Архиве ознака: Rani jadi Danila Kiša

Форме приповедања као интеграциони чинилац
у збирци поетизоване прозе Рани јади Данила Киша

Аутор текста
Наташа Станковић-Шошо
Књижевност и језик, LII/3-4, Београд, 2005.

 Збирка Рани јади (1970) са романима Башта, пепео (1965) и Пешчапик (1968) чини део породичне трилогије. Писана је техником мозаика, при чему уводна прича С јесени кад почну ветрови има функцију пролога, а завршна Еолска харфа епилога. Садржи 19 прича неједнаке дужине. У збирци доминирају кратке приче, а има и неколико приповедака (Замак осветљен сунцем, Из баршунастог албума, Ливада, Дечак и пас). Програмом је предвиђено да ученици у основној школи науче да у књижевном тексту препознају, протумаче и примене различите форме приповедања (нарацију у првом, другом или трећем лицу), описивање (пејзаж, портрет, екстеријер, ентеријер), дијалог, монолог и унутрашњи монолог. Збирка Рани јади обрађује се у првом разреду гимназије и средње школе. У њој се налазе готово сви наведени облици казивања. Проучавањем форми приповедања могу се откривати и тумачити све друге уметничке вредности дела (тематика, мотиви, ликови, сижејни елементи, односи између појединих прича, идеје, стваралачки поступци). На примеру кратке приче Улица дивљих кестенова указаћемо на форме приповедања као интеграционо средиште које доприноси успешнијем тумачењу и сагледавању осталих вредности књижевног текста.

Књига Рани јади: https://profesorkamarina.wordpress.com/2018/09/26/рани-јади-данила-киша/

У збирци поетизоване прозе Рани јади главни лик Андреас Сам трага за својом прошлошћу и успоменама, е да би активирањем потиснутог препознао себе и вратио се идентитету који постоји још само у сећању. Не одричући се тог идентитета, него трагајући за собом као дететом, Кишов приповедач Андреас Сам у Раним јадима покушава да оживи превазиђену реалност дечијег „ја”, да пробуди себе као дете у ономе што је заборављено и више реално није присутно, али постоји уграђено у сећању њега као одраслог. Полазећи од схватања да је релативно шта је стварни, а шта фиктивни свет, јер оно што је прошло заувек је неповратно нестало, Киш се користи различитим приповедачким методама.

Уочљиво је да у породичном циклусу не постоји језгро приче, већ само импресионистички дати фрагменти сећања. Да би нагласио релативност сећања и импресије, Киш користи унутрашњу перспективу приповедача који је удвојени лик (дечак и одрасли „дечак”), стапајући прошло време у коме се радња дешавала и садашљи тренутак из којег се приповеда. У неким причама приповедање се организује као вид редуковане перспективе (крњи дијалог у коме постоји само један глас, а други се наговештава), користе се цитати, псеудодокумента (писма, дневник, фотографије) и сажима се искуствена грађа. Комбинујући документарност и фиктивност, наративност и лирски исказ, писац апострофира приповедну ситуацију и пародира је откривајући да протекло време нема моћ оживљавања, већ је доказ непоновљивости тренутка с чијом пролазношћу је нестао и део људског идентитета. Наставите са читањем →