Архиве ознака: literature

Само уметност може да изрази тескобу и очај човека

Пренето из Политике

Дело „Пре краја” духовни је тестамент Ернеста Сабата
Аутор: Марина Вулићевић недеља, 05.08.2018.

ERNESTO-SABATOЧини се да су најпоразније критике оне које свету упућују хуманисти, управо због тога што не говоре с позиције гнева, већ с позиције разочараности. То су људи који су веровали у идеју о узвишеном људском бићу, и онда, у стварности препуној патње невиних, осетили крах човечности. Такав је Ернесто Сабато (1911– 2011), један од највећих аргентинских писаца, такви су мислиоци попут Достојевског, Берђајева, Тороа, Оскара Вајлда, Камија, Кјеркегора, Сиорана…, о којима пише у својој аутобиографској књизи „Пре краја” (издање „Академске књиге”, у преводу са шпанског Бојане Ковачевић Петровић).

Када би људи који имају могућност да одлучују о судбинама других заиста разумели оно о чему Сабато говори, стварност би била потпуно другачија, због тога што он не критикује само светске ратове, диктатуре левице и деснице, национализам, злоупотребу деце која раде од најранијег детињства без икаквих права, превласт технологије и богаћење мањине на рачун већине, он пружа и наду, борећи се, при том, са самим собом.

Иако је дело „Пре краја”, пишчев својеврсни духовни тестамент, објављено 1999. године, оно је сада актуелније него икада, обраћајући се данашњем младом човеку какав је и сам некада био– оном који посрће и премишља о одустајању. Мислилац који ипак не пада под теретом поразних сазнања, такав је Сабато који пре смрти жели да каже: „Ја се колебам између очајања и наде, која увек превагне, јер да није тако, човечанство би нестало још на почетку, пошто је толико разлога да се у све сумња(…) Не знамо да ли на крају пута живот чека попут просјака који ће нам пружити руку”. У мајкама које живе у руралним, поплављеним, подручјима Латинске Америке, а ипак се радују новим животима које у бедним болницама доносе на свет, у малим чистачима ципела, у свим сиромашнима који у својим насеобинама испољавају солидарност, Сабато, попут Пазолинија, види светост живота.

„Таква бића нам откривају Апсолутно у које толико пута посумњамо; у њима се отеловљује она Хелдерлинова замисао: тамо где је велика опасност, расте и лек за спасење”, пише Сабато.

У овом свом делу он искрено приповеда о преломним догађајима у свом животу, о занесености анархистичким идејама, али и о сумњи у комунистичке постулате онда када су изродили совјетску диктатуру. О одушевљењу за апстрактне светове математике и физике, али и о фасцинираности уметношћу, која једина може да појми човеков унутарњи пакао, и да га залечи.

Сабато, доктор физике Универзитета у Ла Плати, истраживач Лабораторије „Кири” у Паризу, човек који се дивио бестрасној савршености космоса, 1945. године дефинитивно је напустио науку да би се посветио писаној речи и сликарству. Написао је: „Истинска домовина човека није сам космос. Његова истинска домовина, она којој се увек враћа након својих путешествија, јесте онај предео између овоземаљских крајности у коме живимо, волимо и патимо. У време потпуне кризе, једино уметност може да изрази тескобу и очај човека, будући да, за разлику од свих осталих мисаоних чинова, она једина обухвата целокупност духа”.

Ангажовани антиперониста Сабато, који, како је говорио, „није могао да поднесе деспотизам и избацивање учитељица и професора зато што се нису подвргли директивама владе”, због политичких несугласица разишао се са Борхесом, због чега је жалио, јер су волели „исте ствари”. Мислећи стално о Аргентини, цитирао је Леополда Марећала: „Домовина је бол која још не зна своје име”.

Био је председник Националне комисије за нестале особе, која је септембра 1984. године предала извештај председнику Аргентине Раулу Алфонсину. Прохујале слике терора у Аргентини, када је гледао хапшења и ситних уличних трговаца, док су на слободи били они који су државу пљачкали „до последње паре”, Сабата су навеле да сумња у демократију. Њега су потресале патње људи у ратовима после распада Југославије, као и дивљање либералног капитализма у свету. Сматрао је да је заблуда залечити крах комунизма неолиберализмом, што би по његовом суду било као да у свету вукова и јагањаца кажу: „Слобода за све, и нека вуци поједу јагањце”. Резултати тога су 250 милиона израбљиване деце у свету, незапосленост, социјалне неправде, загађеност природе, криза смисла постојања. Упркос томе, Сабато у себи разговарајући са Сиораном, понавља његову мисао: „Све се може угушити у човеку, осим потребе за Апсолутним, која ће преживети уништење свих храмова, као и нестанак вере на земљи”.

 

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Позајмице, Чланци

Francuski roman, Frederik Begbede

Frederik Begbede je, kako se to obično danas kaže, kontoverzna ličnost u svetu književne umetnosti, filma, televizijskog zabavnog programa, advertajzinga… i stvaralac jednako uspešan u svemu čime odluči da se bavi, koliko god bio neprekidno izložen oštricama kritike, možda i po sopstvenoj volјi, jer danas se najbolјe prodaje ono što je s one strane društveno prihvatlјivog. On je jedan od onih poslenika javne reči koji raspolaže sa toliko talenta, veštine i moći sugestije da svaki svoj stav, iskustvo ili čak i nedostatak, može preinačiti u opšte uverenje i vrednost koju treba braniti. Ipak, uz sve čime izaziva pažnju javnosti, na pozitivan ili negativan način, neosporna je vrednost njegovog dela jer, kako god da mu priđemo, podstiče na preispitivanje brojnih polјulјanih sistema vrednosti u savremenom svetu.

Begbede je bespoštedni kritičar praznoglavog potrošačkog mentaliteta, u čijem formiranju, kao majstor advertajzinga, i sam učestvuje; gnuša se samodovolјnog i zasleplјenog neoliberalnog kapitalizma, čije plodove i sam  obilato uživa; izvrgava poruzi razmaženo francusko buržujstvo, naglašavajući pritom da  je buržujsko čedo koje sve o čemu govori poznaje iz ličnog iskustva; iz svojih neuspelih veza i brakova izvlači opšti zaklјučak da lјubav sputava, da je neprirodno vezivati se sa jednom osobom za ceo život, a javno konzumiranje narkotika samo je jedan vid rekreacije koju slobodan savremeni čovek može sebi da priušti u slobodno vreme… Savremeni boem i hedonista, do guše u društvu nadobudnog i blaziranog džet seta, udara po sve u čemu i sam bez ograničenja uživa. Čitaocima koji od pisca očekuju izvesnu doslednost, poruke koje Begbede šalјe zaista mogu izgledati pomalo šizofreno; za ostale, ovo štivo može biti moderno upakovana all inclusive ponuda, pa nek uzme ko šta voli.

„Francuski roman“ nastao je kao posledica jedne piščeve nimalo pohvalne avanture zbog koje je proveo dva dana u pariskom istražnom zatvoru. To neočekivano  iskustvo pokrenulo je u njemu bujicu preispitivanja, počevši od najintimnijih činilaca njegovog ličnog života, preko porodice iz koje je ponikao, do francuskog društva u celini u kojem je odrastao i formirao se kao ličnost. Nikome nije ostao dužan, a ponajmanje sebi.

Vraćajući se u svoje detinjstvo koje je, ni sam ne znajući zašto, potisnuo u zaborav, Begbede započinje pretraživanje od sedamdesetih godina dvadesetog veka. Počevši od tog perioda, pa do trenutka kada je odlučio da napiše roman, on rekonstruiše i analizira uzroke trenutnog stanja, koliko u svom ličnom životu, toliko i u Francuskoj. Kroz motiv lične zaboravnosti on se dotiče i sklonosti ka amneziji u sopstvenoj  naciji, njenog licemerja, nespremnosti da se suoči sa brojnim neprijatnim posledicama svoje prošlosti i upornosti u negovanju lepe samodopadlјive slike o francuskom društvu. Kolevka lјudskih sloboda i prava, sagledana kroz njegovu prizmu, više liči na „lejzi beg“ u kojem se lјulјuška društvo ušuškano u komfor i samozaborav i nespremno da stvari sagleda izvan okvira svojih materijalističkih potreba.

