Архиве ознака: pesma Marina T. S. Eliot

Томас Стернс Елиот, Марина

4. јануара 1965. године умро је Томас Стернс Елиот, по рођењу амерички, по свом избору енглески, а по значају и утицају на књижевност у целини, светски песник.

Из Антилогије модерне америчке поезије

Просвета, Београд, 1972.
Изабрао и приредио Иван В. Лалић
Превод Бранка Лалић и Иван Б. Лалић

Елиот је рођен у Сен Луису. Студирао је на Харварду, Сорбони и у Оксфорду. У Енглеској је остао до конца живота, делујући као песник, критичар, издавач, и више година уредник врло утицајног књижевног часописа Criterion. Од појаве поеме Пуста земља и неких критичарских текстова, Елиот је деценијама вршио снажан утицај на америчку и енглеску поезију; критичар и песник сједињују се у његовој личности у нераздељив амалгам. Поред тога, Елиот је писао и драме у стиху, оживљавајући ову форму на занимљив и поетски уверљив начин. Међу признањима које је добио као једна од највећих песничких фигура модерног доба, истиче се Нобелова награда, која му је додељена 1948. године.

Међу његове најпознатије књиге спадају:

Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Holllow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Collected Poems 1909—1935 (1936); Four Quartets (1943).

Бурное море ночью – Айвазовский. https://yandex.com/collections/card/5a9830440c1ed284e1072648/

Марина

 Quis his locus, quae regio, quae mundi plaga?

Каква то мора какве обале какве суре стене и
каква острва
Каква то вода пљуска прамац
И мирис боровине и песма шумског дрозда у магли
Какве се то слике враћају
О кћери моја.

Они који оштре зуб пса што значи
Смрт
Они који блистају славом колибрија што значи
Смрт
Они који пате од заноса звери што значи
Смрт

Постали су бестелесни, ветром неким покорени,
Дах боровине и магла шумске песме
Милошћу овом растворени у простору

Какво је то лице, мање јасно и јасније,
Куцај била у руци, мање снажан и снажнији —
Подарен или посуђен? Од звезда даље и од ока ближе
Шапати и смејуцкања у лишћу и забрзале стопе
Испод сна, где све се састају воде.
Косник напукао од леда и боја напукла од јаре.
Ја сам то створио, ја сам заборавио
И сећам се.

Слаба снаст а једра трула
Између једног јуна и другог септембра.
Створио то не знајући, полусвесно, незнано, своје.
Кобиличин вој попушта, даске треба шуперити.
Тај облик, то лице, тај живот
Живљен да се живи у једном свету времена
ван мене; пусти
Да одрекнем се свог живота за тај живот,
Говора свог за то неизречено,
Пробуђено, отворене усне, наду, нове бродове.
Каква то мора какве обале каква гранитна острва
према мојим ребрима дрвеним
И шумски дрозд што зове кроз маглу
Кћери моја.

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање