Добро ми дошли књигољупци!

Ево прилике да упознате неког ко још увек жели да верује да је и данас могуће људе пелцовати љубављу према књизи! Ако и ви не верујете у то, зашто онда завирујете у мој блог?

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

7 коментара

Објављено под Чланци

Elektronski dnevnik – paradigma navrat-nanos obrazovanja u Srbiji

KLOTFRKET blog • Ljubinka Boba Nedic • prosveta • obrazovanje • roditeljstvo • vaspitanje • gramatika engleskog jezika

Извор: Elektronski dnevnik – paradigma navrat-nanos obrazovanja u Srbiji

2018-11-15_164816

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Позајмице, Чланци

Tin Ujević, S ranom u tom srcu, tamnu i duboku…

Na današnji dan, iz ove turobne doline sveta u kojoj je gazio po trnju i po kamenju, u nigdinu se uputio veliki čovek i veliki pesnik Tin Ujević, noseći u grudima svoje veliko srce ispunjeno ožiljcima ovozemaljske nepravde, srušenih ideala, ugašenih snova… Verujem da se sada nalazi negde gde zaista i potpuno pripada, gde nije gonjen od nemila do nedraga i nije sam bez igde ikoga, pod zatvorenom plaveti.

S ranom u tom srcu, tamnu i duboku,
s tajnom u tom trudnu i prokletu biću,
sa zvijezdom na čelu, sa iskrom u oku
gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću;

smrt je tvoja ljubav pri svakome kroku,
smrt je u tvom iću, u tvojemu piću,
smrt je u tvom dahu, i u tvojem boku,
smrt i smrt, i smrt u Nadi i Otkriću.

Što ti vrijedi polet u vlastitu čudu,
što ti vrijedi volja i voljenje slijepo?
Srce bije, pluće diše uzaludu;

gle, bez hvajde ljubiš sve dobro i lijepo;
kao sveli miris u razbitu sudu
pogiba u tebi pjev što si ga tepo.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

О молитви, о љубави и о повезаности са другим световима, Достојевски

Омаж великом писцу на дан његовог рођења

Ф. М. Достојевски, „Браћа Карамазови“ – Беседе старца Зосиме

Младићу, не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, појавиће се ново осећање, а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао и која ће те поново ободрити; и схватићеш да је молитва — васпитање. Запамти још и ово: сваког дана, и кад год можеш, понављај у себи: »Господе, смилуј се свима који су данас изашли пред тебе.« Јер сваког часа и сваког тренутка хиљаде људи напуштају овај земаљски живот и њихове душе излазе пред господа, и како је много међу њима оних што су се растали са земљом отуђени, ником познати, у тузи и јаду што их нико неће пожалити и чак уопште не зна за њих: да ли су живели или нису. И ето, можда ће се са другог краја земљиног винути ка господу твоја молитва за покој његове душе, иако га ти уопште ниси познавао нити он тебе. Како је утешно души његовој, која је у страху стала пред господа, кад у том тренутку осети да постоји неко ко се и за њега моли богу, да је остало на земљи биће људско које и њега воли. А и бог ће милосрдније погледати обојицу вас, јер ако си ти њега тако пожалио, колико ће га више пожалити он, бескрајно милосрднији и болећивији од тебе. И опростиће му тебе ради. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за IV разред средње школе

Ф. М. Достојевски, „Браћа Карамазови“ – Беседе старца Зосиме

На данашњи дан, 11.11. 1821, рођен је горостас међу писцима, Фјодор Михајлович Достојевски. Немам довољно мудрости ни језичког умећа да речима изразим његов значај, па то нећу ни чинити. Написаћу само – Велики Учитељ…

У потрази за одломком из његовог дела, учинило ми се у тренутку прикладним да то буду управо беседе старца Зосиме из романа „Браћа Карамазови“ , из више разлога; један од њих је што се могу читати и као засебне, заокружене целине.

Нешто о господарима и слугама и о томе могу ли
господари и слуге да постану узајамно браћа по духу

Боже, ко говори да и у народу нема греха. Пламен распадања расте чак очевидно, сваког часа и долази одозго. И у народ продире подвајање: појавили су се кулаци и изелице. Трговац већ све више и више жели почасти, настоји да покаже како је образован, немајући никаквог образовања, и ради тога подло запоставља древне обичаје и чак се стиди вере својих отаца. Одлази на пријем код кнезова, а сам је, у ствари, само искварени сељак. Народ се заразио пијанством и не може се већ од њега одвикнути. А колико је суровости према породици, према жени, чак према деци — а све од пијанства. Видео сам по фабрикама чак десетогодишњу децу: болешљиву, закржљалу, погрбљену и већ развратну. Загушљива хала, бука машина, рад цео божји дан, непристојне речи и пиће, пиће; а зар је то потребно души таквог дечака, још детета? Њему су потребни сунце, дечје игре и свуда светли пример и макар мало љубави према њему. Нека не буде више тога, монаси, да не буде више мучења деце, устаните и проповедајте то, што пре, што пре. Али бог ће спасти Русију, јер иако је развратан обичан човек и не може се уздржати више од смрадног греха, он ипак зна да је бог проклео његов смрдљиви грех и да грешећи поступа рђаво. И тако наш народ још неуморно верује у правду, бога поштује и скрушено плаче. Другојачије је код виших слојева. Они, идући за науком, желе да уреде друштво само својим умом, али без Христа, као и раније, и већ су прокламовали да нема злочина и да нема греха. Истина, по њиховом схватању, тако и јесте: јер ако нема у теби бога, како онда може бити злочина? Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за IV разред средње школе

Artur Rembo, Samoglasnici

Na današnji dan, 10. novembra 1891. od sveta se oprostio veliki francuski pesnik, jedan od prvih evropskih modernista, stvaralac raskošnog talenta koji je, u jednom kratkom mladalačkom zamahu, stvorio poeziju koja je uticala na književno stvaralaštvo ne samo njegovog vremena, već i dugo posle njega. Pod njegovim perom svet stvari je oživljavao i kretao u nepojmljive avanture, a glasovi su dobijali boje…

SAMOGLASNICI

E belo, I rujno, O plavo, tamno,
U zeleno, — evo postanak vaš tajni:
A — mlakav i crni trup u muva sjajnih,
Nad svirepim smradom što zuje pomamno.

Zaliv tme; E lednik čiji gord vrh seva,
Čador snežni, šumna zova rascvetana,
I ispljuvak krvi, smeh lepih usana,
Kroz zanos kajanja, il’ u času gneva

U krugovi, drhtaj božanstvenih mora,
Pašnjaci sa stokom mirni i mir bora
Alhemija mudrim čelima što daje;
O — najveća truba, puna cike lude,
Tišina gde zvezde i anđeli blude,
— Omega, o modre oči joj što sjaje. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Fridrih Šiler, Rukavica

Na današnji dan rođen je jedan od velikana nemačke književnosti, Fridrih Šiler. U znak sećanja na njega – pesma „Rukavica“, u prevodu  Alekse Šantića.

The white glove, by George W Lambert: https://www.artgallery.nsw.gov.au/collection/works/4807/

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Der Handschuh

The Glove

 

Rukavica

Pred baštom svojih lavova kruti’,
očekujući okršaj ljuti,
kralj Franc je sjeo;
okolo njega najbliži tronu
a krugom gore, na balkonu,
lijepih dama venac se spleo.

I kako prstom kralj dade znak
i otvori se zagrad jak,
opreznim skokom, silan i zdrav,
izađe lav.
Pa kada mirno i oholo
pogleda okolo,
zevnu i okom kresnu
i grivom tresnu,
pa se proteže
i leže.

I opet kralj dade znak.
I brzo tada
iz drugih vrata,
streljajući okom,
divljim skokom,
iskoči tigar jak.
Pa kada lava pozna jasno,
zaurla glasno
i repom strašno, divlji drug,
šinu i mahnu uokrug,
i jezik, crven ko krv,
isplazi strv,
i reži, pazi,
lava oblazi,
zatim se uz rik grozni i duži,
na stranu pruži.

I opet kralj dade znak.
Iz dvoja vrata, ko vihor ljut,
dva leoparda, najedanput,
jurnuše, žedni borbe i plena svog,
na tigra krvavog.
On ih dokopa u šape junačke,
a lav tek riknu, prope se vas,
i sve se smiri u jedan čas,
krvi žedne i ljute mjere se sve i ćute
polegle strašne mačke.

Iz lijepe ruke vlastelinke mlade
tad s ruba altana rukavica pade
u središte pravo, baš između lava
i tigra krvava.

Vitezu Delorgu porugljivo tada
okrenu se lepa Kunigunda mlada:
„Ako vam je ljubav silna, vrela tako,
kao što se meni kunete jednako,
onda rukavicu dignite mi, molim!“

Brzo strča vitez zvjerovima holim;
u ogradu strašnu, sevajući okom,
stupi stalnim krokom;
na središte grdno među zveri stiže
pa lagano prstom rukavicu diže.

Svi u čudu motre, groze se i strepe
i vitezi mladi i gospođe lepe.
No on natrag dođe mirno, tihim gredom,
i kličući svi ga pozdraviše redom.
S pogledima nježnlm i sjajnim ko zraci,
nudeći mu novu sreću s vedra lika, —
Kunigunda lepa dočeka vojnika,
no on joj u lice rukavicu baci:
„Ja ne tražim hvale, meni do nje nije!“
I u istom času vitez ostavi je.

