Николај Велимировић, Молитве на језеру

На данашњи дан 4. јануара 1881. рођен је Николај Велимировић, српски православни теолог, епископ жички и охридски. За собом је оставио бројна књижевна дела духовне садржине, међу којима значајно место заузимају његове беседе и молитве.

Photo by Branijeta

Monastery Žiča, rosette on the front of the church.

Никакво ми зло људи не могу учинити

 Никакво ми зло људи не могу учинити, ако у мени нема рањивог места.

Видех две пећине, од којих једна одаваше ехо, а друга беше нема. И прву посећиваху многа радознала деца и несташно се надвикаваху с пећином. А из друге се посетиоци брзо враћаху, јер им не одговараше ехом.

Ако је душа моја рањива, свако зло светско одјекиваће у њој. И људи ће ми се смејати, и наваљиваће све јаче са својом виком.

А заиста, неће ми нахудити злореци људи, ако је језик мој заборавио изговарати зле речи.

Нити ће ме ожалостити пакост споља, ако нема пакости у срцу мом, да одјекује као козји бубањ.

Нити ће моћи гневом одговорити на гнев, ако је гнездо гнева у мени испражњено, те нема шта да се буди.

Нити ће ме страсти људске заголицати, ако су страсти у мени претворене у пепео.

Нити ће ме ожалостити неверство пријатеља, ако сам ја Тебе изабрао за свога пријатеља.

Нити ће ме замамити преварни духови светске сласти, части и власти, ако је душа моја као пречиста невеста, која само Светог Духа прима.

Никога људи не могу у пакао отиснути, ако се сам не отисне. Нити људи могу некога дићи на раменима својим до престола Божјег, ако се сам не дигне.

Ако душа моја нема отворених прозора, никакво се блато у њу не може убацити.

Нека устане сва природа против мене, ништа ми не може учинити, до једино, што пре постати гробом тела мога.

Сваки светски усев засипа се ђубретом, да што пре никне и боље расте. Ако је душа моја, авај, напустила девичанство своје и примила семе овога света у себе, онда ће морати примити и ђубре, што свет баца на своју њиву.

Али ја Тебе призивам дан и ноћ: настани се у души мојој и затвори све улазе за непријатеље моје. Учини пећину душе моје празном и немом, да нико од света не пожели ући у њу.

Душо моја, пећино вечности, не допусти временом разбојницима да уђу у тебе и наложе свој огањ у теби. Буди нема кад те дозивају. Буди непокретна кад ударају о тебе. И стрпљиво чекај Домаћина свога. Заиста, доћи ће.

Photo by Branijeta

Monastery Žiča, Serbian medieval monastery from the first half of the XIII century. It was built by the first Serbian crowned king of the Nemanjić dynasty, Stefan Nemanjić, with the great support and help of his brother, the first Serbian archbishop – St. Sava. After acquiring the ecclesiastical independence of the Serbian Orthodox Church, in 1219, the seat of the autocomplete Serbian Archbishopric was located in Žiča.

 

Advertisements

1 коментар

Објављено под Кутак за читање

Један одговор на “Николај Велимировић, Молитве на језеру

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.