Добро ми дошли књигољупци!

Ево прилике да упознате неког ко још увек жели да верује да је и данас могуће људе пелцовати љубављу према књизи! Ако и ви не верујете у то, зашто онда завирујете у мој блог?

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

7 коментара

Објављено под Чланци

Ivana Brlić Mažuranić: Priče iz davnine

U čast čarobnici pripovedanja, Ivani Brlić Mažuranić, koja je preminula na današnji dan.

Šuma Striborova 

I.

Zašao neki momak u šumu Striborovu, a nije znao, da je ono šuma začarana i da se u njoj

svakojaka čuda zbivaju. Zbivala se u njoj čuda dobra, ali i naopaka — svakome po zasluzi.

Morala je pak ta šuma ostati začarana, doklegod u nju ne stupi onaj, kojemu je milija njegova nevolja nego sva sreća ovoga svijeta.

Nasjekao dakle onaj momak drva i sjeo na panj, da počine, jer bijaše lijep zimski dan. Ali iz panja iziđe pred njega zmija i stade se umiljati oko njega. Ono pak ne bijaše prava zmija, nego bijaše ljudska duša, radi grijeha i zlobe ukleta, a mogao je osloboditi samo onaj, koji bi se s njom vjenčao. Bljeskala se zmija kao srebro na suncu i gledala momku upravo u oči.

— „Lijepe li gujice, Bože moj! Gotovo da bih je i kući ponio“, — odgovori momak od šale.

— „Evo budalaste glave, koja će me osloboditi na svoju nesreću“, — pomisli grješna duša u guji, požuri se i pretvori se odmah od guje u ljepotu djevojku, te stade pred momka.

Rukavci joj bijeli i vezeni kao krila lepirova, a sitne nožice kao u banice. Ali kako bijaše zlobno pomislila, onako joj ostade u ustima gujin jezik. Наставите са читањем

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Из „Хазарског речника“, М. Павића – III

Ових дана, из неког разлога, често помислим на Хазаре. То ме вратило овој чудесној Павићевој књизи која може бити шта год пожели. Зато делим са вама оне делове које сам, после много година, поново прочитала. Можда призовем међу њене читаоце и оне који су на њеној првој страници заувек уснули…

Хазарски речник, Милорада Павића

На овом месту лежи онај читалац који никада неће прочитати ову књигу.
Он је овде заувек мртав.

Жута књига

Хебрејски извори
o хазарском питању

 „Истина је прозрачна и не опажа се, а лаж непрозирна, не пропушта светлост ни поглед. Постоји и треће, где су две ствари помешане, и то је најчешће. Једним оком видимо кроз истину и тај се поглед губи заувек у бескрају, а другим оком не видимо кроз лаж ни педаљ и тај поглед не може даље, остаје на земљи и наш; тако се пробијамо кроз живот поребарке. Отуда се истина и не може схватити непосредно као лаж, него само из упоређења истине и лажи. Уз поређење белина и слова наше Књиге. Јер, белине Хазарског речника обележавају прозрачна места божанске истине и имена (Адама Кадмона). А црна слова између белина – места где наши погледи не продиру дубље од површине…

ХАЗАРИ – ратнички народ који је између седмог и десетог века насељавао Кавказ, имао моћну државу, бродовље на два мора, Каспијском и Црном, ветрова колико риба, три престонице, летњу, зимску и ратну, и године високе као борове. Исповедали су данас непознату веру, обожавали со, своје храмове клесали у подземним стенама соли или у сланим бреговима. Према Халевију, примили су јудаизам 740. године, а последњи хазарски каган Јосиф успоставио је везу чак са шпанким Јеврејима, јер је пловио седмог дана, кад земља куне човека и када та клетва тера и сама брод од копна. Та се веза прекинула када су Руси 970. године заузели хазарску престоницу и уништили хазарску државу. После тога један део Хазара стопио се с источноевропским Јеврејима, други делови овог народа с Арапима, Турцима и Грцима, тако да се данас зна само за оне мале оазе хазарског живља који је још трајао без језика и вере у самосталним општинама до другог светског рата (1939) у источној и средњој Европи, а потом ишчезао сасвим. , Јеврејски облик њиховог имена је Кузари (pl. Кузарим). Обично се узима да је код Хазара само племство примило јудаизам; међутим, у Панонској низији, између VII и X века, постојао је центар за јудаизацију који се понекад приписује Хазарима (Челарево). Друтмар Аквитански око 800. године у Вестфалији помиње „gentes Honorum que ab gayari vocantur“ истичући да су били обрезани и припадали Мојсијевој вери и да су били јаки. Код Кинама, у XII веку каже се да Хазари живе према Мојсијевим законима, али не сасвим чистим. Кагане Јевреје помињу већ арапски извори X века (Ибн Рустах, Иштакхри, Ибн Хаукал). Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Из „Хазарског речника“, Милорада Павића – II

Ових дана, из неког разлога, често помислим на Хазаре. То ме вратило овој чудесној Павићевој књизи која може бити шта год пожели. Зато делим са вама оне делове које сам, после много година, поново прочитала. Можда призовем међу њене читаоце и оне који су на њеној првој страници заувек уснули…

Хазарски речник, Милорада Павића

На овом месту лежи онај читалац који никада неће прочитати ову књигу.
Он је овде заувек мртав.

Зелена књига

Исламски извори
o хазарском питању

 Један арапски хроничар из IX века бележи: „Неки мој вршњак Хазар рекао ми је недавно необичну реченицу: До нас Хазара допире само један део будућности, онај најтврђи и најнепробојнији, најтежи за савлађивање, тако да се кроз њу пробијамо постранце као кроз јак ветар, или као разливена бара неосетно се шире и плаве нам ноге остаци и отпаци будућности већ убуђали и изанђали. Тако до нас допире или онај најнемилосрднији део будућности или од употребе већ излизана и изгажена будућност, и ми не знамо коме у општој расподели и грабежи будућности долази онај њен лепши и несажвакани део…“

 

ХАЗАРИ – арапски Khazar, кинески K’osa, име народа турског порекла. Назив долази од турског qazmak (лутати, селити се) или од quz (страна планине окренута северу, осој). Срета се и назив Aq-Khazar, што значи бели Хазари. Они су очигледно добили име да би се разликовали од црних Хазара (Qara-Khazar) које помиње Иштакхри. Од 552. године Хазари су по свој прилици припадали западном турском царству и можда су учествовали у походу првог кагана западних Турака на персијско утврђење Сул или Дарбанд. У шестом веку предео северно од Кавказа држали су Сабири (једно од два велика хунска племена). Масуди-писар међутим, у X веку каже да су Турци Хазаре звали „Сабир“. У сваком случају, кад муслимански извори помињу Хазаре, не зна се да ли се то увек односи на исти народ. Читав народ, како изгледа, имао је двојника, као и његов владар. Отуда се њихово име белих и црних Хазара може схватити на други начин: пошто хазар на арапском значи бела и црна птица, може се претпоставити да бели Хазари представљају дане, а црни Хазари ноћи. У сваком случају, у почетку своје упамћене историје Хазари су победили једно моћно племе са севера, које се звало      W-n-nd-r и помиње се у спису Худу ал лам (Предели света). Име тог племена одговара имену Оногундур како су Грци називали Бугаре. Тако би први хазарски сукоби у прикавказју били са Бугарима и с Арапима. Према исламским изворима, први арапско-хазарски рат избио је на Кавказу 642. године. Током сукоба код Баланџара 653. погинуо је арапски војсковођа и тако се рат завршио. Како бележи Масуди-писар престоница која је најпре била у Баланџару премештена је потом у Самандар и најзад у Атил или Итил. Други арапско-хазарски рат почео је 772. или нешто раније и завршио се 773. године поразом Хазара. То је било у време Мухамеда Марвана и каган је у то време исповедао ислам. Хазарска држава заузимала је доњи ток Волге и Дона, укључујући Саркил и Атил како сведочи мапа арапског географа Идрисија. Иштакхри говори о караванском путу из Хазарије у Корезму, а помиње се и „краљевски пут“ од Корезме за Волгу. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Из „Хазарског речника“, Милорада Павића – I

Ових дана, из неког разлога, често помислим на Хазаре. То ме вратило овој чудесној Павићевој књизи која може бити шта год пожели. Зато делим са вама оне делове које сам, после много година, поново прочитала. Можда призовем међу њене читаоце и оне који су на њеној првој страници заувек уснули…

Хазарски речник, Милорада Павића

На овом месту лежи онај читалац који никада неће прочитати ову књигу.
Он је овде заувек мртав.

Црвена књига

Хришћански извори
o хазарском питању

 Једном је каган уснио анђела који му је рекао: „Твоја дела нису драга господу, али твоје намере јесу“.
 Одмах је позвао једног од најугледнијих хазарских свештеника из секте ловаца на снове и затражио да му објасни сан.
Ловац се насмејао и рекао кагану: „Бог о теби нема појма; он нити види твоје намере, нити твоје мисли, ни твоја дела. То што ти је анђео дошао у сан и бунцао, значи само да није имао где да преноћи, а напољу је вероватно падала киша. А што је кратко остао, то је по свој прилици јер му је у твоме сну сувише смрдело. Опери своје снове други пут…“

 ХАЗАРИ – О пореклу Хазара забележио је Теофан следеће речи: „Појавио се велики народ Хазара из најудаљенијег краја Берзилије, прве Сарматије, те је завладао целом земљом што се простирала од Црног мора. Хазари су у V веку, како мисли Priscus, припадали хунском царству под именом Акатзира. Свети Ћирило истицао је да су Хазари спадали међу оне народе који бога прослављају на свом, хазарском језику, а не на грчком, јеврејском или латинском. Грчки извори Хазаре називају: Χαζαροι али и: χοτξιροι. Хазарска држава протезала се знатно на Запад од линије Крим-Кавказ-Волга. Сенка хазарских планина у јуну пада 12. дана далеко у Сарматију, а у децембру та сенка падне месец дана хода на Север. Још око 700. године хазарски званичници боравили су на Босфору и у Фанагорији. Хришћански (руски) извори као Несторова хроника тврде да су племена на југу од средњег Дњепра плаћала у IX веку данак Хазарима, и то крзно беле веверице по глави или мач. У X веку тај данак био је у новцу.

Грчки извори о хазарском питању поткре- пљени су једним важним документом који Даубманусово издање помиње као „Велики пергамент“. Византијском цару Теофилу било је, према том извору, упућено посланство из Хазарије и један од посланика имао је на телу тетовирану хазарску историју и топографију убележену на хазарском језику, али хебрејским писменима. У време када је посланик тетовиран, Хазари су у ствари већ користили као азбуку за свој језик грчка, јеврејска или арапска писмена равноправно, али када би се неко од Хазара покрстио користио би само једну од те три азбуке, ону чијој се вери приклонио. На исти начин Хазари који би се преобратили у грчку веру, у ислам, или прихватили јудаизам, почињали су свој хазарски језик извртати тако да што мање личи на језик Хазара који су и даље остали у својој првобитној вери. Неки извори не прихватају, међутим, оно тврђење о тетовираном посланику изнето код Даубмануса, него узимају да је била реч о богато украшеној посуди од соли послатој на дар византијском императору како би с ње могао прочитати хазарску историју и да је читава прича о „Великом пергаменту“ у ствари само последица погрешно прочитаног историјског извора. С овом разумном оградом има једна тешкоћа. Ако се прихвати да је реч о посуди од соли, не може се схватити остатак приче о „Великом пергаменту“, а она иде како следи. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Akvamarin, Andreasa Ešbaha

