Skrivena lica bola na razmeđi dobra i zla

Mada nisam poklonik sadržaja od kojih podilazi jeza i koji podižu stres, bilo da je reč o filmovima ili delima iz oblasti književnosti, znam da mnogi mladi sa kojima delim svakodnevicu vole ovaj žanr, pa sam zato odlučila da objavljivanjem ovog članka doprinesem i njihovom čitalačkom iskustvu i promociji jednog mladog autora, verujući toploj preporuci atutorke teksta koji prenosim u celini.

Autor teksta:

Jelena Dilber, Nova POETIKA

U vreme popularnih triler romana koji vrve od akcije, avanture, napetosti i događaja u trci sa vremenom, nije lako napisati delo koje čitaocima drži pažnju i nameće se kao originalno i posebno.

Prikaz romana

Rodžer Vilijamson, detektiv koji živi i radi u Los Anđelesu, u jednom mamurnom jutru obojenom pokušajem da zaboravi na tragično nastradalu suprugu i sina, dobija vest da mu je dodeljen slučaj nestale devojke, poslednji put viđene u trenutku kada je u auto nasilno uvlači čovek u kostimu Supermena. Dok sa jedne strane policija pokušava da uđe u trag opasnom otmičaru, sa druge se rasvetljava psihopatologija Majkla Tereberija, čije višestruke ličnosti u telu i umu nesrećnog mladića čine niz zločina svojoj žrtvi,  Moli Tomson. Dva paralelna toka radnje spojiće se u zajedničku nit kada policija otkrije identitet onoga koga traži, ali i prići sasvim blizu kulminaciji kada shvate da su Majklovi razlozi za otmicu mnogo komplikovaniji nego što se mislilo, taman toliko da svojim kužnim dahom dodiruju svakog ko mu se u životu i ne znajući zamerio, čak i one koji su mu za petama.

Stvarajući ovaj roman, autor je razvijao pravu akcionu priču u čijoj je žiži glavni negativac okružen brutalnim nasiljem, uz mnogo oružja i eksplozija, a sve to u velikom zapletu punom neizvesnosti i neočekivanih obrta. Smestivši priču u daleku Ameriku, među nebodere Los Anđelesa, osmislio je i tom prostoru odgovarajuće „čvrste momke”, detektive Rodžera i Marfija, koji su sposobni da reše enigmu zločina, ali ne i uspešni u naumu da poremete planove natprosečno inteligentnog Majkla Tereberija. U tom prepletu nepredvidljivih i neočekivanih događaja razvijaju spektakularni akcioni prizori, filmski dinamične scene sa puno napetih situacija, koje očigledno veoma dobro leže mladom autoru.

Ništa manje uverljivi su i dijalozi, detaljni i pažljivo razrađivani, koji likovima daju trodimenzionalnost i ostavljaju prostor za mnoštvo “flešbekova” i objašnjenja motiva za mnogobrojne postupke.

Među njima nema crno-belih ličnosti, ni među “pozitivcima” ni među “negativcima”. Ovi prvi čine pogreške, ne razmišljaju dovoljno, reaguju prebrzo i kolekcionari su mana, a ovi drugi pak, stvarani sa osećajem za složenu ljudsku prirodu, ne predstavljaju čisto „zlo” već u dubini zapekle duše nose razjašnjenje za svako nedelo koje čine. Na taj način su najprijemčiviji čitaocima upravo oni koji imaju slabosti, likovi od krvi i mesa; sa njima se poistovećuju, humanizuju ih i približavaju ih stvarnosti.

Ono što je u romanu posebno vredno, mladi autor Vuk Cvetković, kome ovo nije prvi roman, izgradio je na sebi najpoznatijem – psihološkom polju, budući da je i sam po zanimanju psiholog. Stvarajući Majklov psihološki profil, koji u sebi sadrži čak sedam različitih ličnosti, sublimiranih u njegovom osmom licu zla, na najbolji mogući način je približio slučaj jedne duboko obolele duše koja se u najtamnijim dubinama bori sa poremećajima identiteta, halucinacijama, sumanutim idejama i otuđenjima od sopstvenog uma i tela. Među tim redovima on je pripovedanje iskoristio u pravom smeru – da prikaže njegove unutrašnje borbe, osećanja, misli i strasti, koje događaji, okolina i društvo samo dodatno provociraju, dajući nam opsežnu analizu njegove pomračene psihe.

U psihičkim i emotivnim teskobama i lomovima nimalo ne zaostaju ni ostali likovi, detektiv Rodžer sa problemom alkoholizma i delirijum tremensom ili Moli kod koje se razvija kontroverzni Stokholmski sindrom, tek da nam pokaže kako se pukotine u duši mogu javiti svima i u svakom periodu života.

Razvijajući složenu radnju, Vuk Cvetković naprosto nije mogao da zaobiđe društvo iz kog su njegovi likovi ponikli, te tako sva događanja prožima  sarkastična slika društva koja se ne mora vezivati samo za američko tlo. Protestna okupljanja fan-baze Majkla Tereberija najbolji su pokazatelj na koji način današnje poimanje demokratije može otići u nekom sasvim neobičnom pravcu, toliko izmeštenom, da se mogu pojaviti i oni koji će vatreno braniti zločinca, kriminalca i silovatelja, verujući da štite njegova ljudska prava. Veoma važan i slikovit je govor koji je njihov “idol” izgovorio pred masom, prvi put i nažalost prekasno, osećajući da ga neko iskreno podržava. U rečima da je on samo jedan od onih koji nosi lice zla i da će se vrlo brzo iznedriti još mnogo takvih, mučenih, ponižavanih, nevoljenih, iskazana je jedna velika i važna istina – da je današnje društvo zaboravilo da voli i neguje toplinu duše i nežnost srca, puštajući da zlo prepreči put dobru. Zaboravljajući koji tas vage treba da pretegne, i sami doprinosimo bujanju, razvitku i pobedi zla. A na takvim temeljima jedino je izvestan samo bol.