О песми „Тамница”, Владислава Петковића Диса

Текст преузет из:

Миодраг Павловић – Сабрана дела, III књига
Есеји о српским песницима
„Вук Караџић“, Београд, 1981.

Одломак из есеја „Владислав Петковић-Dis

У једној од својих најлепших песама, у Тамници, Dis је дао своје мишљење и своју представу о човековом доласку на земљу, у живот. Могли бисмо је назвати малом Dis-овом космогонијом, која се бави само епизодом човека. Близак по томе осталим песницима патње које судбина нагони да смишљаjу митове о човековом пореклу, он овде налази свој најприближнији тандем у нашем језику у Његошевој Лучи. Разуме се да су разлике између спева и ове песме многобројне, огромне. Али међу њима нека пресудна сродност постоји. Dis-ова „космогонија” није плод ни великих размишљања, нити се ослања на велике доктрине: по свом оквиру она је лирска, али је то и по инспирацији: не само што надахнуће не излази из општих обележја његове поезије него их овом песмом још више истиче. Нешто се чини да је тековина модерне поезије: дизање лирских стања до митског значаја и размера, овде налази свој прототип. Успех је утолико већи што, упркос свим аналогијама које се нуде, Тамница нема религиозан подтекст, нити произлази из једног таквог расположења. Ова лирска космогонија је, како нам изгледа, чисто песничког порекла, и остаје у тим границама; дакле „лаичка” је, нетеолошка.

Прастара слика човековог пада на земљу који улази у религијске (Библија, Веде), и метафизичке (Платон) системе, израз је не само једне медитације о човековом положају у свету него и последица једног осећања које се у вези с њим понављало. У оба случаја тај пад, самим карактером своје слике подразумева слутњу ранијег човечијег постојања који претходи овоземаљском и овотелесном, а исто тако подразумева и неку кривицу, или бар разлог моралне или интелектуалне (Платонов Федар) неодољивости, са које је човек морао да напусти своју претходну егзистенцију за рачун садашње. Слика тог неизбрисивог пада такве је природе да већ у првим логичким консеквенцама добија религиозну боју; међутим, Dis-ова визија сопственог пада у живот, представља у том погледу парадокс. С једне стране, он назире неко блаженство које је претходило овом животу, али, с друге, не види ни кривицу која је довела до пада, нити назире неку промисао којој би служило човеково пресељење из једне егзистенције у другу. По њему, судећи на основу анализе стихова, човек иако пати нема никакве изворне, „источне” кривице; човековом јаду претходи његова невиност, сама патња не служи ничему, па тако нема никаквих путева искупљења. Стога Dis-ова визија пада, иако се ослања на мит, стоји у највећој супротности са религијским схватањима самим тим што одбацује сваку сврху те фиктивно цикличне историје човека.

Већ први стих Тамнице захтева тумачења. Он даје замах машти и ритмичко-мелодијску интонацију уху. Кључ за његово тачно разумевање налазимо у стиховима и строфама који му следе, али, треба подвући, и тесну повезаност између тог стиха и наслова. По нашем мишљењу, први стих се до те мере надовезује на наслов да би могао почети и малим словом: тамница – то је онај живот, где сам пао и ја.

Шире значење него што га има у склопу ове реченице, реч тамница тешко да може добити, мада је издвојена у наслов. Заједно, наслов и први стих чине семантичку и симболичку целину. Но поред самог наслова и партиципа „пао”, ова целина има један део који заслужује нарочиту пажњу. Он се истиче ако први стих ипак посматрамо као нешто засебно у ком случају би показна заменица „то” добила општији смисао, и екскламативни призвук уздаха, вајкања. Једина ствар која се издваја у овој старинској и блиској мелодији, тако рећи без метафоре (јер “пао” је овде један прецизан, описни глагол) јесте заменица: онај. Зашто да живот у једној сасвим конверзационој реченици буде онај.

Можда се ова заменица нашла ту да као метрички погоднија стоји уместо једносложне заменице тај, која би овде стајала не изазивајући никакву храпавост смисла ни граматике: То је тај живот где сам пао и ја. Но каква пропаст једног лепог стиха, каква збрисаност једног сугестивног подтекста! У овом стиху, дакле, једна обична заменичка преокретност даје акцент јачи од дејства стандардних поређења и метафора. Можда је моћ овог оруђа у његовој прикривености; уобичајеним поетским фигурама, ма како успелим песник наглашава сопствену свест о важности неког елемента, истичући његов рељеф, открива колико није успео да се саживи са њим. И мада поезија без тих „рељефа” не може опстати, заменити их неким једноставнијим средством, велики је успех. Дискретним померањем заменичног односа, за које се у први мах колебамо да није узгредно или случајно, Dis је постигао пун изражајни млаз, и кроз њега тренутну изједначеност мисли и језика.

У чему је изражајна моћ те мале, бледе речи „онај” на овом месту? Она дефинише стварну удаљеност од живота, образложену падом у њега. Но та удаљеност садржи у себи неколико могућих прелива значења. У складу са следећим стихом („с невиних даљина…”), она може да говори о томе да песник апострофирајући живот стоји на тлу тих првобитних даљина, и да се са њих сећа, односно антиципира пад који је већ с једне тачке гледишта прошлост, а са друге остаје вечита будућност. Његово тренутно враћање у сфере древне невниности, одакле сагледава оно што га је касније задесило чином рођења, јесте прва варијанта удаљености песника од живота.

У другој сфери, следећи од могућних пресека ове вишесмислене реченице постаје такође заснован у тексту. Симболично апстрактна суза („што несвесно сија”) овде се претвара у плакање, и та конкретна функција, заједно са помињањем колевке и карактеристичном применом глаголских времена (плаках, остадох, не знадох) чини да догађај рођења, готово физиолошки конкретан, постаје средиште ове сложене имагинативне ситуације. У тако проширеном склопу први, моторни стих песме добија један нов призвук, а удаљеност један одређен правац уназад. Преведен у прозу, смисао би био овај: сада је то онај исти живот у коме сам се некада појавио нем, несвестан, у плачу и који још увек траје.

Најзад, када звезде почињу да „беже из његових очију”, јавља се и трећа могућност значења, најмање заснована у експлицитној обради теме, али зато највише оправдана музиком овог стиха и интонацијом целе песме. Ако се и на основи музике могу правити закључци о логичкој структури реченице, онда бисмо, нагласили цезуру стиха између: то је онај живот, и – где сам пао и ја, и узев прву половину као нешто самосталније, добили ово значење: то је онај живот и – где  сам пао и ја, и узев прву половину као нешто самосталиније, добили ово значење: то је, дакле, онај живот о коме сам толико слутио пре но што сам се родио, о коме се толико мислило пре пада. Тиме би се тон разочарења најбоље објаснио, и служио као повод за враћање на визију пре-рођења, чији свет као контраст служи да појача резигнацију.

Иако би се једном пажљивом анализом Dis-ових граматичких слобода и његових доминантних слика можда могло утврдити које је од ових значења најближе Dis-овој намери, чини се да тај посао не би био од нарочите користи, јер ни тада ова друга значења не би престала да буду важна, напротив на свима њима заједно, на еманацији која проистиче из њиховог недовршеног епајања, расте евокативна снага овог стиха који се намеће слуху и сећању.

У целини узета, песма не само да има смисао минијатуре космогоније, односно једне приватне генезе, него у свом смењивању неколико тонова и расположења резимира цео лирски спектар Dis-ов, или бар онај његов део где су Dis-ови највећи песнички успеси. Можда чак и намерно, Dis је у Тамницу ставио себе целог. Нирвана и Можда спава, такође изванредне песме, у ствари су развијене епизоде и појединачни симболи Тамнице. Њена схема је једноставна: почиње физичком генезом као метафоричним једром, затим евоцира тренутак буђења свести и чула и на крају настаје поновно уочавање оних истина које су, по њему, биле потиснуте рађањем, или уништене. Долазак на свет јесте чин несвестан и нехотичан, а баш то је доказ да човек нема никакве кривице; он прихвата тело (плач је у том тренутку инстинктивна реакција отпора са једним симболичним призвуком, самим тим што је наглашен), али прихватајући га, он не зна да га тело везује за крв и за облик на чије мењање не може да утиче. У његовој моћи остају само снови о лепоти и очима „што зову као глас тишина”.

Звезде су побегле из очију. Тим чином Dis је дао поетску формулу рођења, која се надовезује на његове чисто телесне одредбе. Чула, која су некад била склопљена у целину са светом, сада су од њега одвојена, њему супротстављена. Као што се делила светлост од таме, тако се преполовио космос на свој лепи, идеални део, на видику као сад (Док ми венац снова моју главу кружи), и на земљу без звезда којом хода човечија нога. Стварањем чуда настаје субјективна фаза космогоније, унутрашња зараћеност што се шири у спољни простор:

И да моја глава рађа сав свет јада,

И да беже звезде из мојих очију.

Ево нас поново на месту растанка са звездама; за Disа тај тренутак постаје лајтмотив и усред песме даје грађу за водеће стихове трију строфа, дакле понавља се током петнаест стихова шест пута! Чиме та слика успева да издржи напрегнутост толиких акцената? Раздвајање светова добра и зла, она приказује као ерупцију у очима: појава тела и органа вида сведоче и једном толико наглом смањењу и редуцирању свести да звезде не могу више да се изједначе с њом, оне због своје огромности одлазе у опозицију. Но у тој слици налазимо наговештај још једног доживљаја: звезде увек и поново беже оне су обузете неком паником у којој тон човековог туговања за њима није важан колико њихова сопствена реакција ужасавања. Чиме се она може објаснити? Dis о томе не даје подробније податке, није хтео да се до танчина упусти у тај вид овог тренутка: поставио је само један однос и то, чини се, довољно јасно: у часу појаве живота, при стварању органског света, неоргански је у паници, звезде су застрашене појавом очију и одлазе врло далеко од њих, оне беже. (По новим астрофизичким тероријама то бежање не престаје да се одвија великом брзином; – случајна  подударност са песниковом замисли ипак доприноси виталности његове слике). У једној варијанти стоји: Ал’ бегају звезде, остављају боје.

Већ раније су звезде означавале суштине, сад имамо нову ознаку за земаљски свет, то су боје. Одлазе суштине, остају привиди. Њихов симбол је на овом месту одлично нађен и уклопљен: реч је било о очима на које се свела свест – свет је пак остао на бојама – атрибутима његове пролазности. Један од најлепших Dis-ових стихова, из Нирване, поново се позива на боје:

Ноћас су ме походили мртви.

Нова гробља и векови стари;

Прилазили мени као жртви,

Као боји пролазности ствари.

Тај стих носи не само једну дивну метафору, него подразумева и једну успелу филозофску слутњу. Но тек ако се она повеже са поменутим стихом из Тамнице постаје сасвим јасан рационалан начин на који је до ње дошао, и њен одређен смисао, не далеко од општег утиска што га

та метафора оставља, али га сужава на један конкретан симбол. У Тамници звезде су оставиле боје да учествују у пролазности земље, у Нирвани мртви прилазе песнику као боји, као да је и он део пролазних ствари. Судећи по том поређењу, боја је синоним пролазности, или њено обележје, а не једна нарочита еманација својства ствари да буду пролазне, како се има утисак по самом читању Нирване. Но када би само ово тумачење било важеће онда би стих гласио, опет не сасвим прецизно: прилазили к мени … као боји пролазних ствари, а то је већ знатно слабије. Слабија је и прозно-експликативна варијанта: као боји која означава пролазност ствари. У постојећем, нерашчлањеном облику у каквом је стих Нирване, метафора је ипак најсугестивнија. Па иако су можда опет метрички разлози диктирали да уместо придева стоји именица пролазност, чудо је како у добрим песмама метрички обзири доприносе појачању стиха и визије.

На крају, круг треба да се затвори; схема космогенезе тежила је сама собом ка завршном чину драме, и вукла нашег песника ка уочавању консеквенци једног судбинског заплета, уз опасност да те консеквенце буду ван његовог доживљајног круга. Dis није био песник кадар да један чисто мисаони развој надахне лирским напоном и одене поетским рухом – отуд се на завршетку Тамнице јавило искушење арбитрерног краја. У последње три строфе осећа се напор да се историја судбине која је почела падом, заврши успоном; после безразложног страдања очекује се разрешење; које иако није у природи космичког процеса, може да буде ствар коју је човек сам измислио, пут који он сам себи гради. У складу  са тим очекивањем последње три строфе Тамнице мењају тоналитет, доносе праскозорне траке светлости у мркли мрак што је дотле владао и наговештавају нов почетак, уместо тона каденце претходних строфа. Тако заокружена, ова песма почиње да подсећа на класичан сонетни облик. Међутим, то враћање узбрдо, напор да се на крају заплива уз матицу самог себе, иако казује неколико важних делова Dis-ове истине, није имало снагу врхунца, нити убедљивост средишне инспирације. Тај део садржи врло лепе стихове, али је некако кратак, сувише концизан с обзиром на значај тога новог угла гледања коме се Dis окреће; у томе је релативна неубедљивост краја, иако се ни он не може огласити падом: песма до последњег стиха остаје на изузетној висини свог полазног доживљаја. Но признаћемо сами себи да нисмо ни очекивали да се све заврши расветљењем и ценимо Dis-ову доследност: остао је пес- нички сведен да би био веродостојан. Можда он о томе није ни мислио, доказ да није могао ни несвесно да погреши. Цела његова поезија не познаје претпоставку излаза, зашто да она буде пронађена у Тамници?  Равнотежа њених боја толико је поремећена да се све стално сурвава у таму, зашто да у овој програмској песми светлост поврати равнотежу? Али то се није догодило, и ми нисмо разочарани. Ако смо захвални драмском песнику што нас баца из једне ситуације у другу, из топлог у хладно, са врха на дно и обрнуто, лирском песнику предајемо се да нам увек и поново докаже да је његова атмосфера јединствена.

Треба поставити питање тачног значења завршних строфа. Осим последње, оне остављају место колебању. Како заправо треба схватити исповест да је човек-субјект почео да живи „као стара тајна”, и да окреће очи „даљинама сивим”: докле треба ићи у тумачењу стихова чији се смисао не може сондирати до дна;

Да осећам себе у погледу трава

И ноћи, и вода; и да слушам биће

И дух свој у свему како моћно спава

да ли ту морамо остати при првој помисли да је реч о мистичном поимању ствари, о екстатичном проницању у скривену позадину света, или ћемо бити у праву ако поверујемо неком другом објашњењу ове епизоде?

Важно је запазити да баш ту, у последњем делу песме, субјективна форма у којој је песма казана, мења своје значење. Док је довде субјективност симболична, широког обима и обухвата човека уопште, иако су подаци о њему узети из личне историје, односно предисторије, у једном тренутку (Као стара тајна ја почех да живим) осећамо да се симболички облик нагло сужава, и да песник говори о конкретном себи, о индивидуалном субјекту који се одлучио на посебан подвиг: по нашем мишљењу, у овим строфама је дао опис песничке егзистенције.

Докази за то нису сасвим сигурни. Дедуктивни аргумент претпоставља да запажање духовне димензије у стварима и њиховим односима, за песника представља откриће сопствене стваралачке моћи, односно новог облика егзистенције који присуством те моће настаје. Али снага тог аргумента, узетог самог за себе, другостепена је; она је важећа тек онда кад се уопште говори о ограничењима и особинама песничких хоризонта. Тек спојена са једним конкретним податком, она добија актуелну вредност, а ми у тексту налазимо тај податак на овом месту:

И дух мој у свему како моћно спава

Ко једина песма* [подвукао М.П.]

па иако је упоређење прилично речито, као податак оно ипак може да буде двосмислено. Можемо узети да Dis све новооткривене вредности своди на песму, али с друге стране остаје могућност да је ту песма само један од атрибута доживљаја тајновитости света. То што она добија у неку руку сотериолошки, искупилачки смисао не говори нам у прилог једној од ових алтернатива више него у прилог других. Најзад, ако се ту морамо одлучити, а тренутак је прилично важан, морамо се ослонити на две непоуздане ствари; на оно што нам кроз општи утисак казује цела Dis-ова поезија, и на нашу интуицију. У том погледу, Dis-ова поезија као да је докраја доследна овој својој почетној првобитној двосмислености; за њу у песничком послу увек има нечег мистичног и, обрнуто, тајне света испољавају се као поетски интензитет. А интуиција ће нам рећи да песник и јесте то што му име каже, зато што верује у поетску срж света; но тај аксиом има једну слабост, он решава случај свих песника уназад као и унапред, то чини сувишним покретање целог питања. Када бисмо од њега пошли, не бисмо морали далеко ићи: сви песници певају о поезији коју откривају свету, према томе, од почетка до вечности, сви песници имају само једну тему; поетичност света, и на том нивоу постаје безваздушни простор за свако размишљање о поезији.

После ове екскурзије, питање од којег смо пошли није добило одговор, него нов облик питања који изгледа отприлике овако: да је Dis тај примитивни, нерасчлањени став према тајни света успео да растави, да одреди, шта би, судећи по постојећим чињеницама ове песме и Dis-ове поезије превагнуло – вера у поетско, или тежња ка мистичном, Хердерлин или Блејк? Без размишљања рећи ћемо: Хелдерлин. А образлажући зашто смо се тако брзо одлучили, морамо заћи у неиспитане терене естетике и психологије, јер кад се каже: тип Dis-ове имагинације ближи је Хелдерлину него Блејку, реченица је то која изазива нове и друге разговоре.

У последњој строфи Dis казује чиме је песник највише обузет док је „закован за земљу што животу служи”. Овде је то љубав, са свим особеностима које то осећање код Dis а има, и која је из наговештаја у Тамници развијена до свог пуног довршеног облика у балади Можда спава. Мотив љубави, који се јавља на крају ове песме, представља увод у бројне љубавне песме Dis-ове чију круну представља Можда спава. Иако је култ љубави једина крупнија ствар од које је Dis у свом кратком развоју одступио, ипак је Dis-ово схватање љубави једна од најзанимљивијих ствари која се у вези са његовом поезијом нуди разматрању.

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за III разред средње школе, Позајмице

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s