Шемса

Вера је управо завршила трећи разред у Четвртој гимназији у Београду, а ову причу написала је са петнаест година. Њена тадашња наставница, Снежана Стојановић, препознала је Верин дар и подстакла је да своју причу пошаље на конкурс „Табла Фест ’22“. Тема конкурса, на ком је Вера освојила прву награду, била је „Урадићу, постаћу, знаћу“, а ми причу објављујемо под насловом „Шемса“, по имену јунакиње која нам, кроз нарацију у првом лицу, открива мали, али многозначан фрагмент свог живота.

Аутор: Вера Вукмировић

Баба ми је увек говорила да сам њено сунце, а Шемса значи сунце, па сам зато ја Шемса.
Мој посао је да скупљам паре. Митке свира хармонику, а Тадија добош. Обично уђемо у најпунији бус, али нас је данас једна надрндана риџованка избацила напоље. Митке ју је псовао, Тадија је пребројавао паре, а ја сам гледала у билборд. На њему је била нека превише савршена девојка. Читала сам речи написане поред ње: „До-бро до-ша-о“…
Ја никада нисам ишла у школу. Није ни Митке, а ни Тадија. Мене је баба учила да пишем и читам, а њих нико. У писању сам одлична, али ми читање не иде. Слова ми се мрдају. Беже ми. „У-св-ој“… Ја не знам баш математику, баба није стигла да ме научи. Она и отац су се стално свађали. Баба је желела да нас шаље у школу, а отац је говорио како су књиге скупе. На крају је он отерао бабу из куће, а мама и ја смо плакале. „С-а-н“ и зато ја сада, увек, вежбам читање сама: „Добро дошао у свој сан“. Иако на билбордима увек пишу глупости.
Ушли смо у други бус, и извели исту представу као у прошлом.
„Ми смо цео дан по бусевима, а други клинци се зезају по граду“, кукао је Тадија. Митке и Тадија мисле да нам је запала шугава судбина. Шугава јесте, али ја сам је прихватила. Ко зна, можда ћемо некада скупити паре за књиге. И бити као сва нормална деца. Можда.
Прилазимо кући. Све је као и обично. Комшинице тртљају, као и увек. Ограда је рђава и нахерена, као и увек. Лева страна зида је влажна и на њој се нахватала буђ, као и увек. Из куће допире бука, као и увек.
„Немамо пара да хранимо још једна уста“, виче отац. Мама је прекрила руком чело. Чим смо ушли, она нам говори: „Митке, Тадија, Шемсо, добићете сестру!“
Нису срећни, то није чудно, али ја јесам. Добићу сестру! Одувек сам желела сестру. Биће лепша од савршене са билборда! И ја ћу је научити да пише.
Једном ћемо можда обе да порастемо. И да одемо негде. Што даље одавде. И да можда пронађемо бабу! Можда. Живот је право чудо!