„Čovek po imenu Uve“, Frederik Bakman

Svi nešto pričaju o čoveku po imenu Uve… Nisam do sada čitala Bakmanove romane, pa pomislih – još jedan od onih savremenih bestselera iza kojih stoji milionski vredan marketing zarad postizanja milionskih tiraža. Spadam među čitaoce koji više vole one takozvane „teške“ knjige, pa često razočaram poznanike preporučivši im „daveže koji mrače i samo nešto razmišljaju“, ali pomislih, kad već svi toliko pričaju o toj knjizi, pa makar bila samo još jedan primerak lake literature, red je da je i ja pročitam. I znate kako sam je doživela? Kao neočekivanu hladovinu usred letnje žege.

Bakman nas uvodi u priču jednostavno, nepretenciozno, jezikom primerenim savremenim brzim medijima, gde se ovaj roman i začeo kao ideja, i već nakon nekoliko rečenica u piščevom stilu otkrivamo kozerski dar, smisao za humor i sposobnost da zapaža, razume i sa lakoćom čini jasnim i očiglednim ono što obično ostaje neprimećeno i skriveno ispod površine vidljive stvarnosti. On ne poseže za metaforama i dubokomislenim porukama; umesto njega to čini život sam.

Posmatran u žanrovskom smislu, ovaj roman u najvećoj meri ima odlike hronike. Ali ne samo hronike jednog malog „nevažnog“ života, čija dnevna događanja pripovedač prati i popisuje, već i hronike vremena u kojem upravo živimo. Gotovo usputno i neosetno, budući da nam je čitalački fokus usmerio na pojave i situacije kakve prepoznajemo i u sopstvenoj svakodnevici, pisac obremenjuje priču brojnim unutrašnjim slojevima. Oni se pred nama otvaraju postupno, što u reminiscencijama glavnog junaka, što u grotesknim situacijama koje proističu iz njegovog odnosa prema okruženju, što kroz postepenu promenu našeg odnosa prema njemu kao osobi.

Uve je težak čovek. Dosadni namćor iz komšiluka. Neprilagodljiv. Tvrdoglav kao mazga. Mizantrop. Jedan od onih za koje obično kažemo – daleko mu lepa kuća! Prema njemu možete da osetite sve, samo ne razumevanje i empatiju.

Ali, prateći ritmična ponavljanja Uveove jednoobrazne svakodnevice, shvatamo da svaka epizoda u njoj postaje jedan umetnički znak, slika ispod koje leži podtekst sa dovoljno prostora da i sami u njega učitavamo sopstvena promišljanja, objašnjenja, samopreispitivanja – koliko poznajemo ljude uistinu, po kom kriterijumu ih razvrstavamo, biramo, odbacujemo i koliko poznajemo i sami sebe, bar onu svoju sivu stranu, sa kojom se malo ko rado suočava… I uopšte uzev, koliko smo empatični i koliko ljubavi imamo za davanje, bezuslovno i bez proračuna koliko bi za to trebalo da nam se uzvrati. Stavljajući u središte naše pažnje upravo čoveka čiji životni principi su zasnovani na stereotipima i predrasudama, pisac se majstorski poigrava i sa našim predrasudama i stereotipima i suptilno nas navodi da ih sami razobličavamo.

Vešto zaodevajući u humor sve ono što je povremeno na samoj ivici da postane patetika, Bakman nas vodi kroz Uveovu životnu priču, otkrivajući nam njegovu pravu prirodu i uzroke koji su oblikovali njegov karater. Polako shvatamo da rutinirana svakodnevica u kojoj se Uve kapriciozno pridržava svih svojih jednom davno ustanovljenih rituala, pravila i stavova, ne predstavlja ispraznu kolotečinu i bezidejnost jednog inadžije, već jedan vid doslednosti, snage i pouzdanosti čoveka, viđen njegovim očima.

Tako Uve pred našim očima raste i transformiše se iznutra, mada, posmatran spolja, do kraja ostaje narogušeno čangrizavo gunđalo. Ali, mi mu to već uveliko ne zameramo, jer znamo da to čini iz principijelnih razloga, zbog iskrivljenog načina na koji on sam razume osećanje dostojanstva, samopoštovanja i doslednosti.

Branijeta Kondžulović

1

Čovek po imenu Uve

kupuje računar koji i nije računar

Uve ima pedeset devet godina. Vozi sab. Ima običaj da u ljude koji mu se ne dopadaju upire prstom i to tako kao da su oni provalnici, a Uveov kažiprst policijska džepna lampa. Nalazi se pred pultom u jednoj od onih prodavnica gde ljudi sa japanskim automobilima dolaze da kupuju bele kablove. Uve je dugo posmatrao prodavca pre nego što je mahnuo prema njemu belom kutijom srednje veličine.

„Ehej! Da li je ovo jedan od tih vaših aipadova?“, želeo je da zna Uve.

Prodavac, mlađi čovek sa jednocifrenim indeksom telesne mase, delovao je kao da mu nije baš prijatno. Sasvim očigledno se borio sa porivom da odmah oduzme kutiju od Uvea.

„Tako je. Ajped. Ali zaista bih cenio ako biste prestali da tako mašete njime…“

Uve pogleda kutiju kao da je smatra krajnje sumnjivom. Otprilike kao da ta kutija vozi vespu, nosi trenerku, upravo je oslovila Uvea sa ,,ortak“ i potom pokušala da mu proda sat.

„Aha! Znači, ovo je računar?“

Prodavac je klimnuo glavom. Ali je odmah zatim počeo da okleva i brzo odmahnuo glavom.

„Jeste… ili, u stvari, to je ajped. Neki ga zovu ’tablet’, drugi ga zovu ’prenosivi računar’. Može se posmatrati na više načina…“

Uve je pogledao prodavca kao da nema blage veze o čemu govori.

„Tako znači!“

Prodavac smušeno potvrdi glavom.

,,Pa, da…“

Uve ponovo protrese kutiju.

,,A da li je dobar?“

Prodavac se počeša po glavi.

„Jeste. Odnosno… kako to mislite?“

Uve uzdahnu i progovori sasvim polako. Oblikovao je reči kao da se jedini problem u ovoj raspravi sastoji u tome što prodavac ima oštećen sluh.

,,Da li. Je. Dobar? Da li je ovo dobar računar?“

Prodavac počeša bradu.

,,Pa, ovaj… znači… veoma je dobar… ali to naravno zavisi od toga kakvu vrstu kompjutera želite.“

Uve se izbeči na njega.

„Želim računar! Običan računar!“

Neko vreme su obojica ćutali. Prodavac se nakašlja.

,,Pa, dakle, ovo zapravo nije običan kompjuter. Možda biste radije želeli…“

Prodavac zaćuta, očigledno tražeći neku reč koja bi čoveku pred njim mogla da deluje poznato. Onda se ponovo nakašlja i reče:

,,…laptop?“

Uve frenetično zavrte glavom i preteći se nagnu preko pulta. ,,Ne, neću to, do-đa-vo-la. Hoću računar!“

Prodavac klimnu glavom sa puno razumevanja.

„Laptop jeste kompjuter.“

Uve ga je uvređeno posmatrao, pa zatim svojim prstom demonstrativno kucnuo po pultu kao da drži džepnu lampu.

,,Pa to i sam znam!“

Prodavac potvrdi glavom.

,,Okej…“

Ponovo je zavladala tišina. Ne mnogo drugačija od one koja bi možda nastala između dva revolveraša koji su iznenada uvideli da su zaboravili da ponesu svoje revolvere. Uve je dugo posmatrao kutiju, kao da je pomalo očekivao da će od nje naposletku uspeti da izvuče neko priznanje.„Gde se otvara tastatura?“, promumlao je zatim.

Prodavac je počešao dlanove o ivicu pulta, pa se pomalo nervozno premestio sa noge na nogu, kao što to mladići zaposleni u prodavnicama rade kada počinju da shvataju kako će nešto potrajati mnogo duže nego što su se u početku ponadali.

,,Tu, ovaj, nema tastature.“

Uve podiže obrvu.

„Aha! Jer se sigurno kupuje odvojeno, zar ne? Za PROKLETU gomilu para!“

Prodavac ponovo počeša dlanove.

,,Ne… odnosno… nego, slušajte: ovaj kompjuter nema tastaturu. Sve radite direktno na ekranu.“

Uve umorno zavrte glavom kao da je upravo video prodavca kako liže spoljnu stranu stakla na vitrini sa sladoledom.

