„Лорелај“ – Хајнеова жудња за лепотом

“Лорелај”  је лирска песма са елементима дескрипције и нарације, али имплицитно у себи носи прикривени мисаони (рефлексивни) садржај.  У песми је уочљив мотив светског бола (weltshmerz), чежња за лепотом, носталгија за прошлим временима и страдалничка судбина занесењака наклоњених потрази за савршенством, а све су то елементи карактеристични за романтичарско стваралаштво.

ЛОРЕЛАЈ – је по старој германској легенди чаробница  која је својом песмом мамила морнаре и водила их у смрт; такође, Лорелај је назив за  стену на десној обали Рајне; Лорелај је и германски пандан сиренама,девојкама  заносне лепоте и још лепшег гласа ( по грчкој митологији то су птице-девојке,  а захваљујући Андерсеновој „Малој сирени“  одомаћила се представа о сирени као риби-девојци)  – оне заводе морнаре својом песмом и лепотом, запоседајући њихова чула усхићењем, а последице те опчињености су бродоломи.

-Мотив  водене виле  потиче из различитих народних предања (у словенској митологији „русалке“ или виле бродарице, код старих Грка „сирене“…), а  „позајмице” ове врсте такође су карактеристичне  за поезију романтизма.

–Цела песма је прожета  мотивом  тихе туге (меланхолије),  која не потиче само из личних разлога  лирског субјекта, већ поприма облике општег бола (саосећања са страдалницима, светски бол).

–Уочавамо и веома важан „лутајући мотив“ који је у песму унет у виду  алузије на  судбинску повезаност морнара из ове песме и Одисеја.

–Описи заласка Сунца, реке Рајне  и  вечерње тишине, имају функцију дочаравања атмосфере и успостављања паралеле између амбијента и емоционалног стања лирског субјекта.  Вода је мирна, хладна, злослутна, асоцира на пролазност и смрт. У њеном моћном загрљају лађар и чун делују малено  и немоћно. (Уочавамо  функционалну  употреба пејзажа – још једну карактеристику  романтичарске  лирике.)

*На самом почетку песме уочавамо присуство лирског  субјекта  и приповедни тон у првом  лицу. Сазнајемо узрок његове туге – опсесију  познатом старом  легендом  о морнарима и воденим вилама. У средишту песме је мотив  девојке која представља инкарнацију  лепоте, али јасно нам је да поента песме није на површини приче која нам се нуди, већ у страсти која  из тог мотива проистиче. Мотиви  злата, златне косе, златног чешља  (карактеристични за народну књижевност) указују нам на неизмерну и непролазну вредност објекта који је опчинио посматрача. То је лепота у свим њеним видовима, савршенство отеловљено у чудовишни призор од којег застаје дах, од којег се пада у самозаборав у жељу за потпуним сједињавањем и трајањем у вечности. Али, њена магија је управо у томе што је необухватљива, недостижна, незадржива, самосвојна, што се не може поседовати. Можда је управо зато  лепота (схваћена као тежња ка савршенству) вечни предмет људске жудње, а самим тим и извор бола, јер та жудња никада не може бити задовољена.                                           

У Хајнеовој примедби  на крају песме, да већ унапред зна исход  замишљеног призора (трагични крај занесеног  лађара  као данак лепоти), уз тугу и саосећање,  наговештено је и препознавање сопствене судбине у судбини лађара. Јер, шта је друго песнички позив ако није настојање да досегне лепоту и утоли људску чежњу за савршенством?

Бранијета Конџуловић