Jedna od čestih tema među nastavnicima koji predaju književnost u srednjim školama je čitanje ili preciznije , otpor novoh generacija prema čitanju beletristike. Govori se o tome kako učenici ništa ne čitaju, kako nemaju strpljenja da se bave umetničkim štivom i kako čak, mnogi od njih, nisu u stanju ni da proniknu u smisao teksta koji obiluje prenesenim značenjima. Otpor prema čitanju dovodi do toga da se i poznavanje maternjeg jezika kroz generacije sužava i svodi na nedopustivo mali leksički fond, pa jezik gubi mnoge svoje moćne funkcije, koliko ekspresivne toliko i receptivne, jer mladi teško pronalaze reči koje bi povezali sa svojim mislima, emocijama, težnjama…
Mnogo godina radila sam u srednjoj stručnoj školi i znam da je, mada nije ispočetka bilo tako, ova konstatacija s godinama postajala sve tačnija. U nastojanju da nešto promenim, pribegavala sam različitim metodama ne bih li kod svojih đaka probudila osećaj za lepotu jezika i svest o njegovoj nesagledivoj moći. Imala sam sreću da radim u umetničko-zanatskoj školi u kojoj nije bilo toliko teško povezati ekspresivnost reči sa sklonošću mojih učenika da se lako i vešto likovno izražavaju, pa sam odlučila da to dvoje spojim u jednom malom eksperimentu. Čim sam na internetu otkrila blackout poeziju, nisam oklevala da zajedno sa svojim učenicima istražim ovu pesničku „tehniku“. Nije nam bilo potrebno mnogo; dovoljno je bilo da na čas donesu stranice sa tekstom iz nekih novina, starih čitanki ili čega god, olovke i bojice i svoju radoznalost i kreativnost. Zašto nam je to bilo potrebno? Zato što blackout poezija nastaje izdvajanjem reči na već postojećem tekstu, njihovim smisaonim povezivanjem i isticanjem, tako da dobijaju posve novi smisao i značenje. To je kao neka vrsta „reciklaže“ tuđeg teksta. Iz nekog novinskog članka o dnevnim događajima može da nastane sasvim nova, originalna tvorevina, pesma, aforizam, kakva lepa sentenca… Dodatnu vrednost ovim radovima daje crtež kojim se prekriva ostatak teksta, a u tu veštinu svojih đaka nisam sumnjala.
Budući da smo upravo proučavali modernizam u književnosti, odlučila sam da to bude kontekst u koji će učenici nastojati da uklope kako svoje pesničke, tako i likovne tvorevine. Imali su slobodu da rade samostalno ili u paru i zadatak da se pripreme da nakon završetka svojih radova obrazlože zašto su ih osmislili upravo tako. Koliko god sam bila uzdržana u svojim očekivanjima, moram priznati da sam bila fascinirana rezultatima. Iako je među njima bilo i naivnih dečijih crteža i reči koje nisu zvučale baš kao poezija, većina radova je u potpunosti uspela. Posebno dragocena je bila analiza koja je usledila. Učenici su veoma kritički govorili o radovima svojih drugova, a nastojali su i da valjano obrazlože sopstvena ostvarenja. Osim otkrivanja mogućih značenja svojih pesničkih tvorevina, uočavali su i šta se u njima može dovesti u vezu sa poetikom avangardnog stvaralaštva, a šta odstupa od nje. Tako smo u dva školska časa spojili više stvari – učili smo kako nastaje poezija, istraživali mogućnosti jezika i obnovili znanje o avangardnoj umetnosti.
O tome koliko smo zaista uspeli u svom blackout poetry eskperimentu govore radovi mojih učenika.
Branijeta Kondžulović
S jeseni, Ivana Rajkovića
Autor: Ivan Rajković
S jeseni,
divlji kesten pada
-vrtoglavo.
Trebalo bi dati anđelu plod
kada sunce crta
zvezdice od zlata.
knjigoljupci 