„Ali ja moram da imam i tastaturu. Valjda vam je to jasno?“

Prodavac je duboko uzdahnuo onako kako to uradite pošto ste izbrojali najmanje do deset.

„Okej. Shvatam. Ali mislim da onda ne bi trebalo da uzmete ovaj kompjuter. Mislim da bi trebalo da kupite na primer mekbuk.“

Izraz na Uveovom licu govorio je da možda i nije sasvim ubeđen.

„Kako, mek-buk?“

Prodavac potvrdi glavom ispunjen nadom, kao da je upravo postigao presudni napredak u pregovorima.

»Da.“

Uve se sumnjičavo namršti.

,,Da li je to jedna od onih, kako se zvaše, elektronskih knjiga o kojima svi govore?“

Prodavac ispusti uzdah koji bi pristajao nekoj epskoj pesmi.

,,Ne. Mekbuk je… pa, to je… laptop. Sa tastaturom.“

„Tako znači!“, odmah zareža Uve.

Prodavac potvrdi glavom. Počeša dlanove.

»Da.“

Uve se osvrnu po prodavnici. Zatim je ponovo malo protresao kutiju u ruci.

,,Pa, je l’ to išta valja?“

Prodavac je pogledao naniže u pult, na način koji je govorio o tome da iz sve snage potiskuje poriv da se izgrebe po licu. Onda mu se lice iznenada razvedri u energičan osmeh.

„Znate šta? Pogledaču da li je moj kolega završio sa svojom mušterijom, pa će vas on odvesti da vam pokaže!“

Uve je pogledao na ručni sat. Odmahnuo je glavom.

„Znate, neki od nas imaju i druga posla osim da čekaju po ceo dan!“

Prodavac brzo klimnu glavom. Potom nestade iza pulta. Posle nekoliko trenutaka vratio se sa još jednim kolegom. Kolega je delovao veoma živahno. Kao neko ko još uvek nije dovoljno dugo radio kao prodavac.

„Dobar dan! Kako mogu da vam pomognem?“

Uve autoritativno kucnu po pultu kažiprstom nalik na džepnu lampu.

„Hoću računar!“

Kolega više nije delovao podjednako živahno. Zatim je uputio prvom prodavcu pogled koji je nagoveštavao da će inu se osvetiti za ovo.

„Oookej. Znači, računar. Onda za početak možemo otići do našeg odeljenja sa prenosivim računarima“, rekao je kolega sa ne baš bogzna kakvim entuzijazmom, okrećući se premaUveu.

Uve se izbeči na njega.

,,Ma, čekajte! Znam ja šta je leptop, dođavola! Ne morate da govorite to prenosivi!“

Kolega uslužno klimnu glavom. Za to vreme je prvi prodavac iza njega promrmljao „nemam više snage, idem na ručak“.

„Ručak, pa da, to je sve o čemu ljudi razmišljaju u današnje vreme“, frknu Uve.

,,Molim?“, odvrati kolega okrećući se.

,,R-u-č-a-k!“, razgovetnije izgovori Uve. Bilo je pet minuta do šest ujutru kada su se Uve i mačka prvi put sreli. Mački se Uve ni najmanje nije svideo. To osećanje je bilo uzajamno u najvećoj mogućoj meri.

Uve je kao i obično ustao deset minuta pre toga. Nije nikako mogao da razume ljude koji bi se uspavali pa se zatim izgovarali time da ,,sat nije zvonio“. Uve nikada u svom životu nije posedovao budilnik. Budio se u petnaest do šest, i tada je i ustajao.

Uključio je aparat za kafu, sa potpuno istom količinom kafe koju su on i njegova supruga zajedno pili svakog jutra za skoro četiri decenije koliko su stanovali u naselju koje se sastojalo od istovetnih kuća. Jedna merica po šoljici, i još jedna za aparat. Ni manje ni više. Ljudi danas više ne znaju da skuvaju poštenu kafu. Baš kao što niko više ne ume da piše rukom. Jer sada su sve preuzeli računari i aparati za espreso. A kuda ide društvo u kom ljudi više ne umeju da pišu i kuvaju kafu? Kuda? Eto šta se pitao Uve.Uve klimnu glavom sam sebi, kao da je upravo rekao nešto sa čim se naročito slaže. Pogledao je u plafon dnevne sobe. Danas će tamo okačiti kuku. Pritom nije mislio na ma kakvu kuku. Danas svaki informatičar sa dijagnozom od nekoliko velikih slova i jednim od onih polno neopredeljenih štrikanih džempera kakve svi oni nose ume da okači neku tamo najobičniju glupu kuku. Ali Uveova kuka će biti stamena kao stena. Nameravao je da je učvrsti toliko da, kada se kuća jednog dana bude rušila, kuka bude poslednja komponenta koja će popustiti.

