Из књиге ДОСТОЈЕВСКИ У СВЕТЛУ РУСКЕ КРИТИКЕ
Избор и превод, Петар Митропан
Слово љубве, Београд, 1981.
ДОСТОЈЕВСКИ КАО ЧОВЕК
Д. В. Гришин
Нико не оспорава величину и генијалност Достојевског. То је јасно и општепознато, али ни до сада није јасно какав је човек био Достојевски, какав је био његов унутрашњд свет. Ми знамо каквим се идејама клањао Достојевски, али не знамо да ли је у њих веровао. И што је главно, штитећи понижене и увређене — да ли је поштовао човека, да ли је у њега веровао?
Тешко је одговорити на та питања. Достојевски, као што знамо, није водио дневнике. Постоје записи његове жене, али се Достојевски у њима приказује врло једнострано. Сећања пријатеља су непотпуна и противречна. Добија се утисак да су пријатељи лоше познавали Достојевског. Можда је томе он сам крив јер је био затворен д недружељубив.
Он је био свестан тога чиме се разликовао од других, мада је, дзгледа, у свему био њима сличан. Разлика није била само у огромној способности за рефлексију, самоанализу и »двојно поимање ствари«, већ и у способности да живи у будућности, тачније — да види будућност иза, за Достојевског прозрачних, зидова данашњице. Достојевски је себе сматрао пророком. Покушавао је да предскаже каква судбина очекује свет. Његовим предсказањима нису веровали за пишчева живота. Њима су се подсмевали после његове смрти. Узалуд су се подсмевали. Достојевски је грешио у појединостима, али је у основи био у праву кад је проницао страшне катастрофе које очекују човечанство. Достојевски је осећао своју »особеност«, бојао се, знао да га други неће моћи разумети и никад се ником није откривао докраја.
Достојевски није пуштао у свој унутрашњи свет чак ни блиске. Показивао им је само оно што су били способни да разумеју. Тако је Ана Григорјевна, која је с њим цео живот проживела, сазнала само то да ју је волео, да је био добар отац и добар човек. Унутрашњи немири и тешке сумње који су мучили Достојевског, остали су јој далеки и несхватљиви. Једва да их је и насућивала. Истина, остала су писма, но ни у писмима Достојевски није откривао своју душу.
При недостатку чињеничних података, ослањајући се само на његово стваралаштво, није тешко створити било који портрет Достојевског. Отуда потичу митови: »Достојевски је ’човек из подземља’; Достојевски је Свидригајлов, Ставрогин; Достојевски је џелат, окрутан таленат, човекомрзац, назадњак« итд.
Међутим, постоји једно дело које допушта да завири мо у унутрашњи свет Достојевског. То је Пишчев дневник. То је дневниик али не у уобичајеном смислу речи. То је у исто време лични дневник а и књижевно дело у коме се преплићу различити жанрови.
У Дневнику је Достојевски исказивао своје скровите мисии. У њему су објављене драгоцене успомене, »шифрован« чланак у којем Достојевски саопштава будућим поколењима своје учешће у тајним револуционарним кружоцима. У Дневнику, у јеку полемике, Достојевски се појављује онакав какав је био у животу, Дневник је неодвојив од личности свог творца.
Ето зашто, кад говоримо о Достојевском, морамо говорити о Дневнику.
Пишчев дневник до сада није привукао дужну пажњу истраживача, међутим Дневник је једно од најважнијих дела Достојевског. То је роман Достојевског о самом себи. Само је у Дневнику Достојевски могао искрено да говори о својим скровитим идејама, надама, сновима, горким увредама и разочарањима. А увреда и разочарања било је много, можда сувише много за живот једног човека.
Фосле сјајног успеха Бедних људи почиње тешки период неуспеха и трагедија. Рђав пријем Двојника, свађа и разлаз са кружоком Бјелинског, хапшење, осуда на смртну казну, потом робија, касарна, неуспели брак, женина смрт, стечај, новчане невоље, бекство од поверилаца у иностранство, борба са зајмодавцима, смрт кћери, а затим сина, клевета непријатеља и пријатеља, а главно усамљеност.
Достојевски је био генијалан и усамљен. Био је исувише многостран. Пријатељи су видели и разумели само поједине стране његове сложене природе и на основу тога правили закључке о целом човеку. Судили су строго, често без поштеде. Нарочито се суров показао дугогодишњи »пријатељ« и сарадник Достојевског Н. Страхов.
Он је написао биографију Достојевског у којој је ковао у звезде покојника, а затим је послао писмо Л. Толстоју у коме саопштава да се за време писања биографије »борио с одвратношћу која га је обузимала«, јер је Достојевски »био зао, завидљиив, развратан, и цео живот је провео у таквим узбуђењима која су га чинила јадним и чинила би смешним да није био при томе тако зао и паметан… он се никад није кајао докраја због свих својих гадости. Нешто га је вукло гадостима, и он се њима хвалио… Лица која на њега највише наличе су јунак из Записа из подземља, Свидригајлов из Злочина и казне и Ставрогин из Злих духова.«
Страховљево перо водила је завист и мржња према великом савременику, али у његовим речима има један део истине. Ми не знамо правог Достојевског. Једни га представљају као свеца, други као грешника, али он није био ни само светац ни само грешник; он је био и светац и грешник у исто време. Достојевски је истраживао дубине људске свести и подсвести, занимали су га проблеми људске будућности, он је створио знамениту поему о Великом Инквизитору, маштао о устројству раја на земљи — и у исто време био сујеверан, сумњичав, неповерљив, подозрив, веровао у враџбине, чак је покушао да неке и сам тумачи. Писао је о томе шта очекује свет и Русију у недалекој будућности, уживао глас видовњака, али био претерано лаковеран и често падао у грешке. Једноставно, Достојевски је био човек коме, мада је био генијалан, не само што није било туђе ништа људско, већ у којем је »људско« често надвладавало. Довољно је да прегледамо Дневник А. Г. Достојевске па да видимо Достојевског у новој светлости. Тако се Достојевски час плаховито свађа у вагону с неким Немцем, на чуђење Ане Григорјевне, на добром немачком језику, час уз музику дечјег вергла игра са женом пред децом мазурку, пред вече лута улицама Старе Русе1 ( 1Град у Новгородској губернији где је Достојевски с породицом живео низ година.) тражећи одлуталу краву, жестоко се препире са својум рођацима доказујући своје право на наследство које је тетка оставила.
Личност Доситојевског се испољава у великом замаху његове амплитуде од нуле до бесконачности.
»Најгоре је то — писао је — што ми је природа подла и сувише страствена: свуда и у свему идем до последњег предела, целог живота сам прекорачивао границу.«
Достојевски је имао тежак карактер. У младости је, по властитом признању, »повео парницу са целом литературом, часиописима и критичарима«. Сви бивши пријатељи укључујући и Тургењева, Њекрасова, Бјелнског, постали су му непријатељи. На крају живота ситуација се није побољшала. У писму П. Гусевој од 15. октобра 1880. год. Достојевски јавља: »Не одржавам везе ни са часописом ,Агањок’ ни са иједном другом редакцијом. Готово сви су ми непријатељи — не знам због чега.« Октобра, осамнаестог, 1880. године, дакле три дана касније, у писму М. Поливановој, Достојевски пише да му књижевници почетници доносе своје рукописе и моле да их »удоми« у неком часопису. Ви, веле, имате познанства у свим редакцијама, а ја ни у једној немам нити хоћу да имам. Испада као да сам све наљутио и сви ме мрзе. Овде у литератури и часописима не само што ме олајавају као пси, него испод руке шире разне клевете и недостојне сплетке.
»Намргођеног, натмуреног, ћутљивог, душевно сломљеног и изопаченог судбином«, по његовим властитим речима, Достојевског није схватала чак ни властита жена. Он ју је уверавао да је ружно само споља, да је унутра друго, али није казао како се може видети то друго.
У писму жени од 20. маја 1876. год. Достојевски хвали Ану Григорјевну зато што у њеним писмима осећа љубав према себи, и ту као нехотице признаје: »Ја у стварном животу, кад смо заједно, нисам комуникативан, мргодан сам и апсолутно немам дара да изразим себе целог. Немам форме, геста. Покојни брат Миша ме је због тога прекоревао с горчином. Хоћеш ли ми опростити, мила моја, што те толико мучим?«
О томе да је Достојевски био »недруштвен и мрачан« ми већ знамо, али зашто је он употребио речи »у стварном животу«? Значи ли то да је Достојевски у сну био други човек? Или је стварност за њега била сан, а сан — јава? Или, што је вероватније, Достојевски ту прави алузију на своју особеност којом се разликовао од већине људи: способност за рефлексију? Проматрајући сва своја осећања и доживљаје, гледајући на себе са стране, Достојевски је добро разумео осећања и доживљаје других људи. Видео је право човеково лице, видео оно што људи нерадо признају и самим себи. Можда је зато Достојевски толико волео Пушкинову песму Пророк, у којој Пушкин говори о истој способности.
Видети људе онакве какви су врло је тешко, често скоро неподношљиво. Многи наши писци и песници који су имали ту способност били су дубоко несрећни. Гогољ је умро на граници лудила, Чехов је у животу много патио, трагичне опсесије пратиле су Блока. Но ни у Гогоља, ни у Чехова, ни у Блока поменута способност није била толико развијена као код Достојевског.
Нажалост, стваралаштво и живот Достојевског нису проучени са тог гледишта. А за разумевање Достојевског било би важно имати рад о теми: »Свет у перцепцији Достојевског«. Јер би то био свет »обнажених« људи, то јест људи без маске, таквих какви су у животу.
Том способношћу ми објашњавамо једну особеност стваралаштва Достојевског на коју су многи указивали али нису објаснили — наиме, необичну проницљивост свих актера у његовим делима. Његови јунаци, обично, с несхватљивом лакоћом погађају све планове противника у најзамршенијим интригама и праве тачне прогнозе о томе шта ће се догодити. Читалац често застаје у недоумици пред толиком проницљивошћу, али се све то може лако објаснити ако узмемо у обзир споменуту способност. О томе је Достојевсјки писао у Дневнику за 1873. год. у чланку »Стари људи«. Карактеришући Херцена, Достојевски примећује да је Херцен био »изванредан рефлектор«. Даље следи овакво објашњење: »Рефлексија је способност од најбољег свог осећања направити објекат, поставити га пред себе, поклониити му се и одмах иза тога, можда, и насмејати му се.« Управо та способност је сметала Достојевском »да изрази себе«. Она је убијала непосредну перцепцију, чинила га неповерљивим, мрачним. Достојевски је волео човека, сажаљевао га, размишљао о његовој судбини, сањао о светлој будућности али налазио мало људи које би могао поштовати. Отуда — непрекидно тражење »правог човека«, борба за »правог човека«.
Достојевски се у младости одликовао поменутом способношћу. Н. Њекрасов у приповеци Камено срце овако описује Достојевског: »У тренуцима кад би се јако уплашио, имао је обичај да се згрчи, да се повуче у себе до те мере да обична сметеност не би могла дати појма о његовом стању. Оно би могло да се карактерише само речју »нестати« коју је он исковао. Лице би му се наједном издужило, очи ишчезавале под капцима, глава се спуштала међу рамена; и онако пригушен глас коначно би изгубио јасноћу и слободу и звучао тако као да се генијални човек налазио у празном бурету са недовољно ваздуха; при томе су његови покрети, искидане речи, погледи и непрестано мицање усана — израз подозривости и опрезности — имали нешто толико трагично да се никако није могло смејати.« — »Лице генијалног човека процвета, свака пега на њему напуни се радошћу, али… ту му се опет сенка сумње и страха појави на лицу које се обично мењало хиљаду пута за минут, проказујући час кишни облак који сваког часа може да се проломи кишом и блатом, час обасјавајући јарком треперавом светлошћу којом сунце блиста на мразу. Коментаиришући ту приповетку К. Чуковски пише: »… све животне утиске, чак и пријатне, Достојевски је примао тако прекомерно осетљиво да су се они неизбежно претварали у патњу. Није чудо што се чак у хуманом кружоку Бјелинског осећао као у мучилишту.« Нама се чини да ствар није у »прекомерности аперцепције« него је, једноставно, Достојевски видео ствари у правој светлости. Љубазно опхођење није могло да га превари. Разумео је да, мада га цене као аутора Бедних људи, ипак се према њему односе, изузев Бјелинског, с подсмехом и снисходљиво; гледају га са виисине, подсмевају се његовом понашању и спољашњости, изигравају га и збијају с њим шале. Достојевски је ценио те људе, сањао о познанству са њима и сад се машта сударила са стварношћу. Младом писцу је било тешко, готово немогућно да схвати како су ти људи могли да се тако сурово односе према њему. Али чињенице остају чињенице, и огорчени Достојевски раскида са кружоком Бјелинског претећи да ће »згазити у блату недавне пријатеље«.
Способност Достојевског да се дели у две личности запажали су многи. Н. Страхов у својим Успоменама пише: »У Достојевском се необично јасно испољавала својеврсна раздвојеност која се састојала у томе да се човек предаје врло живо извесним мислима и осећањима али чува у души непопустљиву и непомичну тачку с које гледа на самог себе, на своје мисли и осећања. Он сам ми је понекад говорио о том својству и називао га рефлексијом.« Али нико није уочио да је Достојевски разумевајући себе, исто тако добро могао да разуме и друге.
Дубоко разумевање људи лишавало је Достојевског равнотеже неопходне при општењу са њима. Тиме се објашњава да је он често био неправедан чак према брату кога је волео.
»Понекад се сетим — пише он брату — како сам неспретан и тежак био код вас у Ревелу… Имам тако гадан одвратан карактер… За тебе и за твоје спреман сам да дам живот, али неки пут кад ми је срце препуно љубави, не можеш да ми извучеш срдачну реч. Смешан сам и гадан, и увек патим од неправедног мишљења о себи. Кажу да сам крут и немам срца. Сећам се како сам се намерно љутио на Феђу кога сам у исто време волео чак више него тебе.«
Достојевског нису схватали туђи, није схватала родбина, оштро критиковали и осуђивали пријатељи. У таквим условима се писац све чешће осећао усамљен. У романима се он исповедао, али у њима је било тешко говорити о себи: стешњавала је форма. Требало је наћи нешто ново необично. Тако се појавио план издања Пишчевог дневника.
Циљ издања је спасење од усамљености Говорећи с другима Достојевски је говорио са собом. »Издавао сам свој лист колико за друге, толико и за себе самог, из неодољиве потребе да се изразим у ово наше замамљиво, толико карактеристично време.«
У Дневнику је Достојевски био искрен докраја… »Још никад кад сам писао нисам дозволио себи да доведем до краја н е к а своја убеђења, да кажем п о с л е д њ у реч својих убеђења — о улози и опредељењу Русије у човечанству и изнео сам мисао да то не само што ће се догодити у најближој будућности него већ почиње да се збива.«
Као што видимо, Дневник је био »последња реч« убеђења Достојевског, а главни циљ издања било је »по могућству разјаснити идеју о нашој националној духовној самосталности и указивати на њу у чињеницама текућег живота«. Достојевски је у Дневнику водио борбу за национално достојанство руског човека, за руску културу, руски језик, руску науку и уметност.
Достојевски истиче да Дневник није обичан политички преглед и нема намеру да сваког месеца објављује политичке чланке, него ће увек настојати да пронађе и изнесе наше национално народно гледиште и у дневним политичким догађајима.
Дневник није био шаролика збирка чланака, огледа, успомена, приповедака, романа, то јест чудна смеша различитих жанрова, већ дело обједињено једном идејом. У огласу о издању Дневника у 1876. год. Достојевски је сам нагласио: »Од дванаест свезака ће се саставити целина, к њ и г а написана једним пером.«
Немаран однос према Дневнику који је до сада постојао не може се ничим оправдати. Већ Страхов у својим Успоменама о Достојевском примећује: »Може се рећи да је Достојевски у Дневнику сам написао своју биографију, показао и објаснио шта га је занимало, шта је мислио и осећао сваког од дванаест месеци ових трију година.«
Страхов је сматрао Дневник исповешћу Достојевског. Дневник је имао необичан успех и свакако је срећна замисао, а и сасвим је одговарао оном што је Достојевски хтео и како је хтео да пише. Писац је могао да изражава у потпуно слободној форми оне мисли које су стално вреле у њему и које је побуђивала увек напрегнута пажња према стварности која га је окружавала. Лист је био закључна реч у развитку идеја Достојевског.
Дневник је необиично демократичан, његови јунаци нису аристократи, ни финансијски магнати, већ просечни људи. Дневник је повест о Русији, о руској интелигенцији и руском народу. Стране месечника су испуњене бригом за Русију и страсном вером у будућност која је чека. То је химна испевана човеку, слављење његове моћи, његових способности, химна људском разуму и животу.
Достојевски се осећао органски везан за народ. Имао је две душе: душу руског интелектуалца, мислиоца, истраживача душевних дубина човекових — и душу обичног човека. Ту је узрок раздвојеностии и противречности. Мислилац је проповедао потребу и корисност патње, а човек из народа је мрзео патњу јер је патио исувише много, често без кривице. Поред позива на трпљење, опроштај и љубав према ближњем у Дневнику налазимо провале гнева и јарости кад Достојевски тражи сурове казне за све који тлаче друге. Рекло би се да су неке стране Дневника написане руком која је спремна да се маши оружја.
Откривајући неправду која влада у свету, Достојевски позива на борбу против зла. Оно не сме да тријумфује. Зло је испољавање животињске стране људске природе. Ту страну морамо гушити, борити се против ње. У Дневнику је Фјодор Михајлович почео борбу за »правог човека«, показао »боље људе руске нације«, показао »победнике света којима треба да припада ова земља«. Сви су они били људи из народа. Мит о Достојевском — Ставрогину, Свидригајлову, човеку из подземља, мора се одбацити. Такви људи су му били непријатељи и туђи.
Достојевски је био дубоко националан, и није могао да такав не буде зато што је био Рус највише од свих Руса. Њега је као Руса посебно интересовала будућност човечанства. Дневник је испуњен предосећањем »судбоносних тренутака света« (речи из песме Тјутчева). Достојевски као да је чуо да се приближава страшна бура. Он је чуо тај тутањ док је небо било још ведро и сијало сунце. Савременици су били заузети својим свакодневним пословима, и Достојевски са својим немиром и страсним тражењем излаза био им је неразумљив и туђ. Његова предсказања о »четвртом сталежу који долази« и о светским катастрофама изгледала су фантастична. »Ви се смејете — добаци он. — Блажени они који се смеју. Дај вам бог века, видећете сами. Онда ћете се пренеразити.« Многима је пало у део да виде и да се пренеразе.
Предвиђање будућих катастрофа и потреса ставило је посебан печат на писца и његово дело. Он је био »ошамућен шумом унутрашњег немира« који је испунио странице његових романа и Дневника. У њему је Достојевски упозоравао савременике да се мора бити човек, волети ближњи; настојао је да покаже праве људе. »Ја видим и предосећам те нове људе којима припада будућност Русије.« Отуда — напрегнутост, плаховитост и страсност, отуда, на први поглед, необични жанрови и њихово мешање.
У Дневнику се одразио заветни пишчев сан о великом свељудском јединству.
* * *
Овај одломаик је узет из књиге Д. В. Гришина »Достојевски – човек, писац и митови« (Достоевскии человек писателb и мифbi ). Издање Мелбурншког ундверзитета. Аустралија, Мелбурн, 1971. год.
knjigoljupci 