Књижевна интерпретација
проф. др Петра Пијановића
Књижевност и српски језик за I разред гимназија и средњих школа, ЗУНС, Београд, 2008.
Тема ове новеле руског писца Антона Павловича Чехова (1860—1904) казује о бескрајној очевој тузи за изгубљеним сином. Теми је примерена сама прича, односно начин на који је прича обликована.
У средишту њене фабуле је несрећни отац, кочијаш Јона Потапов. Чекајући путнике у снежном вечерњем сутону, Јона делује као привиђење. Сваки нови путник, којег очекује и на санкама превози, прилика је да поразговара и да разговором о мртвом сину и његовој несрећи олакша својој души.
Тога дана о којем приповеда „Туга“, Јона Потапов три пута је у прилици да поведе разговор о сину. Први пут путник у саоницама је војно лице. За приповедача је он униформа која „седе у саонице“. Кочијаш му узгред саопштава своју муку („Син ми умро, господине… умро ове недеље“.). Но, „униформа“ не показује нарочито занимање за причу и, „како изгледа, није вољна да слуша“. Следећи путници су три млада човека, весели и груби према кочијашу. Отуд и његов покушај да заподене причу о својој несрећи („Син ми је умро… овај… умро ове недеље!“) код путника не наилази на разумевање, саучешће и одговор. Ноћници одлазе, нестају у мраку, а Јона остаје сам са својом тугом. Ни покућар с торбом с којим Јона покушава да заподене разговор неће показати занимање за причу случајног саговорника. Наставите са читањем