Достојевски и Ниче

Из књиге ДОСТОЈЕВСКИ У СВЕТЛУ РУСКЕ КРИТИКЕ

Избор и превод, Петар Митропан

Слово љубве, Београд, 1981.

 

ДОСТОЈЕВСКИ И Ф. НИЧЕ

Г. М. Фридлендер

Једни западни историчари књижевности тврде да је Достојевски »антиципирао« основне Ничеове идеје; други — да је Ниче био »ученик« руског романописца; трећи се ограничавају на признање унутрашње блискости идеја Ничеа и Достојевског не марећи за питање о пореклу Ничеових идеја и за то како се он сам односио према Достојевском и у којој је мери сматрао Достојевског својим учитељем и претходником.

Dostojevski2

standard_634428985874726942

У последње време страна научна литература се обогатила драгоценим материјалом који допушта да се питање узајамног односа погледа Достојевског и Ничеа осветли с нових страна, помажући да се коначно одбаци легенда о њиховој тобожњој »духовној блискости«. То су Ничеове белешке о Злим дусима Достојевског. Као што показује тај конспект, Ниче је помно проучио тај роман 1887—1888. године мало пре своје болести. При чему — рећи ћу то одмах — у расуђивањима јунака романа Ниче није нашао ништа што би изражавало идеје блиске његовим властитим погледима. У својим примедбама и изводама (ма како то парадоксално изгледало читаоцу) аутор књиге Тако је говорио Заратустра убрајао је роман Достојевског у књижевне појаве које сликају његовој филозофији »јаке« личности непријатељску психологију »декадансе« — сведочанство о болести њима обојици савременог друштва.

Изводи из Злих духова које је направио Ниче, можда су најважнији од материјала који су до нас дошли, о односу толико омиљеног и утицајног у западним буржоаским земљама немачког филозофа према Достојевском. Међутим, од времена њиховог објављивања (1970), колико нам је познато, о тим изводима није написана ниједна расправа. Није учињен на Западу ни покушај да се они прокоментаришу. И то је сасвим разумљиво, јер Ничеови изводи подривају једну традиционалну основу малтене целе савремене буржоаске литературе о Достојевском. Ето зашто смо себи ставили у задатак да у овом чланку упознама читаоце с тим изводима претходно давши неколико неопходних напомена које укратко осветљавају проблем о пореклу Ничеових идеја и о његовом упознавању Достојевског — питање врло замршено у већини специјалних радова западноевропских научника на ту тему.

Лав Шестов, који је имао велики утицај на француске егзистенцијалисте, писао је у своје време поводом Раскољниковљеве поделе људи на »обичне« чија је дужност да се потчињавају постојећим моралним нормама и »необичне« која имају право да их прекораче, да је то »мисао оригинална и да у целини припада Достојевском«. Шездесетих година — по оцени Шестова — нико не само у Русији већ ни у Европи није ни сањао нешто слично. Отуда за Шестова следи природан, неоспоран, закључак да је писац Злочина и казне у души инстинктивно потпуно прихватио схватања Човека из подземља, Раскољникова, Ивана Карамазова; ако је у својим романима с њима полемисао, то је само зато што се у условима тога доба није усуђивао то чак ни себи отворено да призна. »Ако је Раскољниковљева мисао толико оригинална да апсолутно ником, осим њеног творца, није долазила у главу, шта је требало Достојевском — писао је Шестов — да устаје против ње? Зашто да се ломе копља? Против кога да се ломе копља? Одговор: против себе и само против себе. Само је он у целом свету позавидео моралној величини преступника — и не усуђујући се да директно искаже своје праве мисли, стварао је за њих разноврсне ,ситуације’… Мисао која лежи у основии Раскољниковљевог чланка у другој форми је развијена подробније код Ничеа…« »Ниче је осећао да су за њега све метафизичке и етичке идеје уопште престале да постоје, док је међутим тако оклеветано ,ја’ нарасло до нечувених колосалних размера, заклонило пред њим цео свет…«

Наведене Шестовљеве речи већ садрже све основне идеје на којима се заснива легенда о блискости Ничеових и Достојевскових идеја.

1)            Шестов је тврдио да пре стварања Злочина и казне Раскољниковљева мисао »никоме осим његова творца није долазила у главу«, то јест да је Достојевски био својеврсни »ничеовац пре Ничеа«, који је први пут преко Раскољникова прогласио идеју »натчовека«.

2)            Већ сама новина и оригиналност те идеје доказује, по Шестову, да је, полемишући с њом, Достојевски полемисао са самиим собом, не усуђујући се да призна себи да је у души он на страни Раскољникова, Кирилова и других својиих јунака »ничеовског« типа.

