Архиве ознака: literature

О молитви, о љубави и о повезаности са другим световима, Достојевски

Омаж великом писцу на дан његовог рођења

Ф. М. Достојевски, „Браћа Карамазови“ – Беседе старца Зосиме

Младићу, не заборављај молитву. Сваки пут у молитви твојој, ако је искрена, појавиће се ново осећање, а у њему и нова мисао, коју раније ниси знао и која ће те поново ободрити; и схватићеш да је молитва — васпитање. Запамти још и ово: сваког дана, и кад год можеш, понављај у себи: »Господе, смилуј се свима који су данас изашли пред тебе.« Јер сваког часа и сваког тренутка хиљаде људи напуштају овај земаљски живот и њихове душе излазе пред господа, и како је много међу њима оних што су се растали са земљом отуђени, ником познати, у тузи и јаду што их нико неће пожалити и чак уопште не зна за њих: да ли су живели или нису. И ето, можда ће се са другог краја земљиног винути ка господу твоја молитва за покој његове душе, иако га ти уопште ниси познавао нити он тебе. Како је утешно души његовој, која је у страху стала пред господа, кад у том тренутку осети да постоји неко ко се и за њега моли богу, да је остало на земљи биће људско које и њега воли. А и бог ће милосрдније погледати обојицу вас, јер ако си ти њега тако пожалио, колико ће га више пожалити он, бескрајно милосрднији и болећивији од тебе. И опростиће му тебе ради. Наставите са читањем

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за IV разред средње школе

Ф. М. Достојевски, „Браћа Карамазови“ – Беседе старца Зосиме

На данашњи дан, 11.11. 1821, рођен је горостас међу писцима, Фјодор Михајлович Достојевски. Немам довољно мудрости ни језичког умећа да речима изразим његов значај, па то нећу ни чинити. Написаћу само – Велики Учитељ…

У потрази за одломком из његовог дела, учинило ми се у тренутку прикладним да то буду управо беседе старца Зосиме из романа „Браћа Карамазови“ , из више разлога; један од њих је што се могу читати и као засебне, заокружене целине.

Нешто о господарима и слугама и о томе могу ли
господари и слуге да постану узајамно браћа по духу

Боже, ко говори да и у народу нема греха. Пламен распадања расте чак очевидно, сваког часа и долази одозго. И у народ продире подвајање: појавили су се кулаци и изелице. Трговац већ све више и више жели почасти, настоји да покаже како је образован, немајући никаквог образовања, и ради тога подло запоставља древне обичаје и чак се стиди вере својих отаца. Одлази на пријем код кнезова, а сам је, у ствари, само искварени сељак. Народ се заразио пијанством и не може се већ од њега одвикнути. А колико је суровости према породици, према жени, чак према деци — а све од пијанства. Видео сам по фабрикама чак десетогодишњу децу: болешљиву, закржљалу, погрбљену и већ развратну. Загушљива хала, бука машина, рад цео божји дан, непристојне речи и пиће, пиће; а зар је то потребно души таквог дечака, још детета? Њему су потребни сунце, дечје игре и свуда светли пример и макар мало љубави према њему. Нека не буде више тога, монаси, да не буде више мучења деце, устаните и проповедајте то, што пре, што пре. Али бог ће спасти Русију, јер иако је развратан обичан човек и не може се уздржати више од смрадног греха, он ипак зна да је бог проклео његов смрдљиви грех и да грешећи поступа рђаво. И тако наш народ још неуморно верује у правду, бога поштује и скрушено плаче. Другојачије је код виших слојева. Они, идући за науком, желе да уреде друштво само својим умом, али без Христа, као и раније, и већ су прокламовали да нема злочина и да нема греха. Истина, по њиховом схватању, тако и јесте: јер ако нема у теби бога, како онда може бити злочина? Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за IV разред средње школе

Artur Rembo, Samoglasnici

Na današnji dan, 10. novembra 1891. od sveta se oprostio veliki francuski pesnik, jedan od prvih evropskih modernista, stvaralac raskošnog talenta koji je, u jednom kratkom mladalačkom zamahu, stvorio poeziju koja je uticala na književno stvaralaštvo ne samo njegovog vremena, već i dugo posle njega. Pod njegovim perom svet stvari je oživljavao i kretao u nepojmljive avanture, a glasovi su dobijali boje…

SAMOGLASNICI

E belo, I rujno, O plavo, tamno,
U zeleno, — evo postanak vaš tajni:
A — mlakav i crni trup u muva sjajnih,
Nad svirepim smradom što zuje pomamno.

