О фриволности у песмама Бранка Радичевића

Текст преузет из Зборника радова
у част академика Предрага Палавестре –
ИЗ КЊИЖЕВНОСТИ (поетика – критика – историја)
Институт за књижевност и уметност, Београд, 1997.

ЛАЗА КОСТИЋ О ФРИВОЛНИМ ЕЛЕМЕНТИМА У ПЕСМАМА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

Аутор текста Драгиша Живковић

У историји књижевности познат је онај неповољан суд који је о Бранку Радичевићу и о његовој поезији дао Лаза Костић. [Лаза Костић, „Гете и његова народна свијест”, Црногорка, Цетиње, 1885, бр. 14-23; Зета, Цетиње, 1885, бр. 3-8.] Боравећи тих година на Цетињу, у Црној Гори (1884-1891), као уредник Гласа Црногорца, Костић је у овом своме подужем чланку (у књизи Сабраних дела, 1992, преко 102 странице), говорећи најпре о Гетеу и његовом слабом националном осећању (стр. 97-129), прешао на своје успомене из 1848. (стр. 130-146), да би у другој, већој половини свога чланка говорио о Бранку Радичевићу и његовим песмама. Чланак је остао незавршен, у бр. 8 часописа Зете прекинут је без наставка, али и у делу који је објављен било је већ доста неповољних елемената о Радичевићу: да није довољно или да није уопште учествовао лично у националном покрету у Војводини 1848. године; да су многе његове песме похотљиве и језички аљкаво изражене, најзад – да је све то последица његове тешке болести, туберколозе („сичије”), и да се то одразило и на његовој поезији („сичијава поезија”). Тај чланак је и у своје време и касније изазвао бурну реакцију: о њему су писали Лазар Томановић, Марко Цар, Јован Поповић Липовац, Јован Скерлић, Ђуза Радовић и други.

Разуме се, у том чланку има доста оштрих и неповољних, а и неправедних оцена, како о самом песнику као личности, тако и о његовој поезији. Повезујући све елементе који су у вези с Бранковом болешћу, Костић је у ствари хтео да покаже и докаже како је тај физиолошки недуг утицао на природу и квалитет Бранкове поезије. У ствари, Костић је овде, двадесетак година пре своје Књиге о Змају (1902), желео да искаже своје неслагање са нашом поезијом из друге половине XIX века, која је, по његовом мишљењу, била сва у знаку „бранкоманије” и „змајевства” Јована Јовановића, тј. подражавалачка и епигонска. Костић се залагао за поезију која би била продубљенија и рафиниранија, која би укључила у себе и националну инспирацију, али и европску песничку експресију. Образлажући ову своју идеју, он је у овом чланку писао:

„Увјерен сам да би даље ширење досадашње апсолутне бранкоманије по начину Стојана Новаковића и Св. Вуловића међу нашом омладином било од најштетнијих пошљедица по будућност наше лијепе књижевности… Ни у једног народа ваљда нема толико песничких недоношчади, бар сразмјерно, као што их је било у нашој књижевности, у нашем новинарству, послије Бранка. Један од главних узрока томе ја бих налазио у непрестаном преузношењу Бранкових пјесама, у догматисању његове „ненадмашности”, у канонизацији, тако рећи, непогрешивости његове виле.” (стр. 197-198).

