Poezija u slici i reči

Jedna od čestih tema među nastavnicima koji predaju književnost u srednjim školama je čitanje ili preciznije , otpor novoh generacija prema čitanju beletristike. Govori se o tome kako učenici ništa ne čitaju, kako nemaju strpljenja da se bave umetničkim štivom  i kako čak, mnogi od njih, nisu u stanju ni da proniknu u smisao teksta koji obiluje prenesenim značenjima. Otpor prema čitanju dovodi do toga da se i poznavanje maternjeg jezika kroz generacije sužava i svodi na nedopustivo mali leksički fond, pa jezik gubi mnoge svoje moćne funkcije, koliko ekspresivne toliko i receptivne, jer mladi teško pronalaze reči  koje bi povezali sa svojim mislima, emocijama, težnjama…

Mnogo godina radila sam u srednjoj stručnoj školi i znam da je, mada nije ispočetka bilo tako, ova konstatacija s godinama postajala sve tačnija. U nastojanju da nešto promenim,  pribegavala sam različitim metodama ne bih li kod svojih đaka probudila osećaj za lepotu jezika i svest o njegovoj nesagledivoj moći. Imala sam sreću da radim u umetničko-zanatskoj školi u kojoj nije bilo toliko teško povezati ekspresivnost reči sa sklonošću mojih učenika da se lako i vešto likovno izražavaju, pa sam odlučila da to dvoje spojim u jednom malom eksperimentu. Čim sam na internetu otkrila blackout poeziju, nisam oklevala da zajedno sa svojim učenicima istražim ovu pesničku „tehniku“.  Nije nam bilo potrebno mnogo; dovoljno je bilo da na čas donesu stranice sa tekstom iz nekih novina, starih čitanki ili čega god, olovke i bojice i svoju radoznalost i kreativnost. Zašto nam je to bilo potrebno? Zato što blackout poezija nastaje izdvajanjem reči na već postojećem tekstu, njihovim smisaonim povezivanjem i isticanjem, tako da dobijaju posve novi smisao i značenje. To je kao neka vrsta „reciklaže“ tuđeg teksta. Iz nekog novinskog članka o dnevnim događajima može da nastane sasvim nova, originalna tvorevina, pesma, aforizam, kakva lepa sentenca… Dodatnu vrednost ovim radovima daje  crtež kojim se prekriva ostatak teksta, a u tu veštinu svojih đaka nisam sumnjala.

Budući da smo upravo proučavali modernizam u književnosti, odlučila sam da to bude kontekst u koji će učenici nastojati da uklope kako svoje pesničke, tako i likovne tvorevine. Imali su slobodu da rade samostalno ili u paru i zadatak da se pripreme da nakon završetka svojih radova obrazlože zašto su ih osmislili upravo tako.  Koliko god sam bila uzdržana u svojim očekivanjima, moram priznati da sam bila fascinirana rezultatima. Iako je među njima bilo i naivnih dečijih crteža i reči koje nisu zvučale baš kao poezija, većina radova je u potpunosti uspela. Posebno dragocena je bila analiza koja je usledila. Učenici su veoma kritički govorili o radovima svojih drugova, a nastojali su i da valjano obrazlože sopstvena ostvarenja. Osim otkrivanja mogućih značenja svojih pesničkih tvorevina, uočavali su i šta se u njima može dovesti u vezu sa poetikom avangardnog stvaralaštva, a šta odstupa od nje. Tako smo u dva školska časa spojili više stvari – učili smo kako nastaje poezija, istraživali mogućnosti jezika i obnovili znanje o avangardnoj umetnosti.

O tome koliko smo zaista uspeli u svom blackout poetry eskperimentu govore radovi mojih učenika.

Branijeta Kondžulović

S jeseni, Ivana Rajkovića

S jeseni,
divlji kesten pada
-vrtoglavo.
Trebalo bi dati anđelu plod
kada sunce crta
zvezdice od zlata.

Put ka sebi, Tatjane Jovin

Slušamo sebe
kao da smo
ono što šuma sanja
vetrom osvetljen put.
Idemo sebi u susret.

U iščekivanju, Vanje Savić

Zaboravljam pravila.
U glavi brisani prostor.
Ostajem u iščekivanju.

Sjaj osmeha, Ivane Marjanović

Na ulici
U tami
Osmeh zasija.
Nestanu boli i laž
sve.
I tiho zamagli ulice sveta.
Ko cvet
rađaju se
sreća i san.

Metafora, Jelene Terzić

Nisam želeo
Lament nad patnjom.
Želeo sam metaforu
u životu drugih.

Podložak za Jeleninu pesmu nije bio tako poetičan: 

Sećanje na ljubav, Ivana Rajkovića

Setim se ljubavi,
prvi dani.
Kad ruke drhte, nesigurno.
Klatno teško udari me,
dižem okna prozora,
šapućem, nesigurno,
ime.

Trenutak, Nikole Kovačeva

Dva najplavlja oka su gledala
dovoljno za oboje!
Od njenog osmeha
sa filmslog platna
nisam mogao da govorim.
Nasmejala se
ustala
i otrčala.

Dosta je, Vanje Savić

(Vanjina pesma u duhu futurizma nastala je od mnogima poznate ljupke priče za decu, o malom prstu.)

Makazama seći knjige, haljine, prste!
Šibicama izgoreti prostirke.
Da vide da nisi ti najgori.
Dosta je!

Iščekivanje, Ivane Marjanović

Kad te pogledam
nešto u meni
se menja.
Sve je nestvarno
Otvaram kapije snova
u iščekivanju tvojih očiju.

Ništa, Katarine Dobrijević

Nisam ništa,
nikad ništa,
nigde ništa…
Nemaš brige –
nemoj žaliti.

Krug ludila, Jelene Milojević

Nema ljudskih prava. Država je nastala tako što su se ljudi odrekli slobode.
Svi ne bismo da se bijemo. Svako ima pravo da iskaže nezadovoljstvo.
Svakog dana ljudi se dele, sve postaje luksuz, a država prstom nije mrdnula.
Naprotiv, oni mirno izražavaju svoj stav.
Svi znamo, ludilo nikada ne ide samo.

Radovi koje nisam objavila u ovom članku nalaze se na naslovnoj strani sajta Viblionica.