Архиве ознака: American modern poetry

Томас Стернс Елиот, Марина

4. јануара 1965. године умро је Томас Стернс Елиот, по рођењу амерички, по свом избору енглески, а по значају и утицају на књижевност у целини, светски песник.

Из Антилогије модерне америчке поезије

Просвета, Београд, 1972.
Изабрао и приредио Иван В. Лалић
Превод Бранка Лалић и Иван Б. Лалић

Елиот је рођен у Сен Луису. Студирао је на Харварду, Сорбони и у Оксфорду. У Енглеској је остао до конца живота, делујући као песник, критичар, издавач, и више година уредник врло утицајног књижевног часописа Criterion. Од појаве поеме Пуста земља и неких критичарских текстова, Елиот је деценијама вршио снажан утицај на америчку и енглеску поезију; критичар и песник сједињују се у његовој личности у нераздељив амалгам. Поред тога, Елиот је писао и драме у стиху, оживљавајући ову форму на занимљив и поетски уверљив начин. Међу признањима које је добио као једна од највећих песничких фигура модерног доба, истиче се Нобелова награда, која му је додељена 1948. године.

Међу његове најпознатије књиге спадају:

Prufrock and Other Observations (1917); Poems (1920); The Waste Land (1922); The Holllow Men (1925); Ash-Wednes-day (1930); Collected Poems 1909—1935 (1936); Four Quartets (1943).

Бурное море ночью – Айвазовский. https://yandex.com/collections/card/5a9830440c1ed284e1072648/

Марина

 Quis his locus, quae regio, quae mundi plaga?

Каква то мора какве обале какве суре стене и
каква острва
Каква то вода пљуска прамац
И мирис боровине и песма шумског дрозда у магли
Какве се то слике враћају
О кћери моја.

Они који оштре зуб пса што значи
Смрт
Они који блистају славом колибрија што значи
Смрт
Они који пате од заноса звери што значи
Смрт

Постали су бестелесни, ветром неким покорени,
Дах боровине и магла шумске песме
Милошћу овом растворени у простору

Какво је то лице, мање јасно и јасније,
Куцај била у руци, мање снажан и снажнији —
Подарен или посуђен? Од звезда даље и од ока ближе
Шапати и смејуцкања у лишћу и забрзале стопе
Испод сна, где све се састају воде.
Косник напукао од леда и боја напукла од јаре.
Ја сам то створио, ја сам заборавио
И сећам се.

Слаба снаст а једра трула
Између једног јуна и другог септембра.
Створио то не знајући, полусвесно, незнано, своје.
Кобиличин вој попушта, даске треба шуперити.
Тај облик, то лице, тај живот
Живљен да се живи у једном свету времена
ван мене; пусти
Да одрекнем се свог живота за тај живот,
Говора свог за то неизречено,
Пробуђено, отворене усне, наду, нове бродове.
Каква то мора какве обале каква гранитна острва
према мојим ребрима дрвеним
И шумски дрозд што зове кроз маглу
Кћери моја.

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Емили Дикинсон, Осетих погреб у свом уму

Из Антилогије модерне америчке поезије

Просвета, Београд, 1972.
Изабрао и приредио Иван В. Лалић
Превод Бранка Лалић и Иван Б. Лалић

Животни пут Емили Дикинсон толико је сиромашан догађајима, да представља прави изазов за биографе који воле микроанализу и смеле интерпретације нејасних или немаштовитих чињеница. Песникиња је рођена у Амхерсту, у Масачусетсу, где је у очинској кући и провела животне рачунајући једну школску годину у колеџу и кратке боравке у Вашингтону, Филаделфији и Бостону. Њена породица дубоко је укорењена у Нову Енглеску. Емили је до своје двадесет шесте године била позната као живахна, духовита и друштвена девојка. После тога се повлачи у кућу из које готово никада не излази; остатак живота проводи као усамљеник, са све више чудачких навика. Прави разлог овог преокрета у њеном животу није утврђен. Биографи се углавном слажу да је у питању нека велика и неузвраћена љубавали се разилазе у нагађањима у кога се песникиња била заљубила, и упуштају се у замршене и понекад сасвим необразложене претпоставке. Остаје чињеница да је Емили Дикинсон годинама упорно неговала своју самоћу, своје идиосинкразије и своје склоностина пример, да неуморно пише писма пријатељима или да суседима и деци суседа шаље колаче које је сама испекла, уз тајанствене поздраве и поруке на цедуљицама. На сличним цедуљицама исписивала је и своје песме; практично их и није објављивала, па је тако откриће њених хиљаду двеста песама, нађених после смрти песникиње по њеним фиокама и кутијама, било својеврсно изненађење. Заједничким напором песникињине сестре и њених пријатеља, ова заоштавтина је почела да излази пред свет, да у овом веку дефинитивно установи славу свог усамљеног творца.

Емили Дикинсон умрла је на данашњи дан, 10. децембра 1830. године.

Осетих погреб у свом уму
И жалобника корак да се
Врзма и ступа, ступа, све док
Не би ко свест да пробија се.

А када сви су поседали
Ко бубањ стаде обред неки
Да тутњи, тутњи, па помислих
Да ће ми памет обамрети.

А тада чух да дижу ковчег,
И кроз душу ми истих оних
Оловних чизми зачух шкрипу;
Тад простор започе да звони,

Ко сва небеса да су звоно,
А све је дедно ухо само,
А ја и тишина, чудна бића
Самотно насукана амо.

И тад у разуму пуче даска,
И ја све дубље падах, падах,
И по свет згодих сваким падом,
И знањем окончах тада.

 

 

 

I felt a funeral, in my brain,
And mourners to and fro
Kept treading, treading, till it seemed
That sense was breaking through –

And when they all were seated,
A service, like a drum
Kept beating, beating, till I thought
My mind was going numb.

And then I heard them lift a box
And creak across my soul
With those same boots of lead, again,
Then space began to toll,

As all the heavens were a bell,
And Being, but an ear,
And I, and silence, some strange race
Wrecked, solitary, here.

And then a plank in reason, broke,
And I dropped down, and down –
And hit a world, at every plunge,
And finished knowing – then –

Emily Dickinson

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање