МИТ О КРАЉУ ЕДИПУ

 Мит о краљу Едипу

Текст преузет из књиге  „Јунаци античких митова“, Војтеха Замировског

Едип ( Oidipus, лат. Oedipus) — син тебанског краља Лаја и његове жене Јокасте, један од најтрагичнијих јунака грчких митова.

Edip

 

Човек нашег времена зна Едипа пре свега као јунака двеју Софоклових трагедија, а ако поближе познаје историју књижевности, познате су му и Расинове, Волтерове и Хофманшталове трагедије. Упркос томе, Едип је митолошка особа, барем по свом пореклу. Софокле га је обликовао на темељу старих тебанских митова таквим мајсторством да га је уздигао до једног од највећих ликова грчког и светског драмског стваралаштва. Такав каквог га је замислио Софокле, Едип живи до данас. Његова изузетна судбина подсећа нас тако уверљиво на свеприсутну несталност људске среће да нас над том мишљу обузме тескоба. А и ужасава нас доказујући да човек не мозе умаћи својој судбини — све док с олакшањем не постанемо свесни да на крају крајева у судбину не верујемо.

Едипову је судбину одредило страшно проклетство које је на себе навукао његов отац Лај уграбивши младог Хрисипа, сина елидског краља Пелопса. То проклетство требало је да прогони Лајев род до трећег коИена, а прва његова жртва требало је да буде сам Лај којем је било суђено да погине од руке властитог сина. Кад се дуго након тога Лају родио син, наредио је да га изложе на немилост дивљим зверима у шуми подно Китерона, а да не би умакао, осакатио му је ноге и спутао их каишевима. Али роб који је дечака однео у шуму смиловао се над њим, и уместо да га остави на милост и немилост китеронским зверима, поверио га је бризи пастира којег је случајно срео у шуми. Пастир је однео дечака своме господару, коринтском краљу Полибу који није имао потомака. Полиб га је посинио и због његових отеклих ногу назвао га Едип (у преводу – »отецених ногу«) и одгојио уз помоћ своје жене Меропе како доликује наследнику престола. Едип је, дакако, веровао да су му Полиб и Меропа родитељи. Све је било у најбољем реду док га неки пијани коринтски младић није назвао нахочетом (усвојеником). Едип је то испричао Полибу и Меропи и по њиховој забуни закључио да нешто од њега крију. Кад од њих на директно постављено питање није дознао ништа поближе сто би га задовољило, запутио се у Делфе да у тамошњем пророчишту дозна како заправо стоје ствари. Но Питија му о његовој прошлости није рекла ни риечи, али му је зато прорекла будућност: наводно ће убити свог оца, оженити се властитом мајком с којом ће имати синове који ће погинути због његовог проклетства.

Едипа је то пророчанство дубоко узбудило. Кад се мало прибрао, одлучио је да предузме све како би га онемогућио. Имена његових родитеља Питија му, додуше, није открила – али што ако су то заиста Полиб и Меропа? Значи, њима се више не сме вратити! Зато, уместо да буде наследниа престла, треба да постане скитница без домовине. Но, може ли човек одабрати друкчији пут од онога што му је судбина одредила?

Стога се Едип није вратио у Коринт, него се запутио у — Тебу. На обронцима Парнаса у уском кланцу сусрео је кола у којима је седоо достојанствени старац. Едип се склонио с пута, али незнанац се тиме није задовољио. Сурово му је довикнуо нека се склони у јарак, а да би поткрепио своју заповест ударио је Едипа бичем. Едип му је узвратио ударац и, сматрајуци да је тиме ствар решена, хтео је наставити пут. Уто је старац скочио на ноге и ударио га штапом. То је Едипа разљутило и упркос поштовању према сседој коси тога старца, узвратио му двоструко. Ударац је био тако јак да је старац на мјесту остао мртав. Старчеве пратиоце који су насрнули на њега Едип је свладао и побио након кратке борбе. Спасио се само један роб који је побегао одмах након почетка сукоба. Први део пророчанства тако се испунио: непознати старац којег је Едип у самоодбрани убио био је управо његов отац – тебански краљ Лај.

Пут са којег за Лаја више није било повратка донео је, заправо, спас његовом краљевству. А како?