Zaliv tme; E lednik čiji gord vrh seva,
Čador snežni, šumna zova rascvetana,
I ispljuvak krvi, smeh lepih usana,
Kroz zanos kajanja, il’ u času gneva

U krugovi, drhtaj božanstvenih mora,
Pašnjaci sa stokom mirni i mir bora
Alhemija mudrim čelima što daje;
O — najveća truba, puna cike lude,
Tišina gde zvezde i anđeli blude,
— Omega, o modre oči joj što sjaje. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање, Наставни материјали за III разред средње школе

Јован Скерлић, О Коштани

 

C’est l’extase langoureuse,
Cest lafatigue amoureuse…
Cette ame qui se lamente
En cette plainte dormante
C’est la notre, ri est-ce pas?
La mienne, dis, et la tienne,
Dont s’exhale l’humble antienne
ar ce tiede soir, tout bas
.

Paul Verlaine: Ariettes oubliees

 

 

Када се завеса подигла, појавио се буљук белих Врањанки. Шалваре су зашуштале, дукати зазвецкали, и запевало се Шано, душо Шано… Ја помислих да ћемо имати да гледамо нешто као Ђидо, Риђокоса, Потера, низ шарених „слика из народног живота”, са много песама и игара, и са обавезном свадбом на крају. Али, уколико се радња развијала, трагични карактер се све више испољавао: последњи чин, који се ипак свршава свадбом, мртвачки је тужан. За четири чина човеку остаје срце стегнуто, и није у стању да се насмеје. Да је Борисав Станковић следовао примеру добрих старих драматичара наших, он би свој комад, у живописном дијалекту своме, назвао Коштана или Жал за младост. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за III разред средње школе, Позајмице

Carte de vins kafane »Kod dva desperadosa«

 

Danilo Kiš je oprostio ovom svetu sve duboke ožiljke koje je od njega primao i tiho se povukao u neke blagonaklonije prostore 15. oktobra 1989. Propustila sam taj datum kao prigodnu priliku da poklonike dobre knjige podsetim na njegovo delo, pa mi to ne da mira… No, kako god, izaberite neko vino sa njegove jedinstvene vinske karte i podignite čašu njemu u čast.

 

IMPORTNA VINA

Malaga a la Orfeus
Euridikine oči
San Desperadosa
Maraskino magnolijsko
Glutteus aeburnea a la Leontina
Satirska ambrozija
Gelosia vecchia al Umberto
Tugava a la Mansarde
Arpeggio a la Mansarde
Žilavka — Lautanka
Hosszu lepes mudrijaški
Thea Lipovanka a la Marija Magdalena
Večernjača, gorka
Zornjača, ljubičasta
Tam Tamova pesma
Delfinska mesečina
Palmova lepeza vugava
Primavera marina
Mezzogiorno adriatico
Marinski duel ciklamen
Le temps retrouve
Dollente, lis blanc
Allegro, ma non troppo
Allegretto (108), crno
Allegro vivace (152), belo
Ritardanto brillante, maestoso
Doloroso espressivo
Dolce ma con fuoco a l’Euridica
Soliloqui Desperadosa
Bouledeneige
II Sueno della Vida
Balata, opal gor
Tourmaline bicolore
Tourmaline rose (rubellite)
Saphir cagochon
Calitera menandar (Asie)
Precis heleida (Madagascar)
Precis eurodoce
Anea Orphilochus (Sumatra)
Arhonias Bellona (pierides)
Byblia ilithya
Agerona mexicana
Ch.risidia madagascariensis
Eucalitia clemante
Ametist bleu (saphir)

 

DOMAĆA VINA:

Fruškogorski biser jutarnji
Dubrovački madrigal
Ohridska legenda
Gračanička zora
Slovenska legenda gorka
Hercegovačka Danica, gorka
Markovi drumovi (mutno)
Zlato Skadra (žilavka)
Kosa Majke Jevrosime
Pehar Banović Strahinje
Lazareva mišica
San Vuka Mandušića, belo
Majčina kletva
Slovo ljubve
Oči Simonide
Kaluđerski rukopis

 

1 коментар

Објављено под Кутак за читање

Не одлази тихо у ту благу ноћ, Дилан Томас

На данашњи дан 1914.  рођен је британски песник Дилан Томас. Његова песма  „Не одлази тихо у ту благу ноћ“, која је настала 1947. године, постала је његов знак препознавања. Чак и они који нису читали његову поезију знају бар првих неколико стихова. Песништво Дилана Томаса било је извор инспирације многим ствараоцима након Другог светског рата.

