О роману „На Дрини ћуприја“, Јован Деретић

Јован Деретић: Српски роман од 1800. до 1950.
Нолит, Београд, 1981.
Одломци из текста „На Дрини ћуприја”

Тип романа-хронике најдоследније је остварен у најпознатијем делу Ива Андрића На Дрини ћуприја. Њен историјски оквир је огроман, необичан за роман а природан за хронику, она обухвата време од скоро четири века: прва година о којој се говори у роману је 1516, када је будуђи градитељ моста Мехмед Соколовић као дечак пренесен преко Дрине, на месту где ће касније саградити ћуприју, и одведен у Цариград, а последња 1914, када је мост, за време рата између Аустрије и Србије, делимично срушен. У огромном распону између те две временске тачке, у разним интервалима и са различитим ликовима, нижу се догађаји о којима прича ова хроника. После уводног поглавља у коме је дат опис моста и касабе и другог поглавља где се говори о судбини градитеља моста, долазе два поглавља посвећена градњи моста са ликовима два надзорника, суровог Абид-аге и ревносног али правичног Арифбега, и ликом бунтовника Радисава са Уништа, који се издвајају. Даље следе четири поглавља у којима се говори о разним „насртајима на мост” као што су: поплаве, ратови и побуне, епидемије и људске несреће, у времену од три века, од настанка моста до краја турске управе. У њима су дате приче о великом броју личности из разних времена, најлепша од њих је прича о трагичној лепотици Фати Авдагиној (осмо поглавље) која блиста неугасивом лепотом древних легенди. Од деветог до последњег, двадесет четвртог поглавља, говори се о аустријском добу, од 1878. до 1914. године: догађаји су ту повезанији, интервали између њих мањи, поједине личности, као што су Алихоџа, Ћоркан, Лотика и друге, појављују се у више глава, али при свему томе ни овде као ни у осталим деловима књиге не нарушава се у бити хронолошки начин низања догађаја, нити се јавља тежња да се збивања групишу и повежу како би се створила одређена конфликтна жаришта акције. Роман се завршава као што је и почео, као објективна хроника о временима и догађајима, испричана тоном непристрасног историчара.


Та веза између касабе и моста посебно је истакнута у првом, експозиционом поглављу, где се, између осталог, каже и ово:  „Нема случајних грађевина, издвојених из људског друштва у коме су никле, и његових потреба, жеља и схватања, као што нема произвољних линија и безразложних облика у неимарству. А постанак и живот сваке велике, лепе и корисне грађевине, као и њен однос према насељу у коме је подигнута, често носи у себи сложене и тајанствене драме и историје. Свакако, једно је извесно: између живота људи у касаби и овога моста постоји присна, вековна веза. Њихове су судбине тако испреплетене да се одвојено не дају замислити и не могу казати. Стога је прича о постању и судбини моста у исто време прича о животу касабе и њених људи, иза нараштаја у нараштај, исто као што се кроз сва причања о касаби провлачи и линија каменог моста на једанаест лукова, са капијом, као круном, у средини.”


Можемо се запитати чиме то мост утиче на град и људе у њему? Зашто га је писац учинио средиштем живота касабе (Андрић наводи речи неког турског путника да је капија, средишња тачка грађевине, „срце моста који је срце ове касабе”)? Занимљиво је да Андрић скоро сасвим запоставља економску улогу моста, што му је Богдановић у споменутом приказу замерио, он не говори о мосту као о ,социјалном и економски значајном саобраћајном споју’ преко кога иду трговачки каравани. У поетско-медитативном запису Мостови, који можемо узети као есејистичку пролегомену за овај роман, Андрић говори о дубљем, метафизичком смислу и значају мостова. Важнији од свих других грађевина, они су израз вечне људске потребе да се све што постоји „повеже, измири и споји” како не би било „дељења, противности ни растанка”. Та мисао је нарочито присутна у првим поглављима књиге, где се говори о значају, мотивацији градње и о самој градњи моста, као и на крају романа, у слици моста прекинутог по средини. Између те две крајње временске тачке, између свог постања и краја, мост невидљиво али постојано делује на своју околину, не толико својом првобитном наменом да споји растављено, јер је та сврха уграђена у његове темеље те је видљива само пре градње и после рушења, колико другим, додатним, ненаменским вредностима: лепотом свог каменог здања и трајношћу која пркоси свим насртајима историје и природе. Та два момента имају посебног значаја за композицију романа, јер се на њима темељи унутарње јединство и повезаност међу деловима у тој четиривековној хроници. У простору који обухвата роман мост је најлепша и најистакнутија тачка, средиште друштвеног и духовног живота града, центар његове иматинативне активности. Око њега су исплетене локалне приче и легенде, он се појављује као позорница или као невидљиви учесник у свим значајнијим догађајима у животу појединаца и града. Он је тако не само симболички јунак него и гравитационо средиште у простору романа: све што се прича у њему збива се на мосту или са погледом учесника на мост и са невидљивим упливом моста. Као творевина људских руку мост је, с друге стране, начин одолевања неумитној рушилачкој сили времена, једина сталност у промењивости и пролазности људског живота. Све се мења, пролази, нестаје, пропада, само мост на Дрини остаје на месту где је био, „моћан, леп и трајан, изнад свих промена” – то је мисао која се јавља на крају скоро сваког поглавља као антитеза оном што је претходно испричано о томе како је неки догађај унео поремећај или донео неку промену у животу касабе.

Као израз људске тежње за трајним и неуништивим, мост је оличење духа касабе, њене вере да све оно што јесте треба да остане како јесте, њеног отпора свему ономе што није део живота у његовом мирном, уобичајеном протицању и што, према томе, није део постојећег друштвеног поретка који и сам изгледа вечан и непромењив. Испод моста протиче река као симбол времена и промена које оно доноси, али то је увек иста река као што и касаба остаје иста и начин живота људи у касаби, упркос томе што се нараштаји њених житеља смењују један за другим. „Илузија о времену које стоји и променама које су недостижне у односу на мост и на касабу – то је велики и узбудљиви тајни сан овог света, тако увереног у бескрај”, примећује Драгољуб Стојадиновић у занимљивој, мада недовољно запаженој студији о Андрићевим романима. Андрићев свет је у бити аисторичан, он одбацује сваку промену коју доноси историја, свако збивање које нарушава устаљени ритам протицања живота. Стојадиновић је у овом роману уочио два времена са различитим аксиолошким предзнаком: једно је историјско време које доноси немире, буне и ратове а друго је оно време о коме Андрић каже да је „без других већих потреса и невоља до оних које доноси живот сам по себи”. Према првом времену Андрићев свет односи се на исти начин као према елементарним непогодама, какав је „велики поводањ” описан у петој глави романа, тј. као према нужном злу које, кад већ мора да дође, треба да што мање траје како би се ствари вратиле у пређашње стање и како би оно што се догодило што пре пало у заборав или прешло у причу и песму која је истовремено и памћење и заборав. У тој великој, трагичној заблуди андрићевског света да се може умаћи историји налази се један од најснажнијих извора емоционалног зрачења романа, основ његовог осебуног патоса.

Динамику развоја радње, којом се ова четиривековна хроника претвара у роман, чини управо сукоб између та два времена, односно сукоб између историје која стално изнова насрће на мост и на касабу „покрај моста” и неисторијског, космичног, у суштини митског времена у коме нема промена него само понављања. Прво време је динамички, покретачки чинилац радње, оно се јавља као спољашња непријатељска сила која у извесним интервалима стално изнова надире у унутарњи простор романа да би на крају загосподарила њиме. Историја као да не-прекидно кружи око касабе у круговима чија је близина све већа и све опаснија. Епицентар великих догађаја (у изношењу тих догађаја Андрићева нарација поприма, као што смо видели, обележја историографског текста) налази се најпре у далекој Унгарији да би се стотинак година касније (а то је само четвртина времена које обухвата роман) померио у суседну Србију и Карађорђевим топом, што се чуо са околних брда, огласио почетак великог преврата који ће на крају захватити и мирну касабу крај моста. Тако су све велике промене у животу касабе изазване догађајима изван ње саме, без икаквог стварног учешћа њених житеља.

Највећа од тих промена је увођење аустријске управе после Берлинског конгреса и окупације Босне и Херцеговине. Сукоб између два времена, историјског и неисторијског, испољава се у том „аустријском” делу романа као сукоб између Истока и Запада, између „турског” и „швапског”. У тој преци „турско” означава тежњу ка миру и немењању, живот затворен у себе, време које се зауставило, окаменило. Као начин управе оно се испољава у нељудском, варварском насиљу као што је набијање на колац, убијање раје без суда и доказа, на просту заклетву правоверних, одсецање глава и њихово излагање на јавним местима, али оно има и своје тежње ка лепоти, што је симболизовано у лику моста на Дрини, као и дубоке етичке принципе са којима живи. Насупрот томе, „швапско” се изражава у непрекидној активности чији је циљ мењање живота, поправљање и улепшавање ствари које су наслеђене. Неуморна радљивост коју у томе показују нови управљачи као да остаје без дубље сврхе и оправданости. Она је способна да све мења, поправља, дограђује, али је неспособна да створи дела такве лепоте и трајности као што је мост на Дрини. У очима народа тај рад је ситничав и бесмислен, а у очима оних који, као Алихоџа, даље виде, он је штетан и опасан. Крајњи резултат те активности је рушење моста. Сличан став је према исто тако неуморној бирократској активности нових управљача, према њиховим законима и прописима, којима као да хоће да „обухвате живот сам, са људима, животињама и мртвим стварима”, али који, у тренутку када је запретила стварна опасност поретку што су га утврђивали, као да престају да важе да би се иза маске добре управе и праведних закона помолило грубо, тиранско лице окупатроске моћи.