Govoreći o sebi, o tome šta je bio i šta je postao, autor se kreće tankom linijom između samosažalјenja i samosvesnog kritičkog preispitivanja.  Govori o kompleksima i strahovima, o lјubavi i lјubomori, o porodici i prlјavom vešu, o brakovima i razvodima, o uzorima, o stvarima kojima se ponosi, o knjigama, muzici, filmovima, o raskalašnom životu i klubovima… o svemu što ga je oblikovalo. A u svemu tome, kao neka  nit koja sve ispričano povezuje u celinu – osećanje nepotpunosti i nedovršenosti uprkos uspehu, osećanje praznine uprkos izobilјu, osećanje nezrelosti i nedoraslosti životu uprkos iskustvu. Koren svega toga, kako sam misli, verovatno se nalazi u njegovom razmaženom i prezaštićenom detinjstvu:  „Teško je oporaviti se od nesrećnog detinjstva“, zaklјučuje pisac,   „ali oporaviti se od prezaštićenog detinjstva može biti nemoguće. “

Branijeta Kondžulović

Odlomci iz „Francuskog romana“

Žorž Perek počinje W ili sećanja na detinjstvo rečenicom: „Nemam uspomene iz detinjstva.” A knjiga obiluje uspomenama. Dešava se nešto tajnovito kada zatvorimo oči i pokušamo da prizovemo prošlost: sećanje je kao šoljica sakea koja se može naći u pojedinim kineskim restoranima – na njenom dnu postepeno se prikazuje gola žena i nestaje čim se šoljica isprazni. Vidim je, posmatram je, ali čim joj se približim, ona mi pobegne, ispari. Takvo je moje izgubljeno detinjstvo. Molim boga da se desi neko čudo i da se moja prošlost lagano razvije u ovoj knjizi, kao polaroid traka. Ako smem sebe da citiram – a pokušaj da se izbegne nombrilizam u autobiografskom tekstu ravan je dodavanju budalaštine na pretencioznost – ovaj neobični fenomen već se dogodio.

U trenutku kada sam saznao da je moj brat postao nosilac Legije časti, nalazio sam se u pritvoru. Policajci mi nisu odmah stavili lisice na leđa, to su učinili dosta kasnije, dok su me vodili u istražnu bolnicu, a zatim predali u istražni zatvor na ostrvu De la Site, sutradan uveče. Predsednik Republike uputio je šarmantno pismo mom starijem bratu, čestitajući mu na njegovom doprinosu dinamici francuske ekonomije: „Vi ste primer kapitalizma kakav mi želimo: kapitalizma preduzetnika a ne kapitalizma špekulanata.” Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Хадријанови мемоари

Одломци из чувеног романа Маргерит Јурсенар, као подстицај за читање онима који још увек нису прочитали ово дело осведочене вредности:


Некад сам мислио да ће ми извесна љубав према лепоти заменити врлину, да ће моћи да ме одбрани од претерано простачких прохтева. Али преварио сам се. Љубитељ лепоте најзад свуда нађе златну жицу, и у најодвратнијем земљишту, да би осетио, држећи у рукама та фрагментарна ремек-дела, укаљана или поломљена, оно задовољство зналца, скупљача грнчарије која се сматра простом. Озбиљнију препреку за човека од укуса представља угледан положај у друштву, са свим опасностима ласкања и лажи које носи у себи скоро апсолутна моћ. Помисао да се једно биће, ма и најмање, претвара у мом присуству, може да ме наведе да га жалим, презирем или мрзим. Патио сам због тих лопшх страна своје судбине као шго сиромах пати због своје беде. Корак даље, и ја бих прихватио фикцију да освајам, мада се намећем. Али постоји опасност да из тога настане гађење или можда заглупљивање.

