako volim,
i za tebe se večno bogu molim!
Okusih rano plodove saznanja!
Za mnogu radost tu se otrov stvori:
svet dobra dela pakošću proganja
i protiv čiste savesti se bori.
Ko vernu ljubav traži — kratko sanja;
svi takvi snovi gube se u zori!
Um, pravda, znanje — to su deve koje
nemaju novca, pa ni sreće svoje!

Uzalud čamac upravlja put sreće
onaj spram koga, dušmanski i zao,
digne se vihor koji ga je veće
kao prosjake u kolevci znao:
čoveka novac putem slave kreće,
vrednost mu raste s novcem što je dao!

Videh da Ijudi cene ono gde se
prevara iznad pameti uznese!
Grešnike videh i grehove njine
koji u srcu rane zakrvave.
No mladost vedra teret s duše skine,
jade i misli iz srca i glave,
a kule diže nebu u visine,
a pustinja je za nju puna strave.
Njoj pali — i gde neprilika vlada —
vesele zublje iluzije — nada.

Ne misli da će prvi dah vetrića
srušiti tvorbe naših misli lako,
i zaboravi na bolna otkrića:
rane što jedva zalečismo tako,
pouk nam dođe i od našeg bića,
jer prazno bure puni od nas svako!
Zato, mladosti, ja te ipak volim
i za tebe se večno bogu molim!

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за II разред средње школе

Љубомир Симовић, Поглед на свет

Данас је рођендан Љубомира Симовића, савременог српског песника, романсијера, драмског писца, преводиоца, есејисте, редовног члана Српске академије наука и уметности… 

George Edmund Butler’s painting Zonnebeke, borrowed from: https://nzhistory.govt.nz/media/photo/george-edmund-butler

ПОГЛЕД НА СВЕТ

Где су нас ово довели?
Зар смо се толико напрезали
да бисмо овде стигли?
Зар смо толико клицали пророцима
да нас овде доведу и дотуку?
Са балкона се види гробље змија.
У страху
пред вихором што се на врховима црвени,
прозор се гаврану отвара,
врата вуку.
Мртве ли земље!
У води пуној трулог воћа и сламе
растачу се бродови, добро грађени.

А горе, у шаши на облаку,
с једном голом женом у крилу,
и с две на рукама двема,
после много вина певуши
дремајући, дебели бог!

Око њега лете
вране његови анђели.
Склупчан око смртне ране, за плотом,
видим: преживели
бежећи залазе у намрешкан потоп;
руши се у потоп огањ са облака.

Видим: браћи се на нас уста отварају
на свим деловима тела;
а ми немамо гласа ни у грлу,
ни у звону.
Видим: толика гробља,
а ништа се није променило.

Ни на видику,
ни на коњу.

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Милорад Павић, Смрт Милоша Црњанског

Нико као он није умео тако непредвидљиво и чаробно да се игра речима. Не знам да ли је, као и његов ујак из приче, дан уочи своје смрти, помислио Данас је велики дан, најзад је дошао да ме одведе одавде…“ али га замишљам како и сада, пушећи своју неизбежну лулу, помно проучава  Чудновату карту ветрова“ у Пределу сликаном чајем. Отишао је одавде ношен унутрашњом страном ветра, 30. новембра 2009. године.  

A landscape of Henri Zuber borrowed from: : https://www.museeprotestant.org/en/notice/henri-zuber-1844-1909-2/

 

Свако сећање доноси буђење и свако буђење доноси једно сећање. Ако сте довољно брзи можда ћете га ухватити.

Са тим мислима пробудио се Милош Црњански тог дана. Госпа Вида била му је спремила влашки хлеб печен у саксији, али Црњански је био стар и узео је за доручак само један залогај тог хлеба; готово све што је волео да једе било му је одавно забрањено. Сада је већ дуго било много више обеда описаних у његовим књигама но што је њему преостало да окуша. Осећао је да су његове кости изношене и да потичу од неког другог човека, па ипак, као талас који је прешао хиљаду миља носећи своје име да га шапне обали, тако су из његове младости изгубљене у пучинама тишине до њега још увек допирале глади и шапутале своја имена, јер он им је био обала.

У подне сишао је на улицу; падао је уморни снег, путник с далеког неба. Црњански је носио у руци две новчанице и осећао се незаштићен као да сав свет зна шта ће да купи ако се види тај новац стиснут у шаку.

Код „Орача“ сео је у излог и наручио пасуљ са кобасицом, порцију ћевапчића с луком и чашу вина. Седео је над донетим ручком и гледао. Гледао је кроз време, кроз овај дан у нешто друго иза тог дана, из петка у суботу назирући можда и крајичак недеље. И сећао се да свакој оствареној љубави треба жртвовати две неостварене, јер тада она остварена вреди колико три друге. Наставите са читањем

1 коментар

Објављено под Кутак за читање