Fridrih Šiler, Rukavica

Na današnji dan rođen je jedan od velikana nemačke književnosti, Fridrih Šiler. U znak sećanja na njega – pesma „Rukavica“, u prevodu  Alekse Šantića.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Der Handschuh

The Glove

 

Rukavica

Pred baštom svojih lavova kruti’,
očekujući okršaj ljuti,
kralj Franc je sjeo;
okolo njega najbliži tronu
a krugom gore, na balkonu,
lijepih dama venac se spleo.

I kako prstom kralj dade znak
i otvori se zagrad jak,
opreznim skokom, silan i zdrav,
izađe lav.
Pa kada mirno i oholo
pogleda okolo,
zevnu i okom kresnu
i grivom tresnu,
pa se proteže
i leže.

I opet kralj dade znak.
I brzo tada
iz drugih vrata,
streljajući okom,
divljim skokom,
iskoči tigar jak.
Pa kada lava pozna jasno,
zaurla glasno
i repom strašno, divlji drug,
šinu i mahnu uokrug,
i jezik, crven ko krv,
isplazi strv,
i reži, pazi,
lava oblazi,
zatim se uz rik grozni i duži,
na stranu pruži.

I opet kralj dade znak.
Iz dvoja vrata, ko vihor ljut,
dva leoparda, najedanput,
jurnuše, žedni borbe i plena svog,
na tigra krvavog.
On ih dokopa u šape junačke,
a lav tek riknu, prope se vas,
i sve se smiri u jedan čas,
krvi žedne i ljute mjere se sve i ćute
polegle strašne mačke.

Iz lijepe ruke vlastelinke mlade
tad s ruba altana rukavica pade
u središte pravo, baš između lava
i tigra krvava.

Vitezu Delorgu porugljivo tada
okrenu se lepa Kunigunda mlada:
„Ako vam je ljubav silna, vrela tako,
kao što se meni kunete jednako,
onda rukavicu dignite mi, molim!“

Brzo strča vitez zvjerovima holim;
u ogradu strašnu, sevajući okom,
stupi stalnim krokom;
na središte grdno među zveri stiže
pa lagano prstom rukavicu diže.

Svi u čudu motre, groze se i strepe
i vitezi mladi i gospođe lepe.
No on natrag dođe mirno, tihim gredom,
i kličući svi ga pozdraviše redom.
S pogledima nježnlm i sjajnim ko zraci,
nudeći mu novu sreću s vedra lika, —
Kunigunda lepa dočeka vojnika,
no on joj u lice rukavicu baci:
„Ja ne tražim hvale, meni do nje nije!“
I u istom času vitez ostavi je.

Preveo Aleksa Šantić