Добро ми дошли књигољупци!

Ево прилике да упознате неког ко још увек жели да верује да је и данас могуће људе пелцовати љубављу према књизи! Ако и ви не верујете у то, зашто онда завирујете у мој блог?

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

15 коментара

Објављено под Чланци

Apel Srpske akademije nauka i umetnosti: Zaustaviti krađu srpske istorije na Kosovu!

Tekst preuzet sa sajta Kaleidoskop

Povodom događanja u Novom Brdu, Odeljenje istorijskih nauka Srpske akademije nauka i umetnosti saopštilo je da je pripremilo analizu koja ukazuje na neprihvatljivo ponašanje kosovskih vlasti prema kulturnoj i istorijskoj baštini Srba na Kosovu i Metohiji.

Da podsetimo, pravoslavnu crkvu Svetog Nikole u Novom Brdu,  vlasti iz Prištine  žele da pretvore u trobrodnu baziliku   izvodeći tako istorijski falsifikat i pretvarajući srpski pravoslavni spomenik u albanski i katolički. Objavljeno je i da nemačka vlada finansira taj projekat „važan za kosovsku istoriju i kulturu“. Na ovaj način, u Novom Brdu srpskom narodu se ne krade samo budućnost, već im se otima i prošlost.

Deo konzervatorskih radova već je izveden sa ciljem da se pravoslavna srednjovekovna svetinja pretvori u katolički hram. Prećutkuje se, međutim,  činjenica da ispod zidina Donjeg grada postaje drugi ostaci, ruševine jedne prave bazilike Svete Marije, poznatije kao Saška crkva, koji kosovskim „restauratorima“ iz nekih razloga nisu interesantni.

Analizu Srpske akademija nauka i umetnosti prenosimo u celosti:

Obrazlažući politički motivisanu odluku da se još 1967. godine zaustave arheološka istraživanja Novog Brda (inače poznatog srednjovekovnog lokaliteta), etnički Albanac, u vreme socijalističke Jugoslavije najviši politički rukovodilac na Kosovu i Metohiji, Fadilj Hodža, izjavio je : „Nas to uopšte ne interesuje, to je srpski spomenik“. (Glasnik Srpskog arheološkog društva 5 /1989/ 142–144). Ipak,  već započeta 1952. godine, pomenuta istraživanja do tada su već bila dala značajne rezultate. Potvrdila su tačnost podataka iz pisanih izvora o tom gradu koji su krajem XIII veka osnovali i kasnije svesrdno podržavali – kao jedno od najznačajnijih privrednih i urbanih središta srednjovekovne Srbije – vladari iz dinastija Nemanjića, Mrnjavčevića, Lazarevića i Brankovića.

Prilikom tih istraživanja razrešene su i mnoge nedoumice. Tako su, recimo, na prostoru novobrdskog Donjeg trga pronađeni temelji velikog rimokatoličkog hrama Santa Maria de Nuovomonte, tzv. Saške crkve. Nadalje, otkopani su 1956. godine i ispitani ostaci monumentalnog hrama u središtu nekadašnjeg podgrađa.

Na osnovu svedočanstava nešto mlađih narativnih izvora, ali i zahvaljujući mnoštvu pronađenih ostataka moravske kamene plastike sa srpskim natpisima, kao i fragmenata fresaka, takođe sa ćiriličnim slovima, moglo se pouzdano zaključiti da je reč o pravoslavnoj crkvi Svetog Nikole, naknadno proširenoj, pri kojoj su jedno vreme stolovali novobrdski mitropoliti. Posle pada grada pod vlast Osmanlija ova crkva pretvorena je u džamiju. Pronađen je u njoj i ulomak natpisa na srpskom jeziku koji je o svom pregnuću na podizanju crkve ostavio njen graditelj (protomajstor).

Zahvaljujući istraživanju različitih izvora zna se i da je postojalo još nekoliko  pravoslavnih hramova u Novom Brdu, kao i da je postojala jedna manja rimokatolička crkva Svetog Nikole (capella Santi Nicolai), koja je bila u službi još 1642, u vreme kada je srpska saborna crkva, posvećena istom svecu, već uveliko bila pretvorena u džamiju.

Svi ti verski objekti uverljivo govore o multikonfesionalnom i multikulturalnom karakteru srednjovekovnog Novog Brda, u kojem su, pored većinskog srpskog stanovništva, živeli i radili Sasi, Dubrovčani, Grci, Albanci, Splićani, a kasnije i Jevreji i Turci. Koliko je srpskim vladarima bilo stalo da utvrde pravni okvir životu i gradskoj autonomiji te kosmopolitske sredine, za njihove vlade neopterećene verskim sukobima, svedoči Statut Novog Brda. 

Statut Novog Brda je izdao despot Stefan Lazarević 1412. godine u okviru Zakona o rudnicima, čiji se prepis iz XVI veka čuva upravo u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti. Manipulacija identitetom materijalnog nasleđa Novog Brda, kao simbola suživota zasnovanog na uvažavanju drugih, i degradiranje njegovih spomeničkih vrednosti, koji se odvijaju u XXI veku, utoliko su teže shvatljivi.

O čemu je ovde reč? Pre svega, reč je o nastojanju kosovskih institucija i predstavnika vlasti da ostatke najznačajnijeg crkvenog objekta u Novom Brdu, sabornog pravoslavnog hrama Svetog Nikole, predstave neupućenima kao ostatke nepostojeće rimokatoličke, „Artanske katedrale“. Zvanični sajt kosovskog Ministarstva kulture omladine i sporta, na kojem se potpuno prećutkuje bogata srpska prošlost Novog Brda, već duže vreme nudi svojim posetiocima i niz potpuno neodrživih tvrdnji o novobrdskoj crkvi Svetog Nikole.  Tamo, između ostalog, stoji da se za nju „smatra da je bila Katolička Katedrala”, mada Novo Brdo pre pretvaranja te crkve u džamiju nikada nije bilo sedište rimokatoličkog biskupa. Piše takođe i da „po obliku izgradnje, pripada rimskom stilu” (!!?), iako je u njoj otkopano i obilje arhitektonske plastike takozvanog moravskog stila. Piše da su tu „katedralu” izgradili „dubrovčani”, mada je u njoj otkriveno mnoštvo ostataka ćirilskih natpisa, uključujući i onaj koji pripada samom protomajstoru.
Ovakvo „nepoznavanje” stvari veoma čudi kada se zna da su u novije vreme objavljene dve veoma ozbiljne i obimne naučne monografije o Novom Brdu i njegovoj crkvi Svetog Nikole, obe uporedo na srpskom i engleskom jeziku (V. Jovanović i drugi, Novo Brdo, Beograd 2004; M. Popović, I. Bjelić, Crkva Svetog Nikole: Katedrala grada Novog Brda, Beograd 2018).

Nažalost, prikrivanje naučno utvrđene istine i iznošenje netačnih podataka predstavljali su samo prvi korak u neprihvatljivom smeru. Potpuno prenebregavajući rezultate dugogodišnjih istraživanja, objavljene u pomenutim knjigama, Arheološki institut Kosova započeo je nedavno, uz podršku Ambasade SR Nemačke u Prištini, naučno i stručno neutemeljenu „rekonstrukciju“ starijeg dela crkve Svetog Nikole – dajući mu novi oblik trobrodne bazilike, koji zasigurno nije imao. I dok mnoge stare srpske crkve uništene 1999. i 2004. godine, čiji je izgled savršeno dobro poznat, ostaju u razvalinama (Mušutište, Rečani, Dolac, Čabići itd.), potpuno se proizvoljno obnavlja jedan davno srušeni hram.


Valja pritom primetiti da su kosovske vlasti nedavno zabranile i rekonstrukciju crkve Svetog Nikole u manastiru Svetih arhanđela kod Prizrena, iako za njeno obnavljanje ima znatno više podataka nego za obnovu novobrdskog hrama. Jasno je zato da nije na delu želja za rekonstrukcijom drevnog crkvenog spomenika u Novom Brdu već pokušaj tendencioznog konstruisanja njegovog novog identiteta. Ostacima tog hrama naneta je velika šteta već radovima u prvoj fazi, a ona će se tragično uvećavati ukoliko projekat „rekonstrukcije“, za koju ne postoje naučni i stručni uslovi, ne bude odmah obustavljen. 

Važno je primetiti da je višestruko sporna „obnova” započeta bez saglasnosti Saveta za sprovođenje i nadgledanje, čiji je član Srpska pravoslavna crkva. Posebno ciničnim čini se to što najviši predstavnici vlasti tzv. Republike Kosovo izjavljuju da hram čiji se konfesionalni identitet prekraja i izgled proizvoljno menja predstavlja „dokaz suživota u ovim oblastima”. Zatvarajući oči pred podacima kojima raspolaže nauka, naslednici Fadilja Hodže spremni su, očevidno, da u političkoj neprincipijelnosti odu mnogo dalje od njega.

Naročito je zabrinjavajuće to što sasvim neodgovarajući odnos prema sabornom hramu Svetog Nikole može poslužiti kao model pri budućem „istraživanju, proučavanju i prezentovanju“ srpskog spomeničkog nasleđa, kako onog na samom Novom Brdu tako i onog na čitavom Kosovu i Metohiji. Odavno su već uočeni sistematski i uporni pokušaji privremenih kosovskih institucija, poput pomenutog Ministarstva kulture omladine i sporta, da prikriju ili krivotvore identitet srpskog spomeničkog nasleđa, odnosno umanje njegov značaj u celini. Zato, ovo što se trenutno događa predstavlja  veoma ozbiljnu pretnju s dalekosežnim posledicama kao i istinski izazov kulturnoj javnosti celokupnog civilizovanog sveta.

Pošto je reč najčešće o crkvenim objektima ti pokušaji predstavljaju izazov i svim verskim zajednicama.
Kada je o novobrdskoj katedrali reč, naročito pozvanom da pruži odgovor i podršku istorijskoj istini mora se osetiti rimokatolička crkva. Jedan pozitivan i usmeravajući primer za to može pronaći upravo u vlastitim redovima. Naime,  1610. godine, pominjući pretvaranje novobrdskog sabornog hrama u džamiju, barski nadbiskup Marin Bici ne krije da su Turci preobratili u „mošeju jednu lepu i raskošnu crkvu koja je pripadala srpskim despotima”.

Sa svoje strane, Srpska akademija nauka i umetnosti, njeno Odeljenje istorijskih nauka i Akademijski odbor za proučavanje Kosova i Metohije nastojaće, kao i do sada, da stavove i ocene o spomeničkom nasleđu na ovim prostorima zasnivaju isključivo na činjenicama. U vezi sa tim valja podsetiti da je SANU nedavno objavila voluminoznu publikaciju Umetničko nasleđe srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Istorija, identitet, ugroženost, zaštita, na srpskom i engleskom jeziku, u kojoj su istorijski kontekstualizovani i sveobuhvatno razmotreni problemi vezani za pomenutu baštinu.

PROČITAJTE I:   ZABRINUTOST ZA SPOMENIKE NA KOSOVU

Advertisements

3 коментара

Објављено под Чланци

Дистопија је последњи бедем здравља

Текст преузет из дневног листа Политика

Аутор: Марина Вулићевић  уторак, 02.07.2019.

Фотографија: Миомир Петровић и Горан Скробоња (Фото Лагуна)

Годинама је антиутопија један од главних трендова светске литературе,
али не и код нас.

Друштво које је у тој мери окорело у тоталитаризму, нечовечности, еколошкој катастрофи и свакој врсти једноумља да је застрашујуће и непожељно за живот, то је литерарна дистопија – безнадни поглед у будућност, као потпуна супротност утопији – идеалном друштвеном устројству о којем је у 16. веку писао Томас Мор. Данас, као и годинама уназад, писци превасходно енглеског говорног подручја дају израз антиутопијама. По речима књижевнице Ерике Вагнер, притисак живота 21. века овај тип наратива превео је у мејнстрим, са жанровских топ-листа фантастике и научне фантастике.

После култних књига ове уметничке форме, садржаја надзирања и потказивања из Орвелове „1984”, изопаченог класног устројства модификованих људи у Хакслијевом „Врлом новом свету” или спаљених књига у „Фаренхајту 451” Реја Бредберија, може се закључити да писци предвиђају будућност ужаснути правцима којима се човечанство креће, имајући и есхатолошке визије о крају света. Литерарне листе последњих година препуне су фикције која приказује будућност после нуклеарне и еколошке катастрофе, различитих вируса, свет у недостатку хране и струје, класних уређења где реч воде прворођена деца и лажни пророци. Ричард Метисон је још 1954. године у роману „Ја сам легенда” свог последњег човека Роберта Невила препустио борби са вампирима, а романи и серије попут „Соја” (The Strain) Гиљерма дел Тора и Чака Хогана и „The Living Dead” Џона Џозефа Адамса тематизују свет вампира и зомбија као својеврсну визију мутација човечности, отелотворење страха западне цивилизације.

Актуелна је и тема употребе човека у будућности, а мотив људи који се рађају и живе само као донори органа за богате био је заступљен у роману „Резерве” Мајкла Маршала Смита, као и нобеловца Казуа Ишигура у књизи „Не дај ми никада да одем”.

Посебно, су, међутим, привлачне политичке дистопије. Недавно је „Службени гласник” објавио роман Синклера Луиса „То је овде немогуће”, дистопијску визију, насталу 1935. године, о успостављању диктатуре у САД, по узору на Хитлеров тоталитаризам. Издавач је нагласио да је то роман који је „пре осамдесет година предвидео данашњу Америку”. Један од најупечатљивијих примера овог израза данас је „Слушкињина прича” Маргарет Атвуд, из 1985. године, која одсликава вековни женски бес против патријархата. Док гледамо трећу сезону истоимене серије, очекујемо наставак књиге назван „The Testaments”, најављен за 10. септембар. По речима Маргарет Атвуд, нови роман инспирисан је питањима о устројству тоталитарног Гилеада, али и светом који нас окружује. Барак Обама посебно је ценио књигу „The Power” Наоми Алдерман, у чијем фокусу је млада жена чије руке производе електрицитет и чија моћ мења политичку и религијску друштвену динамику.

Говорећи о дистопијама за наш лист, писац и преводилац Горан Скробоња указује на то да друштвеним мрежама већ дуже време кружи духовити „мим”, који је истовремено сасвим истинит и на једноставан начин коментарише тренутно стање људске цивилизације на планети.

– Тај „мим” се састоји од фотографије Џорџа Орвела и натписа са његовим наводним коментаром: „Ја сам 1984. написао као упозорење, а не као приручник!”. Дакле, данас је стварност заиста налик на оно што су пре толико деценија писали Замјатин, Хаксли и Орвел, и нимало не чуди што је – у односу на време када су настајали романи „Ми”, „Врли нови свет” и „1984” – дистопијских дела у светској књижевности све више. То је реакција на друштво које писци виде око себе, а пошто се дистопија обично дефинише као „замишљени свет у којем су до максимума доведене лоше стране данашње цивилизације”, чини се да сви некако, са дубоком нелагодом, осећамо да је човечанство заиста само на корак од тако замишљене суморне будућности – сматра Скробоња, додајући:

– Мени је посебно занимљива чињеница да је од ова три дистопијска класика које сам поменуо најдалековидији заправо био Хакслијев роман. Замишљен првобитно као пародирање Велсових утопијских књига „Модерна утопија” и „Људи као богови”које оптимистично приказују будућност човечанства, он говори о свету којим влада технологија усмерена на сузбијање слободе тако што људима нуди рекреативну дрогу (сома), промискуитет и лако доступне медијске садржаје, а ови све то драговољно прихватају, и то неодољиво подсећа на оно са чиме се суочавамо данас. Технолошка револуција одавно је, чини ми се, превазишла спори ход људске еволуције, и свако озбиљно промишљање о могућим последицама тог диспаритета доводи до заиста застрашујућих закључака. Стога не треба да чуди популарност дистопије, не само у књижевности, већ и на филму или у ТВ серијама. Конзументи ових садржаја, читаоци и гледаоци радо читају упозорења налик на оно Орвелово, а можда тако и долазе до зрнца утехе и помисли да све може ипак да буде још много горе него што је данас.

Када је реч о жанру дистопије у нашој литератури, Скробоња запажа да је проблем са њом у томе што је углавном невидљива за оно што је преостало од озбиљне књижевне критике, те самим тим и за већину медија и читалаца који се за том критиком поводе, да је сврстана под жанр научне фантастике који се већ читав век у српској књижевности сматра безвредним и петпарачким, упркос његовим изузетним идејним и књижевним дометима.

– И сам сам се бавио дистопијским мотивима, углавном у приповеткама које сам писао почетком деведесетих, као сведок распада бивше земље, система, света… Тада су настале моје приче о Савезу слободних српских срезова (СССС), као и новела „Игра” (објављена у првој мојој зборци кратке прозе, „Од шапата до вриска” 1995) која даје можда најпотпунију и најмрачнију слику наше будућности, под снажним утицајем свемоћних електронских медија. Миомир Петровић наглашава да се није превише као писац изражавао у форми дистопије, али да је повремено, у књигама „Архипелаг” (Геопоетика, 2003), „Бакарни бубњеви”, (Лагуна, 2009), „Black Light” (Лагуна, 2018) пожелео да извргне руглу хистерију прогреса и прогресивизма.

– Дистопију схватам као литерарни вапај на друштвена гибања 21. века, пројектована у будућност. Тај скептицизам, често веома апокалиптично засенчен, може се посматрати и као последњи бедем здравља, виталне човекове потребе за слободом, када је реч о еманацији измаштаног. Не бих га малограђански сматрао дефетистичким, „мрачним”, како то људи често воле да кажу. Дистопија је филозофско и литерарно упозорење – истиче Петровић.

То што дистопија код нас није тренд, он образлаже тиме да је књижевност или литература у вектору обрнуте утопије по природи ствари укорењена у срединама са дугом традицијом капитализма, демократије и вишедеценијским релативно високим животним стандардом.

– У таквим условима продуховљеном човеку је много очигледнија первертираност потрошачког друштва, декаденција демократије (која је прерасла у бирократију и технократију), омаловажавање образовања, недостатак духовне слободе у појединца, моделовање мишљења и манипулација путем медија. Савремени човек Запада с правом стрепи од тога да ће бити поништен и угушен, уколико то већ и није. Наша средина је у том смислу попут малолетног детета и наивно полаже наде у прогрес. Зато што код нас све касни па тако и зрелост друштва у промењеним, постсоцијалистичким односима. Погледајте наратив нашег политичког мејнстрима у правцу дигитализације, опомене да не смемо пропустити шансу некакве Четврте индустријске револуције. Ми. Овакви? То је разлог зашто нема толико дистопијске литературе из пера наших писаца. Овде се моделује мишљење да су одговори на локалне проблеме управо либерални капитализам, демократија, људска права… ти свакако лепи термини који у нашој средини готово да не постоје. Чим изађемо из инфантилних надања да ће нама помоћи исти они механизми који се на наше очи урушавају у самој ЕУ, почећемо да више пишемо и читамо дистопијске садржаје – закључује Петровић.

„Свет је отишао дођавола”, констатовао је Метисонов последњи човек који нам се обраћа из будућности. Или садашњости.

1 коментар

Објављено под Кутак за читање, Чланци

Poezija u slici i reči

Jedna od čestih tema među nastavnicima koji predaju književnost u srednjim školama je čitanje ili preciznije , otpor novoh generacija prema čitanju beletristike. Govori se o tome kako učenici ništa ne čitaju, kako nemaju strpljenja da se bave umetničkim štivom  i kako čak, mnogi od njih, nisu u stanju ni da proniknu u smisao teksta koji obiluje prenesenim značenjima. Otpor prema čitanju dovodi do toga da se i poznavanje maternjeg jezika kroz generacije sužava i svodi na nedopustivo mali leksički fond, pa jezik gubi mnoge svoje moćne funkcije, koliko ekspresivne toliko i receptivne, jer mladi teško pronalaze reči  koje bi povezali sa svojim mislima, emocijama, težnjama…

Mnogo godina radila sam u srednjoj stručnoj školi i znam da je, mada nije ispočetka bilo tako, ova konstatacija s godinama postajala sve tačnija. U nastojanju da nešto promenim,  pribegavala sam različitim metodama ne bih li kod svojih đaka probudila osećaj za lepotu jezika i svest o njegovoj nesagledivoj moći. Imala sam sreću da radim u umetničko-zanatskoj školi u kojoj nije bilo toliko teško povezati ekspresivnost reči sa sklonošću mojih učenika da se lako i vešto likovno izražavaju, pa sam odlučila da to dvoje spojim u jednom malom eksperimentu. Čim sam na internetu otkrila blackout poeziju, nisam oklevala da zajedno sa svojim učenicima istražim ovu pesničku „tehniku“.  Nije nam bilo potrebno mnogo; dovoljno je bilo da na čas donesu stranice sa tekstom iz nekih novina, starih čitanki ili čega god, olovke i bojice i svoju radoznalost i kreativnost. Zašto nam je to bilo potrebno? Zato što blackout poezija nastaje izdvajanjem reči na već postojećem tekstu, njihovim smisaonim povezivanjem i isticanjem, tako da dobijaju posve novi smisao i značenje. To je kao neka vrsta „reciklaže“ tuđeg teksta. Iz nekog novinskog članka o dnevnim događajima može da nastane sasvim nova, originalna tvorevina, pesma, aforizam, kakva lepa sentenca… Dodatnu vrednost ovim radovima daje  crtež kojim se prekriva ostatak teksta, a u tu veštinu svojih đaka nisam sumnjala.

Budući da smo upravo proučavali modernizam u književnosti, odlučila sam da to bude kontekst u koji će učenici nastojati da uklope kako svoje pesničke, tako i likovne tvorevine. Imali su slobodu da rade samostalno ili u paru i zadatak da se pripreme da nakon završetka svojih radova obrazlože zašto su ih osmislili upravo tako.  Koliko god sam bila uzdržana u svojim očekivanjima, moram priznati da sam bila fascinirana rezultatima. Iako je među njima bilo i naivnih dečijih crteža i reči koje nisu zvučale baš kao poezija, većina radova je u potpunosti uspela. Posebno dragocena je bila analiza koja je usledila. Učenici su veoma kritički govorili o radovima svojih drugova, a nastojali su i da valjano obrazlože sopstvena ostvarenja. Osim otkrivanja mogućih značenja svojih pesničkih tvorevina, uočavali su i šta se u njima može dovesti u vezu sa poetikom avangardnog stvaralaštva, a šta odstupa od nje. Tako smo u dva školska časa spojili više stvari – učili smo kako nastaje poezija, istraživali mogućnosti jezika i obnovili znanje o avangardnoj umetnosti.

O tome koliko smo zaista uspeli u svom blackout poetry eskperimentu govore radovi mojih učenika.

Branijeta Kondžulović

S jeseni, Ivana Rajkovića

Autor: Ivan Rajković

S jeseni,
divlji kesten pada
-vrtoglavo.
Trebalo bi dati anđelu plod
kada sunce crta
zvezdice od zlata.

Наставите са читањем

4 коментара

Објављено под Иновације, Учење и пројекти, Чланци

„Кобајаги школа“ путује од школе до школе

Дуго већ не стижем да на Књигољупцима објавим нешто ново, иако идеја има напретек. Недостатак слободног времена… Но, ову лепу вест морам да поделим.

Моја колегиница, професорка књижевности Сандра Симикић из Угљевика код Бијељине, поделила је са мном своју радост и радост својих ученика због успеха који су постигли изведбом позоришног комада Кобајаги школа на Фестивалу средњошколских представа „Удахни културу“, одржаном од 15. до 18. априла ове године.

Кобајаги школа

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Остала сам дужна и коју реч хвале за колегиницу Гордану Драгићевић Јовановић која је боје своје школе – ОШ „Милорад Лабудовић Лабуд“ бранила извођењем комада Новогодишње варијације и Годеса хоће да ваја, на Школском позоришном фестивалу у Вреоцима.

Новогодишње варијације

Новогодишње варијације

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Лепо је знати да те мале позоришне представе које сам писала за своје ђаке подједнако значе и ђацима у нашем региону.

Годеса хоће да ваја!

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Оставите коментар

Објављено под Драмски текстови

Омер Петојевић, Глава

Кратка прича

Боже мили, на шта ли сам ја личијо?!
Горе – главурда, а доле – скелет који је кожа држала да се не распадне, безмало! Ово за главу не претерујем. Велика глава, човече, па кад онај бачки ветар дуне низ шор – подигне ме од земље! И није то једаред бивало! Млада глава, па још увек празна и ондак… ваљда зато?!
Од Триглава па до Ђевђелије нема ‘де моји нису ишли и ‘де ме нису водали е-да-би нашли штогод да ми поправи и поврати апетит, не бих ли поч’о јести к’о сва нормална деца. Џаба. Е, а онда, којим чудом, пронађу неког човека, негде у Босни, на некој планинчини… и, као, он има неке траве… неке чајеве… и то се, као, пије мала ракијска чашица пре ручка и то као… Нарочито је важна та „ракијска“ чашица, она, као, опет нарочито, мушкој деци прави асоцијацију на оца, на деду… па, као, лакше се…
Еј, а то горко, гадно к’о сам ђаво, та то кад попијеш – повратиш и мајчино млеко а некмоли…
Чуј, отвара апетит! – ‘мти апетит и до апетита…
Кад нисам црко!
Ондак су, опет, изварали моју дивну сестру, те се она жртвовала за ме, па она, мученица, попије прва е-да-би, као, мене охрабрила!? А она, онако смрштена, искривљених уста, грднија од Баба Роге, мени ће: „Јо – о – оој, што – о – о је лее – ее – пооо…“ А сва дрхти! Па, сам’ д’умреш, ништа друго. На туђ’ дан!
Нема шта нису измишљали. Носали храну по комшилуку – не вреди, носили, досетили се, код кумова, јер ја мом Миљану, куму, нисам мог’о ништа одбити! Осим хране. Јеби га…
Мучни деда мој, Сава, говорио: „Остав’те дјете, о’шта сит, о’то и деб’о!“ Није вредело.
Најзад, одведе ме мајка у Сомбор, у болницу… а та болница тад била чудо! – ма, само рекнеш „сомборска болница“ и о’ма оздравиш! Била најбоља.
Ми тамо, уђосмо код доктора а он, к’о год бесни вук, заурла на моју мајку: „А шта би ви , госпојо, ‘тели?!! ‘Оћете џина испед себе, ‘оћете Стив Ривса?!! Шта би ‘тели?“ – па се окрене према мени и каже: „А, ти сине, кад год те понукају, а ти немој! Нек’ цркну од једа! Немој из ината!“…
И прејебе он мене!
Нисам мог’о поднести да тамо неки чилац подурлава на моју мајку. Никако!
Вратисмо се кући… и још нисмо ни ушли, а ја ћу мајци, онако с капије: „Дај ми нешто да једем.“ И спpеме ми они, тарапана по кући не мо’ш веровати, доносе… и једем ја оно, а оно једе мене. Ал’ једем. И тако је почело…

И сад, што сам ти ово прич’о?!! Јел’? Е, па видиш, данас, ево, једва ноге подижем за нов корак! Све и да ‘оћу поскочити – не могу! Ни толико. Пааа… ти сад види чиме ли су ми то све главуџу напунили?! Отежала, на једвите јаде је носам на раменима… и мним опет: „Боже мили, на шта ли ја личим?“…

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Десанка Максимовић, Сребрне плесачице

Пре неколико дана,  тачније 11. фебруара, било је тачно 120 година од рођења велике српске песникиње, Десанке Максимовић. Њене песме уткане су у многе личне приче и сећања на младост, у време када је поезија била најлепши начин да се изрази љубав. Ретко ко на нашем балканском простору не зна бар неки стих из њених песама као што су Срећа (Happiness), Стрепња (Apprehension), Предосећање (Premonition), Наша тајна (Our Secret), По растанку (After Parting)… 

Мој први сусрет са њеном поезијом десио се у детињству и никада нисам заборавила ту прву песму из ђачке читанке, која ми је открила да ту око нас постоји један магични свет у ком сва бића и појаве са којима се свакодневно срећемо могу имати и неки другачији, тајни живот, видљив само проницљивом оку уметника. Била је то песма Сребрне Плеачице. Тада нисам знала да се у њој суптилно скрива и песма о љубави.

2019-02-15_170840

Пољана сребрна, бела.
Трепери кроз снег, трепери
ред плесачица јела
на стопалу од леда.
Борова шума цела,
шума ћути и гледа.

На челу сребрна круна
трепери, кроз снег трепери.
Наручја велова пуна;
сребро блешти на недрима.
Лепршају зелени скутови
сребром везани у бедрима.

Једноноге плесачице јеле
смеју се, њишу, смеју,
ломе у танким крстима.
Снежне велове беле
лудо око себе веју.
Трче на сребрним прстима.

У вечер беле скуте
свију као птице крила
и тихо се ућуте,
у сан незнани тону.
Борови мали, сребрни,
борови стражаре у сутону.

A photo of fir trees, by Branijeta Kondžulović

The silver dancers

By Desanka Maksimović

The meadow, silver and white,
glitters and blinks in the snow,
An array of fir tree dancers,
is ready for the show.
In silence, a whole forest of pine
is watching a wonderful line.

Silver tiaras in hairs
glitter through the snow.
The armfuls full of veils;
a silver sparkles below.
Green flyaway capes on chests
are wrapped with silver belts.

The one-legged fir tree dancers
twinkle, and swing, and laugh,
sway by their tiny hips.
With snowy veils of white,
on silver toes with frozen tips,
they run with endless delight.

In the eve, they gather white skirts tight
like birds their wings in nests,
and silently sink in night;
in a dream unknown they dive.
Pines small, silver, bright,
stand guard till dance revive.

Translated by Branijeta Kondžulović

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима

Средњовековна књижевност

Средњовековна или феудална књижевност, како је још називају, настајала је у Европи након пада Западног римског царства и трајала све до краја 14. и почетка 15. века, када су се огласили први хуманисти, ширећи нове погледе на свет и место човека у њему. Историјски прецизније, обично се наводе две године које границу мало померају у прошлост – од 313. године, када је хришћанство постало државна религија Римског царства, до 1453. године, када је Цариград као источно седиште царевине пао у власт нове, Отоманске империје.

На њен развој пресудан утицај имала је црква. Будући да је настајала у окриљу цркве и црквених институција које су биле центар образовања, писмености и културе, природно је што је имала првенствено духовни (религијски) карактер и што је  управо хришћанска идеологија представљала главни извор тема и инспирације. У складу с тим, стил ових дела био је узвишен, свечан, богоугодан, а садржај супротстављен свему што је овоземаљско, материјално и пролазно и испуњен љубављу према Богу и надом у вечни живот након смрти. Њена основна намена била је да васпитава читаоце у духу хришћанских вредности и врлина, да их учи скромности, смерности, спремности на одрицање, покорности пред Богом, непоколебљивости у вери, духовној чистоти… Уобичајено је да су и књижевни јунаци и аутори дела били дубоко одани хришћанству. Најчешће су то монаси, искушеници, преобраћени угледни пагани, а неретко и страдалници за веру и Христа.

Лекција о средњовековној књижевности у целини налази се на сајту Виблионица на којем објављујем наставне материјале за своје ученике. Да бисте наставили са читањем кликните на линк или на једну од фотографија.

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за I разред средње школе

Čarls Dikens

Na današnji dan, 7. februara 1812. rođen je Čarls Dikens. Verujem da ne postoji čitalac koji nije pročitao neki od njegovih čuvenih romana poput „Olivera Tvista“, „Dejvida Koperfilda“, „Božićne priče“, „Velikih očekivanja“…

Korice njegovih knjiga, za mnoge od nas , bile su kao vrata kroz koja smo prvi put zavirili u naličje sveta i bar za jedan korak iskoračili iz naivnosti i nevinosti prezaštićenog detinjstva. Plačući ponekad nad sudbinom njegovih junaka ili gušeći u sebi bes zbog ružne strane sveta koju smo otkrivali, učili smo kako da postanemo bolji ljudi.

Čarls Dikens:

Postoji mudrost glave, i postoji mudrost srca.

 Nebo zna da se ne treba stideti svojih suza, jer one su kiša na zasleplјujućoj prašini zemlјe.

Postoje knjige kod kojih su poleđina i korice zaista najbolјi delovi.

Koliko god vam je vešt laskavac mio pratilac ako ga imate samo za sebe, toliko vam njegov ukus postaje veoma sumnjiv kada svoje komplimente upućuje drugima.

Niko nije beskoristan na ovom svetu ko je ma kome drugom teret učinio lakšim.

Da nema loših lјudi ne bi bilo dobrih advokata.

Zauzdajte svoje apetite, dragi moji, i pobedili ste lјudsku prirodu.

Dostojanstvo, pa čak i svetost, ponekad su više pitanja kaputa i prsluka nego što to neki lјudi zamišlјaju.

Sreća je dar, a mudrost je u tome da je ne očekujemo, već da joj se radujemo kada dođe.

 

 

 

 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Хајде да најпре направимо селфи!

Преузето из дневног листа Политика

Аутор Марија Ђурђевић

Несигурност, рањивост, зебња, усамљеност, унутрашња празнина, страх од разочарања, немогућност да се испуне своја или туђа очекивања и жаљење због тога, само су неки од аспеката живота модерног човека о којима се на друштвеним мрежама не говори. Фаворизују се успех, лепота, хедонизам, радост, повезаност са другима. Укратко, фаворизује се привид

(Илустрација Драган Стојановић)

Када се друштвена мрежа Инстаграм као платформа за дељење фотографија и видео-снимака појавила 6. октобра 2010, мало ко је могао наслутити популарност коју ће врло брзо стећи (званични сајт ове друштвене мреже бележи милион регистрованих корисника током прва два месеца, број који је до септембра прошле године порастао на 800 милиона). Према статистичким подацима из априла 2018. највећи број корисника Инстаграма припада популацији млађој од 35 година (60,5 одсто корисника је старости између 18 и 34 године), при чему су оба пола скоро подједнако заступљена.

Попут осталих друштвених мрежа и Инстаграм почива на потреби својих корисника да живот поделе са Другим.

Још је 1979. Кристофер Лаш прогласио америчку културу нарцисистичком, а имајући у виду процес глобализације, појаву интернета и друштвених мрежа, може се са правом рећи да је савремена култура прерасла свој изворни нарцисизам и постала хипернарцисистичка. У њој се слободни, атомизовани појединци, неспособни „да покажу занимање за било шта осим за себе“, такмиче за моћ и богатство који су изједначени са срећом, а просечност и неуспех се не праштају.

Појам нарцисизма и нарцисоидне личности увео је на велика врата у 20. веку Сигмунд Фројд. У есеју О нарцисизму из 1914. године он прави разлику између примарног и секундарног нарцисизма, при чему је примарни нарцисизам уобичајена појава у раној животној фази свих људи у којој долази до формирања Ега, док се секундарни нарцисизам односи на преусмерење либидиналне енергије у каснијем животном периоду са објеката у спољном свету на Его, што резултира смањењем интересовања за спољни свет и заблудама о сопственој вредности и величини.

 

3 коментара

Објављено под Чланци

Ljubomir Simović, Pitalica pod hrastovima

Preuzeto iz dnevnog lista Blic

 

Kad hrast ispuni svoju hrastovu meru,
šta biva kad izraste preko nje,
i prstima se dohvati
gornjeg sveta?
Da li on može da ostale hrastove
u nehrastove oblike i visine
preko te mere i granice povuče?
Ili ga ostali hrastovi izopšte, a neko ga iz tog gornjeg sveta
hrastovim lenjirom
po prstima
tuče?

Hrast (The oak) by Branijeta Kondžulović

A mystery below the oaks

 When the oak fills up its oak’s measure,
what happens when it grows up above it,
and touch with fingers
the upper world?
Could it pull with itself the other oak trees
in non-oak forms and heights
and raise them over this measure and the boundaries?
Or the other oaks isolate it, and someone from the upper world
with a ruler made of oak
beats it over the oak’s
fingers?

By Ljubomir Simović

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање