Why You Forgot Everything You Learned At School (And How To Remember New Stuff)
BY JAMES LANE
Prevod B. Kondžulović
Umorni ste od zaboravljanja celog tog rečnika stranog jezika koji učite, tek nakon što ste ga s mukom nabubali? Onda je neki trening za poboljšanje pamćenja verovatno dobra ideja. Evo nekih tehnika koje će vam pomoći da zaista pamtite ono što ste naučili.
Hajde da isprobamo mali misaoni eksperiment. Odvojte minut da se u mislima vratite na svoje časove iz oblasti prirodnih nauka koje ste pohađali tokom srednje škole, kako biste utvrdili koliko od toga danas možete da ponovite.
Možete li da objasnite elemente od kojih se sastoji atom, ili neke osnovne principe na kojima se zasniva biologija biljaka? Kako stoje stvari sa fizikom ili osnovnim znanjem iz oblasti hemije? Da li vam u sećanje naviru činjenice i procedure, ili se sećate lika svog profesora, ili pak mirisa prostorije nakon izvođenja eksperimenata?
Svako će imati različit set sećanja, a ona mogu imati vrlo malo veze sa onim što ste zapravo radili na času. Moguće je i da se baš ničega ne sećate. Začuđujuće je koliko brzo uspevamo da zaboravimo ono što smo marljivo prikupljali tokom svih tih dugih sati učenja. Algebra; deljenje velikih brojeva; glagoli, prilozi i odnosne rečenice; šta je uzrokovalo početak Prvog svetskog rata… Gde li je sve to otišlo, pitamo se godinama kasnije.
Stvarno je neobično što se mnogi obrazovni sistemi u svetu, koji su obično zasnovani na testiranju koliko su učenici u stanju da se prisete onoga što su učili i primene informacije, po nekakvoj navici, projektuju bez ikakvog stvarnog promišljanja o tome kako zapravo pamćenje funkcioniše. A pamćenje je možda najbitniji faktor u procesu učenja ljudskih bića. Umesto da se prilikom osmišljavanja obrazovnih programa prvo informišemo o svim aspektima obrazovanja, mi obično o tome razmišljamo naknadno.
Upitajte bilo kog nastavnika i ispričaće vam koliko često, neposredno nakon obrade određenih nastavnih tema, sve ukazuje na to da su ih učenici u potpunosti savladali, a onda, nakon par nedelja, sve to zaborave. Umesto očekivanih tačnih odgovora na postavljena pitanja, od učenika dobijamo ljutito negodovanje: „Ali, to smo učili prošle nedelje!“ Nastavni programi koncipiraju se obično tako da se iz godine u godinu ponavljaju kao nastavne celine: Razlomci se obrađuju u petom razredu, pa opet godinu dana kasnije, u šestom, a u međuvremenu učenici zaborave većinu onoga što su učili prethodne godine.
Napredovanje u oblasti kognitivne nauke uveliko utiče na način kako učimo i kako pamtimo. Vreme je da kreatori obrazovne politike, nastavnici, ali i bilo ko ko želi da uči – drugim rečima, svi mi – počnu da slušaju to što nauka govori.
MORA DA JE TU NEGDE…
Zamislite ogroman prašnjavi magacin u kojem su smeštene sve stvari koje ste ikad naučili. Ovako Robert Bjork, profesor psihologije na Stenfordu, naziva prostor u kojem se skladište informacije koje prikupljamo tokom života. Tu su i vaš broj telefona, i španski naziv za mačku, i putanja kojom treba da se vratite kući iz paba u kojem ste popili čašicu više nego što je trebalo – sve ono čega se sećamo čuva se u tom magacinu.
I zato, kada uzaludno pokušavate da se setite nečega, treba da znate da promblem nije u tome što vi to više ne znate (odnosno, da toga više nema u vašem memorijskom skladištu). U pitanju je sposobnost vašeg pamćenja da vraća pohranjene informacije onda kada su vam potrebne – da li možete da im pristupite ili ne. Svoje trenutne adrese, naravno, možete da se setite zato što su u tom slučaju i sposobnost čuvanja i sposobnost pronalaženja sačuvane informacije na podjednako visokom nivou (pošto tu informaciju svakodnevno koristite); ali može biti da ćete se pomučiti pri pokušaju da se setite svoje stare adrese iako ste je nekada nepogrešivo znali, pošto sećanje na taj podatak niste aktivirali godinama (vaša sposobnost skladištenja informacija je i dalje visoka, ali vam je prilično smanjena sposobnost pronalaženja sačuvanih informacija).
Dakle, ako zaista želite da pamtite nešto, ali i da imate korist od toga, potrebno je da imate dobro uređen „magacin“ i da znate gde treba da tražite ono što vam treba.
Mnoga istraživanja u Bjorkovoj laboratoriji učenja i zaboravljanja usredsređena su oko takozvanih „poželjnih poteškoća“. Suština je u tome da, ako vam nešto što učite izgleda teško na samom početku, vi ćete učenju pristupiti mnogo temeljnije, a upravo to će doprineti vašoj sposobnosti da se toga sećate i kasnije. Poželjne poteškoće podrazumevaju vremenske razmake tokom učenja; gradivo se uči u delovima umesto da se cela materija savlađuje odjednom; znanje se radije proverava nego što se utvrđuje ponavljanjem (reproukcijom) istog gradiva, a uslovi u kojima se uči ne treba da budu konstantni već promenljivi.
HOĆE LI OVO BITI NA TESTU?
Zamislite scenu u noći pre ispita: kafa, beleške, gubljenje daha usled panike, bubanje, bubanje i bubanje. Ovo je savršen primer kako ne treba učiti.
Jedno od najupečatljivijih otkrića kognitivnih psihologa, dosledno predstavljeno u različitim kontekstima, odnosi se na važnost ponavljanja gradiva u razmacima. Ako želite da naučite nešto, činite to u delovima tokom određenog vremenskog perioda. Svaki put kada ponovo pristupite svom pamćenju, da nastavite sa učenjem tamo gde ste stali, vi pojačavate snagu svog memorijskog skladišta, jer morate da se setite onoga što ste prethodno naučili. Ali nemojte samo iščitavati svoje beleške; radije testirajte šta ste usvojili u prethodnoj fazi učenja rešavajući kratke kvizove u vezi sa temom kojom se bavite ili pokušajte da objasnite to što ste naučili nekom svom prijatelju. Često testiranje koje ne zahteva mnogo truda može biti zaista od pomoći i kao dijagnostički alat (da proverite da li ste nešto stvarno razumeli) i kao pomoć za lakše pamćenje.
Vremenski razmaci u učenju su veoma značajni. Povećavanje razmaka između etapa učenja, čime se smanjuje laka i brza dostupnost informacija, zapravo nas podstiče da učimo dublje i temeljnije. Kada se mučite da se setite nečega što ste naučili nekoliko dana ranije, prisiljeni ste da uložite napor i posvetite više pažnje predmetu svog učenja. Dakle, možete nešto učiti u ponedeljak, nastaviti u utorak, uraditi neki kviz na tu temu u četvrtak, pa ponovo još jedan kviz naredne nedelje. Razmaci između etapa u učenju u početku treba da budu kraći, da bi se postepeno povećavali. Naravno, potrebno je da malo otežate pristup svojoj memoriji, ali ne i da ga učinite nemogućim (nema nikakve koristi od toga da učenje o nečemu razvlačite tokom godine).
Ali šta ako je vreme za vas od suštinskog značaja? Bjorkova otkrića nam sugerišu da druga metoda – „umetanje novih sadržaja“, može da simulira efekte pomenutih vremenskih razmaka u učenju. Na ovaj način vi seckate i menjate ono što učite. Kada u svom memorijskom skladištu prepakujete i razvrstavate različite predmete svog pamćenja, vi ih svaki put efikasno obnavljate u svom sećanju i pritom primoravate sebe da učite nove strategije za njihovo pronalaženje. Nasumični redosled je najbolji.
PRONAĐITE SVOJ KLJUČ
Neurolog Danijel Vilingem naziva memoriju „ostacima mišljenja“. Međutim, jednostavno razmišljanje o nečemu nije nam sasvim dovoljno da bi proizvelo pamćenje.
Zašto se mi sećamo stvari koje radimo? Možete se setiti prelepe starinske poslastičarnice koju ste posetili prošlog leta, ali ne i ukusa sladoleda koji ste naručili. Zašto biste se sećali jednog aspekta te situacije, ali ne i drugog?
Mnogo toga što pamtimo nije rezultat svesnih napora. Pamtimo onaj aspekt nekog iskustva o kojem najviše razmišljamo. Dakle, ako, dok šetate, vidite psa koji laje, vi ćete možda obratiti pažnju na zvuk tog laveža, ili pak na to kako taj pas izgleda, ili ćete se čak pitati da li taj lavež nervira njegove komšije… Način vašeg razmišljanja o određenom iskustvu oblikuje i vaše sećanje na to iskustvo.
Svako je u detinjstvu imao iskustvo posete nekom novom, nepoznatom mestu, kao i povremene nalete sećanja u vezi s tim, mnogo kasnije. Ključ je u tome šta nam pomaže da u svest prizovemo odeređena sećanja. Stvaranje specifičnih i detaljnih znakova (signala) prilikom učenja, predstavlja ključ za dobro pamćenje stvari. Vilingem tvrdi da nedostatak ili pak dvosmislenost asocijativnih znakova u procesu zapamćivanja predstavlja glavni razlog zbog kojeg nečega kasnije ne možemo da se setimo. On kao primer navodi jednu anegdotu: Vraćajući pozajmljeni novac svom prijatelju, rekao je: „Evo ti onih 20 dolara koje ti dugujem,“ na šta mu je prijatelj samouvereno odgovorio: „Ne duguješ mi 20 dolara.“ Pamćenju njegovog prijatelja, u ovom slučaju, nedostajao je upravo taj asocjativni znak ili memorijski ključ. Dobar memorijski ključ ponudio bi mu više podsticajnih informacija, na primer: „Sećaš li se kada smo zajedno bili urobnoj kući „Mejsi’s“ i ja sam hteo da kupim košulju, ali njihov kompjuter nije hteo da prihvati moju karticu, pa sam od tebe pozajmio keš?“
Da probamo sa drugim malim eksperimentom. Pogledajte sledeću listu: jabuka, borovnica, grožđe, narandža, malina, lubenica, smokva. Onda razgledajte malo okolo, pa pribeležite na papir sve te stvari. Ako ste u prilici dajte nekom svoj spisak da vam ga pročita.
Da li ste zapamtili većinu voća sa liste? Verovatno. Vaš um instinktivno odgovara: „Pa to je spisak voća koje sam upravo čuo!“ Sada uradite to isto sa drugom listom: kajsija, banana, breskva, kruška, grejpfrut, kupina, šljiva.
Šta se sada dogodilo? Ako niste zapamtili većinu pojmova sa drugog spiska postoji razlog za to. Došlo je do preplitanja sličnih podataka i vaš memorijski ključ je postao pretrpan – osim tačnih reči sa „liste voća koju ste upravo čuli“, tu su se pojavile i netačne reči sa prethodne liste. Ako napravite i treću listu voća, verovatno ćete zapamtiti još manje nego prethodni put. Ali, jedna ovakva lista mogla bi biti mnogo lakša: lekar, vojnik, vatrogasac, nastavnik, glavni kuvar, sekretar. Sa ovom novom listom, pojmovno različitom od prethodne dve, vaš um je u stanju da formira novi ključ, različit i nedvosmislen. I vaša sposobnost prisećanja se popravlja.
Vilingem predlaže nekoliko trikova kako da kreirate dobre memorijske ključeve:
„Da li ste ikada proučavali muziku? Ako jeste, na koji način se sećate zapisa sopranskog ključa? Moj učitelj klavira naučio me je da ću zapis (E-G-B-D-F) lakše upamtiti uz jednu banalnu rečenicu: Every Good Boy Deserves Fruit. (1) Kada mi se pobrkaju oznake za strane sveta, setim se rečenice Never Eat Soggy Weetbix (2) Ovo je metod poznat kao akrostih. Slično tome, možemo upotrebiti akronime kao što su HOMES da ukažemo na velika jezera – Hjuron, Ontario, Mičigen, Iri (Erie), Veliko jezero (Superior). (3*)
Oni koji uče jezike, ulažući napor u savlađivanje stranog rečnika, možda bi želeli da ovladaju kreiranjem ključnih reči. Ako, na primer, pogledamo špansku reč za pečurku, champiñones, u njoj ćemo uočiti sličnost sa engleskom reči champions. Da biste napravili memorijski ključ probajte da vizuelizujete: Zamislite bokserskog šampiona u ringu koji umesto bokserskih rukavica na podignutim rukama nosi pečurke.
Muzika i rima imaju, takođe, izuzetnu moć, kada je reč o pamćenju. Nema sumnje da se i danas možete setiti pesmica i stihova iz vrtića, a verovatno i nekoliko reklamnih džinglova iz tog vremena, isto tako. Stihovi i pesme se zato pretežno koriste u radu sa malom decom, ali imaju jednako snažan efekat i u učenju odraslih.
Možda najbolji ključ za pamćenje apstraktnih pojmova predstavljaju mnemoničke asocijacije. Ako, recimo, uvek imate problem kada pokušavate da se setite da li se direktor škole na engleskom piše a principal ili principle? (U prevodu: glavni i princip), možete osmisliti asocijaciju u kojoj je direktor škole vaš pal -„ortak“. Ako, pak, učite hindi jezik i teško vam ide pisanje, možete biti duhoviti i zapamtiti da simbol za diftong ja ( ज ) ima kuku na koju biste mogli okačiti kaput. Najbolje je ako su vaši memorijski ključevi lični, šašavi, lako pamtljivi i specifični. Vilingem to slikovito objašnjava ovako: „Ako želite da stvorite vizuelnu sliku patke, morate misliti o nekoj određenoj patki. Morate tačno zamisliti njenu veličinu, proporcije, boje njenog perja, držanje i tako dalje. Svi ovi detalji zamišljenu patku čine posebnom, različitom od svih drugih, čime se smanjuje verovatnoća da ćete je pomešati sa drugim patkama, a samim tim i učiniti jasnijim znakom u ciljanoj memoriji.“ Tako je i sa pamćenjem i razgraničavanjem sličnih pojmova.
Konačno, evo par manje poznatih sugestija. Jedna od njih je upotreba reči-spojnica. Ako je pred vama zadatak da zapamtite neki spisak, sastavite neke jednostavne rimovane izraze (spojnice) za koje se lako možete „zakačiti“. Na primer: „one is a bun, two is a shoe, three is a tree. (4*)
Drugi primer je pamćenje u slikama. Ako pokušavate da zapamtite reči kao što su crni luk, patka, umetnik, možete da zamislite sliku tužnog čoveka koji drži lepinju napunjenu lukom, patku u ogromnim cipelama koja pokušava da se popne uz merdevine i konačno umetnika koji se spušta sa drveta.
Možda je najstariji mnemonički izum metoda loci ili tehnika „dvorca sećanja“ koju su podržavali još stari Grci i Rimlјani. Ona podrazumeva stvaranje neke vrste mentalne geografije. Recimo, zamislite šetnju od vaših ulaznih vrata do ulice – uz korišćenje snažne slikovite predstave u vašem umu – da biste povezali određene pojmove sa ključnim tačkama duž vaše „mentalne šetnje“. I da naglasimo – bizarne, nesvakidašnje i osobene slike najbolјe funkcionišu.
(1*U prevodu – Svaki dobar dečak zaslužuje voće. Naš ekvivalent za ovu dosetku je rečenica koja olakšava pamćenje prednjonepčanih suglasnika: Čiča Đorđe Jede Džem, Njegova Ćerka Ljiljana Žvaće Šljive.)
(2*U prevodu: Nikada ne jedi gnjecave „vitbiks“ pahuljice.)
(3*Naš ekvivalent za ovaj primer – upotrebu akronima pri olakšavanju učenja, u vreme socijalističke Jugoslavije bio je: Naša zemlja se graniči sa BRIGAMA – Bugarskom, Rumunijom, Grčkom, Albanijom, Italijom, Austrijom, Mađarskom.)
(4*U prevodu: jedan je lepinja, dva su čaura, tri su drvo).
NA PUTU PREMA MAJSTORSTVU
Pre nego što odjurite da „učite u razmacima“ kreirajući pametne memorijske ključeve koji će vam pomoći pri učenju italijanskih reči, još jedno upozorenje.
Treba da znate da mi neprestano precenjujemo koliko dobro nešto znamo. Kako tvrdi Vilingem, osećaj da nešto znamo nije baš ispravan vodič. I deca i odrasli dosledno misle „da je njihovo znanje mnogo potpunije nego što ono zaista jeste“. Vilingemovo pravilo zasnovano na iskustvu glasi – učite dok stvarno ne ovladate nekom materijom, a zatim nastavite sa učenjem za još oko 20% vremena koje ste već potrošili. Drugim rečima, koliko precenjujemo svoje znanje, toliko bi trebalo više da potrošimo na učenje.
Najnoviji nastavni plan i program za master studije u Velikoj Britaniji, usmeren je u ovom pravcu. Njegovi principi uključuju više vremena za manje predmeta, međusobno preplitanje ili „prošaranost“ tema (što zahteva veće umno angažovanje, razvija sposobnost uočavanja sličnosti i razlika u tim sadržajima, doprinosi osmišljavanju strategija za povezivanje znanja, i eliminiše bubanje kao metod učenja) tako da se studenti sa istom tematikom sreću u više navrata, umesto da im bude izložena odjednom, kao jedinstvena i glomazna celina; osim toga, preporučena je upotreba čestih, a manje zahtevnih testova, raspoređenih u različitim intervalima, kako bi se stimulisalo dublje učenje i pamćenje.
Sastavni deo ovog teksta je i reklamna poruka koja takođe nekome može biti od koristi:
Babbel i ostale obrazovne aplikacije takođe uključuju ponavljanje u razmacima i kratke kvizove da potpomognu zadržavanje memorije. Učite strane jezike uz pomoć aplikacije koja koristi sve ove navedene tehnike.
U svetu u kome se čini da se sve više umanjuje značaj ljudskog pamćenja, naše shvatanje klјučne uloge memorije u učenju kreće se u sasvim suprotnom pravcu.
knjigoljupci 