3)            Идеје Достојевског и Ничеа се узајамно подударају. Ничеова филозофија се може разматрати као нова, следећа фаза у развитку оног круга идеја које је први пут изразио Достојевски ставивиши их у уста својих јунака.

Све ове Шестовљеве поставке, без сумње, изгледале су му као откровење своје врсте. Па ипак ни једна од њих не може да издржи чињеничну проверу.

»Натчовек« се појавио у европским литературама давно пре Ничеа; чак и код самих Немаца тај термин је био у оптицају још у литератури »буре и навале« … — тачно пише Н. Ј. Берковски — у Шилеровим драмама… »натчовек« се стално појављује и представља непосредан предмет драмске дискусије: у раним драмама су то Карл Мор, Франц Мор, Фјеско, у каснијим — Валенштајн.

Не само код писца »буре и навале«, код младог Гетеа (у годинама стварања Прафауста), код Илингера или у драмама младог Шилера (које је Достојевски одлично познавао од младих дана) могу се наћи клице па чак и право формулисање идеја блиских Раскољниковљевим. У доба кад је Достојевски писао Злочин и казну те идеје су биле широко распрострањене и није случајно да их Достојевски на уста и Порфирија и самог Раскољникова директно карактерише као идеје тог времена.

Другим речима, насупрот Шестову, ни Достојевски ни Ниче нису били творци идеје »натчовека«. Та се идеја створила још пре њих — већ у доба европског предромантизма она је била широко распрострањена у књижевности и филозофији. Мноштво варијанти »натчовека« европски романтизам је дао у лицу својих представника од Бајрона до Нодјеа, чији се јунак романа, разбојник Жан Збогар, директно спомиње у концептима Злочина и казне као један од Раскољниковљевих праликова.

Достојевском је идеја »натчовека« била позната не само из Шилерових драма, Бајронових поема, Метјуринових романа, Хофмана, Балзака. Мотиви индивидуалистичког »титанизма«, тип личности која, усамљена, дрско устаје против вековима освештаних ауторитета и моралних предрасуда »гомиле« били су у широком оптицају и у буржоаској филозофији прве половине XIX века од Карлајла до Бруна Бауера и Макса Штирнера.

Једна од епизода Злих духова изазвала је у почетку XX века, још пре Шестова, нарочити ентузијазам Волинског (и Мерешковског јер су они у њој нашли прави доказ конгенијалности Ничеа и аутора Злих духова. У разговору са Ставрогином, Кирилов прориче у најближој будућности појаву »човекобога« који треба да замени »богочовека«, то јест Христа. Волински, Мерешковски и каснији западни коментатори, који су их следили, нису ни претпоставили да је у тим Кириловљевим речима Достојевски готово дословце поновио расуђивање свог друга у кружоку Петрашевског, М. А. Спјешњева, једног од сјајно образованих филозофских руских умова четрдесетих година. »Ултра реакционарни и мистички Ничеов човек много дугује Фојербаховом ,човеку’« — сасвим тачно каже М. А. Лифшиц, указујући истовремено и не без основа на непосредан утицај на Ничеа другог Хегеловог ученика, Бруна Бауера.

У новембарској свесци часописа браће Достојевских, »Време« за 1862. год., пријатељ Достојевског, Н. М. Страхов, штампао је чланак »Лоши знаци«, посвећен значају Дарвиновог Постанка врста. Ту се Дарвинова теорија карактерисала као »велики прогрес«, као »огроман корак у развитку природних наука«, а суштина »великог преврата« коју је извршио у науци о природи — као победа историјског еволуционог погледа на природу над метафизичким погледом. Истовремено је Страхов указивао на, с његовог становишта, опасне тенденције у предговору К. О. Руаје за француски превод велике Дарвинове творевине. У том предговору Руаје се појављује као један од раних гласника идеја социјалног дарвинизма. Вулгаризујући Дарвиново учење о постанку врста, она је желела да идеју борбе за опстанак механички прошири на друштвении живот, искориишћавајући га за реконструисање реакционарног социјалног и етичког учења.

Одбијајући разлику између закона друштвеног живота и Дарвинових откривених закона развитка животињског света, проширујући деловање тих закона на област друштвеног живота, Руаје, слично многим потоњим буржоаским мислиоцима, међу њима и Ничеу — тежи да помоћу Дарвинове теорије докаже »природну условљеност расне, националне и класне неједнакости«, тражи у њој аргументе за потврђивање права поједине »снажне« личности да нарушава моралне норме које је друштво признало.

Н. Страхов је у поменутом чланку, посвећеном Дарвиновој књизи и њеном преводиоцу на француски, оценио идеје Руајеове као очигледан узнемирујући симптом снижавања разине западноевропске мисли. Он је с иронијом приметио да су идеје које излаже госпођа Руаје и које јој се чине као нешто сасвим ново и радикално, као својеврстан »изазов« доминирајућим конзервативним схватањима — у суштини биле тачан одраз праксе оног западног буржоаског друштва у којем је живела госпођа Руаје и где су неједнакост људи, угњетавање слабог од стране богатог и моћног били признати као основни животни закон.

Речи Руајеове које наводи Страхов о »закржљалим« бићима која свом својом »тежином« висе на »здравим« и »снажним«, спречавајући их да задовољавају своје потребе, личе на речи студента о »глупој«, »бесмисленој«, болесној старици због које узалуд пропадају »младе свеже снаге« — које је случајно чуо у гостионици јунак Злочина и казне (а које се подударају с његовим властитим мислима које се тог тренутка тек наслућују). Исто тако као Страхов, Достојевски је преко Раскољникова исказао мисао да право »јачег«, поред све своје претензије на новину и оригиналност у ствари само филозофски осветљава и потврђује принцип »рата свих против свију« који се свугде и свакодневно збивао у најобичнијим свакидашњим условима племићко-буржоаског поседничког друштва и био у њему признат као неки нормални животни закон: »Они сами милионе људи уништавају, па још сматрају да је то врлина. Они су лупежи и ниткови, Соња!«

Као што је Страхов критиковао социјал-дарвинизам, исто тако је Достојевсјки критиковао Раскољниковљеву индивидуалистичку филозофију са својих позиција, које су се умногоме разликовале од позиција ондашње револуционарне мисли. Раскољниковљевом индивидуализму, његовој »идеји« о природној неједнакости обичних и изабраних, необичних људи, писац супротставља у роману оваплоћено у Соњи и Миколки морално осећање простог човека из народа, његову спремност да ће, чврсто се одупирући свим искушењима, пре страдати за правду него се одрећи вечитог идеала правде. Али није тешко уочити да су већ шездесетих година покушаји буржоаских научника, сличних Руајеовој, да дају наводно »најновије« »природнознанствено« образложење идеја индивидуалне и социјалне неједнакости изазвали најдубље негодовање не само Страхова већ и Достојевског. Сасвим друкчије се односио према идејама које су заступали мислиоци и публицисти типа Руаје, Ф. Ниче, који их је прихватио и развијао у свом учењу.

Видимо да је Л. Шестов био у дубокој заблуди мислећи да је идеју »натчовека« први пут у историји друштвене мисли прогласио Раскољников. Као што показује проучавање историјске позадине Злочина и казне, у време стварања романа она је већ одавно постала предмет својеврсне, веома широке, међународне дискусије, при чему су се тој идеји прикључили чак тако вулгарни умови као Наполеон III или Руаје који су још пре Ничеа формулисали основно језгро његовог учења. Користећи речи Достојевског и његовог савремениика Салтикова-Шчедрина, без сваког преувеличавања, може се рећи да је та идеја у време кад је Достојевски написао роман, изашла »на улицу«, постала део »уличне филозофије« веома распрострањене у извесним друштвеним круговима. Разматрани у таквом историјском контексту, разлози који су изазвали интерес Достојевског према идеји »натчовека« и сам његов однос према тој идеји добијају сасвим друго тумачење него оно што га је предлагао Л. Шестов хипнотисан предубеђењем о њеној непорецивој новини и оргиналности.

Рад совјетских научника у постављању и утврђивању путем свестраног проучавања и коментарисања Злочина и казне — круга књижевно-филозофских извора овог романа ни до сада није привукао на себе у иностранству ону помну пажњу коју тај роман заслужује. Међутим, његов значај далеко излази из оквира науке о Достојевском. Он даје ново осветљење, као што смо малопре могли да се уверимо, генези читавог низа праваца буржоаско-идеалистичке мисли од краја XIX до почетка XX века, међу њима и генези Ничеовог филозофског учења.

Ниче је подвргао непоштедном, јетком и отровном подсмеху научне погледе, религију и морал њему савременог вулгарног малограђанина. Но исмевајући либералну веру у лагани, постепени прогрес, негирајући банализоване, идеале добра и правде, промењене у његово време у ситан новац, отрцану митологију просечног Немца своје епохе — Ниче је могао да им супротстави само ликове и идеје своје, много суровије и мрачније митологије, при чему се, кад ју је стварао, радо користио врло разноврсним и необичним »грађевинским материјалом« не зазирући ни од идеја таквих младохегеловских мислилаца као што су браћа Бауер, ни од сензационалних »открића« вулгарних социјал-дарвиниста типа госпође Руаје, који већ потенцијално садрже у себи у готово оформљеном виду зрно будућег ничеанства.

Крајем XIX и почетком XX века, кад су Ничеове идеје први пут постале добро разних модернистичких праваца и захваљујући томе добиле европски публицитет, њихова главна привлачна снага у очима многобројних обожавалаца и присталица учења немачког филозофа били су Ничеов индивидуализам, његова критика религије и морала »самилости«, потврђивање идеала »снажне« личности. Каснија историјска стварност XX века приморала је Ничеове поштоваоце на Западу да унесу нове акценте у схватање његове филоаофије традиционално за почетак XX века. Пошто је немачки фашизам дискредитовао у очима либералне интелигенције његов идеал агресивне »снажне личности«, аристократски презир према »нејаким« и незаштићеним — лик Ничеа, проповедника »силе«, творца култа »плавокосе бештије« у најновијој буржоаској филозофији заменио је лик Ничеа трагичног пророка исконске метафизичке дисхармоније и »искиданости« човекова бића, претходника савремене филозофије апсурда, једном од чијих подврста су постали немачки и француски егзистенцијализам.

Према томе је у буржоаској науци о литератури последњиих деценија и проблем »Достојевски — Ниче« добио нове димензије. Ако су његови рани заточници, критичари из доба натурализма, а затим симболиста почетка XX века, од Брандеса до Мерешковског и Шестова, зблжавајући имена Достојевског и Ничеа, били наклоњени тврђењу да је главно зрно погледа на свет Достојевског као и Ничеа наводно била својствена руском романсијеру, тајна или јавна, тежња идеји »натчовека« — онда савремени буржоаски филозофи и теоретичари књижевности идеалистичког правца стављају акценат на друго. Повлачећи паралелу између Ничеа и Достојевског они приписују Достојевском Ничеу сродно мишљење о хаотичној апсурдности, ирационалној дисхармоничности људског живота и уопште сваког бића.

У наше дане на Западу ватрено желе да прогласе Достојевског једним од оснивача филозофије »апсурда«. Попут Л. Шестова који је још у почетку XX века гледао на Достојевског као на гласника вечите и безизлазне трагичности човекова постојања, савремени буржоаски теоретичари литературе и мислиоци везани за филозофију егзистенцијализма и литературу »апсурда« ватрено би хтели доказати да Достојевски, као и Ниче, није веровао у разумност историјске стварности и света уопште; да је он негирао смисао људског постојања, да је био убеђен у узалудност сваке делатности усмерене на промену услова живота коме је, наводно, суђено, по његовом мишљењу, да заувек остане трагично наказан, суров и бесмислен.

Међутим, довољно је макар мало озбиљне и искрене жеље да без предубеђења, непристрасно, прочитамо главна дела Достојевског, да бисмо увидели да ништа није било толико супротно ли непријатељско Достојевском као идеје савремене филозофије »апсурда«.

У познатом писму К. П. Побједоносцеву од 19. маја 1879. год., коментаришући главу Велики Инквизитор, Достојевски је писао да је у лику Ивана Карамазова приказао представника оне омладине која »негира из све снаге« »божји свет и његов смисао«. И одмах затим Достојевски објашњава да је ако су пређашњи филозофи тежили да »научно и филозофски оповргну постојање бога« — један од плодова даљег развитка филозофске мисли било то што је  »оповргавање постојања бога« било одбачено и његово место у савремених мислилаца заузело одрицање смисла постојања. Управо против одрицања »смисла божјег света«, против погледа »савремене цивилизације« на свет као на апсурд, усмерени су, по речима самог Достојевског, и глава Велики Инквизитор и цео роман Браћа Карамазови.

У нешто ранијем писму Н. А. Љубимову од 10. маја 1879. год. то исто читамо о »симболу вере« Ивана Карамазова: »Не одрицање бога, него смисла његова света… Мој јунак узима тему, по моме, непорециву: бесмисао дечје патње, и из ње изводи закључак о апсурду целе историјске стварности.«

Дакле, по Достојевском, »апсурд целе историјске стварности«, »не одрицање бога већ смисла његова света« није убеђење самог аутора већ његовог јунака Ивана Карамазова. А сам Достојевски се страсно борио против те идеје као и против идеје »натчовека«.

Централна идеја филозофског погледа Достојевског на свет била је идеја »живог живота«. »живи живот«, по замисли Достојевског, није празно, мртво, бездушно, него органско, потпуно и целовито жиивљење. Оно пружа човеку осећање радости и јединства са светом. Такво живљење никако није неразумно: напротив, оно је засићено изнутра високим најдубљим смислом.

Свој идеал »живог живота« Достојевски није везао за представу о човеку-самотњаку, већ о одређеној (при том демократској по смислу) колективној форми; »живи живот«, по замисли Достојевског, увек је неминовно укорењен у »тлу«, као све живо он не може постојати без последњег. У прошлој руској историји његово оваплоћење за Достојевског је била сеоска општина; а његово потпуно остварење он је повезивао с претварањем градске цивилизације у »Врт« кад наступи нови »златни век«.

Сагласно с тим, идеја »апсурда«, идеја ирационалности и бесмислености бића за Достојевског је плод интелектуалног »апстрактног умовања човека-самотњака«, »усамљеног мислиоца који је себе одвојио од  ,девет десетина’« човечанства. То не значи да човек који потврђује апсурдност историјске стварности, по мишљењу Достојевског, не може каткад дубоко да пати од непорецивих, по његовом схватању, закључака свог апстрактног »кабинетског« разума, не може ватрено страсно чак и надахнуто излагати своја филозофска уверења. У Ивану Карамазову (као и у Човеку из подземља, у Иполиту, Кирилову и другим јунацима Достојевског — »апсурдистима«) има и дубоке заносне искрености и истинског — непатвореног, не лажног — трагизма, и дубоке вере у своју »идеју«. Па ипак, сви они, по Достојевском, болују од исте болести. Јер, за разлику од људи сличне врсте који живе претежно »интелектуалним« теоретским умом, за већину обичних људи из народа питање о смислу или апсурдности историјског постојања, по дубоком убеђењу Достојевског, не постоји и чак не може постојати. И нипошто због »неразвијености« и »необразованости« тих људи из народа, већ из другог разлога — јер они органски, целим својим бићем осећају осмишљеност постојања, осмишљеност живота чак и најмање стабљике и травке, јер разумеју сродност свог личног »ја« с, општим животом космоса, животом природе и других људи.

Разуме се да се може различито односити према овом систему идеја омиљеном за Достојевског, признавати га или не признавати (чак уопште одбацити). Али истовремено се не може не видети да он не само што има веома мало заједничког с Ничеовим идејама или савременим егзистенцијализмом, већ им је директно супротан по основној усмерености мисли.

Идеје добра, једнакости и самилости према људима Ниче је сматрао »теоретским«, »књишким«. Једино разумном истином он је признао помирење с исконском трагичном ирационалношћу бића коју је прогласио. А Достојевски је миислио да су »најтеоретскије«, »најфантастичније« и »најкњишкије« идеје човека буржоаске цивилизације одвојеног од свог тла — идеја »апсурда« и идеја »натчовека«. Јер у тим идејама, по Достојевском, оваплоћена је крајња одвојеност човека-самотњака од извора »живог живота«.

Супротстављајући апстрактној сентименталности »академских брбљиваца« »живот онакав какав јесте« Ниче је потврђивао мисао о принципијелној трагичној неразумности живота. »живот онакав какав јесте« за Ничеа — то је царство где се боре тамне ирационалне силе, царство вечитог хаоса недоступно икаквој разумној организацији где једини закон јесте победа »здравог« и »снажног« над слабим и незаштићеним.

Међутим, за Достојевског мислиоца »живи живот« није хаотично дивљање ирационалних, стихијских, необузданих сила и рушилачких инстинката, већ директна супротност томе. »живи живот«, на језику Достојевског, то је све што сједињује људе изазивајући код њих осећање несвесне инстинктивне радосне »братске« везе сваког човека с другим људима и целим светом. Идеалним праузором такве везе, реалним оваплоћењем духа »живог живота« Достојевски је сматрао руску земљишну сеоску општину, коју је, као и Херцен, идеалисао, као и сав скуп национално-народних колективних форми живота руског народа којии је поникао на њеној основи.

У буржоаској литератури није крајње замршено само питање о изворима »ничеовске« филозофије јунака Достојевског и пишчев однос према њој — и то ствара широк простор за разноврсна произвољна тумачења и фалсификовања у савременој страној књижевности. Не мање замршено у њој је и друго питање: о времену и степену Ничеовог упознавања с делима Достојевског, и о његовом односу према идејама и ликовима руског романописца.

Године 1901. у аустријском часопису »Славенски век« публикован је чланак Д. Вергуна у коме аутор тврди да је Ниче прочитао Достојевског у освит своје делатности, 1873. године, у време кад немачки филозоф још није написао већи део својих дела. Као доказ Вергун наводи (не позивајући се на извор!) цитат из Ничеовог писма 1873. године данском критичару Брандесу — који је изгледа сам сачинио — о халапљивом читању рускиих писаца »нарочито Достојевског«, чијом се »дубином мисли« Ниче наводно у то време опијао.