Човек би најзад можда претпоставио овешталим маневрима завођења једноставне истине разврата, да и ту не влада лаж. У начелу, спреман сам да прихватим да је проституција вештина као што је то и масажа или чешљање, али већ ми је тешко да се пријатно осећам и код масера и код берберина. Ништа није горе, простачкије од саучесника. Поглед испод ока крчмара који за мене чува најбоље вино, те прематоме лишаватогвинанекогдругог, већ је у данима младости био довољан да ми огади римска уживања. Не волим кад неко мисли да може да рачуна са мојом жељом, да је предвиди, а ја да се механички ‘У прилагођавам ономе што он мисли да сам ја одабрао. Због тог будаластог и изобличеног одраза мене самог, како ми га у тим тренуцима нуди неки људски мозак, скоро бих више волео јадне резултате аскетизма.. Ако легенда ништа не преувеличава говорећи о Нероновим претеривањима, о ученим истраживањима Тиберија, мора бити да су те велике присталице уживања имале отупела чула кад су се трудиле да од тог направе сложен механизам, и необично презирање људи кад су трпеле да им се тако подсмевају или да их тако користе. Међутим, то што сам се ја скоро потпуно одрекао ових претерано механичких врста уживања, или што нисам дубље у њих утонуо. треба пре да захвалим срећи но врлини, неспособној да се ичему одупре. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

„Hadrijanovi memoari” – Marguerite Yourcenar

Marguerite Yourcenar (1903-1987) nesumnjivo spada među najznačajnije književnice modernog vremena. Belgijanka po rođenju, prva članica Francuske akademije, najveći je dio života provela u Americi, a bila je, u pravom smislu, građanka svijeta. Dio njezine književne baštine čine djela o rimskim imperatorima i likovima iz južnoslavenske epike. Dobitnica je Nobelove nagrade za književnost 1987, a Hadrijanovi memoari donijeli su joj svjetsku slavu.

Roman Hadrijanovi memoari pamtim još iz studentskih dana. Tolika je bila umjetnička  i misaona upečatljivost. Čak i da nema komentara i objašnjenja same spisateljice, na kraju djela, dojam bi bio isti. Ovo je roman koji se ne zaboravlja.  Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Чекајући варваре, Џон Максвел Куци

Јужноафрички књижевник Џон Максвел Куци ушао је у књижевност на велика врата 1974. године, када је објављен, можда и данас најбољи од свих романа које је написао – роман „Чекајући варваре“. Његова модерност, друштвена ангажованост и интертекстуалност посредством које кореспондира са бројним писцима и делима која су на његов књижевни развој и стваралаштво извршили утицај (почев од Достојевског, преко Кафке до Бекета), увели су га у ред најпопуларнијих светских писаца. За своје дело два пута је овенчан престижном Букеровом и једном Нобеловом наградом, уз бројна друга међународна признања. Изузетно је плодан писац, а многа његова дела преведена су и на српски језик : „Мајстор из Петрограда“,  „Срамота“, „Животи животиња“, „Господин Фо“, „Земља сумрака“, „Исусово детињство“, „Живот и времена Мајкла К.“…

Светску славу ипак дугује роману „Чекајући варваре“. Ако још увек нисте прочитали овај роман, можда је сада прави тренутак. Наставите са читањем

2 коментара

Објављено под Кутак за читање

Поворка, Омера Петојевића

 


П
есништво је завет насхваћених људи, хегелијански разапетих између ничега и свачега. У сплету таквих (обезбожених) околности Омер Петојевић се оглашава другом књигом својих стихова, сажимајући лирску потку свете властитости у једну и јединствену поетску целину, веродостојним и препознатљивим рукописом, процеђеним кроз анархично – лично, породично и епско (па и књишко) наслеђе отуђених појединаца… који творе ову заумну Поворку, складних и целовитих одлика побожног посебништва.