Preveo Aleksa Šantić

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Srpska duhovna baština na Kosovu

Kliknite na mapu kako biste mogli da pristupite uvećanom izdanju.

Na karti Srpska duhovna baština na Kosovu i Metohiji predstavljeno je 1996 toponima, među kojima 1181 predstavlja crkve i crkvišta. Osim crkava, obeležene su i lokacije na kojima se nalazi 115 manastira i manastirišta, 48 isposnica, 8 spomen-kapela i spomen-kosturnica, 534 stara groblja, 96 tvrđava, starih gradina i trgovišta i 14 dvoraca srednjovekovne srpske vlastele.

Od kamena iz pravoslavnih hramova širom Kosova i Metohije, koji su kroz istoriju skrnavljeni i rušeni počevši od turskog vremena, pa sve do sadašnjih dana, sazidano je 55 džamija; 50 tako nastalih džamija još uvek postoji. Osim toga, tim osveštanim kamenom građeni su i mostovi, vodenice, škole, privatne kuće, ambulante… Mnoga crkvišta i srpska groblja su preorana i pretvorena u pašnjake i njive, a neka su i potopljena zbog gradnje akumulacionih jezera.

Ako bismo površinu Kosova i Metohije pretvorili u jednu pravu liniju i na nju upisali sve dragocene lokalitete koji se ubrajaju u srpsku duhovnu baštinu na ovom području, naišli bismo na po jedno vredno zdanje na svaka 2,4 kilometra.

Danas svedočimo donošenju sramnih odluka koje u pitanje dovode istorijsko pravo srpskog naroda, ne samo nad Kosovom kao teritorijom, nego i nad pravoslavnom hrišćanskom baštinom na Kosovu i Metohiji. I dok nas sa svih strana pozivaju na samoodricanje i zaborav, osetila sam potrebu da vas pozovem da, makar i  letimičano, zavirite u ovu mapu. Čak i onome ko ništa ne zna o srpskoj istoriji postaće jasno kakav značaj u njenom kulturnom razvoju predstavlja ovo područje.

Izvor: Vukotić Media

2 коментара

Објављено под Чланци

Kad je savest mirna, Darinka Kovačević

Neko voli da odgoneta rebuse, neko rešava ukrštene reči ili sudoku, a ja se, kad god se zgodi prilika, bavim  odgonetanjem, proveravanjem, rastavljanjem pa sastavljanjem, okoštalih sintagmi, fraza i floskula. Ima ih mnogo i ima ih raznih, ali jedna mi je omiljena:

„Ja imam mirnu savest!“

Izgovara se uz naročit izraz lica, pomalo uzdignuto držanje i gotovo svečanu intonaciju. Tako se valjda pojačava njena verodostojnost. Ono što je čini posebno vrednom pažnje je njena univerzalnost upotrebe. Koriste je i oni koji imaju i oni koji nemaju savest. I svima je mirna.

Moja saznanja o savesti, međutim, govore mi da mir nije u njenoj prirodi. Naprotiv.

Sama suština savesti je upitanost. Savest se, osim ako ne drema, uvek pita: Bože, gde li sam pogrešila? Nisam li to mogla drugačije da uradim? Da li sam se ipak ogrešila? A šta ako nisam u pravu?…

Mirnu savest mogu da imaju samo oni koji su je ućutkali i anestezirali. Ali kako? –Lako.

Kad god zateknemo sebe u nekom nedelu, najčešće motivisanom koristoljubljem ili potrebama ega, savest se, u skladu sa svojom prirodom, pobuni. Krene da se koprca i vrišti: – Ali to nije u redu! Kako bi se ti osećala da je neko prema tebi tako postupio? Nemoj to da radiš! Nije pošteno!

I pošto nije nimalo prijatno slušati sve te pridike i prigovore iz unutrašnjosti svoga bića, nema drugog načina nego da nekako ućutkamo savest. Da je ubedimo, ako ne u ispravnost, ono bar u neizbežnost svoga postupanja. Kažemo joj, eto, ako ja to ne uradim, uradiće neko drugi. Ili – nisam valjda ja pozvana da menjam svet?! Ili je pitamo – šta pa ima loše u tome! Uveravamo je kako je to zasluženo i pravedno. Objašnjavamo kako bi „oni“, da mogu, uradili isto. Podsećamo je kako su „oni“ nama činili još gore… Kada krenu ta nadgornjavanja, pogađanja i cenkanja sa savešću, ona jednostavno nema šanse. Sa svakim novim sukobom sve je slabija i slabija, sve nesigurnija i stidljivija, sve tiša i tiša,  dok se na kraju ne preda, ne utihne sasvim, ne uspava. Tako se umiri. Tada možemo sa sigurnošću da tvrdimo kako imamo mirnu savest.

Zato ja zazirem od ljudi koji kažu: „Ja mirno spavam. Meni je savest mirna“.