Kroz nekoliko dana ovde će stajati neki kicoš agent za nekretnine, sa čvorom na kravati velikim poput bebine glave i brbljaće nešto o „potencijalu za renoviranje“ i „efektivnoj površini“, i moći će da kaže šta mu se prohte o tom prokletom Uveu, ali nijednu ružnu reč o Uveovoj kuki. To će morati da mu bude jasno.

Na podu dnevne sobe nalazila se Uveova manja kutija sa korisnim stvarčicama. Kuća je bila tako podeljena. Sve stvari koje je Uveova žena kupila su ,,fine“ ili ,,lepe“. Sve stvari koje je Uve kupio su korisne. To su stvari sa funkcijom. Čuvao ih je u dve različite kutije, većoj i manjoj kutiji sa korisnim stvarčicama. Ovo je manja. Sa šrafovima, ekserima, gedorama i sličnim. Ljudi više nemaju korisne stvari. Ljudi danas imaju samo neka sranja. Dvadeset pari cipela, a nikada ne znaju gde im je kašika za cipele. Čitava kuća im je puna mikrotalasnih rerni i televizora sa ravnim ekranom, a ne bi bili u stanju da odnekud iskopaju tiplove ni kada bi im neko zapretio mesarskim nožem.

Uve u svojoj kutiji sa korisnim stvarčicama ima ceo jedan pregradak za tiplove. Stajao je tu i posmatrao ih kao da su šahovske figure. Nije voleo da pod pritiskom donosi odluke kada su u pitanju tiplovi. Oni zahtevaju izvesno vreme. Svaki tipl je jedan proces, svaki ima svoje područje primene. Ljudi danas više nemaju poštovanja za običnu, časnu funkcionalnost, sve mora da bude lepo i da je u vezi sa računarima, dok Uve i dalje radi onako kako treba da se radi.

,,Da se malo odmorite“, rekli su mu na poslu. Jednog dana su ušli u njegovu kancelariju i saopštili mu da nisu hteli da pokrenu to pitanje u petak, jer „nisu hteli da Uveu pokvare vikend“. „Biće lepo da se malo odmorite“, rekli su. Šta oni znaju o tome kako je to kada se jednog utorka probudiš i više nemaš nikakvu funkciju? Šta oni sa svojim internetima i espresoima znaju o tome kako izgleda preuzimanje odgovornosti?

Uve je pogledao u plafon. Začkiljio je. Važno je da kuka centrirana, zaključio je.Uve je razmaknuo zelene cvetne zavese za koje mu je supruga godinama zvocala kako želi da ih zameni. Ugledao je onižu, crnokosu ženu od tridesetak godina, očigledno strankinju. Izbezumljeno je gestikulirala nekom najblaže rečeno ogromnom plavokosom nesposobnjakoviću istih godina, uguranom na prednje sedište najblaže rečeno sićušnog japanskog automobila sa prikolicom koji se upravo češao duž čitavog spoljnog zida Uveove kuće.

Nesposobnjaković je izgleda pokušavao da suptilnim gestovima i znacima poruči ženi da to zapravo i nije toliko lako kao što izgleda. Žena je izgleda gestovima koji nipošto nisu bili podjednako suptilni uzvraćala kako to najverovatnije ima neke veze sa time što je dotični nesposobnjaković potpuni tikvan.

„Ali ne, ovo je zaista…“, zareža Uve kroz prozor, kada mu je točak prikolice zašao u leju sa cvećem.

Bacio je kutiju sa korisnim stvarčicama na pod. Stegnuo pesnice. Nekoliko sekundi kasnije, ulazna vrata su se raskri- lila tako hitro da je delovalo da su se otvorila dobrovoljno, iz straha da će Uve u suprotnom proleteti pravo kroz njih.

„Šta to radite, dođavola?“, zaurla Uve na crnokosu ženu.

,,To se i ja pitam!“, uzvrati ona urlajući.

Uve je nekoliko sekundi stajao zatečen. Izbečio se na nju. ()na mu uzvrati bečenjem.

„Automobilski saobraćaj je zabranjen u naselju! Zar ne mnete da čitate table na švedskom?“

Oniža strankinja koraknu prema njemu, i Uve tek tad priineti da je u veoma poodmakloj trudnoći, ili pak ima nešto sto bi Uve kategorizovao kao krajnje selektivnu gojaznost.

,,Pa ne vozim ja!“

Uve je nekoliko sekundi ćutke zurio u nju. Onda se okrenuo prema krupnom plavokosom nesposobnjakoviću koji se upravo nekako iskobeljao iz japanskog auta sa rukama podignutim u vazduh u znak izvinjenja. Imao je štrikani džemper i držanje nekog ko očigledno pati od nedostatka kalcijuma.

,,A ko ste vi?“, zahtevao je da zna Uve.

,,Ja vozim“, ushićeno je odvratio nesposobnjaković, klimajući glavom.

Mora da je imao blizu dva metra. Uve je uvek nagonski bio skeptičan prema svim ljudima višim od metar i osamdeset pet. Krv ne uspeva da im stigne do mozga, govorilo mu je iskustvo.

,,Ma nemoj mi reći? Da li je moguće? Pa, nisam primetila!“, izdra se otprilike pola metra niža crnokosa trudnica na nesposobnjakovića i zamahnu dlanovima prema njegovoj ruci.

,,A ko je onda ovo?“, upita Uve zureći u nju.

,,To je moja supruga“, ljubazno odgovori nesposobnja- ković klimajući glavom.

,,Ne budi siguran da ću još dugo biti“, režala je ona dok joj je trudnički stomak poskakivao gore-dole.

„Nije tako lako kao što izgl…“, pokušao je nesposobnjaković, ali ga ona odmah preseče.

„Rekla sam DESNO! A ti si nastavio da voziš LEVO! Uopšte me ne slušaš! NIKADA me ne slušaš!“

Potom se upustila u poluminutnu tiradu koja se, kako je Uve nagađao, sastojala od veoma bogatog fonda psovki na arapskom jeziku.

Plavokosi nesposobnjaković joj je uzvraćao samo klimanjem glavom, praćenim neopisivo blaženim osmehom. Baš onom vrstom osmeha zbog kog pošten čovek odmah poželi da raspali budističke monahe posred lica, pomisli Uve.

,,Eh, pa izvinite. Desila se mala nezgoda, ali rešićemo već to!“, veselo je rekao Uveu pošto je ona najzad ućutala.

Onda je bezbrižno izvadio okruglu kutijicu iz džepa i strpao dozu duvana za žvakanje veličine rukometne lopte pod usnu. Delovao je kao da namerava da potapše Uvea po leđima.

Uve uputi nesposobnjakoviću pogled kao da mu se ovaj upravo popeo na haubu auta i tamo se pokakio.

„Rešićemo!? Pa vi stojite posred moje leje!“

Nesposobnjaković pogleda točkove prikolice.

„Koliko vidim, to i nije zaista leja?“, odvrati sa spokojnim osmehom i namesti bolje duvan vrhom jezika.

„To jeste le-ja!“, odbrusi mu Uve.

Nesposobnjaković klimnu glavom. Nekoliko trenutaka je gledao u zemlju. Onda pogleda u Uvea kao da misli da se ovaj šali sa njim.

„Neee, čujte, to tu je samo zemlja.“

Uveovo čelo se zgužvalo u jednu veliku boru pretećeg izgleda.

,,To. Je. Leja.“

Nesposobnjaković se oklevajući počeša po glavi, tako da mu je trunčica duvana završila u čupavim šiškama.

„Ali niste ništa zasadili tu…“

„Nije vaša briga šta ja radim ili ne radim sa svojom lejom!“

Nesposobnjaković hitro potvrdi glavom, očigledno ne želeći da dodatno provocira nepoznatog čoveka. Onda se okrenuo prema svojoj ženi, kao da očekuje da će mu ona priteći u pomoć. Ali ona uopšte nije delovala kao da ima nameru da to učini. Nesposobnjaković ponovo pogleda Uvea.

„Trudna je, znate. Hormoni i tako… pokuša nesposobnjaković, iscerivši se.

