Архиве ознака: esej

Шта је то есеј?

Реч есеј позајмљена је из француског језика и у преводу значи покушај или оглед. Као књижевна врста есеј се налази на граници између неколико области које се служе писаном речи – између књижевности, публицистике и науке. Пошто га је тешко одредити, обично се дефинише као књижевно-научна врста. Писци есеја, међутим, не користе, у дословном смислу, научне методе доказивања својих тврдњи, мада се служе и чињеницама и логиком на којима се наука заснива. Некада се више ослањају на своје импресије, лично искуство и ставове, како би са читаоцима поделили своја размишљања о теми којом се у есеју баве, а некада се позивају на податке и тврдње из литературе како би поткрепили своје ставове или их супротставили нечијим туђим схватањима. Зато нам есеј понекад  може личити на неки лирски текст у прози или на кратку причу, а понекад на научну расправу.

У есеју се може расправљати или размишљати о готово свему што окупира људску пажњу; о уметности, о друштвеним феноменима, о моралу, о општим питањима живота, о свим духовним и материјалним појавама које нас окружују. Област из које се најчешће црпе теме за нове есеје је култура.   Тема може бити неки актуелни проблем или појава из области културе, или ново уметничко дело или правац, али и нови, другачији поглед на уметничка остварења чију је вредност историја већ одавно потврдила. (О делима Шекспира или Достојевског, Микеланђела, Бетовена… написано је небројено много текстова, али то не значи да су ове теме исцрпљене и затворене за нека нова сагледавања.)

Структура есеја, било да је реч о форми или о садржају, није ничим условљена. Она зависи од стила, креативности, проницљивости и књижевног умећа аутора. Предуслов за добар есеј ипак постоји: добра упућеност у проблематику, ерудиција писца и његове перцептивне и  аналитичке способности.

Као први писац есеја у Европи помиње се познати су француски писац и филозоф Мишел де Монтењ. Он је заслужан и за именовање ове књижевне врсте.  У периоду од 1580.  до  1588. објавио је три књиге под називом  Есеји. (Како је сам говорио, писао је угледајући се на Плутарха и Сенеку, што значи да је есеј суштински много старији него што мислимо.)

Осим Монтења, есеје су кроз историју писали и Френсис Бекон, Иполит Тен, Сент-Бев и многи други филозофи и писци.  У 20. веку есеј достиже савршенство под пером  уметника као што су Томас С. Елиот, Вирџинија Вулф, Андре Жид, Томас Ман, Стефан Цвајг…

У српској есејистици посебан печат су оставили Богдан Поповић, Јован Скерлић, Исидора Секулић, Милан Богдановић,  Милош Црњански, Иво Андрић…

(Примери есеја у програму књижевности за средњошколце: О култури, Исидоре Секулић и Разговор с Гојом, Иве Андрића.)

Бранијета Конџуловић

 

Извор: Речник књижевних термина, Београд: Нолит, 1986.

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за IV разред средње школе