Darinka Kovačević

 

2 коментара

Објављено под Кутак за читање

Mit o Sizifu, Alber Kami

Na današnji dan, 7. novembra 1913. rođen je Alber Kami, francuski pisac i filozof, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, čovek koji je svoje ukupno stvaralaštvo posvetio istraživanjima apsurda savremenog sveta u kojem postojanje čoveka gubi svaki smisao. Kroz svoja književna dela izražavao je svoje filozofske stavove o paradoksalnom dvojstvu duboko ukorenjenom u prirodi ljudskog bića i o uzaludnoj potrazi za smislom života koji je unapred osuđen na konačnost.  Jedan od najslikovitijih primera Kamijevog pogleda na stvarnost i mesto čoveka u njoj je njegov čuveni esej Mit o Sizifu, koji ću u ovom članku podeliti sa vama.

Iz knjige:

Albert Camus, Mit o Sizifu
Priredio Milivoj Solar
MATICA HRVATSKA, Zagreb 1998.

 Bogovi bijahu osudili Sizifa da bez prestanka kotrlja jednu stijenu do vrha neke planine, odakle se ona vraćala zbog svoje težine. Mislili su, donekle s pravom, da nema strašnije kazne od beskorisna i beznadna rada.

Ako je vjerovati Homeru, Sizif bijaše najmudriji i najraz-boritiji među smrtnicima. Prema nekom drugom predanju, međutim, on naginjaše razbojništvu. Ja tu ne vidim proturječnosti. Razlikuju se mišljenja o motivima koji su mu priskrbili da bude beskoristan radnik pakla. Spočitava mu se, prije svega, neka nesmotrenost prema bogovima. Odavao je njihove tajne. Eginu, Azopovu kćer, ugrabio je Jupiter. Otac se začudi s njezina nestanka i izjada se Sizifu. On, koji je znao za otmicu, ponudi Azopu da ga o tome uputi, pod uvjetom da on dade vodu korintskoj utvrdi. Nebeskim munjama pretpostavio je blagoslov vode. Stoga je bio osuđen u paklu. Homer nam također kazuje da Sizif bijaše okovao Smrt. Pluton nije mogao podnijeti da njegovo carstvo ostane pustim i gluhim. On uputi boga rata da izbavi Smrt iz ruku njezina pobjednika. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за IV разред средње школе, Позајмице

„Светковина” Симе Пандуровића, Миодраг Павловић

Миодраг Павловић – Сабрана дела, III књига
Есеји о српским песницима
„Вук Караџић“, Београд, 1981.


Есеј „Светковина” Симе Пандуровића

 

 1.

Данас мислим да је Светковина Симе Пандуровића једна генијална песма. Ако могу да се довољно тачно сетим својих младалачких читања ове песме, она су увек рађала утисак да песма одлично функционише, да у њој постоји нешто ново, један пун погодак, али и резерва – осећање неке диспропорције, претераности, намерне изузетности. Данас кад је читам, немам више тај пратећи утисак бизарности, која би сувише откривала глад песника за новим и снажним ефектима. Осећам је као текст изванредне искрености, саопштен скромним такорећи „природним,, песничким изражајним средствима.

Врлине и значај ове песме могу се исказати на више начина. Писао сам већ о њој једном кад сам уочавао развој теме умоболности у српској поезији, поводом Змаја, у луку који почиње од Стерије и стиже до Пандуровића. Песма има и тон химне, у којој се обрћу индекси вредности, дакле има карактер антихимне исто тако. Гледана у целини, даје утисак баладе. Не случајно помишљамо на познатог и популарног немачког баладичара из времена непосредно пред појаву романтизма, Биргера. Али асоцијације могу да иду и у нову, модерну литературу, која је написана после Светковине: ако се сетимо Брехтових балада, наћи ћемо вероватно најближе жанровске сроднике Пандуровићевој Светковини. Брехт је брижљиво изграђивао жанр пародичне баладе, да је тако назовемо, на основу народних, популистичких социјално-критичких традиција у немачком фолклору. Пандуровићева Светковина, уколико је балада, двосмислена је до пародије: она се састоји од два паралелна тока који се узајамно оспоравају. Један ток су душтво и свет здравог разума, с оне стране болничког зида, свет који је нормалан, али ван среће и дубине сазнања, и други: пар заљубљених у болници за умоболне, који зна где је, али то доживљава као откровење среће, насупрот животу који су водили пре тога. Однос узајамног неразумевања, пародирања и најзад сажаљења, сложен је и захтева пажљиву анализу. Облик ове баладе са двоструком пародијом је изванредно нађен, и као да је са неба пао: сличног облика и сличне интонације нема у осталим Пандуровићевим песмама. Један случај нејасне генезе форме као што је и до данас случај, мада делимично осветљен, са песмом Ембриону Јована Суботића. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за III разред средње школе, Позајмице