На гори Сфингу крај Тебе угнездила се чудовишна Сфинга, крилата неман с лављим телом и женском главом, која је убијала људе. Свакоме ко је туда пролазио поставила је загонетку, а ако је није решио, растргала би га својим оштрим канџама. Пошто је односило многе жртве у краљевству, Лај се упутио у Делфе да потражи савет како да од Сфинге ослободи свој град. Због своје осионости и напада на случајног пролазника, никада тамо није стигао. Уместо одговора на то питање одбјегли роб је у Тебу донео вест о његовој погибији.

Када је Едип стигао у Тебу, град је обавијала двострука туга. Сазнавши за невољу Тебанаца, немајући шта да изгуби осим свог чемерног зивота и тешке судбине, Едип се запутио према Сфинги да је упита како гласи загонетка. Она је зачудо била лака, а гласила је: “Ко изјутра иде четвороношке, у подне двоношке, а увече троноске, а кад иде двоношке спретнији је и јачи него кад иде четвороноске или троношке?” Едип је одговорио без дугог размишљања: “Човек! У зору свог живота неспретно пуже четвороношке, у подне своје мужевне зрелости хода на две ноге, а у предвечерје свог живота, због слабости поштапа се штапом као трећом ногом.”

Сфинга је на то замахала крилима и сурвала се са стене у море, јер је и од ње судбина била јача: било јој је предодређено да кад неко реши њену загонетку управо тако погине.

Захвални Тебанци изабрали су потом Едипа за свог краља. Лајев шурак Креонт добровољно му је предао власт јер је након краљеве смрти објавио да краљ може постати човек који град ослободи од Сфинге. Едип је сада био сигуран да је умакао судбини: настаниће се у краљевој палати, и не слутећи да се у њој родио, и ожениће се Јокастом, Лајевом удовицом, за коју није ни слутио да је његова мајка!

Све се обистинило како је рекло пророчиште: постао је отац двеју кћери, Антигоне и Исмене, и двају синова – Етеокла и Полиника. Ништа му није недостајало да буде потпуно срећан! Али ништа није недостајало ни — да се испуни његова судбина!

Све је изгледало као у најбољем реду и сви су били запрепашћени када је Тебу је поново задесила страховита катастрофа. Ббог Аполон послао је кугу на град. Мускарци, жене и деца су умирали, стока је скапавала, завладала је глад јер необрађена земља није доносила плода. Када је изгледало да ће се Теба претворити у велико гробље, Едип је одлучио да пошаље у Делфе Јокастиног брата Креонта да упита како да се град спаси од несреће. Питија је дала недвосмислени одговор: Теба ће бити спасена кад грађани из своје средине прогнају човека који је убио краља Лаја и својим присуством навукао на град божју казну.

Сада је требало пронаћи Лајева убицу. То је био тежак задатак: то се догодило пре много година, време је избрисало трагове, а сведок убиства био је само роб… Едип је зато сазвао све градане да му помогну да пронађе и казни убоцу па скривао се гдје му драго и био он ко му драго. Из окупљене се гомиле тада зачуо глас да би можда било најбоље да упитају тебанског пророка Тиресију који, иако је слеп, види најбоље од свих. Едип је наредио да га доведу, а кад је пророк дошао, затражио је да му каже ко је убио краља Лаја. Тиресија је одбио да да одговор: он зна ко је убица, али га не може именовати. Едип га је молио, затим претио, али пророк је остао неумољив. На крају је Тиресија попустио пред наваљивањем народа и Едиповим претњама и објавио: “Ти си, Едипе, онај који је убио свога оца! Учинио си то не знајући ко је он, као сто си, такође у незнању, постао муж своје мајке и отац својој браћи и сестрама!”

Пророкове речи су звучале толико сумануто, да су разбесниле Едипа. Није их могао друкчије протумачити осим да га је на то навео Креонт, да би себи тако припремио терен за освајање власти у Теби. Тиресију, који никада није изрекао ниста друго до ли истине, назвао је поткупљеним лажљивцем. Али Тиресја је мирно одговорио: “И знај, иако си у Тебу дошао као странац, родио си се у овом граду. Слеп си крај очију које ћес ускоро изгубити, с њима и своје богатство и власт; а од краља ћес се претворити у изгнаника!”

Тиресијино самопоуздање узнемирило је Едипа. Због тога је позвао своју жену, поновио пред њом оно што је рекао старац и затразио да му одговори да ли је Лај имао сина који је можда био одгојен негде другде одакле се затим вратио у Тебу, како то тврди пророк. Јокаста је казала истину: Да, имала је с Лајем сина, али га је он, бојећи се пророчанств,а изложио у шуми где је погинуо. Роб који је испунио Лајеву заповест још увек живи и може посведочити о смрти Лајевог сина. Нека Едип нареди да се доведе и он ће одагнати све сумње.

Потреба да се нешто докаже доказ је несигурности, али Едип је ипак наредио да доведу роба. Једва што су слуге отишле, појавио се у његовој палати гласник из Коринта и донео му вест о смрти краља Полиба. Туга се у Едиповом срцу помешала с радошћу: није, дакле, убио свога оца! Умакао је судбини! И остале ће се враџбине показати неистинитима!

То је био последњи срећни тренутак у Едиповом животу. Јер, гласник је наставио: доноси му такође позив у Коринт где треба да постане наследник краља Полиба, а да би разбио његов страх од пророчанства према којем ће се наводно оженити својом мајком, гласник га обавештава и да он, заправо, није Полибов и Меропин син, већ нахоче којег је он сам примио у китеронској шуми од роба краља Лаја и предао га Полибу. Јокаста је у том тренутку схватила све. Очајницки крикнувши побегла је у своју ложницу и одузела себи живот. Едип још није успео доћи к себи од тог изненадног ударца, а већ га је погодио идући. Роб којег су довели признао је након дугог оклевања да није испунио наредбу краља Лаја и да је новороденче заиста предао пастиру краља Полиба. Сам је такође био сведок несрећног случаја кад је Едип нехотице убио краља Лаја и једини се од свих краљевих пратилаца тада спасио… Едип је у очајању јурнуо у Јокастину ложницу и тамо затекао своју жену и мајку већ мртву. Ишчупао је копчу из њене хаљине и иглом себи избо очи. Није више хтео гледати сјај сунца које му је осветљавало тамну дубину његовог пада, није више могао гледати своју децу ни родну Тебу. У борби са судбином изгубио је све, а одбацио је затим и наду.

Тебански народ је дубоко саосећао са Едиповом трагедијом, али не задуго. Људи који су још донедавно ценили Едипа због његове мудрости, праведности и заслуга за родни град, почели су захтевати да напусти Тебу. Бранио га је једино Креонт и пружио му уточисте у својој палати. Али на крају је и он попустио под притиском кад су се против Едипа окренули и његови властити синови Етеокле и Полиник, да би се дочепали власти. Зато је Креонт поделио с њима власт а Едипа као „оскврнитеља домовине“ послао у прогонство.

Слеп и беспомоћан под ударцима судбине и људске незахвалности, Едип се срозао у понор понижења — остао му је само проклети живот. Дуго је лутао са својом кћерком Антигоном која га је добровољно слиедила у прогонство по горама и шумама. Људи су га избегавали, а градови му отказивали гостопримство. На крају је доспео на Колон недалеко од Атине и склонио се, према свом обичају, с Антигоном у шуму изван људских насеља. Ту је од сељака дознао да се налази у светом гају Еуменида, благонаклоних богиња освете. Ту је вест примио с олакшањем јер је знао да му је на томе месту суђено да оде с овога света, како му је пророковао Аполон у Делфима. А сетио се и других Аполонових речи: Онај ко му пружи уточиште и последњу утеху биће богато награђен. Замолио је стога сељаке да оду у Атину и доведу к њему њиховог краља Тезеја.

Али, пре Тезеја стигла је на Колон Едипова млада кћи Исмена с вешћу да је међу њеном браћом букнуо сукоб и борба на живот и смрт: Етеокло се удружио с Креонтом и прогнао Полиника који се на зато придружио Аргејцима и довео велику војску под зидине Тебе. Креонт и Полиник трудили су се да Едипа придобију на своју страну, јер је према пророчишту у Делфима битку за Тебу могао добити онај на чијој страни буде Едип. Али узалуд су дошли к њему на Колон, узалуд га молили, узалуд претили. Краљ Тезеј узео га је у заштиту и спасио од њихових грубости, а Едип је на крају проклео оба своја сина страшном клетвом — да погину у међусобној борби.

Кадa је Едип изрекао своју клетву, зачуо се тутањ грома. Био је то знак највишег посленика судбине, Зевса Олимпијског, да Едип коначно може сићи у царство сенки. Опростио се зато с Антигоном и Исменом и позвао к себи Тезеја. Измолио је од њега обећање да ће се бринути за његове кћери, а у замену за то открио му је место свог последњег почивалиста које ће Атину штитити боље од штитова и чврстих бедема. На то се Едип без уздаха растао са светом и сишао у суморно Хадово царство, иза чијих врата се завршава и живот смртника и његова судбина.

Ни једно дело античке драмске књижевности није оставило тако дубок траг у исссторији европске драме као Краљ Едип. То је уистину величанствено дело које нема премца у својој једноставности и монументалности, карактеризацији ликова, згуснутости и темпу радње: дело које нас једнако узбуђује на позоришној сцени као на телевизијском екрану, радио-обради, или кад га читамо, баш као што је остављало снажан утисак на гледаоце пре две хиљаде година. Софокле га је створио у раздобљу између 429. и 425. године пре нове ере. Касније се вратио едиповској теми у не мање славном Едипу на Колону, чију изведбу није доживео (умро је 406. год. пр. н. е.) Пре њега, мотиве из мита о Едипу обрадио је Хомер у Илијади и Одисеји (Јокаста се код њега зове Епикаста), затим непознати аутор Оидиподеје, првог од три (или више) велика епа тзв. тебанског циклуса, потом Есхил у трагедијама Лај и Едип, које се нажалост нису сачувале. Од римских аутора трагедију Едип написао је Сенека (а у младим данима и Јулије Цезар).

Попут многих других ликова Софоклових трагедија (Антигона, Електра) и Едип је послужио као предложак бројним обрадама и адаптацијама новијих аутора. Међу најпознатије спадају дела француске књижевности Корнејев и Волтеров Едип, у немачкој Едип и Сфинга Хуга вон Хофманштала, у енглеској Едип тиранин П. Б. Шелија, у руској Озеровљев Едип у Атини. У најновије време обрадио је причу о Едипу А. Роб-Грије у своме делу Гуме, а на филму Пјер Паоло Пазолини (Краљ Едип). Едипова је судбина надахнула и истакнуте композиторе. Рихард Штраус компоновао је оперу Едип и Сфинга према Хофманшталовом тексту, Игор Стравински (1927) оперу-ораторијум Краљ Едип према либрету Жана Коктоа, а Георг Енеску оперу Едип (1936). Од ликовних дела из антике ваља на првом месту споменути преко четрдесет слика на вазама Едип и Сфинга, од којих се три најстарије (вероватно с почетка 6. в. п. н. е.) налазе у Израелском музеју у Јерусалиму, у Музеју лепих уметности у Бостону и у Историјском музеју у Франкфурту. Велике фреске с призорима Едипових доживљаја с почетка нове ере пронађене су у рушевинама античке Хермополе на Нилу (данас у Египатском музеју у Каиру). Од дела сликара из новијег времена треба споменути барем два најпознатија из 19. века: велику слику Ј. А. Д. Ингреса Едип и Сфинга из 1808. год. (данас у National Gallery у Лондону) и истоимену слику Густава Мореја (у Метрополитен музеју у Њујорку).

О Софокловом Краљу Едипу постоји читава литература. Грандиозност тога дела довела је нарочито у 18. и 19. в. историчаре уметности до понешто претераног уопштавања: будући да је то „трагедија судбине“, често су целокупну античку трагедију проглашавали „трагедијом судбине“, супротстављајући је Шекспировој „трагедији карактера“. Заправо песници античких трагедија размерно су ретко обрађивали проблем судбине; тај проблем уосталом није посебно наглашен ни у осталим Софокловим делима. И закључци да је наводно језгро те Софоклове трагедије проблем настране љубави сина према мајци такође су претерани. Едип уосталом није знао да је Јокаста његова мајка, а и тзв. „Едипов комплекс“ само је једна од новијих категорија модерне психологије, односно психијатрије.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s