Владета Коларевић

 

 

24297309_1a221000114696890_3582818160718961548_o

Фотографија Чедне Тодоровић (http://cednaphotography.com/about.html)

 

ДАНАС

Благи и Милостиви

Саклони и сачувај

У џепу ми eво

Стотину динара

И пар гвоздењака

Кол’ко да мe

На улици

Псето не понизи

 

У души

Тек пар мисли

Кол’ко молитву

Да надоместе

 

А ти Вeлики

Спрам себе сматрај

 

Моја мера

Ни крајцару

Не претеже

Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Пећина, Жозе Сарамаго

Фотографија позајмљена са: http://www.navodi.com/2018/01/usamljeni-moreplovci-2/

Да ли сте прочитали било коју књигу коју је написао Жозе Сарамаго? Ако нисте, предлажем вам да почнете од романа „Пећина“, мада знам да би вас магија његовог приповедања једнако очарала и у сусрету са „Седам сунаца и седам луна“, „Годином смрти Рикарда Реиша“, „Јеванђељем по Исусу Христу“, „Путовањем једног слона“ или било којом другом, да не набрајам, пошто је низ подугачак. А зашто вам, за први сусрет са Сарамагом, предлажем овај роман? Зато што ми он изгледа као најпријемчивије штиво уз које ћете се, лако и без много отпора, привикнути на специфичну пишчеву синтаксу и нарочита правописна „правила“ по којима је препознатљив. Понесени топлом и блиском људском причом о великом малом човеку у епохи глобализације, убрзо ћете престати да тражите очекиване тачке, знакове навода,  упитнике… тамо где их код Сарамага нема. Уронићете у бујицу његових мисли које пониру много дубље него што нам, на први поглед, открива једноставна фабула.

Роман „Пећина“ је заправо алегорија, са недвосмисленом алузијом на истоимену алегорију о обезумљеном човечанству заточеном у свету привида и обмана, коју је у свом филозофском делу  „Држава“ употребио Платон. Успостављајући тематску везу са овим античким штивом писац снажно појачава утисак да је човек, откад постоји, па до данашњег дана, непрекидно изложен силама које теже да у њему пониште управо оно што га као врсту чини вредним постојања. Код Платона, те силе имају сврху да покрену оно божанско у људском бићу, подстакну га на развој и упуте на пут самоспознаје; у Сарамаговој „пећини“, међутим, човек је изложен привиду који га води ка губитку свести о томе ко је заправо и каква је његова сврха на овом свету.  Манипулисано човечанство одриче се способности да мисли, спознаје, разуме и одлучује, отупљује урођени нагон да трага за истином, да ствара… Ово је сведочење о времену у којем управо живимо, о ери дехуманизације, глобалних корпорација, диктатуре профита и интереса невидљивих моћника „новог светског поретка“, чије жртве постајемо свакодневно и неосетно, на безброј начина.

У средишту приче је, ипак, Човек који није заборавио на идеју добра, који се није одрекао сопственог идентитета и аутентичности, и који, упркос егзистенцијалној угрожености, одбија да прихвати поништавање границе између истине и обмане.

Верујем да ће одломци који следе у вама подстаћи жељу да „слагалицу“ склопите у потпуности.

 

Одломци из романа „Пећина“,  Ж. Сарамаго

 

Човек који вози камионет зове се Сипријано Алгор, по занимању је грнчар и има шездесет и четири године, премда делује млађи. Онај што седи поред њега, то му је зет, зове се Марсал Гашо, и још није навршио тридесету. У сваком случају, по лицу му нико ни толико не би дао. Као што се већ могло приметити, и један и други носе прилепљена уз лично име необична презимена чије порекло, значење и узрок не познају. Највероватније је да би се обојица згра- нули ако би икада сазнали да реч алгор значи јаку дрхтавицу, језу која најављује грозницу, а да гашо није ни мање ни више него део волујског врата на који се ставља јарам. Млађи носи униформу, али није наоружан. Старији на себи има цивилну јакну и панталоне које се колико-толико слажу, кошуља му је строго закопчана до грла, без кравате. Шаке које управљају воланом велике су и снажне, сељачке, али упркос томе можда због свакодневног додира са житком глином, што је неизоставни део његовог заната, у себи носе неку нежност.