Trudnica se nije osmehnula. Nije ni Uve. Prekrstila je ruke. Uve je zadenuo šake za pojas. Nesposobnjaković očigledno nije znao šta tačno da uradi sa svojim šaketinama, pa je pomalo posramljeno klatario njima uz telo, kao da su napravljene od tkanine i jednostavno, eto, lepršaju na vetru.

„Pomeriću se i pokušaću ponovo“, pokušao je naposlet- ku, ponovo uputivši Uveu razoružavajući osmeh.

Uve mu nije uzvratio razoružavajućim pogledom.

„Automobilski saobraćaj je zabranjen u naselju. Postoji labla sa obaveštenjem.“

Nesposobnjaković je koraknuo unazad i živahno klimnuo glavom. Lagano je potrčao da ponovo ugura svoje zaista preveliko telo u zaista premali japanski auto. „Gospode bože“, promrmljali su Uve i trudnica uglas. Uveovo mišljenje o njoj je zbog toga postalo nešto manje loše.Uve je spakovao svoju kutiju sa korisnim stvarčicama. Odneo ju je u veliki hodnik na spratu. Otišao je po ključ od tavana koji se nalazio na svom mestu, iza radijatora u malom hodniku. Vratio se, istegao i otvorio tavanski kapak. Spustio je merdevine. Popeo se na tavan i vratio kutiju sa korisnim stvarčicama na njeno mesto iza kuhinjskih stolica koje ga je njegova supruga naterala da donese ovamo zato što su previše škripale. A uopšte nisu škripale. Uve je dobro znao da je u pitanju samo izgovor, i da je žena u stvari želela da kupi nove. Kao da se život svodi samo na to. Kupovinu kuhinjskih stolica, obedovanje po restoranima i slično.

Ponovo je sišao stepenicama. Vratio je ključ od tavana na mesto iza radijatora u malom hodniku. ,,Da se malo odmoriš“, rekli su mu. Gomila tridesetjednogodišnjih kicoša koji rade sa računarima i ne piju običnu kafu. Čitavo društvo u kom niko ne irnie da vozi unazad sa prikolicom, i oni su našli da mu kažu kako on više nije potreban. Pa da li je to normalno?

Uve je sišao u dnevnu sobu. Uključio je televizor. Ne zbog toga što je nameravao da gleda neki program, ali nije mogao tek tako da sedi i cele večeri zuri u zid, kao neki idiot. Izvadio je iz frižidera hranu koju su mu spremili stranci i pojeo je viljuškom direktno iz plastične kutije.

On ima pedeset devet godina. Utorak je uveče i otkazao je pretplatu na novine. Pogasio je sve lampe.

A sutra će okačiti i tu kuku.Uve joj je pružio cvetove. Dva komada. Naravno, nije planitao da ih bude baš dva. Inače uvek ima osećaj za meru. Ali ovde su u pitanju bili principi, objasnio joj je Uve. I otud dva.

„Ništa nije kako treba otkako nisi kod kuće“, promrmljao je zatim i lagano šutnuo smrznutu zemlju.

Žena mu nije ništa odgovorila.

„Noćas će pasti sneg“, rekao je Uve.

Na vestima su rekli da neće pasti, ali kao što je Uve imao ohičaj da kaže, to je najsigurniji način da znaš kako će se dogoditi upravo obrnuto. Pa joj je zato tako rekao. Ona nije ništa odgovorila. Uve je gurnuo ruke u džepove plavih pantalona i kratko klimnuo glavom.

„Nije prirodno da dreždim sam u kući po ceo dan dok ti nisi tu. To je sve što kažem. To nije život.“

Klimnuo je glavom i ponovo šutnuo zemlju. Nije razumeo ljude koji kažu da jedva čekaju penziju. Kako neko može da čitav život čeka da postane suvišan? Kakva to vrsta judi sanja o tome da sve vreme predstavlja teret društvu? Da ode kući i jednostavno čeka da umre. Ili još gore: da dođu po tebe i smeste te u neki dom zato što više ne možeš da se brineš o sebi. Uve nije mogao da zamisli ništa užasnije od toga. Da ti je potrebna pomoć drugih da bi otišao u toalet. Uveova supruga je imala običaj da ga zadirkuje govoreći mu kako je on jedini čovek koji bi na sahrani radije bio tip koji leži u sanduku nego tip koji je tamo došao uz pomoć opštinske službe za hendikepirane. I bilo je istine u tome.