Речи које је Вергун без икаквог основа приписао Ничеу одмах је прихватила ондашња модернистичка криика, а после су оне некритички понављане у већем делу каснијих назови-научних сочиненија на тему о Ничеу и Достојевском. Многобројним западним биографима и истраживачима Ничеова дела, оне су пружиле основу да у делима филозофа написаним после 1873. године траже трагове непосредног утицаја његовог »учитеља« Достојевског. Између осталог, Вергунов напис је сугерисао Томасу Ману претпоставку о утицају Злочина и казне на Ничеову књигу Тако је говорио Заратустра и, посебно, на у њој изложену причу о »Бледом преступнику«, чији лик наводно подсећа на Раскољникова.

У ствари, као што је установио Ш. Андлер, а последњих година доказао западнонемачки славист Геземан, Ниче није упознао Достојевског почетком седамдесетих година но тек у другој половини следеће деценије, то јест последњих година Ничеове стваралачке биографије. Године 1873. Ниче, прво, није могао да пише Брандесу зато што га у то време још није лично познавао, а друго, није могао читати Достојевског јер њему доступних превода дела руског писца на немачки и француски језик уопште није било, а руским се Ниче није служио. Највише што се може утврдити о Ничеу седамдесетих година то је да је он од неких својих руских и немачких познаника могао да чује, поред имена Пушкина, Љермонтова, Гогоља и других руских писаца, чија су дела сачувана у његовој библиотеци, и име Достојевског, које ипак, судећи по потоњим Ничеовим признањима, тих година није привлачило његову пажњу. У другој половини осамдесетих година многа основна Ничеова дела, у којима се коначно искристалисао смисао и смер његове филозофије, била су завршена и публикована. Била је завршена, између осталог, и његова књига Тако је говорио Заратустра најпопуларнија у каснијих Ничеових поштовалаца (1883—1885), што чини беспредметним покушаје да се у њој пронађу одјеци Раскољниковљеве »идеје« која у то време Ничеу није била позната. Реално упознавање Ничеа са Достојевским односи се на фебруар 1887. године кад је у преводу на француски прочитао Записе из подземља и Газдарицу, које су преводиоци назвали Лиза и Катја и саставили их у зборнику под заједничким насловом L esprit souterrain (»Подземни геније«). 12. фебруара 1887.          године немачки филозоф јавља тим поводом Ф. Овербеку: »До малопре нисам знао чак ни за име Достојевског… У књижари ми је случајно пало у очи дело  L’ esprit souterrain које тек што је преведено на француски.«

Сазнавши  из два Ничеова тома за интересовање које је код њега побудио дотле му непознати Достојевски, Овербек му је сместа послао француско издање Понижених и увређених, које је Ниче прочитао »очију пуних суза«, и које је изазвало код њега »најдубље поштовање према Достојевстком-уметнику«. Приближно у исто време Ниче се упознао с француским преводом Записа из Мртвог дома с предговором М. Вогијеа. Из тог предговора је добио основне биографске податке о руском писцу.

Као што показују писма и радови немачког филозофа, управо Записи из подземља и Записи из Мртвог дома које је прочитао одмах иза њих 1887—1888. године заувек су одредили основну садржину његове интерпретације Достојевског. Осим њих Ниче помиње у писмима повести Достојевског и приповетке које је познавао по немачком преводу В. Голдшмита (у зборник који је овај издао ушли су већ поменута Газдарица, Јелка и свадба, Беле ноћи, Дечак на јелки у Христа и Поштени лопов) и роман Злочин и казна (у вези с брошуром о њему немачког кри- тичара К. Блајбтроја и постављањем француске драматизаоије романа на сцени париског театра »Одеон« 15. септембра 1888. год.). Непосредних опширнијих мишљења о Злочину и казни (или о Раскољниикову и његовој »идеји«) ни у писмима ни у делима Ничеовим нема. Највероватније да Ниче или није пажљиво прочитао роман или га је он у поређењу с раније прочитаним делима мање заинтересовао. Остаје проблематично и Ничеово познанство са Идиотом, премда се на основу појединих места из каснијих филозофових дела може претпоставити да је Ничеу била позната главна идеја тог романа која је у њега из сасвим разумљивих разлога изазвала оштру негативну реакцију. Браћу Карамазове и Младића Ниче, највероватније, није читао. Зато је његов подробан конспект француског превода Злих духова сачуван.

Највећом заслугом већ првог свог дела Постанак трагедије (1872) Наче је сматрао разраду »концепције песимизма, песимизма силе, класичног песимизма — дефиниција где појам ,класични’ не указује на историјске границе оног што се дефинише већ на његов психолошки смисао«. Објашњавајући га, Ниче је писао: »Супротност класичном песимизму чини романтичарски, то јест онај помоћу којег се у појмовима и вредносним судовима изражавају слабост, замор, расна декаденција: на пример, песимизам… Достојевског, Леопардија, Паскала, песимизам свих великих нихилистичких религија (браманизма, будизма, хришћанства — све оне могу да се назову »нихилистичким« јер све славе као циљ највећег блага — »бога«, супротност животу, »ништа«.

Ту исту тезу: да су идеје Достојевског исто као уопште идеје свих хуманистичких (међу њима и ре лигиозно-хуманистичких) мислилаца прошлости права »супротност« његовог учења, да је баш против њих у првом реду била уперена оштрица његове филозофске критике — Ниче је понављао више пута.

И Достојевски и Толстој, по Ничеу, слично античким филозофима, прогласили су моралну надмоћност у животној пракси, стрпљењу, у тежњи да помогну један другог — малог човека, сељака, »мужика«, над њима савременим апологетима »снажне личности« и уопште над образованим али морално раздвојеним људима из владајућих класа. Та позиција зближава њихове идеје, с једне стране, с демократским и социјалистичким учењима њихове епохе (која је била и Ничеова епоха!), а с друге стране — с великим религиозно-хуманистичким учењима и покретима прошлости, рачунајући и хришћанство. Обрнуто, Ничеова филозофија — »песимизам силе« — јавља се као супротност целог тог, по Ничеовом мишљењу »застарелог« циклуса идеја, њиховом непосредном правом негацијом. Јер Ничеова филозофија проповеда не преимућство простог човека (рачунајући и сељака) над »филозофом и човеком ,силе’«, не »хришћанску« самилост према ближњем, не »нихилистичко«, »будистичко« нити шопенхауеровско отуђење од грубе неправедне и ирационалне стварности (јер и оно ипак укључује њено одбијање, негативну моралну оцену »лица овог света«) већ прави и отворени култ »силе«, то јест такав поглед на свет по којем се апсурдност, неправедност живота признају као његов једино могућан, вечити закон. Тим самим се било који чин »снажне« личности признаје као њено неотуђиво »право« коме није потребна морална санкција.

» … Човек не жели срећу« — писао је с тим у вези Ниче. — »Истинску насладу пружа осећање власти: искључујући афекте, ми искључујемо из живота она стања која дају највише осећање власти, а према томе насладу.«

Наведеним Ничеовим тезама, које нису одвојиве од битних одређујућих поставки целе његове филозофије, потребна су нека објашњења.

Пре свега у недовољном удубљавању у смисао ових теза може се створити погрешан утисак да је основно у чему је Ниче видео поларну супротност између себе и Достојевског (као и Толстоја) — различит однос према хртишћанству. Толстој и Достојевски прихватају религију самилости и религиозну етику, а Ниче их одбацује. Идеал Достојевског је био Христ, идеал Ничеа је Антихрист — тврдио је пре више од седамдесет година Мерешковски. То му није сметало (као ни стотинама многих буржоаских филозофа и писца) да говори о могућности »помирења« Ничеових и Достојевскових идеја, чак и да покуша да их споји у некој вишој филозофској синтези.

Међутим, у ствари — и то је лепо разумео сам Ниче, као што се види из горенаведених судова о Достојевском — није нимало битно што је Ниче бао »атеист«, а Достојевски »хришћанин«. Суштина корените непремостиве разлике међу њима била је у другом.

Толстој и Достојевски, по тачном мишљењу Ничеа, били су хуманисти и демократи. Они су високо поштовали »малог човека«, »мужика«. Управо то, по Ничеовој оцени, обједињује филозофију Толстоја и Достојевског са свим циклусом хуманистичких идеја и појмова старог и новог времена који је дубоко непријатељски његовом учењу. Штавише, управо ту је био, као што је тачно осетио Ниче, извор хришћанске религиозне боје идеја Толстоја и Достојевског. Њихова религија била је израз њихове љубави и обожавања »мужика«, својеврсна форма потврђивања његове једнакости с »великим човеком« па чак и признања његове моралне надмоћности над последњим.

Непризнавање или одбијање постојећег поиретка и класне неједнакости (»романтичарски песимизам«) и њихово признавање неопходним фаталним законом природе (»песимизам силе«); утврђивање братства међу људима (морал демократије и социјализма) или макар милосрђа према њима (хришћанство) и култ силе као јединог реалног права; уважење »малог човека«, рачунајући и »мужика«, или презир према »демосу« — ето у чему се, по Ничеовој оцени, састоји онај критериј од којег треба полазити кад се упоређују његове идеје с идејама других писаца и мислилаца. И у свим тим односима систем идеја Достојевског (као и Толстоја) представља супротност његовим идејама. Не схватати или заобилазити ту разлику, по Ничеу, значи не схватати или заобилазити оно главно што одређује смисао његова учења, с једне стране, и стваралаштва Достојевског с друге.

На тај начин, никакво »помирење« идеја Достојевског и Ничеа, по мишљењу самога филозофа, није могућно, јер би то значило могућност помирења демократије и антидемократије, помирење вере и неверовања у смисао постојања, помирење неприхватања социјалне, националне и расне неједнакости с њиховим признавањем за исконски основни закон бића.

Из овог проистиче још једна изузетно битна особеност Ничеова односа према Достојевском. Достојевски је, као што смо већ указали раније, сматрао да »живи живот« треба да има корене у »земљи«.

Сагласно с тим он је мислио да најудаљенији од »земље«, најфантастичнији, »књишки« и »теоријски« вид идеја које доноси њему савремена цивилизација, представљају идеје »издвајања«, идеје које уздижу личност над масом, раздвајају човека од човека и изазивају у њему самом унутрашњи раскол, борбу међу апстрактном рационалистичком »рачуницом« и логиком осећања. Док је Ниче, обрнуто, уздижући личност над масом, проповедајући аристократски презир према маси — убрајао сав циклус хуманистичких и демократских идеја у историји људске културе, укључујући и античку филозофију почев од Сократа, и идеје хришћанства, и идеје демократске и социјалистичке идеје XIX века у појаве »декадансе«. По Ничеу је »декаданса« све оно што се и у прошлости и у његово време супротстављало идејама аристократизма и култу силе, све оно што је вукло човечанство да тражи разуман смисао историје, саосећање и самилост, оно што представља супротност идеалу »плавокосе бештије«. У појаве »декадансе«, у тој њему својственој специфичној употреби речи, Ниче је убрајао и Достојевског и поред свег свог дивљења према његовом уметничком генију.

»Хришћанство је — писао је Ниче — поникло из моралне покварености, оно је могло да пусти корене само у затрованом земљишту.« И то исто се односи на хуманистичку мисао и демократичну уметност XIX века (рачунајући ту и некад омиљене а касније са злобном поругом одбачене »богове« Ничеове младости — Вагнера и Шопенхауера). За каснијег Ничеа све су то »болести расе«, појаве дубоког пада и »декадансе« европске цивилизације. У појаве »декадансе« Ниче убраја и Достојевског.

»Главни симптоми песимизма су: ручкови код Мањиа (традиционални скупови француских књижевника-натуралиста, Г. Ф.) руски песимизам (Толстој, Достојевски); естетички песимизам, чиста »уметност«, »описивање« (романтичарски и антиромантичарски песимизам); теоријско-спознајни песимизам (Шопенхауер, феноменализам), анархијски песимизам; »религија самилости«, одушевљење за будиизам, културни песимизам (егзотизам, космополитизам), моралистички песимизам: ја сам сам

Из последњих речи се види да је Ниче — на свој начин поштени мислилац — био свестан везе и своје властите филозофије с расположењима која он назива »декадансом«. Но — мислио је Ниче — док је он сам, изашавши из »декадансе« нашао у себи снаге да га савлада, одрекавши се романтичне вере у човека и њоме изазваног »морализма« — Флобер, Вагнер, Толстој, Достојевски нису се уздигли до »ревалоризације свих вредности«. Премда на разне начине, сви су они остали верни идеалу хуманизма; зато њиихове идеје и уметност изражавају »болест«, а не »здравље«, тугу због сазнања животног несавршенства, а не дионизијско усхићење личности »ослобођене« терета општечовечанског морала, »декадансу«, а не њено антихуманистичко »савлађивање«.

Истинска уметност нам није дата да изазива саучешће према љуђима већ за то да нас спасе од кобне истине — писао је Ниче. — »Њен задатак се састоји у борби против ’моралне ускости’, у буђењу ’немилосрдне чврстине и бруталности’, тих ’раскошних чудовишта’.« На тај начин у својој естетици, проповедник »немилосрдне бруталности«, Ниче је такође био отворен антагонист високог хуманисте Достојевског.

***

Одломак »Достојевски и Ниче« узет је из књиге Г. М. Фридлендера Достојевски и светска књижевност, која је изашла у Москви 1979. год. у издању »Художествене литературе«, стр. 214—241.

 

Advertisements

1 коментар

Објављено под Позајмице

One response to “Достојевски и Ниче

  1. Повратни пинг: Dostojevski i Niče (2) [Tema: Niče] - Fenomeni

Место за Ваш коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s