Добро ми дошли књигољупци!

Ево прилике да упознате неког ко још увек жели да верује да је и данас могуће људе пелцовати љубављу према књизи! Ако и ви не верујете у то, зашто онда завирујете у мој блог?

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

 

7 коментара

Објављено под Чланци

Нова књига о „Фејсбуку“- Сива Вајдијанатан

Редакције се улагују сопственом џелату

Текст преузет из дневног листа Политика

Иако шири неистине и подстиче неинформисаност и задртост, мрежа одузима редакцијама највећи део оглашивачког колача, пише Сива Вајдијанатан у новој књизи о „Фејсбуку”.

Сива Вајдијанатан (Фото Esty Stein/CC BY SA 2.0)

 

 

 

 

 

 

 

 

Она је убица јавног дијалога, демократије и новинарства и најраширенији систем за надзор у историји, сигуран је Сива Вајдијанатан кад пише о компанији Марка Закерберга.

Професор медијских студија на Универзитету Вирџинија аутор је књиге Антидруштвени медији, како нас Фејсбук раздваја и урушава демократију, коју је на српском језику објавио Клио у преводу Јелене Петровић. Иако би се помислило да је најпопуларнија мрежа на свету доброћудна јер омогућава људима да остављају слике беба и штенаца и поделе са пријатељима омиљене песме, Фејсбук је, упозорава професор, опасан медиј који шири говор мржње, гласине, лажи заоденуте у маску вести и бесмислице којима се скреће пажња с важних тема.

Према њему, платформа намерно потенцира најснажније емоције без обзира на то да ли је реч о радости или гневу, па  најзапаљивији материјал путује најдаље и најбрже. „Трезвене, одмерене репортаже немају никакву прођу. А кад Фејсбук загосподари нашим осећајем за свет и нашим друштвеним круговима, сви можемо постати преносници екстремистичких небулоза”, пише аутор.

Део књиге посвећен је и „филтерском мехуру”, који настаје кад Гугл, Фејсбук и друге компаније кориснику приказују само садржај за који је он раније показао интересовање, лишавајући га другачијих погледа на свет. „Чешће виђамо објаве пријатеља с којима смо претходно имали динамичну размену, објаве публикација, музичких кућа или филмских студија на чије смо садржаје раније реаговали.

Јелена Стевановић

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Хазарска полемика

У част Милораду Павићу који је рођен 15. октобра 1929.

Црвена књига

ХАЗАРСКА ПОЛЕМИКА – догађај који хришћански извори стављају у 861. годину, према слову житија Константина Солунског, светог Ћирила, оно писано у IX веку, а сачувано у такозваном рукопису Московске духовне академије и у верзији Владислава Граматика из 1469. године. Поменуте 861. године дођоше византијском цару посланици од Хазара и рекоше: „Одувек познајемо само једнога бога, који је над свима и њему се клањамо према Истоку, а држимо се других својих паганских обичаја. Јевреји нас, пак, наговарају да примимо њихову веру и обред, а Сарацени с друге стране, нудећи мир и многе дарове, вуку нас у своју веру говорећи: ,Наша је вера боља, него код свих других народа‘ – стога се обраћамо вама гајећи старо пријатељство и љубав, јер сте ви (Грци) велики народ и држите царску власт од Бога, те тражећи ваш савет, молимо да пошаљете учена мужа од вас, па ако буде надвладао у спору Јевреје и Сарацене – прихватићемо вашу веру“. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

„Kafkin prijatelj“, Miro Gavran

Miro Gavran se često u naslovima svojih romana ili drama služi poznatim imenima, što na prvi pogled, u nama stvara dojam da u djelu mora biti riječ o nečemu što već znamo. Tko, recimo, ne zna, ako je ljubitelj književnosti, tko je bio Kafkin najveći prijatelj? I onda – nešto neočekivano. Fantastična mašta Mira Gavrana stvari postavi na način koji nas natjera da, kad već otvorimo njegovu knjigu,  ne odustajemo dok je ne pročitamo u jednom dahu. Imam osjećaj kao da se Gavran ponekad koristi poetikom E. A. Poa, koji je govorio kako treba pisati tekstove od sto redaka jer je to količina teksta koja se može pročitati odjednom. Gavran se, kao što znamo, ne pridržava pisanja u sto redaka, ali zato ima neku skrivenu spisateljsku tajnu i  magiju riječi kojom nas tjera da tekst pročitamo u jednom  dahu. Čitalački afiniteti su različiti, ali tako je barem kad sam ja u pitanju. Svaki Gavranov tekst me na određeni način oduševi. Moram priznati kako nisam ljubiteljica suvremene pisane riječi, uvijek mi tu nešto nedostaje, uglavnom misaonost na koju sam navikla u nešto starijoj književnosti, ali to uvijek pravdam činjenicom kako svijet danas živi brže, pa ni čitatelji nemaju mnogo vremena, smirenosti i koncentracije za čitanje dugih i detaljnih opisa, reminiscencija, refleksija… Držim, dakako, da ima i suvremenih hrvatskih književnika koji svakako zavrjeđuju pozornost i hvale vrijednu riječ iz ovog ili onog razloga, ali predugo bi trajalo kada bih sada svaku misao o tome razlagala. No, činjenica je da je malo njih doprlo do mene tako kako je to uspio Miro Gavran. Svaki put kada pročitam neki njegov tekst osjećam da mi je cijelo biće ispunjeno na neki vrlo suptilan način. Nema u njegovim romanima one silovite i snažne mudrosti ili filozofije koje će vas ostavljati bez riječi kao kod Krleže, Andrića, Selimovića, ali postoji ona tanka nit koja vas magično veže, da o njegovim tekstovima dugo potom razmišljate. Čudesna je lakoća Gavranovog pripovijedanja i magični su zapleti kojima nas iznenadi kada najmanje očekujemo, na način koji najmanje očekujemo, otvarajući potom završetak koji nas ostavlja u dilemi i dugom preispitivanju u namjeri da sami dokučimo pravi smisao takvog kraja. Njegovo poznavanje materije o kojoj piše je izvanredno, ali ono što svemu dodaje posebnu čar je vještina kojom nas namjerno ostavlja u nedoumici što je tu stvarnost, a što umjetnička nadgradnja. U trenu nam sve može izgledati kao stvarnost o kojoj smo već nešto znali, a sada smo to zahvaljujući Gavranovom interpretiranju samo nadopunili. A i ne mora biti tako. Stvarnost se tako relativizira, a čitatelj se intelektualno provocira da promišlja i istražuje. Наставите са читањем

1 коментар

Објављено под Кутак за читање

Sergej Jesenjin, Ko sam? Šta sam?

Na današnji dan rođen je Sergej Jesenjin, pesnik strastvenog i bolnog doživljaja sveta, boem i buntovnik, gonjen unutrašnjim nemirima i potragom za srećom, večno žedan ljubavi, nikad potpun i ispunjen, impulsivan, nežan i gorak u isto vreme, glasnogovornik prostodušne težačke Rusije, zanesenjak čije stvaralaštvo je prožeto tragizmom i osećanjem ukletosti.  Oko njegovog tragičnog kraja i danas se pletu različite pretpostavke, no bilo da je sa ovog sveta otišao nevoljno, kao žrtva staljinističkog režima, ili svesnom odlukom čoveka razočaranog u život, ostaće zapamćen kao pesnik koji je svoju odluku da napusti svet potpisao sopstvenom krvlju.

Ko Sam? Šta Sam?

Preuzeto sa: Free stock photo of antiquity, architecture, brick pexels.com

 

 

 

 

 

 

 

 

Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živeo sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici dete,
zato što sam mnoge ljubio bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene reči.

„Draga moja“, “mila“, “znaj, doveka“,
a u duši vazda ista pustoš zrači;
Ako dirneš strast u čovekovu biću
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna šta je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga breza,
stvorena za mene i za mnoge druge.

Ali ako tražeć neku srodnu dušu,
vezan protiv želje, utonem u seti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.

4 коментара

Објављено под Кутак за читање

Оскар Давичо, Хана

На данашњи дан, од овоземаљског шара се опростио Оскар Давичо, револуционар међу песницима, надреалиста који је у зачудност надреалистичких слика, у немир својих разиграних речи у необузданост песничке фантазије, подједнако вешто смештао озбиљне, ангажоване и социјалне теме, као и своје усхићење и чулни занос пред лепотом и тајном жене. Давичо је мајсторски преплитао елементе љубавне и социјалне лирике; у његовој поезији се неретко бунтовничка енергија и револуционарни занос сударају са крхкошћу и рањивошћу заљубљеног бића. Давичовска љубав није сентиментални, романтични занос, већ моћна самосвојна, ћудљива енергија, подједнако разорна колико и стваралачка. То се може наслутити већ у првој песми циклуса Хана.

Хана

 

Аутор слике је Андре Кон: http://art-monie.blogspot.com/2013/09/andre-kohn-tango.html

1.

Ја, син мутнога ловца, и видра и овца,
заволео сам у граду колонијалну Хану,
кћер тужнога трговца, Евреја удовца
крај гробља што је држао бакалницу и механу.

Пробудила ме ко шуму блистави крекет ракета
и сад сам слеп за вас, зрикави шатровци.
Љубав је тако сама и тако пуна света.
Љубав је светионик и спасени поморци.

Од ње ми горе очи – жаруље сред руље,
од ње зру море и мреже, рибе и риболовци,
конопцем водопада пужу се с њом јегуље
и цвркућу зликовци као врапци и основци.

О шта све нисам снио и шта све нисам био
са ћоравим Ћором у друштву Богословца.
И оно што нисам пио, што нисам сам разбио,
плаћао сам од свога детињастог новца.

Но сад волим, и кад волим, волим од неба до руке
с којом ми љубав с дна мора извлачи бродоломце
и надима стројеве, оживљује сандуке
и кида решетке да челом рушим дворце,

да трагам покровце, откривам летњиковце
и небо с ког сам прстом тањир сунца скино,
кад сам сунце и кости, гробара и ровца
посло у крчму да пију девојачко вино.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Милан Ракић, Искрена песма

На данашњи дан рођен је Милан Ракић, песник двеју великих љубави – према жени и према свом роду, аутор песама Симонида, Јефимија, На Газиместану… по којима га многи препознају. Учио се модернизму на француским изворима, али је сачувао аутентичност израза, напајајући своје стихове изворном тугом свога народа и песимизмом који је природно проистицао из туробне стварности његовог доба.

Искрена песма  – песма о љубави које нема

О, склопи усне, не говори, ћути,
остави мисли нек се бујно роје,
и реч нек твоја ничим не помути
безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
забрекћу новим, заносним животом,
да заборавим да смо ту нас двоје
пред величанством природе; а потом,

кад прође све, и малаксало тело
поново падне у обичну чаму,
и живот нов и надахнуће цело
нечујно, тихо потоне у таму,

ја ћу ти, драга, опет рећи тада
отужну песму о љубави, како
чезнем и страдам и љубим те, мада
у том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда
слушати радо ове речи лажне,
и захвалићеш богу што те сазда,
и очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива
како се спушта нема полутама,
ти нећеш знати шта у мени бива –
да ја у теби волим себе сама,

и моју љубав наспрам тебе, кад ме
обузме целог силом коју има,
и сваки живац растресе и надме,
и осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,
кад затрепери цела моја снага,
нека те срце моје благосиља.
Ал’ не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек реци: ћути,
остави душу нек спокојно снива,
док крај нас лишће на дрвећу жути
и тама пада врх заспалих њива.

2 коментара

Објављено под Кутак за читање

Мигел де Сервантес

На данашњи дан рођен је Мигел де Сервантес, шпански песник, драматург и прозни писац који је, већ у епохи ренесансе, увидео моћ романа као уметничког инструмента за критичко сагледавање људских карактера и друштва које они сами обликују подобно себи и свом разумевању света у којем живе. Његов сатирични и пародијски роман Дон Кихот спада у најпревођеније књиге свих времена.

Велеумни племић дон Кихот од Манче

Други део

Предговор читаоцима

Ваистину, читаоче високородни, а можда и нискородни, биће да с ообитом вољом очекујеш сада овај предговор, мислећи да ћеш у њему наћи грдње, свађе и укора писцу оног другог Дон Кихота, велим онога, за кога веле да се зачео у Тордесиљама и родио у Тарагони.1 [1 Ово се односи на писца, који се скрио под именом лиценцијата Алонса Фернандеса од Авељанеде, родом од Тордесиља (Tordesillas), а књига му је печатана у Тарагони.]  Али ја ти нећу дати то удовољство, јер ако увреде и побуђују гнев и у најсмеренијим грудима, у мојим ће то правило да буде изузетак. То би желео, да га назовем магарцем, заврзаном и безобразником; али ми то никада не пада на ум: нека је кажњен својим грехом, нека га то једе о своме хлебу и нека му буде на здравље.
Али нисам могао да не осетим што ме је назвао маторим и једноруким, као да је до мене стајало да задржим време, те да за ме не протиче, као да сам моју руку изгубио у каквој крчми, а не у најузвишенијој прилици што су је видела прошла столећа, а садашња што ће је будући векови видети.2   [2 Бој код Лепанта.]
Ако моје ране не блистају у очима онога који их гледа, бар их поштују они, који знају где сам их задобио; а војнику боље доликује да је мртав у боју, него ли слободан у бекству; па о томе ја тако мислим. Кад би ми сад предложили и остварили нешто немогуће, ја бих био волији што сам се нашао у оном дивном боју, него ли да сам сад излечен од мојих рана, а да нисам био у њему. Које ране војник показује на лицу и на прсима, то су звезде, које осталима показују пут на небо од части и побуђују у њима жељу за праведном похвалом; а ваља имати на уму, да се не пише седим власима, него разумом, који хоће да се поправља са годинама. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Конфучије

На данашњи ран рођен је Конфучије кинески филозоф, учитељ и реформатор чија су учења оставила дубок траг не само у историји и култури источне Азији, већ и у целом ученом свету. У част овом великом учитељу, неколико његових мудрости.