Inače, ona prokleta mačka je jutros stajala tamo. Praktično ispred njihovih vrata. Ako se uopšte može nazvati mačkom.

Uve je ustao u petnaest do šest. Skuvao je kafu ženi i sebi. Prošetao je okolo i opipao sve radijatore kako bi prekontrolisao da ih njegova supruga krišom nije ponovo pojačala. Naravno, bili su podešeni na potpuno istu jačinu kao i prethodnog dana, ali ipak ih je smanjio još za mrvicu. Za svaki slučaj. Onda je uzeo svoju jaknu sa jedine od šest kuka u predsoblju na kojoj nije visila njena odeća. Otišao je u inspekciju. Zapisivao je registarske brojeve i proveravao kvake na vratima garaža. Zahladnelo je, primetio je. Približilo se vreme da zameni plavu jesenju jaknu plavom zimskom jaknom.

Uvek je znao kada će pasti sneg, jer bi tada njegova supruga počela da zanoveta kako bi trebalo da pojačaju grejanje u spavaćoj sobi. Ista ludost svake godine, zaključio je Uve.

……………

Imao je na sebi plavo odelo. Zakopčao je belu košulju do poslednjeg dugmeta. Uvek mu je govorila da može da ostavi poslednje dugme otkopčano ako ne namerava da nosi kravatu, a Uve joj je uvek odgovarao kako ,,on naime nije neki tamo prokleti Grk koji iznajmljuje ležaljke na plaži“ i ipak bi zakopčavao i gornje dugme. Na ruci je nosio svoj stari, glomazni sat, onaj koji je njegov otac nasledio od svog oca onda kada je napunio devetnaest godina, i koji je Uve nasledio od oca kada je ovaj umro, nekoliko dana pošto je Uve napunio šesnaest.

Uveovoj supruzi se dopadalo to odelo. Uvek je govorila kako u njemu izgleda elegantno.

……………

„Inače, struja je ponovo poskupela“, obavestio ju je pošto je ustao.

Stajao je tako sa rukama u džepovima i samo je gledao. Naposletku je pažljivo spustio ruku na veliku ploču i nežno je pomilovao od jednog do drugog kraja. Kao da je to njen obraz. „Nedostaješ mi“, prošaputao je.

Uve je dobro znao da njeni prijatelji nikako nisu shvatali zbog čega se udala za njega. I nije mogao da ih krivi.

Ljudi su govorili da je ogorčen. Možda su bili u pravu, nije ni sam bio načisto. Nikada nije pobliže razmislio o tome. Ljudi su ga nazivali i ,,asocijalnim“, a Uve je pretpostavljao da to znači da ne voli ljude baš mnogo. U tom slučaju, samo je mogao da se složi. Ljudima je ionako najčešće falila neka daska u glavi.

Uve nije bio vešt u neobaveznom ćaskanju. Shvatao je da to u današnje vreme predstavlja veliki karakterni nedostatak. Danas bi čovek trebalo da je u stanju da brblja o bilo čemu sa svakom budalom koja se slučajno zatekne u njegovoj blizini, samo zato što se to smatra ,,ljubaznim“. Uve nije znao kako se to radi. Možda zbog svog vaspitanja. Možda muškarci njegove generacije nisu dovoljno dobro pripremljeni za svet u kom svi samo govore o tome kako će nešto uraditi, ali u kom više izgleda uopšte nije važno da li će to zaista i uraditi.

Advertisements

6 коментара

Објављено под Кутак за читање

6 одговора на “„Čovek po imenu Uve“, Frederik Bakman

  1. Ako imate instagram, vodi se polemika bas oko ove knjige na @brana_antovic fotografiji 🙂

    Свиђа ми се

  2. Е, баш.ми.је драго да Вам се допада. И ја сам је летос купила и трчала до куће, да је прочитам. И стварно је прочитала у једном даху. И све исто тако, као што сте Ви написали. Хвала Вам.

    Liked by 1 person

    • Хвала Вама, Марина!
      Има толико лепих књига које бих хтела да препоручим, а никако немам времена да седнем и пишем… А ова књижица ме је баш освежила и радује ме што смо је доживеле на исти начин.

      Свиђа ми се

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s