Ja sam drvo
Ja sam jedno, jako usamljeno, drvo. Plačem svaki put kad pada kiša. Počujte, za ime Boga, sve ovo što ću da ispričam. Ispijte svoje kafe, rasanite se, otvorite oči, gledajte me oštroumno pa da vam pripovedam zbog čega sam toliko samo.
Vele da su me na brzinu nacrtali, na neobrađenom, grubom papiru, tek da bi iza medahovih leđa bila slika drveta. Tačno. Pokraj mene sada nema ni drugih krhkih stabala, ni sedmolistih stepskih travki, ni ustalasanog tamnog stenja što ponekad na đavola il’ čoveka zaliči, niti uvojastih kineskih oblaka. Samo zemlja, nebo, ja i horizont. Ali je moja priča zamršenija.
Nije uslov da ja, kao drvo, neizostavno budem deo neke knjige. Ali me onespokojava što ja, kao slika drveta, nisam stranica u nekoj knjizi, kakva god ona bila. Pada mi na pamet da bi se moglo desiti da, kad već ne predstavljam nešto u nekoj knjizi, moja slika bude okačena na zid pa da mi se neki klanjaju u obožavanju, kao što to idolopoklonci i bezbožnici čine. Da me ne čuju sledbenici Erzurumi-hodže, ponosim se time u potaji, a opet, jako se i stidim i bojim.
A što se pravog razloga moje usamljenosti tiče, to je što nikako ne mogu da znam koje sam priče deo. Trebalo je da budem deo jedne, ali ispadoh iz nje, kao što list opadne s drveta.
knjigoljupci 