Разлога за овакав став Костићев према Бранку Радичевићу било је више. Пре свега овај чланак је писан непосредно после Костићевих естетичких и филозофских студија: Основа лепоте у свету (1880) и Основно начело (1884). У обема овим студијама Костић је заправо излагао основне поставке тада савремене „експерименталне естетике” Теодора Фехнера и „физиолошке естетике” Херберта Спенсера и Гранта Алена. У Основном начелу сваки час се помињу Фехнер, А. Бен, X. Спенсер, Г. Ален, Хекел и други естетичари и филозофи, а у Основама лепоте наводе се цитати из физиологије ока не само код човека него и код водоземаца, риба, птица и питомих зечева, а из свега тога се изводи чувени Костићев „закон укрштаја”: о вези између чула вида и језичких ознака за лепоту, светлост, допадање и слично (M. K. Beauregard, I. Hirschberg, Woinov, Nicati, H. Plenk, В. Јагић, Ђ. Даничић, Ф. Миклошић). Костић је из Фехнерове естетике преузео значај „златног пресека”, тј. „сразмере која сама по себи има специфично естетску вредност”, као и став других психолошких естетичара о јединству у разноврсности (симетрија и контраст). [Хелмут Кун, „Естетика у веку науке”, у књизи К. Е. Гилберт и X. Кун, Историја естетике, Београд, 1969, стр. 435-437.] Физиолози из XVIII века указивали су на структуру унутрашњег уха, што је Хелмхолц сматрао правим извором акустичне хармоније: „Ухо разрешава све сложене звукове у пендуларна треперења, по закону симпатичке вибрације, и прима као хармоничне само оне надражаје живаца који трају без ометања.” Херберт Спенсер (1820-1903) је пак спојио физиологију и друштво: преузимајући од Дарвина тезу да је лепота важан фактор у сексуалном одабирању, Спенсер је указао да је принцип корисности, који се налази у свим људским делатностима, изузет само у уметности и игри. Уметност и игра су такорећи животни луксуз, при чему човек ужива у обиљу својих енергија. Ученик Спенсеров Ален Грант формулисао је ову основну Спенсерову поставку у чувену реченицу: „Естетски лепо је оно што пружа највећи подстицај уз најмањи замор или расипање.” Ову еволуционистичку теорију преузео је, преко Александра Бена (1818- 1903), и наш Богдан Поповић, уводећи тако тезе владајуће емпиријске естетике и код нас. [Фрањо Грчевић, Књижевни критичар и теоретичар Богдан Поповић, Загреб, 1971, стр. 140-177.]

Лаза Костић је на поставкама те физиолошке и еволуционистичке естетике засновао и своју тезу да је Бранкова поезија „сичијава”, тј. похотљива, као последица ове тешке плућне болести. Читаве странице ове његове расправе посвећене су том синдрому. Он инсистира на томе да су „сви стројеви човечијег тијела у тако тијесној вези, да сваки мора чути [осетити] ако се један повриједи… И желудац ако се разболи, иако није тако важан орган као плућа, јер без јела човјек може живјети више од мјесец дана, а без дихања једва петнаест минута, па то чује и глава, болује и мозак, а камоли кад се разболи, кад почну трунути плућа… У сичијавог чељадета сваки дио тијела, особито важнији стројеви те су у тјешњој вези с болом плућа, друкче живи, друкче ради но у сасвим здрава човјека… Код пјесника кад је та плућа бона, она друкчије дише но здрава, срце живље закуца, живци жешће задркћу но у здрава човјека. Зато се у сичијаве природе и лакше, бујније разиграва мангга… У етиолошком погледу ваља знати да је у таких ванредно развијена похота… апохотаимје у узрочној вези, у кобном укрштају са болешћу; једна другу храни и распаљује” (Сабрана дела, „О књижевносги. Мемоари”, I, Нови Сад 1992, стр. 152-156).

На основу ове тезе Костић чини низ замерки песмама Бранка Радичевића: у погледу неповезаности тема и мотива („Ђачки растанак”), у погледу грубих, непесничких израза, у погледу метра и ритма, најзад – у погледу разних нелогичности у песничким описима. Костић, разуме се, налази обиље примера непоетских израза и механичког римовања у Бранковим песмама, али најчешћи су приговори песниковим фриволним описима:

„Убав момак, гиздава девојка,
Дивно ли јој напупила дојка!
Момак руку у њедра јој тура,
Па момицу о травицу фура.”

Међутим, Костићево физиолошко образложење Бранкове чулности и еротичности очигледно се не може везивати за Бранкову болест. Ту је Костић платио трибут својим физиолошким естетичким теоријама, које су данас потпуно напуштене и које су наилазиле на приговоре и у доба када су настајале. Ако се већ хоће указати на честе и уочљиве еротске црте у Бранковим песмама, онда су много прихватљивија објашњења која припадају социолошким и поетским областима.

На пример, Бранкова песма „Безимена” може се социолошки објаснити као доста верна слика бечког живота у доба Свете алијансе. Беч је за време Метерниха био стециште европских проститутки и „Freimädchen”, које су поред своје основне делатности имале и другу, не мање важну функцију: оне су биле првенствено одређене за врло жив промет странаца и за шпијунажу, као корисни полицијски помоћни агенти. Беч у то доба постаје највеће тржиште љубави у Европи. [Morus (Richard Leminsohn), Historija seksualnosti, Zagrebm 1961, str. 274-279.] Промискуитет је тако жив и тако богат да су Бранкови почетни стихови из „Безимене” само бледи наговештаји тог стања:

 

 „Ту ћеш наћи окићени’
Лепих мома, лепих снаша,
Има нешто и поштени’

А’ највише сека-даша:
Ил’ за новце ил’ онако,
Ал’ су даше свакојако.”

С друге стране, Бранкове песничке слике, чак и оне у којима се исказује еротска чулност, дате су у финим наговештајима галантног доба XVIII века. У својој студији „Прекинута вечера”, у којој говори о најчувенијем роману тога доба, Манон Леско (1731) опата Превоа, Ерих Ауербах истиче да су љубавне сцене у том роману састављене од еротике и осећајности: „интимна еротичност у описивањима и наговештајима постаје од доба регентства велика мода: ометена идила, налет ветра, пад, скок, где се откривају иначе скривени делови женског тела или где се у свему испољава „дражесни неред”.[ Ерих Ауербах, Mimezis, Београд, 1968.]

Код Бранка су ти наговештаји врло грациозни и одмерени:

„Зелена је трава,
Мома на њој спава,
Вијар ветар пирну,
У сукњи јој дирну.
Сукњица се шири,
А ножица вири…

Ао, нако бела,
Вода те однела,
Па мени довела”

(„Клетва”)

 Разуме се, има код Бранка и стихова у којима је еротска жеља јасно и непосредно исказана. То се нарочито види у елегији „Радост и жалост”, у њеним почетним стиховима:

„Ој, ви дојке, две јабуке,
С јабуке су наше муке;
Са њих, кажу, рај пропаде
За ким људи тако јаде.
Али ја бих за вас, јао,
И два ’нака раја дао.
Ој те дојке ка’ сливене,
И тај трбух, благо мене,
И те беле ноне твоје-
Па све, злато, све то моје!
Па на срце све да стиснем,
А од мила да не свиснем”

Али овде је дошао до израза контрастни спој радости и жалости; први део песме је интензивно еротски обојен, док се у другом делу опева жалост за умрлом драгом. Дакле, из разлога естетске супротности чулност је изразито наглашена у првом делу ове елегије.

Уосталом, Бранко Радичевић је имао од кога да наследи фриволне елементе у поезији. Еротских мотива препуна је и наша грађанска поезија, а њих има на претек и у сремским „бећарцима”. Затим, идилска поезија баш у Бранково доба има такође много еротичних наговештаја. Све то утицало је и на поезију Бранка Радичевића, нарочито у његовим поетским причама о љубавним сусретима пастира и пастирица.

Отуда су и Костићеви приговори Бранковој поезији у том погледу промашени и претерани. Косгић је своју расправу о Гетеу и Бранку Радичевићу писао у доба када је еротска тематика у поезији била свуда у Европи прокажена. За владе краљице Викторије у Енглеској (1837-1901), била је ,,shocking” већ и сама помисаона доњу половину женског тела. Средином века пристојан облик љубавне поезије био је само ако је песма упућена својој жени. У студији Љубомира Недића о Лази Костићу изречена је и подсмешљива опаска Недићева да је Костићеву песму До појаса могао да испева само „цинизам маторог момка”. Тако је и Костић претрпео приговор једног џентлмена, какав је био Љ. Недић, због своје филозофско-еротске песме.

Међутим, Костић је имао права што се побунио против Бранкове почетничке и младићке небрижљивости у изради стихова, као што је и касније имао права када је аљкавост у изради стиха замерио и Змају. Ову расправу Костић је писао када се у српској поезији тек појављивао Војислав Илић, који је унео артистичке иновације у наш стих; остали песници српски тих година били су још увек само стихотворци у духу Бранкових песама и епигонски настављачи неке анахроне и плитке постромантичарске осећајности. Отуда нису имали право они критичари који су у овој Костићевој расправи видели повређеност Костићеве сујете као песника, чак и као његову завидљивост песничкој слави Бранковој и Змајевој. У том погледу Костић је био чист од сваке сујете, али и незадовољан празним ходом српске поезије тога доба.