Не одлази тихо у ту благу ноћ

Не одлази тихо у ту благу ноћ,
Гори и бунца старост на крају дана.
Жести се, бесни, док светлост се гаси!

Иако мудри схватише: тама је праведна,
Јер речима муњу нису разгранали, ипак –
Не одлазе тихо у ту благу ноћ.

Добри последњим наричу дрхтајем
Над крхким делима у зеленој ували:
Жесте се, бесне, док светлост се гаси.

Дивљаци сунце лове, опевају му лет.
Кад касно сазнају да су га ражалостили,
Не одлазе тихо у ту благу ноћ.

Трезвени пред смрт, сумрачним погледом
Виде: и слепчеве очи горе и радују се,
Па се жесте, бесне, док светлост се гаси.

А ти мој оче, у тужним висинама горе:
Куни ме, благослови, тим горким сузама!
Не одлази тихо у ту благу ноћ!
Жести се, бесни, док светлост се гаси!

Do not go gentle into that good night

Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rave at close of day;
Rage, rage against the dying of the light.

Though wise men at their end know dark is right,
Because their words had forked no lightning they
Do not go gentle into that good night.

Good men, the last wave by, crying how bright
Their frail deeds might have danced in a green bay,
Rage, rage against the dying of the light.

Wild men who caught and sang the sun in flight,
And learn, too late, they grieved it on its way,
Do not go gentle into that good night.

Grave men, near death, who see with blinding sight
Blind eyes could blaze like meteors and be gay,
Rage, rage against the dying of the light.

And you, my father, there on the sad height,
Curse, bless, me now with your fierce tears, I pray.
Do not go gentle into that good night.
Rage, rage against the dying of the light.

Dylan Thomas

 

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Trag, Miloša Crnjanskog

Na današnji dan rođen je Miloš Crnjanski, Odisej među srpskim pesnicima, lirik koji je u svom stvaralačkom usponu prešao put od zanesenjaka i buntovnika do neshvaćenog usamljenika i zabrinutog melanholika, tragač za nepoznatim prostorima, kako u pesništvu, tako i u životu. Živeo je ispunjen nemirom, večito noseći nostalgiju u svojim grudima. Čeznuo je za mirom, za daljinama, za zavičajem… bolno noseći u svojoj duši gorčinu i podnoseći sudbinu lutalice i prognanika. U srpskoj književnosti  ostavio je dubok i neizbrisiv trag.

TRAG

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvome telu

Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag…

puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.

2018-10-26_001429

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Хазарска полемика

У част Милораду Павићу који је рођен 15. октобра 1929.

Црвена књига

ХАЗАРСКА ПОЛЕМИКА – догађај који хришћански извори стављају у 861. годину, према слову житија Константина Солунског, светог Ћирила, оно писано у IX веку, а сачувано у такозваном рукопису Московске духовне академије и у верзији Владислава Граматика из 1469. године. Поменуте 861. године дођоше византијском цару посланици од Хазара и рекоше: „Одувек познајемо само једнога бога, који је над свима и њему се клањамо према Истоку, а држимо се других својих паганских обичаја. Јевреји нас, пак, наговарају да примимо њихову веру и обред, а Сарацени с друге стране, нудећи мир и многе дарове, вуку нас у своју веру говорећи: ,Наша је вера боља, него код свих других народа‘ – стога се обраћамо вама гајећи старо пријатељство и љубав, јер сте ви (Грци) велики народ и држите царску власт од Бога, те тражећи ваш савет, молимо да пошаљете учена мужа од вас, па ако буде надвладао у спору Јевреје и Сарацене – прихватићемо вашу веру“. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

„Kafkin prijatelj“, Miro Gavran

Miro Gavran se često u naslovima svojih romana ili drama služi poznatim imenima, što na prvi pogled, u nama stvara dojam da u djelu mora biti riječ o nečemu što već znamo. Tko, recimo, ne zna, ako je ljubitelj književnosti, tko je bio Kafkin najveći prijatelj? I onda – nešto neočekivano. Fantastična mašta Mira Gavrana stvari postavi na način koji nas natjera da, kad već otvorimo njegovu knjigu,  ne odustajemo dok je ne pročitamo u jednom dahu. Imam osjećaj kao da se Gavran ponekad koristi poetikom E. A. Poa, koji je govorio kako treba pisati tekstove od sto redaka jer je to količina teksta koja se može pročitati odjednom. Gavran se, kao što znamo, ne pridržava pisanja u sto redaka, ali zato ima neku skrivenu spisateljsku tajnu i  magiju riječi kojom nas tjera da tekst pročitamo u jednom  dahu. Čitalački afiniteti su različiti, ali tako je barem kad sam ja u pitanju. Svaki Gavranov tekst me na određeni način oduševi. Moram priznati kako nisam ljubiteljica suvremene pisane riječi, uvijek mi tu nešto nedostaje, uglavnom misaonost na koju sam navikla u nešto starijoj književnosti, ali to uvijek pravdam činjenicom kako svijet danas živi brže, pa ni čitatelji nemaju mnogo vremena, smirenosti i koncentracije za čitanje dugih i detaljnih opisa, reminiscencija, refleksija… Držim, dakako, da ima i suvremenih hrvatskih književnika koji svakako zavrjeđuju pozornost i hvale vrijednu riječ iz ovog ili onog razloga, ali predugo bi trajalo kada bih sada svaku misao o tome razlagala. No, činjenica je da je malo njih doprlo do mene tako kako je to uspio Miro Gavran. Svaki put kada pročitam neki njegov tekst osjećam da mi je cijelo biće ispunjeno na neki vrlo suptilan način. Nema u njegovim romanima one silovite i snažne mudrosti ili filozofije koje će vas ostavljati bez riječi kao kod Krleže, Andrića, Selimovića, ali postoji ona tanka nit koja vas magično veže, da o njegovim tekstovima dugo potom razmišljate. Čudesna je lakoća Gavranovog pripovijedanja i magični su zapleti kojima nas iznenadi kada najmanje očekujemo, na način koji najmanje očekujemo, otvarajući potom završetak koji nas ostavlja u dilemi i dugom preispitivanju u namjeri da sami dokučimo pravi smisao takvog kraja. Njegovo poznavanje materije o kojoj piše je izvanredno, ali ono što svemu dodaje posebnu čar je vještina kojom nas namjerno ostavlja u nedoumici što je tu stvarnost, a što umjetnička nadgradnja. U trenu nam sve može izgledati kao stvarnost o kojoj smo već nešto znali, a sada smo to zahvaljujući Gavranovom interpretiranju samo nadopunili. A i ne mora biti tako. Stvarnost se tako relativizira, a čitatelj se intelektualno provocira da promišlja i istražuje. Наставите са читањем

1 коментар

Објављено под Кутак за читање

Sergej Jesenjin, Ko sam? Šta sam?

Na današnji dan rođen je Sergej Jesenjin, pesnik strastvenog i bolnog doživljaja sveta, boem i buntovnik, gonjen unutrašnjim nemirima i potragom za srećom, večno žedan ljubavi, nikad potpun i ispunjen, impulsivan, nežan i gorak u isto vreme, glasnogovornik prostodušne težačke Rusije, zanesenjak čije stvaralaštvo je prožeto tragizmom i osećanjem ukletosti.  Oko njegovog tragičnog kraja i danas se pletu različite pretpostavke, no bilo da je sa ovog sveta otišao nevoljno, kao žrtva staljinističkog režima, ili svesnom odlukom čoveka razočaranog u život, ostaće zapamćen kao pesnik koji je svoju odluku da napusti svet potpisao sopstvenom krvlju.

Ko Sam? Šta Sam?

Preuzeto sa: Free stock photo of antiquity, architecture, brick pexels.com

 

 

 

 

 

 

 

 

Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
živeo sam usput, ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici dete,
zato što sam mnoge ljubio bolećiv,
zato usput, ko što palim cigarete,
govorim i šapćem zaljubljene reči.

„Draga moja“, “mila“, “znaj, doveka“,
a u duši vazda ista pustoš zrači;
Ako dirneš strast u čovekovu biću
istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna šta je jeza
odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga breza,
stvorena za mene i za mnoge druge.

Ali ako tražeć neku srodnu dušu,
vezan protiv želje, utonem u seti,
nikad neću da te ljubomorom gušim,
nikad neću tebe grditi ni kleti.

Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,
čiji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.

4 коментара

Објављено под Кутак за читање