Ходочашће

У многим школама се већ увелико припремају светосавски рецитали и други пригодни програми којим обележавамо дан нашег светитеља и школског патрона, Светог Саве. Овај програм сачувала сам као успомену на изузетно лепу сарадњу са колегиницом Весном Багарић, наставницом српског језика и књижевности и наставницама уметничких предмета у Школи за дизајн текстила, а објављујем га зато што верујем да неком од вас може послужити као инспирација за овогодишњу приредбу.

ХОДОЧАШЋЕ

(сценарио за светосавску приредбу)

Приредба, традиционално, започиње Химном Светом Сави

Увод у програм:

 Ученица (име):

За својих шездесет година живота наш светитељ и патрон, Свети Сава,  неуморно је утабавао бројне стазе којим ће ходати потоња српска поколења. Био је родоначелник мноштва важних делатности на којима се темељила ова земља, и о којима сви већ много тога знамо, али и настављач мисли и лепих обичаја мудраца од којих је учио.

Искусио је да  свет заиста разумемо једино ако га изблиза упознамо и није чекао да свет дође к њему, него му је ишао у сусрет. Неуморно је путовао крепећи се духовношћу и лепотом светиња којима се поклањао и тако је свој живот претворио у непрекидно ходочашће.

Ученик (име):

И ми данас радо путујемо. Са жаром стремимо да пронађемо своју везу са Црквом Свете Софије и искусимо лепоту Сикстинске капеле, да видимо Вазнесењску цркву и чудесно здање Саграда Фамилија,чезнемо да чујемо нотрдамска звона, да проникнемо у тајну египатских пирамида, да закорачимо међу стубове Партенона, погледамо у сводПлаве џамије, додирнемо Зид плача… Помисао о свим тим храмовима духовности испуњава нас узвишеним осећањима и узбуђењем.

Можда се и Свети Сава тако осећао у својим походима. Али, он је знао нешто чега се многи данас ретко сете: Научио је да не можемо нигде стићи ако не знамо одакле смо пошли и камо смо се и зашто упутили.

Можемо ли, дакле, у својим настојањима да упознамо светске светиње,  тамо заиста стићи својим духом,  можемо ли осетити и разумети сву ту лепоту и наћи своје место у њој, ако не знамо одакле смо кренули?

Ученица (име):

Ако нисмо додирнули камен Студенице, нисмо се поклонили Грачаници, замислили у Манасији, осетили мир Љубостиње,сагледали видик са висине Ђурђевих ступова, упили у своју душу живописе са зидова Сопоћана, Каленића, Милешеве, Жиче и у свом ходочашћу предахнули у хладу фрушкогорских манастира, можемо ли рећи да заиста разумемо шта  значе све те далеке лепоте за којима жудимо?

Сигурно знамо одговоре на ова питања. Наша прошлост је део нашег бића, а на то треба увек да  нас подсећају наша светилишта, племенито једноставна и неразметљива у својој лепоти.  Зато је и данашња приредба у част нашег патрона, својеврсно ходочашће кроз свете просторе српске духовности.

Излази Први ходочасник (име):

Ходам са очевим штапом у руци
Са упаљеним срцем на штапу
Стопала ми сричу слова
Која ми свети пут исписује

Цртам их штапом по песку
Пред спавање
На сваком коначишту
Да ми се из сећања не избришу

Далеко сам још од тога
Да их одгонетнем
За сада ми на вучје сазвежђе личе

Имаћу чиме да испуним ноћи
Ако се жив и здрав кући вратим

(Ходочашће, В. Попа)

 Са друге стране дозлази Други ходочасник (име):

Довде до овог воденог крста
Три су ме вучје стопе довеле
Умио сам лице у рајској реци
Обрисао га о скуте сунцородице
Надвијене над торњевима

Засадио сам очев штап
У глину на обали
Да мећу врбама пролиста

Кренуо сам ка великој капији
Отвореној нада мном у зениту

Нисам знао спушта ли се бели град
Из облака у мене
Или ми из утробе у небо расте

 Ученик (име) уноси кадионицу и свећу, кадионицу ставља испред иконе, а свећу пали и ставља у средину постоља за свеће:

 Мог’о би човек стајати довек
овде где камен на Небо мирише,
док разум слуша шта говори душа
осећаш како светиња дише – Студеница.

Одлази са сцене.

На сцену излазе троје ученика са упаљеним свећама у рукама; почиње тиха духовна музика.

Први ученик (име):

Ту где су боје скупље од злата,
цело је Небо стало под свод.
Ту где се срећу Исток и Запад,
у већност плови мермерни брод.

Прилази постољу за свеће и ту је, прекрстивши се, оставља; одлази са сцене.

 Други ученик  (име):

Ту где су боје од злата скупље,
Ствари лепотом зраче изнутра.
Све мудрости светске одјекују шупље
Ту где су данас и јуче и сутра.

Прилази постољу за свеће, оставља своју свећу и повлачи се са сцене.

 Трећи ученик (име):

Ту где од злата скупље су боје,
Дивна је истина сликана давно.
Промислом Божијим да вечно постоје,
Да нас надахњују православно.

Прилази постољу, прекрсти се, оставља свећу и одлази са сцене.

Чује се духовна музика (по избору наставника – Дивна Љубојевић, Павле Аксентијевић, Мелоди…);
на сцену долази ученица (име), стаје пред икону Тројеручице у молбеном ставу.

Ученица (име):

Црна мајко Тројеручице
Пружи ми један длан
Да се у чаробном мору окупам
Пружи ми други длан
Да се слатког наједем камења

И трећи длан ми пружи
Да у гнезду стихова преноћим

Пружи ми три мале нежности
Док ми не падне хиљаду магли на очи
И главу не изгубим

И док теби све три руке не одсеку
Црна мајко Тројеручице

(Хиландар, В. Попа)

Ученица потом прилази постољу и пали свећу (која је припремљена поред постоља); и даље се чује иста музика; док је она још ту, крај постоља за свеће, прилази јој ученик , пали свећу; ученица одлази, а он се окреће се према публици.

 Ученик (име)

Црвена госпођо Жичо
Из мога срца излазиш

Корачаш седмовратна
У пратњи свог женика сунца
По зрелим таласима жита

Корачаш у правцу своје висине
И високе љубави
У једино могућем правцу

Корачај љубим ти кораке
Црвена госпођо Жичо

(Жича, В. Попа)

Ученица (име) пева „Расти расти“.

Излазе троје ученика; дечак говори стихове, а две девојчице одлазе до иконе, одстоје у молбеном ставу и на постољу пале свеће.

Ученик (име) говори стихове:

Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети,
као Богородице Милешеве и Сопоћана,
да друга рука крај тебе траву не плеви,
да ти вране не ходају по паперти.

Или твоја звона да бар не туку
као срца предака, Грачанице,
да бар светитељи с твог иконостаса
немају наших неимара руку,
ни анђели Симонидино лице.

 (Грачаница, Д. Максимовић)

Прва ученица (име) говори стихове:

Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла у висине узнети.

Да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака давних расејане кости.

(Грачаница, Д. Максимовић)

Прва ученица одлази, друга прилази публици, гледа у висину, преко публике, као да посматра фреску и говори:

Друга ученица (име):

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, –
Твоје већ давно ископане очи!

(Симонида, М. Ракић)

 Чује се тихо музика; излази ученица у монашкој одори, као Јефимија, седа поред сталка за вез и везе; за њом излази друга ученица, стаје пред публику и говори:

 Друга ученица (име)

Јефимија, ћерка господара Драме
И жена деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.

Покрај ње се крве народн и гуше,
Пропадају царства, свет васколик цвили.
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страшне боле отмене јој душе.

Одлази са сцене

Ученица (име) одевена у монашку одору наставља да везе и говори Похвалу кнезу Лазару:

У красотама овога света васпитао си се од младости своје, о нови мучениче кнеже Лазаре, и крепка рука Господња међу свом земаљском господом крепког и славног показа те. Господствовао си земљом Отачаства ти, и у свим добротама узвеселио си уручене ти хришћане, и мужаственим срцем и жељом побожности изашао си на змију и непријатеља божаствених цркава, расудивши да је неистрпљиво за срце твоје да гледаш хришћане Отачаства ти овладане Измаиљћанима, не би ли како ово постигао: да оставиш пропадљиву висоту земаљског господства и да се обагриш крвљу својом и сјединиш са војницима небеског цара.
И тако две жеље постигао си: и змију убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога.
Сада не предај забораву вољена ти чеда која си сирота оставио преласком твојим, јер откако си ти у небеском весељу вечном, многе бриге и страдања обузеше вољена ти чеда и у многим мукама живот проводе, пошто су овладани Измаиљћанима.
И свима нама је потребна помоћ твоја, те се молимо: моли се заједничком Владици за вољена ти чеда и за све који им с љубављу и вером служе.
Тугом су многом здружена вољена ти чеда, јер они што једоше хлеб њихов подигоше на њих буну велику и твоја добра у заборав ставише, о мучениче.
Но ако си прешао из живота овога, бриге и страдања чеда својих знаш и као мученик слободу имаш пред Господом.
Преклони колена пред Владиком који те венчао, моли да многолетни у добру живот вољена ти чеда проводе богоугодно, моли да православна вера хришћанска неоскудно стоји у Отачаству ти, моли победитеља Бога да победу подари вољеним ти чедима, кнезу Стефану и Вуку, за невидљиве и видљиве непријатеље, јер ако помоћ примимо с Богом, теби ћемо похвалу и благодарење дати.
Сабери збор својих сабеседника светих мученика, са свима се помоли прославитељу ти Богу; извести Георгија, покрени Димитрија, убеди Теодора, узми Меркурија и Прокопија и четрдесет севастијских мученика не остави, у чијем мучеништву војују чеда твоја вољена, кнез Стефан и Вук; моли да им се ода од Бога помоћ.
Дођи, дакле, у помоћ нашу, ма где да си.
На моја мала приношења погледај и у многа их урачунај, јер теби не принесох похвалу како приличи, већ колико је могуће маломе ми разуму, па зато и мале награде чекам.
Но ниси ти тако, о мили мој господине и свети мучениче, био малодаран у пропадљивом и маловечном, колико више у непролазном и великом, што примио јеси од Бога, јер телесно страну мене у туђини исхрањивао јеси изобилно, те сада те молим обоје: да ме исхраниш и да утишаш буру љуту душе и тела мојега.
Јефимија усрдно приноси ово теби, Свети.

Ученица (име)  улази полако и у ходу говори зауставивши се поред „Јефимије“:

Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некад грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,

И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калућерским велом.

„Јефимија“ оставља вез, устаје, па обе прилазе постољу, пале свеће уз звуке духовне музике и потом се удаљавају.

Музика траје, излази ученица (име) и лагано, у ходу, говори стихове:

Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда,
С тополе, раста, багрема и дуда,
У млазевима златокосим пада
Несуштаствена месечина. Сада,

Над ливадама где трава мирише,
У расцветаним гранама, сврх њива
Које се црне после бујне кише,
Велика душа месечева снива.

Све мирно. Тајац. Ћути поље равно
Где некад паде за четама чета…
– Из многе крви изникнуо давно,
Црвен и плав, Косовом божур цвета…

(Божур, М. Ракић)

 ХОР ПЕВА ПЕСМУ О БОЖУРИМА

Излази Први ходочасник; прилази полако и говори стихове о Белом анђелу управљајући благо руку и поглед према фресци Анђела из Милешеве. 

Први ходочасник (име):

Проносио сам твој мир и твоју љубав од Мораве до Темзе, Бели анђеле
и кад сам се радовао,
и кад сам на далеке улице као рањена птица пао,
никад, никад те, мили мој, нисам заборављао.

Водиле су ме твоје крупне и мирне рашке очи,
и чега год се дотакох добило је твоју боју
утишану као лимски пејсаж
од жуте оранице, свеле траве, камења, и белог октобарског неба.

(Светислав Мандић, Анђео из Милешеве)

Излази Други ходочасник; поступа слично, али не идентично, као први ученик; за њим излази хор са свим учесницима; сви су на сцени. 

Други ходочасник (име):

Сад, наслоњен на један бели прозор
оивичен црним рамом градских кровова,
слутим нечију руку охрабрења на свом узаном рамену.

То ми се ти, преко стотину даљина, смешиш,
сироти мој Анђеле из Милешеве.

(Светислав Мандић, Анђео из Милешеве)

На крају, сви заједно певају песму Маријо славна (хор пева а остали се придружују)

 

Програм осмислиле: Бранијета Конџуловић и Весна Багарић

За реализацију програма потребно је:

МУЗИКА

У извођењу ученика (уз живу музичку пратњу, ако је то изводљиво):

-Химна Светом Сави
-Расти расти мој зелени боре
-Хеј , драги, драги, божурове сади
-Маријо славна
-Избор духовне музике за музичку подлогу

КОСТИМИ

Стилизација средњовековних костима и свештеничких одора

РЕКВИЗИТИ

1.Постоље за свеће
2.Свеће
3. Икона Тројеручица
4. Фреска Бели анђео
5. Рам, црвено платно, златна свила за вез