Од сва света која су дошла у додир на тлу мале касабе крај моста, турског и аустријског, као да све моралне, и поетске, предности припадају првоме. Турско је у овом роману дато више као начин живота него као начин управе. У томе се На Дрини ћуприја разликује од Травнинке хронике, Омер-паше Латаса као имногих приповедака. На њеним страницама дочаран је мирни, провинцијски, скоро идилични живот босанске касабе, живот који је у вековима турске управе задуго био заклољен од светских бура и потреса и који је од те заклоњености, од те искључености из историје, створио својеврсну животну философију. Отуда сетни, носталгични тон када се говори о пропасти тог начина живота. Носталгија за турским, коју наша литература познаје још од оног Вишњићевог „Друмови ће пожељет Турака” и којој су платили свој бол и многи каснији наши писци (Сремац, Станковић, Шантић, Ћоровић), присутна је и у овоме роману. Осећање да се примиче крај турског времена, управе и начина живота провлачи се као лајтмотив скоро кроз целу књигу, од петг поглавља где се говори о повлачењу Турака из Мађарске и рушењу Каменитог хана у Вишеграду, преко епизода о Карађорђевом устанку, разграничењу између Србије и Турске, протеривању Турака из србијанских градова, о аустријској окупацији Босне, да би достигло врхунац са балканским ратовима, када је турска власт, која се у не тако давном времену протезала од Лике и Крбаве до „далеког и непроходног Арабистана”, одједном нестала са видика и изгубила се „негде у недоглед”. Ишчезава један све и односи са собом не само зло које нам је донео него и своје лепоте и вредности, а мост чијим се рушењем завршава роман управо је оличење тог лепшег, вишег и трајног што је створио тај свет. Отуда трагична димензија у доживљају про-пасти турског, као извор једног од најдубљих осећања која зраче са страница ове књиге.

Привидно је у позадини други велики сукоб романа: сукоб народа и туђинске власти. У поглављима која говоре о турским временима тај сукоб се испољава као супротност између „турског” и „српског”. Она се изражава пре свега у начину на који једна и друга страна прима историјске догађаје чији одјеци допиру до њих. На пример, вишеградски „Турци” и Срби различито доживљавају тутањ „Карађорђевог топа” и пламен устаничких ватри на брдима око каабе. „Срби су молили бога да тај спасоносни пламен, који је истоветан са оним који они одувек носе и брижљиво скривају у души, прошири и овамо на наша брда, а Турци су молили бога да га заустави, сузбије и погаси, како би се осујетиле превратничке намере неверника и завладао опет стари ред и добри мир праве вере.” У „аустријским” поглављима романа та супротност се унеколико ублажава, неприхватање стране власти престаје да буде став само једне етно-конфесионалне заједнице, јављају се чак, као на пример у отпору увођењу регрутације, и неке заједничке акције. Најјаснији наговештај тог новог односа имамо у поглављу о младобосанској омладини, при крају романа, где ђаци и студенти разних вера и народности, окупљени на мосту, једне летње вечери за време школског распуста, воде живе разговоре о будућности Босне и Јужних Словена уопште. То народно, рајинско, изражено у сталном немирењу са туђинском влашћу, иако у позадини збивања, кроз цео роман, од Радисављеве побуне до поменутих омладинских распри на мосту, јесте у ствари једини прави субјекат историје, носила стварних, а не привидних и привремених промена. Силом истиснута из времена које обухватају збивања романа, та снага је окренута временима изван тих граница, времену пре почетка из којег израња епски лик Радисава са Уништа који, попут јунака из народних песама, устаје против зулума и неправде, па чак и лик самог градитеља моста Мехмед-паше, у ствари дечака из Соколовића кога су Турци насилно одвели у Цариград, и оном после завршетка, новом, бољем времеу које се очекује. Том будућем времену су окренути младићи са капије као и онај млади бравар Владо Марић, весељак и добричина, који је пребегао у србијанску војску и заједно са њом ушао у Вишеград, уз Алихоџу последњи лик који се јавља на страницама романа.

