Прича инспирисана стиховима Гаврила Стефановића Венцловића: „Свако сеје своје семе, неко у тело, неко у душу“ и јеванђељским порукама које је кроз своје беседе и поезију овај велики српски писац из прве половине осамнаестог века, многима данас непознат, упућивао слушаоцима и читаоцима свога времена.
Аутор: Вера Вукмировић
Зима је. Разигране пахуље упорно засипају похабани чаршав. Питате се, откуд чаршав на улици? Погледајте добро, под чаршавом је старац. Избледеле чакшире, исцепани капут. Прљаво лице, али чист поглед. Гледа старац кроз пахуље и смеши се. Црни прсти, промрзли, чврсто држе малу играчку. Боље погледајте! Плишаног меду.
Беше исто зима, две деценије раније, када је један дечачић потрчао тати у сусрет. Смрт је дошла брзо, неочекивано.
Падала је киша, било је црвено светло, но бесни ауто је наставио право. Са собом је однео један мали живот, а други, онај што је раширених руку чекао сина, оставио је да вечно чека. Стајао је човек раширених руку и гледао како му дете пада. Стајао је тако и када су му црвено-плава светла обасјала лице и када се простором проломио звук сирена хитне помоћи. Стајао је и чекао и знао да је касно. Да је једино што сада има плишани меда у руци. И када су му лекари спустили руку на раме, само је стајао и гледао у небо. „Зашто? Шта сам згрешио? Кога сам увредио? Да ли сањам? Где је он сада? Је ли ово свет потамнео због мрака? Хоће ли ова зла киша икад престати да пада?“
Седи тако старац, сед, ископнео, погледа упртог у небо. Пахуље око њега плешу, а он их не види, не осећа. Не, није то он, који седи ту покривен чаршавом, он је већ одавно негде далеко. Сунце сија, а он љуља у загрљају свога сина.
Однекуд, нашем старцу прилази девојчица. Гледа га погледом који нешто очекује. Пластични нокти и дебели златни прстен краси руку која је хитро хвата за мишицу и одвлачи је. „Теа, рекла сам ти већ да му не прилазиш! Купићу ти већег и лепшег медведа. Имаће и розе машну…” Девојчица зацвили очајнички: „Али ја хоћу тог меду! Мама, ја сам ти рекла, тог и ниједног више.“ Отима руку, ослобађа се стиска префињене шаке и трчи ка старцу.
Мали живот у плавој хаљници крупним плавим очима гледа сивог старца који се смеши. Као у сну, после толико година, смеши му се плавим очима. Очима једног дечака којег је много волео. Одједном зима више није толико хладна. Очи га чекају и зову себи. У њима светлост и топлина. Подиже плишаног меду и пружа га девојчици. Плаве очи се смеју. То није осмех, то је сунце које га је коначно погледало. Девојчица га загрли. Она не слути колико дуго овај седи старац није осетио топлину загрљаја. Колико дуго већ чека један овакав осмех.
И као што дође, девојчица одскакута натраг уштогљеној мами са пластичним ноктима. Рука је зграби уз прекоре и одвуча одатле. Али то за нашу причу није ни важно. Баците поглед тамо, испод похабаног чаршава. Под њим спава један старац, насмејан. Неко му се насмешио. Загрлио га. И то би било све. Сада може да заплови у вечни сан, где га на љуљашци чека плавооки дечак.
knjigoljupci 