 

Ко учи, а не размишља изгубљен је.
Ко размишља, а не учи, у великој је опасности.

 

Ко не зна, а не зна да не зна – опасан је – клоните га се!
Ко не зна, а зна да не зна – дете је – поучите га!
Ко зна, а не зна да зна – несвестан је  – пробудите  га!
Ко зна и зна да зна – мудар је – следите га!

 

Реци ми – заборавићу.
Покажи ми – можда ћу запамтити.
Укључи ме – разумећу.

 

Велики човек је строг према себи, а мали само према другима.

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Милан Дединац, Говори Ноћило

На данашњи дан рођен је Милан Дединац, српски песник, надреалиста чија је поезија прожета нежним и болним лиризмом, меланхолијом и осећањем усамљености. Уроњен у мелодију својих стихова, кроз песничку реч, тражио је пут до себе и настојао да открије тајне света чији је део. Њему у част – делим са вама његову песму Говори Ноћило.

 

 

 

 

 

 

Говори Ноћило

Не лежем. Сву ноћ се свлачим, па облачим.

Где вреба смрт?
Одакле?
Из тог скупљеног пласта по ком сам синоћ лежао
па разгртао самоћу.

Ветре! ветре! што ћеш ме под вече затећи на путу
чекаш ме да прво сенком источно небо замрачим?

У теби, теби хоћу
– крај у овом капуту!

Ја га ноћас облачим
да га не свлачим никад више
никад више.

Кажи,
је ли то ветар потоњи који ми облак шаље?

Кажи,
где вреба смрт?
Одакле?

Иза тог скупљеног пласта на ком сам дуго лежао
и разгртао самоћу
а она труло мирише.

Ја ноћас капут облачим
да га не свлачим никад више.

Да ли под ноћним страшилом
које ни поље ни мене никада неће моћи
од сенке да сачува?

Ах, само – до пласта тог у ноћи!
Ја нећу даље.

Кажи,
је ли то ветар потоњи који ми небо шаље
о, смрти глува?

1925.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Александар Вучо

A.Vuco

На данашњи дан рођен је велики српски песник, оснивач београдске групе надреалиста, смели истраживач и иноватор у српској књижевности – Александар Вучо. Можда неко и није читао његову поезију за одрасле, али верујем да међу старијим читаоцима нема оних који се не сећају бар неке песме намењене деци. Вучо је књижевности за децу придавао посебан значај и сматрао је једнако озбиљном као и књижевност за одрасле:

„По­е­зи­ја ко­ју сам на­пи­сао за де­цу пру­жи­ла је ве­ли­ку по­моћ мо­јој по­е­зи­ји за од­ра­сле,  а и обр­ну­то. Обе су ме осло­бо­ди­ле предрасуда мо­ра­ли­стич­ке и ра­ци­о­на­ли­стич­ке цен­зу­ре. Схва­тио сам да је на­че­ло по­е­зи­је и на­че­ло де­тињ­ства у су­шти­ни јед­но исто начело жеље. Ли­те­ра­ту­ра ко­ја се пи­ше за де­цу до­ла­зи у до­ба фор­ми­ра­ња лич­но­сти. Она тре­ба да до­пу­ни ути­цај вас­пи­та­ња — до­ма­ћег и школ­ског.“         А. Вучо

МОЈ ОТАЦ ТРАМВАЈ ВОЗИ

Мој отац, кад трамвај вози,
стоји на десној нози,
а другом ногом звони
да се са клизаве шине
несташно дете скине;
он грчи ногу и звони
да псето не погине;
он звони, звони и звони
да се са дуге пруге
уморни радник склони.

Ујутру, кад пођем у школу,
ја први угледам тролу,
ја први угледам где стење
трамвај који се пење;
и кликнем: „Ено га иде!“
Да другови моји виде
за бремзом, у пуном сјају,
мог оца на трамвају.

Али кад стигну смене
и отац кући крене,
ја знам да га боле вене
на тромој, окорелој нози
на којој трамвај вози.
Ноћу, кад трамваји замру,
и помру суморне мисли,
не спава отекла нога
коју су болови стисли.

Мој отац кад трамвај вози,
на болесној стоји нози,
па ипак он вози и вози…
Стотине људи дневно
путује и ноге одмара,
стотине људи дневно
на ручак стигне брже,
стотине људи дневно
новине мирно отвара,
прстом на прозору шара,
смеје се и разговара…

Мој отац вози и вози,
стотине људи дневно
он вози, вози и вози
на својој болесној нози.

 

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Кутак за читање