Тада Сипријано Алгор рече, Не брини, стижемо на време, Не бринем, одговори зет, невешто прикривајући нервозу, Знам, то се тако само каже, рече Сипријано Алгор. Скренуо је у једну паралелну улицу којом се обавља локални саобрачај, Хајдмо овуда пречицом, рече, а ако нас полиција буде питала зашто смо скренули са главног пута, сети се договора, треба нешто да завршимо у једној од ових фабрика пре но што стигнемо у град. Марсал Гашо уздахну дубоко, кад год би саобраћај постао гушћи, таст би, пре или касније, кренуо неком пречицом. Једино га је забрињавала могућност да таст заборави да скрене на време. Срећом, упркос стрепњама и упозорењима, полиција их никада није зауставила. Једног дана ће морати да схвати да више нисам дете, помисли Марсал, да не мора сваки пут да ме подсећа на причу о послу који треба да обавимо у фабрикама. Ни једном ни другом није падало на памет да је управо униформа чувара Центра, коју је Марсал Гашо носио, била главни разлог што им је саобраћајна полиција гледала кроз прсте, да то није била последица пуке случајности или луде среће, како би вероватно одговорили када би их неко питао зашто мисле да их никада до сада нису казнили. А прави одговор би знао и Марсал Гашо, кад би којим случајем пред тастом испољио ауторитет који му униформа даје, а знао би и Сипријано Алгор, када би којим случајем почео да разговара са зетом с мање ироничне попустљивости. Жива је истина да нити младост зна шта може, нити старост може оно што зна.

*** Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Људмила Улицка – Провидне приче

Фотографија позајмљена са: https://dereta.rs/cached/dereta.rs/Images/Ljudmila-Ulicka-000048103154.jpg

 

 

Зашто треба да прочитате макар нешто што је написала Људмила Улицка? Зато што је њена мисао течна и јасна као вода, реченица истовремено интелектуално провокативна и лака, лежерна као добра шала, а ткиво њених текстова примамљиво и магнетски привлачно попут интриге.  Уместо да вас убеђујем, предлажем вам да прочитате увод у њене „Провидне приче“. Уверена сам да ћете пожелети да прочитате и остатак.

 

Провидне приче

Може ли се поредити велика мушка лаж, стратешка, испланирана, стара као Каинова реч, са милим женским лагањем у којем нема никаквог предумишљаја, чак ни користи?

Ево, на пример, царски пар Одисеј и Пенелопа. Царство додуше није велико, око триста палата, невелики посед. На пашњаку козе – о кокошима ни говора, изгледа да их још нису одомаћили – царица прави сир и тка отираче, пардон, покриваче… Она је, истина, из угледне породице, тата ради као цар, а сестра од стрица је она иста Јелена због које се одиграо најсвирепији рат у давна времена. Узгред, Одисеј је такође био један од претендената на Јеленину руку, али – лукавац! – измерио је „про” и „цонтра” и није се оженио најлепшом од свих жена, звездом над звездама сумњивих моралних назора, већ кућевном Пенелопом, која је до старости свима дојадила својом демонстративном и још тада старомодном супружничком верношћу. И то у време када се он, чувен по својим „вештим домишљањима”, по лукавству и подмуклости спреман да конкурише боговима – како га оцењује сама Атена Палада – претвара да се враћа кући. Десетлећима он пегла Средоземно море, отима свете реликвије, заводи чаробнице, царице и њихове служавке – митски лажов оних препотопских времена када су точак, весло и преслица већ били измишљени, али још не и савест. На крају крајева, сами богови одлучују да организују његов повратак на Итаку, јер постоји бојазан да ако му не помогну вратиће се у своје село сам, упркос судбини, и тако посрамити Олимпијце… Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Кутак за читање

Простор, време и људи у роману „Сеобе“, Милоша Црњанског

Ово је само један од могућих  приступа обради прве књиге романа „Сеобе“, Милоша Црњанског. Намењен је ученицима трећег разреда средње школе, у чијој школској лектири је заступљено ово дело.

Током три часа предвиђена за обраду романа „Сеобе“ остварићемо следећи план:
1. Анализираћемо елементе структуре романа, доводити их у међусобну везу и изводити закључке и универзалне поруке.
2.Објаснићемо функцију уметничких знакова у роману: простор (оличен у манифестацијама четири праелемената – земље, воде, ваздуха и ватре), време, људи, колективни лик, односи, говор, мотив звезде, бескрајни плави круг.
3.Успоставићемо узрочно-последичне везе између унутрашњег плана романа (стања у коме константно егзистирају јунаци дела) и два преплетена фабуларна тока.
4.Сагледаћемо судбину и објаснити симболику Славонско-подунавског пука у историјско-политичком контексту и покушати да успоставимо паралелу са актуелном стварношћу – однос између прошлости, садашњости и будућности колективног српског бића.

Литература:

Јован Деретић, Историја српске књижевности;

Петар Џаџић, Простори среће у делу Милоша Црњанског;

Петар Пијановић, Књижевност и српски језик III.

Милош Црњански

Упутства и истраживачки задаци за ученике:

Књижевну грађу за роман „Сеобе“ Црњански је црпио из три основна извора: 
-из историје српског народа коју је као историчар познавао и проучавао,
-из Мемоара Симеона Пишчевића
-из сопственог искуства аустроугарског војника који је морао ратовати „по туђој вољи и за туђ рачун“.

Како бисте сви добили прилику да допринесете разумевању и тумачењу прве књиге романа „Сеобе“, предлажем вам да, према својим способностима и афинитетима, изаберете истраживачке задатке помоћу којих ћете се припремати за час:

Прва група
-Обнови своје знање о сеобама српског народа у 18. веку. (На интернету можеш пронаћи мноштво информација о вековним сеобама на које је наш народ био принуђен.)
-Прелистај садржај Мемоара Симеона Пишчевића. (Ко зна, можда пожелиш да прочиташ дело у целини…)
-Обавести се о садржају романа „Дневник о Чарнојевићу“.
-Послушај поему „Стражилово“  у интерпретацији Милоша Црњанског.
-Прочитај, по свом избору, неколико песама из збирке „Лирика Итаке“ и покушај да успоставиш везу између назива и садржаја ове збирке, романа „Сеобе“, „Стражилова“ и „Дневника о Чарнојевићу“.
-У приступу делу имај на уму суматраизам као песнички програм Милоша Црњанског.

-Проучи карту Европе и покушај да обележиш путању којом се кретао Славонско-подунавски пук. Покушај да замислиш живот и искуства војника који су пешице прошли том путањом.


-Предлажем ти да погледаш филм „Сеобе“, Александра Саше Петровића. (Напомињем да филм није и не може бити замена за књижевно дело, али ти може помоћи да се приближиш историјском времену, простору и атмосфери у којој се одвија радња романа.)

Друга група
-Обрати пажњу на изглед простора и материјални свет у роману „Сеобе“, усредсређујући се на четири праелемента (земљу, воду, ваздух и ватру). У којим облицима су ови елементи представљени у делу, тј. како се они манифестују у животном окружењу јунака?
-Упореди симболику коју ти, уобичајено, дајеш поменутим елементима са значењем које мислиш да имају у роману.
-Како су представљени дом и завичај?
-Размисли у каквом су односу пејзаж и човек у „Сеобама“.
-Супротстави свом доживљају простора у роману слику коју у твојим мислима ствара наслов првог и последњег поглавља и лајтмотив дела: „Бескрајни плави круг. У њему звезда.“

Трећа група
-Примећујеш да писац готово сва догађања, стања, размишљања, саопштава у форми доживљеног говора. Из чије перспективе нам је на тај начин предочена радња романа?
-У роману готово да нема дијалога. Какво значење теби представља тај „недостатак“?
-Какав однос према прошлости, садашњости и будућности имају јунаци романа?
-Изабери лик (Вук Исакович, Аранђел Исакович, госпожа Дафина) и припреми се да у његово име говориш у првом лицу одговарајући на питања: Ко сам ја? Шта желим, а шта ми се догађа? Да ли сам испуњен и срећан? Зашто је то тако?
-Пронађи шта је заједничко, а шта различито у поменутим ликовима.

Четврта група
Примећујеш да роман има 10 поглавља и да прво и последње носе исти наслов. Ако замислиш годишњи циклус кроз који у ратовању пролази Славонско-подунавски пук, видећеш да се годишњи период почетка и завршетка радње готово поклапају. Тиме се обликује композиција романа, али и симболизује живот и судбина овог колективног јунака. Размисли о значењу које има то кружно кретање као и о значењу које има сам Славонско-подунавски пук.
Какву историјску поруку нам шаље Црњански овим делом?
Како ту поруку сагледаваш у савременом контексту?

На сајту Књигомногољупци налази се избор фотографија са интернета које немају непосредну везу са овим делом, али ти могу послужити као илустрације неких важних мотива из романа

Простор, време и људи у роману „Сеобе“, Милоша Црњанског

О роману „Сеобе“ можемо говорити у књижевном и историјском контексту, узимајући у обзир све припреме које су ученици обавили прикупљајући информације на које су упућени. Затварајући круг који су Вук Исакович и његов колективни сапатник, Славонско-подунавски пук, начинили од поласка у рат до повратка из њега (Петроварадин – Печуј – Грац – Виртемберг – Енглштат – Мајнц – Штразбург – Петроварадин) и годишњи (временски) циклус од пролећа 1744. до истог периода 1745., уочили смо кружно кретање људи и времена, па ћемо у тај затворени оквир сместити своју причу о делу. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под 1.Приступ књижевним делима, Наставни материјали за III разред средње школе

Обележја и представници савремене српске поезије

 

У периодизацији књижевности појам савремена књижевност није у свим европским земљама истоветно, јасно  и строго временски одређен, али у већини историја књижевности под овим  појмом подразумева се књижевно стваралаштво од краја Другог светског рата до данас.

Дешава се и да неко дело, настало у давној прошлости, сматрамо савременим, или још боље – свевременим, због свевремености тематике којом се бави, због непролазних питања и проблема са којима се суочавају његови јунаци, због уметничког мајсторства које превазилази књижевна обележја епохе у којој је дело настало…  Поједностављено – док год нека књижевна дела живо учествују у савременом културном животу, док их људи читају и проналазе повезаност са њиховим садржајем, карактерима и судбинама јунака, проблемима, идејама, мотивима… и док та дела утичу на стваралаштво писаца нових генерација или нам помажу да објаснимо неке појаве у књижевности нашег времена, можемо их сматрати савременим. Књижевност је (у дословном значењу) савремена у времену у којем је настала, али је једнако актуелна и у будућим временима у којима још увек траје интересовање и потреба за њом. Ипак, како би се избегле нејасноће у разумевању, потребно је поставити неку временску границу.

 У српској књижевности, под појмом савремена књижевност подразумевају се књижевна дела која су настајала од краја Другог светског рата до наших дана.  Ипак, при вредновању књижевног стваралаштва, успоставља се разлика између дела насталих током првих послератних година и књижевности која се развијала од педесетих година двадесетог века наовамо. Наставите са читањем

Оставите коментар

Објављено под Наставни материјали за IV разред средње школе, Стилске формације у књижевности