Архиве ознака: literature

Harukiju Murakamiju, umesto čestitke za rođendan

Preuzeto iz kulturnog dodatka dnevnog lista Politika

Autor: Muharem Bazdulj

Tri su mi dana bila potrebna, tri snežna zimska dana, da pročitam osamstotinak stranica, to jest dva toma najnovijeg Murakamijevog romana. Malo je stvari u kojima je moguće toliko starovremenski uživati kao u uranjanju u magični svet ovog Japanca opsednutog zapadnom kulturom.

haruki-murakami

(Ilustracija Dragan Stojanović)

Kad sam sklopio drugi tom Murakamijevog romana Ubistvo Komtura (Geopoetika, 2018, s japanskog prevela Nataša Tomić), pogledao sam na sat. Bilo je šesnaest sati i jedanaest minuta. Bio je sedmi januar. Peti, šesti i sedmi januar sam proveo uglavnom čitajući nešto više od osam stotina stranica ovog romana, to jest njegova dva toma, od kojih svaki ima malo više od četiristo. Geopoetika je dva dela ovog velikog romana objavila sa razmakom od oko pola godine. Nije da sam svesno odgađao čitanje prvog dela, ali se potrefilo – za razliku od iskustva sa romanom 1Q84 – da prvi deo nisam pročitao pre nego je objavljen drugi, pa sam bio u prilici da ih čitam praktično u komadu, jedan iza drugog, bez pauze.

Nije danas neobično da se u jednom tomu objave romani od hiljadu, pa i više stranica. Nije, dakle, da je za Murakamija nužno da svoje velike romane „lomi” u tomove. Čak i neka prevedena izdanja – uključujući i englesko i američko – odbacuju Murakamijev „hir” i celo Ubistvo Komtura integrišu u jedan tom. Ipak, dobro je što Murakamijev srpski izdavač (kao i nemački ili holandski, recimo) poštuje autorovu intenciju. Formalni način „izlaganja” artefakta za Murakamija nipošto nije nevažan. U Ubistvo Komtura likovi imaju vrlo jasne preferencije u kontekstu načina na koji slušaju muziku…

Advertisements

1 коментар

Објављено под Кутак за читање

Јустејн Гордер: Суштина нaшег постојања јесте помиреност са смрћу

Преузето из дневног листа Политика

Justejn-Gorder-2,-IMG_20181212_102840734

Фотографија: М. Вулићевић

Поводом 25 година постојања „Геопоетике” један од омиљених аутора ове издавачке куће Јустејн Гордер дошао је у Београд да увелича ову прославу. Овом приликом разговарамо о његовом новом роману „Баш како треба/ Мала прича о скоро свему”, који је са норвешког превео Радош Косовић. Популарни аутор „Софијиног света”, „Мистерије пасијанса”, „Замка у Пиринејима”, дела „Vita Brevis”, „Кћи директора циркуса”, „Луткара”…, у овој новој књизи кључне догађаје у животу једног човека посматра из перспективе универзума. Тачније, са становишта астронома или ренесансног мислиоца. Наиме, по бајци „Златокоса”, у којој је каша „баш како треба”, ни претопла, ни сувише хладна, астрономи су област око звезде где је температура одговарајућа да би се пронашла вода назвали „Златокосина зона”. Отуда овај необични наслов.

Живот је кратак, одјек је вашег романа „Vita Brevis”, који се понавља и у овој новој књизи. Да ли је управо та ограниченост живота разлог да га више ценимо?

Док сам писао књигу „Баш како треба/ Мала прича о скоро свему” моја је намера била да то буде кратак роман, више налик на приповетку, да могу да га читају људи свих доба, да поседује одређену тензију и да то буде дело топлих осећања. Размишљање о животу и смрти испуњава ме извесном топлином. То је и штиво које говори о животу, љубави, али и смрти. Врло често те ствари су испреплетене. Они који су га прочитали рекли су ми да су странице проходне, иако ту има филозофских рефлексија о положају човека у свету. „Vita Brevis” на латинском значи „живот је кратак”. Приповедач у роману „Баш како треба” више није млад, има 56 година, и помало је драматичан у прихватању упућене му животне поруке о крају његовог постојања. Можда и свако од нас покушава да заборави на коначност живота. За мене, смрт није материјална, она нема супстанцу, није ентитет по себи и представља само завршетак живота. Живот, пак, оно је што заиста постоји, што има суштину и опипљивост. Фантастичан је, предиван је и вредан, али такође је и рањив. И поред ратова и неправди, наша егзистенција је дивна и губитком живљења остајемо без свега тога. Међутим, мој јунак на крају је помирен са тим да ће се ускоро растати са овим светом. Суштина људског путовања и јесте то – помирење са смрћу, уместо могућег огорчења. Постоји нешто што се зове „уметност умирања”, што је очигледно у филозофији стоицизма, касније код Спинозе, или у будизму.

Усхићење због сопственог постојања плаћамо болом због тога што нећемо заувек бити ту. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Кутак за читање, Позајмице

Емили Дикинсон, Осетих погреб у свом уму

Из Антилогије модерне америчке поезије

Просвета, Београд, 1972.
Изабрао и приредио Иван В. Лалић
Превод Бранка Лалић и Иван Б. Лалић

Животни пут Емили Дикинсон толико је сиромашан догађајима, да представља прави изазов за биографе који воле микроанализу и смеле интерпретације нејасних или немаштовитих чињеница. Песникиња је рођена у Амхерсту, у Масачусетсу, где је у очинској кући и провела животне рачунајући једну школску годину у колеџу и кратке боравке у Вашингтону, Филаделфији и Бостону. Њена породица дубоко је укорењена у Нову Енглеску. Емили је до своје двадесет шесте године била позната као живахна, духовита и друштвена девојка. После тога се повлачи у кућу из које готово никада не излази; остатак живота проводи као усамљеник, са све више чудачких навика. Прави разлог овог преокрета у њеном животу није утврђен. Биографи се углавном слажу да је у питању нека велика и неузвраћена љубавали се разилазе у нагађањима у кога се песникиња била заљубила, и упуштају се у замршене и понекад сасвим необразложене претпоставке. Остаје чињеница да је Емили Дикинсон годинама упорно неговала своју самоћу, своје идиосинкразије и своје склоностина пример, да неуморно пише писма пријатељима или да суседима и деци суседа шаље колаче које је сама испекла, уз тајанствене поздраве и поруке на цедуљицама. На сличним цедуљицама исписивала је и своје песме; практично их и није објављивала, па је тако откриће њених хиљаду двеста песама, нађених после смрти песникиње по њеним фиокама и кутијама, било својеврсно изненађење. Заједничким напором песникињине сестре и њених пријатеља, ова заоштавтина је почела да излази пред свет, да у овом веку дефинитивно установи славу свог усамљеног творца.

Емили Дикинсон умрла је на данашњи дан, 10. децембра 1830. године.

Осетих погреб у свом уму
И жалобника корак да се
Врзма и ступа, ступа, све док
Не би ко свест да пробија се.

А када сви су поседали
Ко бубањ стаде обред неки
Да тутњи, тутњи, па помислих
Да ће ми памет обамрети.

А тада чух да дижу ковчег,
И кроз душу ми истих оних
Оловних чизми зачух шкрипу;
Тад простор започе да звони,

Ко сва небеса да су звоно,
А све је дедно ухо само,
А ја и тишина, чудна бића
Самотно насукана амо.

И тад у разуму пуче даска,
И ја све дубље падах, падах,
И по свет згодих сваким падом,
И знањем окончах тада.

 

 

 

I felt a funeral, in my brain,
And mourners to and fro
Kept treading, treading, till it seemed
That sense was breaking through –

And when they all were seated,
A service, like a drum
Kept beating, beating, till I thought
My mind was going numb.

And then I heard them lift a box
And creak across my soul
With those same boots of lead, again,
Then space began to toll,

As all the heavens were a bell,
And Being, but an ear,
And I, and silence, some strange race
Wrecked, solitary, here.

And then a plank in reason, broke,
And I dropped down, and down –
And hit a world, at every plunge,
And finished knowing – then –

Emily Dickinson

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Ivan Gundulić

Na današnji dan umro je slavni dubrovački vlastelin, a još slavniji pesnik, ne samo Dubrovačke republike, nego i svih južnoslovenskih naroda onoga i ovoga vremena, Ivan Dživo Gundulić. Stvarao je u sedamnaestom veku, u duhu baroka, ali poruke koje je kroz svoja dela odaslao u svet prevazilaze i vremena i prostore.  

Odlomak iz njegovog čuvenog epa „Osman“ i stihovi iz pastirske igre „Dubravka“, posvećeni slobodi, svedoče o snazi njegovog dara i dubini njegove misli.

Himna slobodi

„O lijepa, o draga, o slatka slobodo,
dar u kom sva blaga višnji nam bog je do.
Uzroče istini od naše sve slave,
uresu jedini od ove Dubrave,
sva srebra, sva zlata, svi ljudski životi
ne mogu bit plata tvoj čistoj ljepoti.“

The Anthem of Freedom

„Oh, beautiful, dear, sweet freedom,
you are a gift of God
with all the treasure given to us.
You are the essential cause
of our all glory,
the only precious jewel
of our dear Dubrava.
All silver, all gold,
all human lives too,
can not be the price
the pure beauty of you
!“

Odlomak iz epa „Osman“

„Ah, čijem si se zahvalila,
tašta ljudska oholаsti?
Sve što više stereš krila,
sve ćeš paka niže pasti!
Kolo od sreće uokoli
vrteći se ne pristaje:
tko bi gori, eto je doli,
a tko doli gori ustaje.“

A citation from the epic „Osman“

„Oh, why are you so proud,
you, vain human arrogance?
The more you spread your wings,
you will fall even lower!
A wheel of fortune all around
rotating will never stop –
who was above, now he is down,
and who was down, he’s on the top. „

 

Translated by Branijeta Kondžulović

 

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за II разред средње школе

France Prešern, Oproštaj s mladošću

Na današnji dan rođen je France Prešern, jedan od najznačajnijih pesnika slovenačke književnosti, romantični melanholik, pesnik dveju velikih ljubavi – prema dragoj i prema otadžbini. Mnogima je ostao u sećanju po nežnoj ljubavi prema Juliji Primicovoj koju je opevao u „Sonetnom vencu“.

Oproštaj s mladošću

Života moga prođe lepši deo,
rano me mlada ostaviše leta!
Moj cvet je još pre svog procvata sveo,
a osuši se i koji procveta!

I sunce nade ja sam retko sreo,
a hladni vihor mene svuda sreta!
Mladosti, ipak ja te tako volim,
i za tebe se večno bogu molim!
Okusih rano plodove saznanja!
Za mnogu radost tu se otrov stvori:
svet dobra dela pakošću proganja
i protiv čiste savesti se bori.
Ko vernu ljubav traži — kratko sanja;
svi takvi snovi gube se u zori!
Um, pravda, znanje — to su deve koje
nemaju novca, pa ni sreće svoje!

Uzalud čamac upravlja put sreće
onaj spram koga, dušmanski i zao,
digne se vihor koji ga je veće
kao prosjake u kolevci znao:
čoveka novac putem slave kreće,
vrednost mu raste s novcem što je dao!

Videh da Ijudi cene ono gde se
prevara iznad pameti uznese!
Grešnike videh i grehove njine
koji u srcu rane zakrvave.
No mladost vedra teret s duše skine,
jade i misli iz srca i glave,
a kule diže nebu u visine,
a pustinja je za nju puna strave.
Njoj pali — i gde neprilika vlada —
vesele zublje iluzije — nada.

Ne misli da će prvi dah vetrića
srušiti tvorbe naših misli lako,
i zaboravi na bolna otkrića:
rane što jedva zalečismo tako,
pouk nam dođe i od našeg bića,
jer prazno bure puni od nas svako!
Zato, mladosti, ja te ipak volim
i za tebe se večno bogu molim!

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за II разред средње школе

Луј Арагон, Отишла си

Отишла си на сва врата,
Оставила ме у свим пустињама
Тражио сам те у зору изгубио те у подне
Где год погледах тебе не беше
Мало је рећи да ми је соба без тебе Сахара
Недељна руља у којој ме ништа
на тебе не подсећа
Дан празнији од лучког мола
истуреног у море
Тишина у којој зовем ал’ одговора нема

Отишла си присутна непокретна
Отишла си одасвуд отишла из очију
Из срца из снова
Оставила си ме као недовршену реченицу
Као предмет случајни стварчицу неку столицу
Ко летовалиште на крају лета
Разгледницу у фиоци
Отпадох од тебе за вазда
једним јединим кретом

 

Никад ме ниси видела како плачем
због твоје одвраћене главе
Због погледа којим ме јадног гледаш
Због уздаха у коме за ме места нема

Јеси ли се икад сажалила на сенку
што те у стопу прати

1966.

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Марсел Пруст, У трагању за изгубљеним временом

На данашњи дан 1922, трагајући за изгубљеним временом, са овог света је ишчезао Марсел Пруст, оставивши своје велико дело, као неизбрисив траг свог постојања, будућим трагачима.  
„У трагању за изгубљеним временом“
„У Свановом крају“ – прва књига, одломак:

Андреј Задорин: Мајка и син: http://www.andreizadorine.com/index_php.php?id=period4&img=53

Ја нисам скидао очију са маме; знао сам да ми неће бити допуштено, кад седнемо за сто, да останем све време вечере и да мама, да не би наљутила мог оца, неће пустити да је пред свима пољубим више пута, као да смо у мојој соби. Стога сам се зарицао да ћу у трпезарији, док буду почињали вечерати и кад осетим да се ближи час, унапред начинити од тога пољупца, који ће бити тако кратак и узет као криомице, све што могу од њега сам начинити, да ћу погледом унапред изабрати место на образу које ћу пољубити, да ћу своју мисао припремити како бих, захваљујући томе замишљеном почетку пољупца, сав тренутак што ће ми га мама подарити могао посветити томе да осетим њен образ на мојим уснама, онако као што сликар, кад може да има само кратке сеансе позирања, припреми палету и наслика унапред, по сећању, по скицама, све оно што строго узев може и без присуства модела. Али утом деда, несвестан своје свирепости, још и пре но што је зазвонило за вечеру, рече: „Мали изгледа уморан, требало би да оде да легне. Уосталом, вечерас касно вечерамо“. А мој отац, који се није онако савесно придржавао уговора као бака и мама, рече: „Да, хајде, иди лези“. Ја хтедох пољубити маму, али у том часу зачу се звоно за вечеру. „Та пусти маму, молим те, већ сте се и тако лепо поздравили, ти изливи осећања су смешни. Хајде, пењи се горе!“ И морао сам поћи без те последње причести; морао сам прекорачити сваки степеник противно свом срцу, како се то каже, пењући се насупрот свом срцу, које је хтело да се врати мајци зато што му она није својим пољупцем дала допуштење да пође са мном. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Čarobna emisija „Zujalica“ na RTS-u

Zahvaljujući redakciji Kulturno-umetničkog programa RTS-a, u moru bezvrednih i štetnih sadržaja koji preplavljuju televizijske kanale uzduž i popreko, izdvajaju se biseri poput emisije „Zujalica“ namenjene deci i mladima.
Preporučujem vam da pogledate jednu predivnu epizodu o onim nevidljivim čarobnjacima bez kojih bezbrojne knjige uz koje se razvijamo, odrastamo i postajemo bolji ljudi, ne bi nikada došle u naše ruke. Priča o prevodiocima i nezasluženo skrajnutom i skrivenom značaju, vrednosti i lepoti njihovog zanimanja.

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Кутак за читање, Чланци

О молитви, о љубави и о повезаности са другим световима, Достојевски

Омаж великом писцу на дан његовог рођења

Ф. М. Достојевски, „Браћа Карамазови“ – Беседе старца Зосиме

Младићу, не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, појавиће се ново осећање, а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао и која ће те поново ободрити; и схватићеш да је молитва — васпитање. Запамти још и ово: сваког дана, и кад год можеш, понављај у себи: »Господе, смилуј се свима који су данас изашли пред тебе.« Јер сваког часа и сваког тренутка хиљаде људи напуштају овај земаљски живот и њихове душе излазе пред господа, и како је много међу њима оних што су се растали са земљом отуђени, ником познати, у тузи и јаду што их нико неће пожалити и чак уопште не зна за њих: да ли су живели или нису. И ето, можда ће се са другог краја земљиног винути ка господу твоја молитва за покој његове душе, иако га ти уопште ниси познавао нити он тебе. Како је утешно души његовој, која је у страху стала пред господа, кад у том тренутку осети да постоји неко ко се и за њега моли богу, да је остало на земљи биће људско које и њега воли. А и бог ће милосрдније погледати обојицу вас, јер ако си ти њега тако пожалио, колико ће га више пожалити он, бескрајно милосрднији и болећивији од тебе. И опростиће му тебе ради. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за IV разред средње школе

Ф. М. Достојевски, „Браћа Карамазови“ – Беседе старца Зосиме

На данашњи дан, 11.11. 1821, рођен је горостас међу писцима, Фјодор Михајлович Достојевски. Немам довољно мудрости ни језичког умећа да речима изразим његов значај, па то нећу ни чинити. Написаћу само – Велики Учитељ…

У потрази за одломком из његовог дела, учинило ми се у тренутку прикладним да то буду управо беседе старца Зосиме из романа „Браћа Карамазови“ , из више разлога; један од њих је што се могу читати и као засебне, заокружене целине.

Нешто о господарима и слугама и о томе могу ли
господари и слуге да постану узајамно браћа по духу

Боже, ко говори да и у народу нема греха. Пламен распадања расте чак очевидно, сваког часа и долази одозго. И у народ продире подвајање: појавили су се кулаци и изелице. Трговац већ све више и више жели почасти, настоји да покаже како је образован, немајући никаквог образовања, и ради тога подло запоставља древне обичаје и чак се стиди вере својих отаца. Одлази на пријем код кнезова, а сам је, у ствари, само искварени сељак. Народ се заразио пијанством и не може се већ од њега одвикнути. А колико је суровости према породици, према жени, чак према деци — а све од пијанства. Видео сам по фабрикама чак десетогодишњу децу: болешљиву, закржљалу, погрбљену и већ развратну. Загушљива хала, бука машина, рад цео божји дан, непристојне речи и пиће, пиће; а зар је то потребно души таквог дечака, још детета? Њему су потребни сунце, дечје игре и свуда светли пример и макар мало љубави према њему. Нека не буде више тога, монаси, да не буде више мучења деце, устаните и проповедајте то, што пре, што пре. Али бог ће спасти Русију, јер иако је развратан обичан човек и не може се уздржати више од смрадног греха, он ипак зна да је бог проклео његов смрдљиви грех и да грешећи поступа рђаво. И тако наш народ још неуморно верује у правду, бога поштује и скрушено плаче. Другојачије је код виших слојева. Они, идући за науком, желе да уреде друштво само својим умом, али без Христа, као и раније, и већ су прокламовали да нема злочина и да нема греха. Истина, по њиховом схватању, тако и јесте: јер ако нема у теби бога, како онда може бити злочина? Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за IV разред средње школе