Архиве ознака: Knut Hamsun in Serbian language

Ако нисте читали, предлажем – Глад

 

Кнута Хамсуна, великог Норвешког писца, многи називају оцем модернизма. Свој први роман „Глад“ објавио је 1890. отварајући једно посве ново поглавље у европској прози. У средишту његовог интересовања је урбани, невидљиви човек, у отуђеном и равнодушном свету, уклештен између спознаје о апсурдности свога постојања и нагонског порива за одржањем у животу. Пратећи свога јунака (који веома личи на самог писца у одређеним фазама живота) кроз егзистенцијална тумарања, он са неслућеном лакоћом понире у најскривеније кутке његовог бића и открива механизме помоћу којих се, иако дубоко свесно свога безнадежног стања, грчевито и са повременим задивљујућим ентузијазмом, опире коначном пропадању.

Иако је настао крајем деветнаестог века, овај роман није ништа мање актуелан на почетку двадесет првог. Проверите зашто.

Пред вама је неколико одломака из романа „Глад“, као мали подстицај да књигу прочитате у целини.

 

Било је то у оно време када сам као скитница живео и гладовао у Кристијанији, том јединственом граду који никог не пушта од себе а да му не удари свој жиг…

Лежим отворених очију у собици на мансарди и слушам како сат у стану испод мене избија шест; довољно се разданило, и по степеницама је отпочело ходање горе-доле. Соба ми је око врата закрчена старим бројевима Јутарњег листа, и већ могу да разазнам оглас неког чувара светионика, док се лево од њега јасно види масним, косим словима одштампани оглас за свеж хлеб пекара Фабијана Олсена.

***

Ко зна, мислио сам, вреди ли уопште даље тражити било какав посао. Сви ти откази, полуобећања, одлучна одбијања, све наде које сам гајио и које су се затим рушиле, нови покушаји који су се сваки пут завршавали ни са чим –  све је то убило храброст у мени. Последњи пут, тражио сам место благајника, али прекасно сам дошао, а ионако не бих могао да положим кауцију од педесет круна. Претходно сам се пријавио за ватрогасца. Било нас је педесетак у чекаоници, и сви смо се прсили да се покажемо снажни и храбри. Један од чланова општинског одбора обилазио је и посматрао кандидате, пипао их за руке и постављао им ово или оно питање; поред мене је само прошао, климнуо главом и рекао да не одговарам јер носим наочаре.Отишао сам тамо још једном, без наочара, наравно; стајао сам намрштен и трудио се да изгледам оштрији од ножа, али је члан општинског одбора поново прошао поред мене и осмехнуо се – препознао ме. Најгоре је што ми је одело било сасвим изношено, и нисам више могао да се јављам људима као пристојан човек и тражим посао.Тако сам полако, равномерно и неизбежно тонуо све ниже и ниже. На крају сам остао готово онако како ме мајка родила. Нисам имао чак ни чешаљ; нисам имао ни једну једину књигу коју бих могао да читам у тешким тренуцима. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање