Архиве ознака: education

Da li su samo nastavnici krivi što je škola dosadna?

Često prelistavam blogove i sajtove o obrazovanju koje uređuju nastavnici u različitim delovima sveta. Tražim sličnosti i razlike  između „nas“ i „njih“, tragam za pametnijim razrešenjima raznih dilema sa kojima se kao nastavnik svakodnevno suočavam, i nadam se da ću negde otkriti odgovor na pitanje kako da doskočim ovim nadolazećim generacijama koje više nije lako „ni povesti ni poterati“ što bi rekli naši stari… Hoću da pronađem način da privolim knjizi decu  koja se više ne daju „upecati“ na priču o radosti učenja, dok ja sama stalno nešto novo učim ne bih li shvatila u čemu je štos, u čemu to grešim i zašto mi je sve teže da doprem do njih. A onda sam naletela na tekst koji je pre tri godine napisala  Pernil Rip i gotovo da sam se nasmejala. Imala sam utisak da sam ga sama napisala, a znam pouzdano da bi ga mogle potpisati i mnoge moje kolege. Dakle, između „njih“ i „nas“ i nema baš neke razlike.

ARE JUST TEACHERS TO BLAME FOR BORING SCHOOL?

Pernille Ripp

Pokušala sam da promenim nešto u pristupu obrazovanju. Pokušala sam da kod dece sa kojom radim rasplamsam zaboravljenu radoznalost. Pokušala sam da širim radost dok predajem, dok moji učenici uče, dok zajedno prolazimo kroz iskustvo poznato kao škola. Za poslednjih pet godina ovo je bila moja misija. Pitam učenike. Izgrađujem zajednicu. Nastojim da to činim na autentičan način, smisleno, lično, sa strašću, i uz ko zna kakve još obrazovne dosetke… Pa ipak, danas me je jedan od mojih učenika pitao zašto nijedan nastavnik, nikada, ne čini ništa da bi školu učinio važnom. I zašto je škola tako dosadna. I moja ramena su klonula zajedno sa mojim duhom; ali samo na trenutak.

Dok sam vozila na povratku kući, stalno sam se vraćala na to pitanje koje mi je učenik uputio, uviđajući koliko je ono važno. Ali, istovremeno sam znala da nije baš istina da ništa nismo pokušavali, kao što učenici govore. Znam da nisam jedina koja svakodnevno ulaže sate truda pokušavajući upravo to – da unese promene u obrazovanje. Nisam jedina koja oseća da se može raditi bolje i  koja nastoji da uvek pruži više nego što se od nje očekuje. Nisam jedina koja je pokušavala da nastavu učini važnom, smislenom i vrednom pažnje i vremena naših učenika. Viđam to svakodnevno u učionicama mojih kolega i drugih nastavnika koji dele slična iskustva. Pa ipak, učenici i dalje nastavljaju da pričaju kako ništa nije… i kako ništa nismo…

I nisam baš sva svoja tih dana, ali sam sve bliže, korak po korak, objašnjenje po objašnjenje.

Zato pitam, koji je to trenutak kada treba zaustaviti taj osećaj da je sve samo naša krivica? U kom trenutku ćemo shvatiti, ne samo kao društvo, već i kao pojedinci, da školu ne čine samo nastavnici već i svi drugi učesnici u tom sistemu; uključujući i učenike! Možda nije samo naša krivica kada je škola dosadna, iako izgleda da svi misle da je upravo tako. Već po navici, ja uvek preuzimam ličnu odgovornost kada moji učenici nisu angažovani, ali možda to treba da prestane. Može li bar deo te krivica da se prelije i na ostale? Ili baš moramo sami da nosimo to breme?

Možda je moje pitanje nevažno; koga je briga za naš osećaj krivice kada su nam učenici neaktivni! Ali nije lako nositi se svakodnevno sa osećajem krivice i odgovornosti; sve to je ponekad iscrpljujuće. Kada nešto krene naopako, po nekom automatizmu, ja krivim samo sebe, jer mi se čini da bi bilo šta drugo izgledalo kao svetogrđe. Ipak, kako god da to posmatramo, ne može uvek za sve biti odgovoran samo nastavnik, zar ne?

Tekst prevela Branijeta Kondžulović

Advertisements

5 коментара

Објављено под Чланци

Чему филозофија у образовном систему?

О тихом убијању хуманистике у образовању. Пренето из „Политике“:

Уместо предлога да се у стручне средње школе уведе двоглаво чудовиште које би се звало „логикоетика“ (или тако некако) – што је попут калемљења главе пса на тело камиле – било би много делотворније размислити о филозофским дисциплинама које би биле саобразне струкама, па бисмо у техничким школама добили филозофију технике, у математичким филозофију математике.

KD---Filozofi

(Драган Стојановић)

Није данас превелик проблем уклонити филозофију из средњошколског образовања, нарочито ако се њен леш раствори у киселини неког слабоумног оправдања типа: филозофија ничему не служи, она само додатно оптерећује ионако преоптерећене ученике (преоптерећене чиме?), те је одржавање филозофије у образовном систему, напросто, бацање парa. Такво убиство је готово савршен злочин: слабашни гласови филозофа (као гласови сиромашне и неутицајне родбине) ионако се не би пробили до јавности, нема пуно крви, а и то мало просуте текућине лако се спере с плочника глупости, па онда глупост блиста у свој својој раскоши. Отарасити се филозофије налик је убиству бескућника или избеглице: кога брига? Уосталом, хуманистичке дисциплине, рачунајући и филозофију, никада нису биле у тежем положају у последњих двестотинак година: катедре за хуманистичке науке се, чак и у богатим земљама, гасе, а средњошколски програми редукују на „корисне дисциплине“ припремајући на тај начин произвођење „корисних идиота“, стручњака који се разумеју само у своју струку и ни у шта друго. Последице таквог погледа на свет колосалне су и не воде ничему добром. Прагматички обрт у образовању најдиректније засеца у ткиво заједнице која не производи самосвесне и слободне грађане већ шрафове једне друштвене машинерије која ради без сврхе, идеје и, наравно, слободе (машина се и дефинише својом аутоматичношћу, дакле неслободом).

Друштво које би се лишило „филозофске непотребности“ после извесног времена заличило би на лепи леш: споља је све у реду, једино што је особа преминула услед обилног унутрашњег крварења изазваног некомпетентном хируршком интервенцијом. Друштво стручњака (експерата) који не знају ништа друго до оно за шта су обучени постаје друштво идиота – оних који не учествују у јавном животу јер нису у стању да мисле, него само да раде. Стручњак се дефинише тиме што не мисли, него дела.

Иван Миленковић

 

3 коментара

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Чланци

Како се „цеди“ текст

Бранијета Конџуловић

Ако не предајете неки „опасан“ предмет или вам није у карактеру да оличавате „страх и трепет“ када уђете у учионицу, вероватно се често зажелите оне красне, благотворне тишине и атмосфере у којој не морате да се надгласавате са бучним тинејџерима. Уморни сте од непрекидних напора да задржите њихову пажњу и подстакнете их на мисаону размену из које ће, бар у траговима, остати понешто у њиховим главама када звоно огласи крај часа. Знате да међу вашим ђацима тек понеки заиста жели да чује шта ви то говорите и непрекидно сте забринути због оних „осталих“ који у школи немилице траће и своје и ваше време. Ипак, не одустајете и непрекидно трагате за „мађионичарским триковима“ који ће вас, са што више позитивних ефеката и што мање фрустрација, довести до очекиваних исхода. Одлично вас разумем јер сам и сама једна од таквих трагача. Зато и желим да са вама поделим један од модела активног учења са којим сам у неколико наврата постигла добре резултате. Осим што сам била задовољна постигнућима, уживала сам у тренуцима продуктивне тишине, посматрајући ученике како предано раде управо оно због чега школа постоји.

Овакав модел рада примењив је у готово свим наставним областима, па чак и у настави књижевности, када се пручавају различити књижевноисторијски или књижевнотеоријски садржаји. Пред вама је управо један такав пример.

Критичка рецепција и критичка продукција – „цеђење“ текста

img_20161202_164947_resized_20161206_114207514

            Изгледа пасивно, али први утисак вара

Наставите са читањем

2 коментара

Објављено под Иновације

Преведи ми Његоша!

О „Горском вијенцу“ написано је безброј есеја, студија, тумачења, но опет, ретко се може пронаћи средњошколац који ће рећи да је, уз сву доступност литературе, ово Његошево дело потпуно разумео. Да не говоримо о томе колико њих је радо читало и сам еп, а камоли да томе придодаје и литературу… Као непосредан повод да се прихватим овог прилично незахвалног посла послужило ми је питање ученице, које сам чула у пролазу, (упућено с резигнацијом групи вршњака са којима је стајала држећи у руци „Горски вијенац“): „Људи, може ли неко да ми преведе овог Његоша? Џабе сам читала кад ништа не разумем!“  Познајем дете, знам да је одговорна и марљива и не сумњам да је уложила напор да дело прочита и припреми се за час. За разлику од многих који не читају ни лакша штива, она заиста заслужује да добије одговор на постављено питање.

Ма колико некоме ово изгледало банално, одлучила сам да за њу и неку другу децу којој је потребна оваква помоћ „преведем“ одломке из „Горског вијенца“, односно да их (без икаквих уметничких претензија и жеље да некаквим „препевом“ скрнавим Његошево дело) објасним језиком  који они разумеју.

Кликом на линк  отвориће се текст који сам објавила на сајту Виблионица

Објашњење одломака из „Горског вијенца“

 

2 коментара

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за II разред средње школе

Епоха романтизма

Још једна видео лекција Југославе Лулић креирана веб алатом Seconfd Life.

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за II разред средње школе

Епоха просветитељства – видео лекција Југославе Лулић

Југослава Лулић показује како се на забаван начин може говорити о озбиљним темама. За своје ученике, поклонике видео игрица, припрема  видео лекције о књижевности.

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за II разред средње школе

Put do pesme kao put do sebe

Deca danas ne čitaju.  Mladi, naročito.  A odrasli?

Hteli to da priznamo ili ne, jezik većine danas sveden je na potrebe banalne komunikacije, a sposobnost kritičkog i kreativnog mišljenja sve je suženija. Oni koji još, koliko-toliko, umeju lepo da misle i govore, sve ćešće zastaju u nedoumici kada treba to i da zapišu. Štaviše, jezik se potiskuje, a za izražavanje osećanja, mišljenja, stavova, raspoloženja… sve više se koriste takozvani „emotikoni“ (u mejlovima, u komunikaciji na društvenim mrežama, u porukama koje jedni drugima šaljemo telefonom…). Ono što nas kao biološku vrstu čini posebnim (a mnogi vole da kažu i superiornim) polako atrofira.  Seća li se još kogod da „u početku beše reč“?   Lepa, mudra, istinita, stvaralačka, osvešćujuća, samospoznajna… reč ponovo će, izgleda, postati tajna skrivena u knjigama, a knjige – privilegija izabranih. To je retrogradna pojava i strašan paradoks civilizacije koja, zahvaljujući neobuzdanom tehnološkom razvoju, uobražava da još uvek ide uzlaznom linijom.   

U školama, srećom, još uvek postoji književnost, a ima i entuzijasta među nastavnicima koji tvrdoglavo odbijaju da marginalizovanje umetnosti i potiskivanje književnosti, a naročito poezije, sa liste potreba novih generacija, prihvate kao neminovnost protiv koje se ne mogu boriti. Neki među njima kroz svoju praksu dokazuju da poezija danas ipak ne mora biti samo relikt davno prošlih vremena. Postoje načini da mladim ljudima otvorimo put do pesme, koja je prečica na putu do knjige, a to može biti i put koji će ih vratiti njima samima i otkriti im ko su u stvari, čemu istinski teže i šta nipošto ne žele da budu.

U tekstu koji sledi  predstavljen je jedan zanimljiv pristup nastavnika književnosti  iz  Dojlstauna,  grada u američkoj saveznoj državi Pensilvaniji .

4 Reasons to Start Class With a Poem Each Day

by  Brett Vogelsinger

Četiri razloga da čas započnete pesmom

Prevod B. Kondžulović

Svakog dana u protekle tri godine, započinjao sam čas engleskog jezika u odeljenju učenika devetog razreda – pesmom. Kada sam se prvi put opredelio za ovaj postupak plašio sam se da neću imati dovoljno kondicije (ili dovoljno pesama kojima ću moći da privučem pažnju svojih đaka), da održim kontinuitet i ispunim svaki od 184 dana, koliko traje nastava. I nisam samo ja bio sumnjičav. Na početku svake školske godine, kada objašnjavam kako će izgledati naša dnevna rutina uvoda u časove engleskog jezika, sreću me pogledi iskosa i izvijene obrve.  Ali, nedugo zatim, učenici započinju časove engleskog jezika sa Bilijem Kolinsom, Meri Oliver i Robertom  Pinskim, Rumijem, Macuom Bašoom i Šekspirom. Ovi glasovi, savremni i klasični, pomogli su mi da definišem kulturu u svojoj učionici tako da me moji u čenici, u retkim prilikama kada odložim „pesmu dana“ za kasnije, sami pitaju zbog čega sam to učinio. Priznajem, to mi donese osmeh na lice.

Pa, ako i vas ovogodišnji Naconalni mesec poezije inspiriše da isprobate svakodnevno čitanje poezije na času, možda bar tokom jednog meseca, razmotrite ova četiri razloga zbog kojih bi svakodnevno čitanje poezije na početku časa moglo da protrese vaš svet. Tek, za svaki slučaj, uključio sam nekoliko sugestija u vezi sa izborom pesama.

Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Иновације, Позајмице, Чланци

Књижевност старог века

Мали тест за ученике првог разреда средње школе.

700x464xgilgamesh_a_enkidu_01.jpg.pagespeed.ic.dBfRxJN0jl

Кликни на слику!

 

3 коментара

Објављено под Наставни материјали за I разред средње школе, Тестови за проверу знања

Провери знање о савременој светској књижевности

2016-02-24_111720Кликни на слику !

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за IV разред средње школе, Тестови за проверу знања

Прво место на конкурсу ЗУОВ-а „Сазнали на семинару применили у пракси“, 2015.

На овогодишњем конкурсу  Завода за унапређивање образовања и васпитања – Сазнали на семинару применили у пракси   наставни пројекат  Учимо да учимо – Мисли авангардно!  чије су ауторке Бранијета Конџуловић, Татјана Томић  Ђоровић и Марија Величковић, освојио је прву награду. 

Рад којим је пројекат представљен објављен је на сајту Виблионица.

2015-12-16_111220

6 коментара

Објављено под Учење и пројекти, Чланци