Postalo je već stereotipno naše jadikovanje kako mladi ništa ne čitaju, kako je, ne samo beletristika, nego i knjiga bilo kog sadržaja sasvim izašla iz zone njihovog interesovanja i kako u tom pogledu, gubimo generaciju za generacijom. Budući da i sama spadam u skupinu koja svakodnevno izgovara ovakve želopojke, odlučila sam da se osvrnem oko sebe i proverim da li je to baš potpuno tako. Istina je da mladi ne čitaju propisanu školsku lektiru, to znam pouzdano jer na proverenosti te informacije zasnivam svoja uverenja. Ali, pri formiranju tog uverenja, propustila sam da obratim pažnju na dragocene prizore u kojima neki moji učenici u rukama drže nekakve knjige, čak i u autobusu!  I mada sam ih zapazila, nisam im pridavla poseban značaj, valjda zato što su toliko retki. Nije dakle tačno da niko ništa ne čita. Tačno je da neki ipak čitaju, ali smo knjige koje se njima sviđaju.

Iz toga se izrodila moja potreba da, nakon mnogo godina, pročitam neku knjigu namenjenu tinejdžerima, da oslušnem sopstvenu reakciju na njen sadržaj i pokušam da razumem šta je to što knjigama koje učenici „moraju da čitaju“ a neće, „nedostaje“. I shvatila sam ubrzo. Nedostaje im uzbuđenje. Nedostaje im lakoća razumevanja. Nedostaje im optimizam za kojim neće morati da tragaju kroz šumu metafora i simbola. Nedostaju im  junaci sa kojima mogu da se identifikuju, čije sudbine mogu prepoznavati u sopstvenom iskustvu, sa kojima mogu saosećati, čiji svet i govor mogu razumeti i uz koje mogu rasti i menjati se iznutra nabolje, bez osećaja teskobe i gorčine u suočavanju sa istinom kako je život težak, kako je put do istine i pravde mukotrpan, kako su ljudi po svojoj prirodi osuđeni na sukobe, nezaumevanja, stradanja, na krhka i uzaludna nadanja, bol, usamljenost, sve do apsurdnosti postojanja… Treba mnogo domišljatosti da se u takvom štivu pronađe potreba za ponovnim čitanjem, kada imate petnaest, šesnaest, sedamnaest godina. 

Imala sam zadovoljstvo da mi u izboru knjige namenjene mladima u ruke dođe upravo roman „Akvamarin“ nemačkog autora Andreasa Ešbaha. Začudo, i u njemu, pored svega onog što školskoj lektiri nedostaje, ima i ovoga što sam upravo nabrojala, ozbiljnog i teškog, ali zaodenutog u pitku, uzbudljivu, maštovitu priču saopštenu jezikom koji razumeju savremene generacije i smeštenu u milje u kojem mogu da se prepoznaju. Mada se u osnovi bavi mukama odrastanja, problemom identiteta, socijalnim relacijama karakterističnim za mlade, uključujući i vršnjačko nasilje kojem se danas s razlogom pridaje posebna pažnja,  po obimu naoko usputnih tema koje otvara, motiva kojih se dotiče i pitanja koja prirodno iz njih proističu, a ostavljaju se čitaocu na razmatranje, ova knjiga nedvosmisleno zaslužuje da je čitaju i mladi i odrasli.  

„Akvamarin“ je distopijska pripovest čija se radnja dešava u budućnosti, gotovo vek i po udaljenoj od vremena u kojem živimo. 

Rukovodeći se savremenim postupanjima i stremljenjima čovečanstva, Ešbah uobličava prilično moguću sliku buduće stvarnosti koja, kao prirodna i logična posledica, proističe iz činjenja i nečinjenja današnjeg čoveka. Zaigrane u svojoj opčinjenosti tehnologijom, pomalo samozaboravljene,  prepuštene stihiji i već jednom nogom u virtuelnoj stvarnosti, taj budući svet iz Ešbahovog romana opominje nas na odgovornost prema sebi, svetu koji nam je poveren  na brigu i čuvanje i životu samom. Ipak, iako nagoveštava jedan potpuno izmenjeni svet, sačinjen od fragmenata nekadašnje zemaljske mape koji su preostali nakon razornih ratova, nekontrolisanih naučnih eksperimenata, borbi za osvajanje resursa i apsurdnih nastojanja da se poseduje sve što se sme i ne sme posedovati, u toj sivoj, maglovitoj predstavi budućnosti postoji tračak svetlosti i vere u održivost onih posebnih svojstava ljudske vrste koja opravdavaju njeno postojanje na ovom svetu.   Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Годишњи планови рада за средње стручне школе

Примери годишњег плана рада за предмет Српски језик и књижевност у средњим стручним школама, са прописаним циљевима, исходима и стандардима.

Планови су израђени према програму објављеном у Просветном гласнику од 6. августа 2015.

Годишњи план за први разред

Годишњи план за други разред

Годишњи план за трећи разред

Годишњи план за четврти разред

Годишњи план рада наставника_образац за средње стручне школе

Месечни план рада наставника_образац

Оставите коментар

Објављено под Планови

Стандарди постигнућа за предмет Српски језик и књижевност

Из приручника „Општи стандарди постигнућа за крај општег средњег и средњег тручног образовања и васпитања у делу општеобразовних предмета“,
Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања (2015)

Текст је намењен информисању ученика и њихових родитеља.

 

Наставни програм предмета Српски језик и књижевност обухвата три традиционалне области: ЈезикКњижевност и Језичку културу, па су и искази стандарда постигнућа  (разврстани по нивоима), тематски груписани  на исти начин. Ове три области неопходно је сагледавати у њиховом међусобном прожимању.

Област Језик

Три нивоа знања

  1. На основном нивоу, ученик треба да овлада основним знањима и умењима из свих дисциплина граматике, као и да примени основна знања о лексици и историји српског књижевног језика – што представља основу језичке писмености на крају средњег образовања, неопходне за живот и рад. Битно је да су фундаментални позитивни ставови према језику дефинисани на основном нивоу.
  2. На средњем нивоу постигнућа очекујемо шира знања и сложеније видове језичке примене. У односу на циљеве и садржај досадашњег наставног програма, уочавамо разлике које се односе на анализу дискурса, у ширем смислу. Од ученика се у стандардима очекује да разуме прагматику српског књижевног језика (нпр. основне принципе вођења дијалога) и појам деиксе (која је битна не само за синтаксу глаголских облика, већ и у наратолошким тумачењима текста), варијетете српског језика и друга знања и вештине које (тренутно) важећи програм не обухвата.
  3. На напредном нивоу постигнућа, ученик треба дубље да промишља о језику (нпр. о вези између језика и мишљења), да разуме појам категоризације, текстуалне кохезије, да овлада сложенијим вештинама и знањима из граматичких дисциплина и сл. На пример, ученик разуме и анализира модел реченице са допунским предикативом и прилошким допунама. Очекујемо да ће стандарде са овог напредног нивоа у довољној мери (више од половине стандарда) испунити онај ученик који намерава да изучава филолошке науке на универзитетском нивоу образовања.

Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Позајмице, Чланци

О дефинисању и примени стандарда у образовању

Из приручника „Општи стандарди постигнућа за крај општег средњег и средњег стручног образовања и васпитања у делу општеобразовних предмета“, Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања (2015)

 

Овај текст намењен је информисању ученика и њихових родитеља.

О појму образовних стандарда

У нашем образовном систему је, према одредбама Закона о основама система образовања и васпитања (2009), предвиђено дефинисање неколико група стандарда, међу којима су и стандарди постигнућа ученика. Пошто су већ у примени општи стандарди постигнућа  за крај првог и другог циклуса основног образовања и крај првог и трећег циклуса основног образовања одраслих, усвајањем стандарда који се односе на средње образовање заокружен је процес стандардизације знања, вештина и компетенција које ученици треба да развију у доуниверзитетском образовању.

Шта се подразумева под појмом образовни стандарди? Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Позајмице, Чланци

ШТА СУ ТО ОПШТЕ И МЕЂУПРЕДМЕТНЕ КОМПЕТЕНЦИЈЕ ?

Будући да се у последње време у школама много говори о стандардима у образовању, о општим и међупредметним компетенцијама, о очекиваним исходима образовања, о унапређивању и осавремењавању наставе… а то је тема која се подједнако тиче и ученика и њихових родитеља, у неколико наредних текстова поделићу са њима изводе из документа који се на ту тему односи. Реч је о приручнику за наставнике који је израђен у оквиру пројекта   Министарства просвете, а чији је издавач Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања – „Општи стандарди постигнућа за крај општег средњег и средњег стручног образовања и васпитања у делу општеобразовних предмета“ (2015).

Једна од првих тема у овом документу односи се на развијање компетенција код ученика. Шта то заправо значи?

У досадашњим наставним програмима општеобразовних предмета у Србији, како у основним тако и у средњим школама, за сваки појединачни наставни предмет дефинисани су циљеви (а то значи одређивање и планирање намере учења – онога што наставник треба да учини са намером да ученицима пренесе одређено знање), али у средишту тих циљева нису биле компетенције  ученика које ће, као исход (или резултат), проистећи из образовног процеса, у којем је интегрисано, смисаоно и функционално повезано, знање из више различитих дисциплина (или наставних предмета). Наша образовна пракса познаје такозвану корелацију у настави (координисан и симултан рад два или више наставних предмета при обради исте теме), али то није довољно за стицање компетенција које подразумева савремено образовање по европским стандардима.

У документу „Општи стандарди постигнућа за крај општег средњег и средњег стручног образовања и васпитања у делу општеобразовних предмета“ дефинисане су нове области, важне за лични, професионални и социјални развој и функционисање ученика и након завршетка средњошколског образовања. Предвиђа се да се компетентност за успешно деловање у различитим подручјима живота стиче флексибилним и динамичним интегрисањем и применом знања из различитих предмета обухваћених школским програмима.

Укратко речено, компетентна особа располаже знањем и чињеницама, зна како треба да примени своје знање у пракси и вешто то чини, а притом има и свест о томе зашто је важно да то чини управо на одрђени начин. Циљ школе је, дакле, да исход њеног деловања буду управо такви, компетентни ученици.

Једанаест кључних компетенција које треба развијати код ученика

Компетенције које следе дефинисали су чланови предметних група за стандарде, тако што је за сваку компетенцију формирана привремена радна група коју су чинили представници предметних група. Они су дефинисали исходе за компетенције, водећи рачуна о томе како „њихов“ наставни предмет доприноси развоју одређене компетенције. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Позајмице, Чланци

О фриволности у песмама Бранка Радичевића

Текст преузет из Зборника радова
у част академика Предрага Палавестре –
ИЗ КЊИЖЕВНОСТИ (поетика – критика – историја)
Институт за књижевност и уметност, Београд, 1997.

ЛАЗА КОСТИЋ О ФРИВОЛНИМ ЕЛЕМЕНТИМА У ПЕСМАМА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

Аутор текста Драгиша Живковић

У историји књижевности познат је онај неповољан суд који је о Бранку Радичевићу и о његовој поезији дао Лаза Костић. [Лаза Костић, „Гете и његова народна свијест”, Црногорка, Цетиње, 1885, бр. 14-23; Зета, Цетиње, 1885, бр. 3-8.] Боравећи тих година на Цетињу, у Црној Гори (1884-1891), као уредник Гласа Црногорца, Костић је у овом своме подужем чланку (у књизи Сабраних дела, 1992, преко 102 странице), говорећи најпре о Гетеу и његовом слабом националном осећању (стр. 97-129), прешао на своје успомене из 1848. (стр. 130-146), да би у другој, већој половини свога чланка говорио о Бранку Радичевићу и његовим песмама. Чланак је остао незавршен, у бр. 8 часописа Зете прекинут је без наставка, али и у делу који је објављен било је већ доста неповољних елемената о Радичевићу: да није довољно или да није уопште учествовао лично у националном покрету у Војводини 1848. године; да су многе његове песме похотљиве и језички аљкаво изражене, најзад – да је све то последица његове тешке болести, туберколозе („сичије”), и да се то одразило и на његовој поезији („сичијава поезија”). Тај чланак је и у своје време и касније изазвао бурну реакцију: о њему су писали Лазар Томановић, Марко Цар, Јован Поповић Липовац, Јован Скерлић, Ђуза Радовић и други. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Позајмице