„Туга“ – Антон Павлович Чехов

Књижевна интерпретација

проф. др Петра Пијановића

Књижевност и српски језик за I разред гимназија и средњих школа, ЗУНС, Београд, 2008.

 tuga2

Тема ове новеле руског писца Антона Павловича Чехова (1860—1904) казује о бескрајној очевој тузи за изгубљеним сином. Теми је примерена сама прича, односно начин на који је прича обликована.

У средишту њене фабуле је несрећни отац, кочијаш Јона Потапов. Чекајући путнике у снежном вечерњем сутону, Јона делује као привиђење. Сваки нови путник, којег очекује и на санкама превози, прилика је да поразговара и да разговором о мртвом сину и његовој несрећи олакша својој души.

Тога дана о којем приповеда „Туга“, Јона Потапов три пута је у прилици да поведе разговор о сину. Први пут путник у саоницама је војно лице. За приповедача је он униформа која „седе у саонице“. Кочијаш му узгред саопштава своју муку („Син ми умро, господине… умро ове недеље“.).  Но, „униформа“ не показује нарочито занимање за причу и, „како изгледа, није вољна да слуша“. Следећи путници су три млада човека, весели и груби према кочијашу. Отуд и његов покушај да заподене причу о својој несрећи („Син ми је умро… овај… умро ове недеље!“) код путника не наилази на разумевање, саучешће и одговор. Ноћници одлазе, нестају у мраку, а Јона остаје сам са својом тугом. Ни покућар с торбом с којим Јона покушава да заподене разговор неће показати занимање за причу случајног саговорника.

Отуд Јона потиштен окончава свој мучни дан. Покушава, још једном. Овога пута да свом познанику, кочијашу, исповеди својутугу („А, ви’ш, брате, мени син умро… Да ли си чуо? Ове недеље, у болници… Да ти само причам!“), али одзи- ва опет нема. Зато Јона одлази у коњушницу, „осећа потребу да се изговори“, па несвесно своју тугу почиње да исповеда коњу.

Тема ове новеле, која приповеда о кочијашевој тузи за изгубљеним сином, остварена је у неколико повезаних мотива. Први мотив садржан је на почетку новеле у слици усамљеног кочијаша. Он је, заједно са саоницама и коњем, некако срастао са природом у снежном сутону. Ништа се на тој слици не дешава — осим снега који пада нема никаквог покрета. Овај статички мотив, у чијем је средишту силуета кочијаша, постаје тако оквир за дубински психолошки портрет. Њиме Чехов уверљиво слика безграничну усамљеност тужног човека. Снег који веје и мрак који пада постају тако спољна слика природе. Она сасвим добро представља и уверљиво истиче пустош душе, самоћу и тугу несрећног оца.

Након овог призора долазе у низу три паралелна мо- тива. У њима се преплићу смрт, људско неразумевање туђе невоље и усамљеност кочијаша Потапова. У првом од поменутих мотива, које повезује кочијашева потреба да некоме искаже своју тугу, болну усамљеност и ишчекивање, прекида набусит глас војног лица. Набусито и безимено лице нарећује Јони Потапову да вози у Виборшку улицу.

Новела, због сажетости, не дозвољава детаљнији опис лика, односно његову потпунију карактеризацију. Карактеризација је овде непосредно исказана начином на који се „униформа“ обраћа кочијашу. Реч је, свакако, о грубом и неосетљивом човеку. Њега не може да дирне нити занима кочијашев покушај да заподене причу о трагичној судбини недавно преминулог сина. Мучну ситуацију и велику удаљеност двојице људи који седе један поред другога прекида долазак на одредиште. „Униформа“ без саосећања и разумевања за кочијашеву патњу нестаје у мраку и градској вреви. Јона Потапов остаје сам са собом и својом тугом.

Следећи мотив понавља претходни призор. Само су измењени ликови путника. Уместо „униформе“, у саоницама су три весела и обесна младића. Ни њих неће ганути кратка, наизглед шкрта и узгредна кочијашева изјава о умрлом сину. Јона Потапов поново остаје сам и несрећан — због смрти, али и зато што га не разумеју нити има при- лику да некоме изрекне своју тугу. Потиштен и несрећан, окончава свој радни дан. Ипак, покушава још једном. И опет тај покушај да каже некоме своју печал остаје без одзива.

Но, ако не може са људима, ако му они нису саговорници којима се може поверити велика несрећа, онда је Јона Потапов упућен на измученог и промрзлог коња. Том створу, са којим другује и проводи своје самотничке и тужне дане, поверава муку, отвара душу и исповеда своју тугу. Та исповест је солилоквиј несрећног и усамљеног човека. Јона, тако, исказује своју самоћу и свој јад, а Чехов, чији се јунак обраћа коњу, онеобичава причу. Јаз који постоји мећу људима, неразумевање и себичност, још више су појачани том завршном сликом која има продужено дејство у читаочевој свести. Ако није успео да своју тугу исповеди онима на које је упућен, Јона Потапов налази у животињи садруга којем казује горку реч о свом животу.

Новела „Туга“ грађена је на доста оскудном приповедном материјалу. Но, та приповедна грађа показује се довољном да уметнички сугестивно и уверљиво проговори о људској судбини. Отуд у овој новели није само реч о Јони Потапову. То је и прича о човеку уопште, прича о смрти, усамљеништву и наразумевању.  Туга“ је општа прича о људској несрећи. Но, она је и опомена која учи и показује какав човек не би требало да буде.

Приказујући човека, несрећног и тужног, Чехов заправо показује колика је моћ људске речи. Управо, Јона Потапов мора некоме да каже своју тугу. Чини то јер дубоко осећа да је реч лековита и благородна. Отуд и изгледа природно што Потапов, кад нема коме другом, исказује коњу своју људску бол. Зато писац онеобичава тему, завршавајући новелу необичним, па и чудним, добро осмишљеним монологом.

Том сценом окончава се „Туга“. Но, то није крај нити расплет у уобичајеном значењу. Јер, овде нема ни уобичајене фабуле ни развијене приче. Отуд су неки мотиви само назначени, али не и дорађени (сиромаштво, фазе синовљеве болести, смрт, сахрана; судбина ћерке Анисје која је остала у селу, живот велеградске сиротиње и сл.). Све је сведено на атмосферу, на слику душе, на унутарњи портрет самотног и тужног кочијаша. Стога је „Туга“ прозна минијатура или мала приповедна форма. Она садржи моћан и слојевит прикривени смисао који се лако препознаје и открива. То унутарње значење приче постаје уверљиво сведочанство о човеку и смрти, о животу и самовању, о тузи и исцелитељској моћи људске речи.

Необично је то што се људска реч овде очекује као насушна потреба ојађеног и усамљеног човека. Реч саосећања је и хоризонт читаочевог очекивања. „Туга“ је необична управо по томе што те речи у овој причи нема. Њено одсуство или изневерено очекивање овде управо указује на значај речи. То је један од парадокса приче. Други парадокс је садржан у њеној завршници. Везан је за градацију која у низу показује како путници које вози Јона Потапов не налазе нимало разумевања нити имају потребе да чују његову причу. Баш зато, и у томе је парадокс приче. Тај градативни низ окончава се Јонином потребом „с било ким да разговара“. Стога се унутарњим монологом или самоисказом пуним туге Јона обраћа својој кобили како би исповедио личну несрећу.

Како Чехов, односно приповедач казује причу „Туга“? Казује је употребом трећег лица, дакле приповедањем које има облик ауторске нарације. Међутим, пажљивији увид у ток и тон приче показују да Чехов користи облик проживљеног говора. То значи да је приповедање уистину поверено тређем лицу. Оно, у неким деловима свога исказа, само привидно успоставља објективност приче. Писац проживљеним говором приближава унутарњи свет (туга) самотног јунака, односно приповедача. Тај облик приповедања и формално се препознаје у изразима као што су „чује Јона…“, „жели нешто да каже…“, „досеђа се он…“, „мисли Јона…“, „осећа потребу да изговори…“ итд. Проживљени говор приповедач комбинује са врло изражајним дијалозима и унутарњим монологом на крају приче.

Веома значајну пажњу Чехов посвећује обликовању ликова. Они су портретисани у свега неколико потеза. Но, ипак су на добар и уверљив начин приближени читаоцу. Томе служи и само именовање ликова. Оно није персонално (лично), него је изведено по неким општијим особинама приказаних ликова. Стога су путници које кочијаш вози — безимени. Једноставно — они су „ноћници“ или, још прецизније, „униформа“, „грбавко“ и „дугоња“. Одредба човека који је представљен као „униформа“, дакле као ствар, и његова неспремност да чује саговорника, врло убедљиво сведоче о дубини раскола међу људима. Свако од њих у зимској ноћи мисли своју мисао и не осећа потребу да чује сапутника. Тиме се још више продубљује јаз мећу њима. То додатно појачава осећање туге, усамљености човека у граду и пустош усамљеникове душе. Све то наводи несрећног кочијаша Јону Потапова да се, ако већ не може људима, исповеди коњу и тиме себи олакша.

Објашњење књижевних термина:

онеобичавање, очуђење –поступак којим се неки догађај приказује с необичне стране, из необичне тачке гледишта

солилоквиј (solilolquium) разговор са самим собом; исказивање скривених мисли и осећања књижевног јунака

Advertisements

Оставите коментар

Објављено под Позајмице

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s