Готово да сам и заборавила када сам последњи пут објавила нешто на Књигољупцима. Разлози су разни, но можда је најближи истини недостатак воље. Просто ми је фалио онај снажни подстицај који потисне умор, зажмури на недостатак времена и украде драгоцене минуте за одмор у касне сате, како би следећег дана на сајту освануо нови текст, песма, прича, приказ какве књиге, шта год… А онда се, неочекивано као све што је посебно и драгоцено, тај подстицај појавио. Открила сам Веру.
Вера има седамнаест година. Воли да чита и воли да пише, али и не слути колико вреди то што са лакоћом истиче из њене оловке, из њених мисли и душе. Још увек ми не верује да је на путу да постане мајстор кратке приче; за њу су то само обични писмени задаци, али ја знам да се у Вери скрива писац. У нади да ће ми поверовати и да никада неће престати да пише, одлучила сам да делић тога, што сам имала прилику да прочитам, поделим са вама.
Ова прича инспирисана је Домановићевом сатиром „Данга“.
Аутор: Вера Вукмировић
Mркли je мрак. Мрак којег се чак и мајка која смирује дете плаши. Све је тамно. Да ли време постоји? Да ли пролази? Колико дуго се крећеш кроз таму?
И луташ, каткад угледавши искрице светла, које се накратко појаве и утихну. И опет мрак. Искрице се пале и гасе. Гледаш их и надаш се да ће нека довољно дуго сијати, да ти обасја пут. Но, једна звезда није довољна. Мрак је унедоглед. Куда ли води овај пут?
„Добро дошли!“, изненада се зачу глас. „ Добро стигли у земљу из бајке! Врста, звана човек, никада није била толико развијена колико је сада. Ватра, точак, локомотива, електрична струја, интернет… па, све то је био тек почетак! Људи су овде достигли свој врхунац. Имате прилику да посетите земљу која никада није била развијена колико је сад. И у њој један до сада најразвијенији град. И у њему све сами интелектуалци.
У овом граду сви све знају. Имамо министра, ах, јако паметан човек, коме кад само отвори уста, памет покуља напоље, просто да вас поплави. У све се разуме, у свему те исправи ако грешиш, човек за пример. И како то овде увек бива, паметни министар има паметног сина – ма, пљунути отац! Наследио очеву памет, а и још понеке ситнице, заједно са правилним васпитањем, којем га одмалена уче, па га сви много воле. А како и да га не воле, кад је министрово дете! И тако, преко овог узор-детета, стижемо до школе. Још на самом улазу запањиће вас понашање наше деце. Дисциплина без примедбе. Сви мирно седе и гледају у мобилне телефоне. Уче деца! Усвајају паметне садржаје. Све је овде укорак с временом. Како је све то лепо! Па како су сви исти! Исте униформе, исти манири, тако и треба да изгледају будући министри, правници, државници, јер шта би друго и требало да буду министарска деца. А већ што сви све знају! Не би требало да вас зачуди кад исправе наставника, то се напросто родило паметно. Међусобно поштовање и разумевање, па осећајност, сви гледају да увек дају предност другом, све управо онако како су их њихови родитељи, наши врли држављани, научили.
А ако се некад и појави неко другачије дете, не дај Боже без униформе, да ремети ред и ради на своју руку, не брините, одмах ће му неко указати на недостатак. И за њега већ постоји спремна униформа.
Borrowed from: https://stockcake.com/i/moonlit-lonely-road_1206086_531668
На врху државе, по природи ствари, налазе се људи који све најбоље знају. Они већ деценијама улажу напоре како бисмо стигли до овде где јесмо. Штампају нам униформе, производе интелектуалне садржаје и шаљу их деци на телефоне, становницима додељују награде за фину дисциплину и још много тога! Ако сте се упутили у земљу какву нигде нисте видели, на правом сте путу, само изволите!“
„Али, господине, ја ништа од тога не видим!“
„Ништа необично странче, то је због тога што смо у мраку!“
knjigoljupci 