КАКО ЈЕ РЕЧ „ВАМПИР” ИЗ СРБИЈЕ ОТИШЛА У СВЕТ

Ближи се Дан вештица, који се, као и сва друга помодарства која као поплава навиру са Запада, већ одомаћио у нашој урбаној култури. За разлику од градске деце, деца на селу, верујем, још увек знају да се тог дана, 31. октобра, по православном хришћанском календару, слави име светог апостола и јеванђелисте Светог Луке. Но, кад је већ тако како је, под претпоставком да ће се многи те ноћи маскирати у вештице и вампире, ево и једног стручног објашњења о пореклу речи „вампир“.

Текст преузет из публикације:

ИЗ КЊИЖЕВНОСТИ
ПОЕТИКА – КРИТИКА – ИСТОРИЈА
Зборник радова у част академика Предрага Палавестре
Уредио Миодраг Матицки
Институт за књижевност и уметност, Београд, 1997.

Аутор: Ана Радин

Ana Radin
HOW WORD VAMPIRE LEFT SERBIA AND ENTERED THE WORLD
How word vampire left Serbia and entered the world

Summary

Although the problem regarding the origin of the word vampire has not been resolved so far, and in spite of the fact that the greatest etymologists are quarreling over its pre-Slavonic, Turkish, Greek, even Hungarian origin, there is the unquestionable truth that at the beginning of the 18th century that word left Serbia, spreading over Europe in no time. First in the German, then French and English languages, where it prevailed over the indigenous expressions soon to erase them completely.

This paper is devoted to a spectacular and ’’curious” story of a journey of the word vampire from Serbia to the rest of Europe, and to „vampire affairs” of 1725 and 1732 which took place in the villages of Kisiljevo and Medvedja. Since at the time Austria ruled over Serbian territory all the way to Stalac, owing to the proverbial pedantry of its administration, the sensational and mass phenomena of vampires in the mentioned villages were described in detail and sent as official documents do Vienna where they can still be found in the State archives.

 

КАКО ЈЕ РЕЧ „ВАМПИР” ИЗ СРБИЈЕ ОТИШЛА У СВЕТ

Прича о спектакуларном путовању речи вампир из једне европске земље у другу и о тајанственим и невероватним „појавама” вампира у Србији почетком XVIII века давно је заборављена. У време кад су се ти догађаји збили, због неповољних историјских прилика, домаћа јавност једва да је о њима нешто сазнала. За разлику од ње, у великим европским центрима – најпре у Бечу а ускоро и у другим – најшира јавност дочекала је вест о необичним догађајима у Србији као велику сензацију. Тада је први пут сазнала и за саму реч вампир.

Из тих разлога у науци се држи да су појаве вампира у Србији „изашле на глас” тек онда када је њеним северним крајевима завладала Аустрија.  Мада изгледа невероватно, то је заиста тако.

Поред све своје тачности, наведена чињеница не оспорава могућност да је у Србији, као и у другим земљама Европе, таквих појава било и раније. Довољно је погледати познату студију о веровању у вампире Штефана Хока па се уверити како су се, много раније пре наведених случајева у Србији, вампири често „јављали” широм средње Европе. Са свим релевантним подацима, ту се наводе „појаве” вампира 1553. године у Шлезији, 1567. у Чешкој, 1624. у Пољској, 1719. у горњој Угарској – да наведемо само њих – које, очигледно, из разлога у које је тешко улазити, нису привукле већу пажњу.

Уосталом, када је о самој Србији реч, тешко је замислити да су вампири „чекали” све до 1725, односно 1732. године да се први пут „појаве” у земљи где се у њих веровало од давнина. У најужим научним круговима, подаци о ранијим случајевима такве врсте – боље рећи о веровању српског народа у вампире и обичајима уништавања „нечистих мртваца” – добро су познати. Први закон о спречавању таквих радњи донет је управо у Србији већ у првој половини XIV века.  [Реч је о Законику цара Стефана Душана 1349. и 1354. године. Делови који се односе на мере које треба предузимати у случају да народом завлада празноверни страх од вампира могу се пронаћи у члану 25. Атонског рукописа, САНУ, Београд, 1975, и код А. В. Соловјева (Законик..), САНУ, Извори српског права, VI, Београд, 1980, стр. 187-188.]

Разлика је само у томе што подаци тога типа задуго нису доспели у светску јавност. Требало је сачекати аустријску власт (која је у то доба управљала Србијом све до Сталаћа) и пословичну склоност њене администрације да педантно бележи све догађаје у царевини – међу њима и „вампирске афере” из 1725. и 1732. године у српским селима Кисиљеву и Медвеђи – да „српски вампири” привуку пажњу целе Европе.

Мада нас од „сензационалних” догађаја у Кисиљеву и Медвеђи дели више од четврт миленија, уз нешто упорности и мало среће, данас се прича о њима може до детаља реконструисати – под условом да се примене „детективске” мере: претрага старих библиотека и архива, читање заборављених књига и докумената, проналажење званичних извештаја и стручних налаза, и сл. У том случају, труд радозналог истраживача биће вишеструко награђен. Он ће открити читаву малу библиотеку научних радова о вампиризму, инспирисаних догађајима у Србији.

Захваљујући, дакле, аустријској власти, „спектакуларни и куриозни” догађаји у Кисиљеву и Медвеђи постали су широм познати. Они су изазвали велику пажњу не само јавног мњења, већ и стручњака за антропологију, историју, религију и природне науке, те се подаци о тим догађајима, сем у поменутој библиотеци, могу данас наћи и на много доступнијим местима: у домаћим изворима највише код Чедомиља Мијатовића, Стојана Новаковића, Драгољуба Павловића и Тихомира Ђорђевића, а у страним (махом аустријским и немачким) посебно код Михајла Ранфта, Георга Конрада Хорста, Јозефа Гереса и поменутог Штефана Хока.

Како то обично бива, интересовање је током времена јењавало и данас је мало познато како је Медвеђа – да поменемо само њу – једном била на гласу по целом свету: „О њој се говорило по краљевским и царским дворовима, о њој се препирало по академијама наука и по универзитетима, о њој су и доктори теологије и доктори медицине ‘разбијали своје главе’, њеним су се поводом новине по Европи грабиле и скупо плаћале, и њеном се заслугом богословска и филозофска књижевност у Европи обогатила неколиким изванредним списима. Може се слободно рећи, да бар за две године, од 1732. до 1734, Медвеђа није дала Европи мирно спавати.”

Шта се, заправо, збило 1725. и 1732. године у Србији?

Исцрпне податке о тим догађајима пружају извештаји непристрасних, званичних сведока који су по сопственој дужности или по наређењу Бечког двора извршили увиђај на лицу места. Осим што су поуздани, ти су документи драгоцени и као аутентично сведочанство о савршено сачуваним обичајима и веровањима српског народа у вампире – што је наравно, податак од културног значаја. (Будући да су за предмет овога рада поменути документи веома важни, а да у нашој стручној литератури досада нису објављени, ми ћемо их у прилогу дати у целини.)

Ево приче о самим догађајима у хронолошком следу.

У селу Кисиљеву, у рамском округу, те 1725. године умро је сељак по имену Петар Благојевић. (У страним изворима његово име се обично помиње у варијантама Plogojevic, Plogojovitz, чак и Plogojowitsc).

После кратког времена стану по селу напречац умирати многи људи говорећи како им се ноћу јављао покојни Петар и како их је давио и сисао им крв. Сељаци се на то узнемире и реше да раскопају Петров гроб и да утврде да ли се заиста повампирио. За помоћ се обрате среском старешини, а када их он упути на власт у Београду, сељаци му одговоре да они толико дуго не могу чекати и да ће, ако им се не дозволи да поступе по својим старим обичајима, напустити куће и имања па отићи да живе на другом месту. Немајући куд, срески старешина дође у Кисиљево заједно са попом. Сељаци тада раскопају Петров гроб и пошто се покажу јасни знаци за које се у народу држи да су вампириски, одмах прободу Петрово тело заоштреним коцем па га потом спале. О целом догађају срески старешина поднесе исцрпан и веома сликовит извештај царској управи у Београду, а она га проследи у Беч где је изазвао велику сензацију и исте године објављен у тамошњим дневним новинама (Wiener Diarium, од 21.7.1725. године).

Седам година касније, у селу Медвеђи у јагодинском округу вампири се појаве још у већем броју. Цео случај личио је на праву епидемију те на први глас о њој Бечки двор нареди да се на лице места пошаље званична комисија да утврди шта се, заправо, догађа.

Почетак приче веома је сличан ономе из села Кисиљева. Све се збило накратко после смрти извесног Арнаута Павла за кога су мештани тврдили да их ноћу напада и сиса им крв. Четворо од њих изненада умре, што међу сељацима изазове велики страх. Они откопају гроб покојног Павла и нађу да је тело сасвим цело, да су очи, уши и уста пуна свеже крви и да су на прстима руку и ногу израсли нови нокти. По свом давнашњем обичају, оном истом који је примењен и у селу Кисиљеву, сељаци прободу покојниково тело једним заоштреним коцем и потом га спале. У страху да су се повампирили и други мртваци које је Павле нападао, сељаци стану раскоповати све сумњиве гробове. У њима пронађу велики број тела на којима се није видео ниједан знак распадања. Напротив, она су била сасвим сачувана, пуна свеже крви, кожица на рукама и ногама била им је млада и румена, а коса и нокти изнова порасли.

Листа тих повампирених покојника веома је велика: Стана, млада жена од 20 година; Милица, старија жена од 60 година; малено дете од само осам дана; Милоје, шеснаест година стар; млад мушкарац по имену Аћим; Ружа, жена у средњој доби; девојчица од десет година; мушкарац од шездесетак година; двадесет и пет година стар мушкарац Милоје, и, на крају, млада жена Станојка, умрла после тродневне болести у доби од двадесетак година.

После тог запрепашћујућег открића, мештани са свим „повампиреним” телима поступе као са Павловим. О целом догађају комисија аустријског двора сачини исцрпан извештај и пошаље га у Беч.

У научним радовима писаним на тему вампиризма, а инспирисаним управо догађајима у Србији (које смо на почетку већ поменули и у напомени их навели) има, наравно, и оних који појаву нераспаднутих тела покојника објашњавају физичким законима. У њима стоји да се таква појава може објаснити нарочитим саставом земљишта (у коме има много глине или сумпора) што спречава брзо распадање органских материја.

За предмет нашег интересовања, овај, или какав сличан податак нема никакав значај јер ми не расправљамо о вампиризму као појави већ о речи вампир и њеној судбини. За нас је од пресудног значаја сам извештај стручне комисије у коме се, уз већ постојећи назив В1и1§аи§ег, реч вампир први пут појавила у немачком језику („Der Blutsaugenden Todten oder sigenannten Vampir-Gespenster“) Захваљујући томе, ми данас знамо тачан датум преношења речи и из српског у друге европске језике (најпре у немачки а затим у француски и енглески) где је веома брзо потиснула аутохтоне изразе Blutsauger, loup-garou и blood-sucker) – што у лингвистици није чест случај. Такође знамо да је и поменути редослед тачан те да је реч вампир из немачког прешла прво у француски а затим у енглески. Међу другима, о томе сведоче Оскар Блох и Ернст Гамилшег.

У сваком случају, при тумачењу речи вампир многи етнолози и састављачи речника најчешће се позивају на догађај у Медвеђи, односно на спектакуларне „појаве” вампира у Србији почетком XVIII века и на њихов одјек у свету. Тако Тихомир Ђорђевић пише: „У пролеће 1732 године питање о вампирима изнето је пред Академију у Берлину. Тада је реч вампир, иначе тамног порекла, из Србије отишла у Европу и постала општа.” Штефан Хок (на кога се Ђорђевић позвао) тврди исто. Филип Вик, Фридрих Клуге и група бугарских етимолога такође.

Ти подаци, међутим, поуздани су само у деловима који се односе на преношење речи вампир из српског језика у друге европске. За тврдњу да је она, при томе, још и српског порекла у науци нема чврстих доказа. Уосталом, само по себи, преузимање речи из једног језика у други не мора обавезно да говори и о њеном пореклу. У етимологији се у том погледу и даље заступају различити ставови тако да коначног одговора на питање из ког језика потиче реч вампир још увек нема. Научници што бележе да је вампир српска реч – Албер Доза, на пример, у одредници вампир једноставно каже („mot serbe”)и – заправо се не упуштају у језичке расправе. Они се ослањају само на документе о преношењу речи из српског у друге европске језике – што је неспорна историјска чињеница, али није етимолошки аргумент.

Највећи број стручњака који се упушта у темељније расправе заступа гледиште да је реч вампир словенског (тачније прасловенског) порекла. Међу њима је у првом реду Александар Брикнер, а уз њега и други велики ауторитети какви су Фасмер, Клуге, Геце, Доза, Махек, Холуб, Копечни, бугарски етимолози (Георгијев, Глебов, Заимов и Иличев), делимично и сам Скок.

Мањи број истраживача претпоставља да је реч турског порекла. Међу њима је најпознатији Франц Миклошић. Расел Хоуп Робинс, Петар Скок и Филип Вик, пак, нуде по две варијанте: Робинс мађарску и турску, Скок и Вик словенску и турску.

Најзад, по трећој, и најмање проширеној верзији, реч вампир је грчког порекла. За њу се код нас нарочито залагао Милан Будимир у једној детаљној етимолошко-морфолошкој расправи.

Било какво да је порекло речи вампир, неоспорно је само то да је она у првој половини XVIII века из српског прешла у друге европске језике, да је у њима потиснула аутохтоне изразе, и да је данас највећим делом само она у употреби. О њеном, пак, извору још увек је најбоље веровати Тихомиру Ђорђевићу када каже да је вампир реч тамног порекла.

ПРИЛОГ_ ЗВАНИЧНИ ИЗВЕШТАЈИ О „ПОЈАВАМА” ВАМПИРА 1725. И 1732.