Сонет 66
Уморном од свега у смрт ми се жури,
Јер видех заслужног како бедно проси,
И ниткова што се богато кинђури,
И оданост како понижења сноси.
И златна одличја о погрешном врату,
И савршенство у блатном бешћашћу,
И девице силом предане разврату,
И снагу страћену неспособном влашћу,
И уметност којој моћник узде ставља,
И злочинце како владају добротом,
И мрачњаштво како мудрошћу управља,
И како искреност бркају с простотом:
Скрхан, спокојној смрти ћу се дати,
Од ње ме тек љубав може сачувати.
Превод Стевана Раичковића
Borrowed from: https://commons.wikimedia.org/wiki/File:William_Shakespeare..jpg
Sonnet LXVI
Tired with all these, for restful death I cry,
As to behold desert a beggar born,
And needy nothing trimm’d in jollity,
And purest faith unhappily forsworn,
And gilded honour shamefully misplaced,
And maiden virtue rudely strumpeted,
And right perfection wrongfully disgraced,
And strength by limping sway disabled,
And art made tongue-tied by authority,
And folly, doctor-like, controlling skill,
And simple truth miscalled simplicity,
And captive good attending captain ill:
Tired with all these, from these would I be gone,
Save that, to die, I leave my love alone.
William Shakespeare
knjigoljupci 