Супротност између „Турака” и раје, „турског” и „швапског”, домаћег света и странаца, иако сама по себи изгледа непремостива, нема оне заоштрености и антагонизма који карактерише односе између разних конфесија и цивилизација у другим Андрићевим делима, нарочито у Травничкој хроници. Експлозије мржње које доводе до масовне хистерије и линча готово да су непознате у свету вишеградске хронике где су зулумћари по правилу странци а велика насиља и злочини као што су: намет и кулук за време градње моста, набијање на колац, одсецање глава за време првог устанка, вешања Срба после сарајевског атентата, увек су дела стране власти, турске а затим аустријске, у којима из касабе учествују само најгори људи. Колективне разлике које деле свет не искључују приближавања и симпатије међу појединцима нити угрожавају темеље заједничког, традиционално доброг живота у касаби. На почетку романа Андрић каже за Вишеграђане да су „од давнина важили, у поређењу са становницима других места, као људи лакомислени, склони уживањима, и брзи на трошак”. Многе странице романа посвећене су том веселом и ведром животу у касаби, великим свечаностима каква је она којом је прослављено отварање моста, када се једно Циганче толико „прејело вруће халве” да је умрло, ноћним седљкама, попут оне за време „великог поводња”, када људи причањем веселих згода заборављају невоље које су их снашле, безбрижним окупљањима на капији, шалама и разговорима уз кафу или мирном постматрању како река протиче испод моста, кафанскимтеревенкама и махнитањима доконих газда са градском лудом Ћорканом. У свему томе има више лепоте и радости живљења него што смо навикли из других Андрићевих књига тако да је На Дрини ћуприја несумњиво његово најведрије дело. Тај колективни дух касабе обухвата све житеље града, ублажава разлике и супротности које постоје међу њима, врло брзо претвара странце у домаће, као да се над свима њима надноси складнии лик каменог моста чије је сврха да савлађује препреке и спаја противности. Живот у касаби крај моста је живот у сенци уметничке творевине, живот оплемењен лепотом и дубљом сврхом те творевине.

Ако је касаба са симболом моста у неку руку колективни јунак романа, појединачне личности су јунаци новелистичких целина од којих се он састоји. Све њихове судбине, без обзира на време кад се јављају, подједнако су обележене колективном судбином града и ликом моста. То је оно заједничко што их повезује, што чини њихов јединствени друштвени и историјски оквир, моменат чијим се посредством индивидуалне судбине уклапају у општи ток збивања хронике. Диференцијални моменат којим је постигнута разноврсност епизода-новела унутар хронике потиче од различитих карактера и разних личних удеса појединаца о којима се говори.

Однос између колективне историје града и индивидуалне историје појединих ликова или, ако тај однос пренесемо са тематског плана на план жанровске структуре дела, однос између романескног и новелистичког, можемо показати на примеру тринаестог поглавља. Основна тема је прва регрутација у Босни и Херцеговини, коју је увела аустријска власт. На почетку поглавља се говори о томе како је та мера примљена у народу, о побуни у источној Херцеговини, о приближавању побуне касаби и о пооштреним мерама које су окупаторске власти предузеле како би спречиле везу касабе са устаничким подручјем. У те мере спадало је и постављање сталне страже на мосту (увек кад су немирна и несигурна времена, у доба ратова, буна и епидемија, на мосту се појављује стража и тиме се прекида нормални, уобичајени живот на том најважнијем пункту у граду). На мотив страже надовезује се индивидуална историја, прича, која чини главни део овог поглавља-новеле. Јунак те приче је стражар Грегор Федун, млади Рус из Галиције, који је главом платио „неколико тренутака заборава” и предавања сну „у злом часу и на опасном месту”. Пошто је испричао како је несрећни Федун, заведен изгледом и осмехом једне девојке, дозволио да она преведе преко моста најопаснијег устаника и омогући му бекство у Србију, и како је Федун после тога извршио самоубиство, хроничар-романописац поново се враћа на општи аспекат свог казивања и саопштава како је савладана побуда и како је одлажење младића у војску постало обична појава у животу под новом влашћу. На крају, као поента која садржи основну мисао дела, истакнуто је да је стража скинута са моста и да је живот на капији потекао „по старим навикама касабе”. Од све те узбуне око регрутације, као и у другим сличним случајевима, остала је прича о трагичној судбини младог стражара. Она је, коментарише хроничар, „спадала међу оне догађаје за које свет у касаби има много разумевања и дуго их памти и понавља”. Овде су јасни сви главни слојеви романа: прво, историјско збивање чији су поприште и главни актери далеко од касабе; друго, одјек тог збивања у граду и утицај на колективну судбину и, треће, индивидуална судбина којој прва два момента служе као спољашњи, историјски оквир, али која, са своје стране, представља илустрацију тог историјског збивања, прелажење историје у причу. У том смислу ово поглавље је парадигматично за начин како се делови-новеле са индивидуалним јунацима уграђују у роман-хронику која прати колективну судбину касабе кроз векове.

Највећи број ликова или се, попут Федуна, појављује у једној епизоди или, уколико се јављају у разним епизоддама, свако њихово појављивање је више или мање независно, сваки пут су они јунаци, главни или споредни, разних новелистичких целина а не носиоци одређених сижејних линија. Њихов положај у делу није одређен правцем и карактером њихове активности него пре свега њиховим местом у општим збивањима, обликом колективног живота касабе који је дошао до изражаја у њиховој личној историји.

У остварењу јединства романа најважнију улогу имају оне личности које су непосредније од осталих повезане са судбином моста, то су: Мехмед-паша, градитељ моста, његова два надзорника, опаки насилник Абидага који, слично Југовићима из друге варијанте Зидања Раванице, присваја новац намењен за исплату радника, и поштени и савесни Ариф-бег, затим управник везировог вакуфа Даутхоџа Мутавелић, који је изгубио живот, узалудно настојећи да сачува од рушења Каменити хан, његов потомак Алихоџа који, иако га нико није ни платио ни задужио, целог живота бде над судбином моста. У појединим деловима романа ти ликови имају нешто од улоге главног јунака, што важи нарочито за Алихоџу, који се повремено јавља у целом „аустријском” делу хронике. За разлику од већине осталих ликова који улазе у хронику личним удесом у колективном збивању, ове личности издвајају се пре свега личним односом према судбини града (и царевине) и према колективним вредностима. Таква улога највише је истакнута код првог и последњег од тих јунака, Мехмед-паше и Алихоџе, који су обојица, сваки на свој начин, обележили ово велико неимарско дело почетком своје патње и тиме мисаоно и емоционално засводили хронику о мосту.

У Мехмед-пашиној одлуци да сагради мост пресудан је био болни доживљај приликом преласка непремошћене Дрине, када су на једној обали остале уцвељене мајке којима су отели децу, а на другој почињао његов пут према неизвесној будућности. „Као физичку нелагодност негде у себи – црну пругу која с времена на време, за секунду-две, пресече груди надвоје и заболи силно – дечак је понео сећање на то место, где се прелама друм, где се безнађе и чамотиња беде згушњавају и таложе на каменитим обалама реке, преко које је прелаз тежак, скуп и несигуран. То је било рањаво и болно место те и иначе брдовите и оскудне крајине, на коме невоља постаје јавна и очита, где човек бива заустављен од надмоћне стихије и, постиђен због своје немоћи, мора да увиди и јасније сагледа и своју и туђу беду и заосталост. Да превлада тај унутрашњи бол и отклони ону „црну пругу” која му је пресецала груди надвоје, као што је његов живот био пресечен између два света, једног из кога је потекао и другог у коме је постао велик и моћан, он је дошао на мисао о мосту којим ће спојити две стрме обале Дрине, саставити „два краја друма који је ту прекинут” и на тај начин повезати „Босну са Истоком, место свог порекла са местом свог живота”.

Неколико векова после тога Алихоџа доживљава исту визију болне празнине, али са супротним значењем. Док је велико везиру „блеснула” слика моста на месту где је зјапила провалија, Алихоџа је видео провалију на месту на коме се вековима уздизала складна линија моста. Први пут је видео ту слику као привиђење у тренутку када је, рањен и понижен, прочитао проглас о аустријској окупацији Босне залепљен на мосту. Тада му се учинило да је мост „одједном порушен на средини, тамо код капије; да га је она бела, широка хартија швапског прогласа пресекла по половини као безгласна експлозија и да ту зјапи провалија”. Други пут је ту провалију видео на јави, на крају романа, када је, између два ратом подељена света, мост био доиста експлозијом „пресечен по половини”. „Седмог стуба није било; између шестог и осмог зијала је празнина кроз коју се у косој перспективи назирала зелена речна вода”. Тако и на почетку и на крају романа имамо исто: трауматични доживљај провалије која прекида пут, раздваја обале, светове и људе, и мисао да провалију треба премостити, оно што је раздвојено повезати и приближити, мисао из које се рађа и мост и ова хроника о мосту.


 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за III разред средње школе, Позајмице

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s